Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Svaka trka, između nje i Đurđa, završavala se njenom pobedom. Đurđe je imao običaj da kaže: „Na konju si, znajem, bolja. Nego treba, snašo moja, da se jednom, ja i ti, porvemo, na ledini, pa da se pročuje Ruma!
Čuo je kako mu, kao izdišući, šapuće: „Mi se, serce, nećemo više susretati, na ovome svetu. Ne ostajem nadežna, nego znajem, nikad!“ A kad to reče, kriknu. Bila je otišla, plačući, i naslonila se na zid, pod kapiju.
„Ne znajem“, kaže, „ko im je opanke izeo, ali muževi samo nose čizme, a rođenoj majci ne daju. Eto to ti je svet. Mene samog muka
Svi su bili podigli, sa karata, glavu. Fenrik se, zbunjen, izvinjavao, ali, kaže, da prostiš, ne znajem o kojoj to gospoži Femki priča kapetan, o kom Trandafilu?
Radičević, Branko - PESME
“ Na ovo je junak Radivoje Malo lice razvedrio svoje; Jošte reče: „Ču li me, prijane, Tvome zlatu ja ne znajem mane; I što god je na svetu divote, Sve to ona za sebeka ote.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Ne znajem ništa za sebe, Bre, lele, lele momiče, Momiče, zumbul devojče, Pogiboh dušo za tebe! TOMA (uzbuđen, uzrujan): da
Mi nikakvu tvoju pesmu ne znamo. MITKA I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem i u s’n s’nujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, čuvala, ranila.
KOŠTANA (stresa se): Dosta! Nemoj, gazdo! MITKA (zavaljuje se, gorko): Toj je! Zar ja ne znajem šta ide! Ide, Koštana, jesen, dom, kuća, brat moj, m’gla, i grobje... Toj ide. Tam ću i ja!
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
sal što se sramuju da za Manču, ete, pituju... A iz oči gi, ete, toj čitam!... A ja si veće ubavo znajem zaradi koga mi taj čes’ čine.
Da se istepate vi za toj, vikam; ja, ako sam si žena prosta, ubavo si znajem dek neje zaradi men’ toj“. Pa si zborim u pamet: „Bož’ke, koja će mi sag bidne snajka u ovej poklade!?...
veli mu mati ljutito. — Mane, Mane, majka ti ne plakala! Što misliš? Ja sam si prosta žena pa se ič ne razbiram i ne znajem ovaj sagašnje...
Znaješ kakoj si je... Žena sam, udovica sam, ne stizam svud; ne prilega, neje red... Ne znajem si što se raboti i zbori po čaršiju... Pa ti da si raspitaš, da vidiš, demek, za Mana mojega...
— Ama neje to!... — ljutnu se Jevda. — Mori, i ne znavaš zašto si zborimo... — Mori, sal dor ne vidim, — znajem si sve ubavo. Od men’ li će skutate ništo?!... — Ih, kakvo je brljivo! — veli joj Jevda. — Mori, ništo ti ne znaješ!...
!... — Ih, kakvo je brljivo! — veli joj Jevda. — Mori, ništo ti ne znaješ!... — Kako da si ne znajem?! Bata-Tasko zašto, iskoči do teb’ te?... — Ama ne znaješ ti ništo! — brani se bata-Taske.
Što si ne ćutiš, nesrećo, kad ti nikoj ništo ne kaza, ni te pa pituje?!... — A što koj da mi kazuje kad si sama sve znajem i sve vidim? Zamiluvaše se deca, ta što... sag gi je vreme... — Ama, Doke, pamet si beri!
Mi si zborimo za drugo ništo, a ona, pogle gu, kud ga iskaruje!... — Mori, znajem si ja! Lasno za toj! Men’ mi sal ostavite... brigu ne berite, a ja ću sama ubavo da duzdišem celu rabotu!
— Ba! — poriče Mane. — Ti da si ćutiš! Sve razbra’! Sve si znajem. Sve mi veće kaza Vaske, izmećarka njojna. Ič da se ritaš kako pule, ni pa da me l’žeš... Sve, sve mi reče Vaske...
— De, mori, — umiruje ga Doka — ti me znaješ ubavo! Ne li smo rodljaci? Nesam govedo, selska nesam, ta da si ne znajem što je čaršijski red. Lasno za toj! Ja ću si sve polako... pa fino... s politiku! — reče i ode. — Doke!
— veli Tašana Taski. — Koj ti reče za begendisuvanje? — Zna si cela ma’ala i sav grad, — ta ja da ne znajem! — odgovara Doka. — Mori, znajem si sve; sve mi kazaše, mori, kako na kadiju mi kazaše sve!... — Koj ti kaza?
— Koj ti reče za begendisuvanje? — Zna si cela ma’ala i sav grad, — ta ja da ne znajem! — odgovara Doka. — Mori, znajem si sve; sve mi kazaše, mori, kako na kadiju mi kazaše sve!... — Koj ti kaza? — pita je tetka Kaliopa.