Crnjanski, Miloš - Seobe 2
A kad se vratio u svoju založenu izbu, koja je mirisala na brašno i žito, učini mu se da ga na širokoj, rosijskoj, postelji, na banku, čeka pokojna žena,
Gospoža Julijana bila je udesila, to poslepodne, da sa Pavlom, pri rastanku, ostane, malo, nasamo. Bila je otišla u izbu, u kojoj je Pavle stanovao, tobože da vidi, kako Isakoviči stanuju, u kući, koju bi, kaže, iznajmila, za Višnjevskog,
Jako ga ceni! Pavle je stajao pred tom lepojkom, pod svodom kapije, pred ulazom u svoju izbu, zanemeo. Ona ga je sećala na Božičku, kao što ga je Višnjevski bio Božiča setio.
Kao da se boji da mu mati dete ne uzme iz ruku, odnese sina, u kolevci, čak u Pavlovu izbu. Molio je da zagovore Varvaru, da je lažu, dok ne smisli, šta će i kako će.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Sebe, i nikoga više sem nje, osećao je u blizini, u toplom polumraku vatre. Drugo bi bilo da je ma ko prošao kroz tu izbu, spolja, iz Zemuna. Ovako, on jasno nasluti da neće propustiti ovo veče.
Ovako, on jasno nasluti da neće propustiti ovo veče. Plamen žiška sa peći, osvetljavao je veliku izbu, kao sa brega. Senke stvari bile su zato ogromne.
Osvestiv se, ona za trenut poznade svoju izbu, koja beše sva zastrta čaršavima natopljenim sirćetom, i dve babe, koje su neprestano obilazile oko nje, brišući joj
Radičević, Branko - PESME
Na kraj već stiže, skoči na obalu, Potraži odma svoju izbu malu, Tu žića knjigu vadi iz nedara, Na sto je meće, pa knjigu otvara; Još perom oštrim u srce se bode, Pa krvcom
Čekanje njino bijaše zaludu, I samo mogu čuditi se čudu. U izbu uđe i zatvori vrata, Pa onda svoga dušeka se vata, Na dušek dole kao kamen pade Pa nešto krupno mozgom učit stade;
“ Al' sluga zače, jer već znade kako, Pa kliknu, spusti, zadrkta i savi, Pa lati, diže, otište i zavi, Pa izbu, kuću, ta pesma zatrese, Iz kuće jošte daleko ote se.
tu se njemu glatko čelo nabra, Još tužnim okom kano munja planu, Pa Milu svome da prestane manu, Te brzim krokom kroz izbu korača, Sa zida skida ubojita mača, Ogleda gvožđe skoro zarđalo, Pa dade Milu da pogladi malo.
čemu s' ljudi čude; U dvori tude na dušeka meka, On pade, tužan, skoro van sebeka; Al' eto amo njegovoga zlata, U izbu uđe i stade kraj vrata, Kraj vrata stade, pa u dragog gledi, U njega gledi, pa drkće i bledi, I gledaše ga baš po
“, ali ništa drugo; Pa g' onda pusti, glednu za njim malo, Dok njenom oku dragoga nestalo. Tad uzdrkta se, u izbu poita, Pa kao mrtva na dušek se ita, I tako leže, i vremena prođe, A ona tužna još sebi ne dođe.
„Ajde sa mnom, zlato moje, Niko t' videt tu ne more, Pored stuba vrata stoje Odma kako s' popneš gore; Tud u izbu ja ulazim, Kroz ničiju ne prolazim.“ 37.
“ Al' on s puta turi baku, Te ka vrati, pa za kvaku. 95. Vrata čedo ne zabravi, Valjda beše to slučajno, On s' u izbu plao savi, Zgleda svoje sunce sjajno Ono leži za nj nezgodno Al' za dosta zgodno. 96. „Što je oto?
103. Veće vrata zaškripiše U rđavni u šarkama... Šta l' mu oči sad vidiše? — Praznu izbu, u njoj tama, Dve-tri sove tamo gore Izleteše na prozore. 104.
110. Strašan žubor amo savi, Munja sevnu, a grom grunu, Bura s' diže, vijar zavi, A kroz izbu ledno dunu; A ta vrata zaškripiše — Naše momče jedva diše! 111.
111. I napolju vijar dunu, Dom kô da se s mesta kreće, A kroz izbu ledno dunu, Utrnuše s' obe sveće. Glenu vrati — za čas tili Kô mravi ga sveg promili. 112.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
senke svuda oko njih iskrsavaju, uz neprestani šum vode pod prozorom: „Plamen žiška sa peći, osvetljavao je veliku izbu, kao sa brega. Senke stvari bile su zato ogromne.