Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Č’a Mase uzeo čampare, krši se kao čoček, vije, peva i izvaljuje na skutove ženâ. I sluge došle u sobu, stale iza peći, do vrata.
I pošto skine sa sebe odelo, razuzuri se, oseti se tu, u sobi, zatvorena, slobodna, seda u sobi, gotovo se izvaljuje, kao odmarajući se od onog plača na grobu i straha što je pretrpela idući sama putem...
Stanković, Borisav - JOVČA
STOJNA (primiče mu sofru što bliže rukama, nudi ga): Kusni, gazda, mezeti malo. JOVČA (oturuje jelo, nateže bocu, izvaljuje se, nalakćuje se). STOJNA (pokriva ga i ututkava, namešta jastuk da se bolje nasloni).
Stanković, Borisav - TAŠANA
TAŠANA (neugodno, s dosadom zaustavlja mater): Oh, ne to. Ta nije to. Ne znate vi. (Ostavlja i mater i Stanu i ide, izvaljuje se na minderluk do prozora): Ostavite me, ostavite me. Bolesna sam.
MIRON (pribravši se): Ne treba, ništa ne treba! Idem. Zbogom, Tašana! (Odlazi.) TAŠANA (sama od sreće izvaljuje se po minderluku. Ne može da se nadiše od zadovoljstva): Oh, ala je lepo kad može čovek dobra da čini!
(Sećajući se na sav bol, jad, muke, suze joj pođoše. Seda od besa, gotovo se izvaljuje na minderluk, naslanja glavu o dlan, te joj se rukav zavrće i vidi gola ruka.) SAROŠ (držeći se za glavu).
Olakšavajući Tvoju samoću, osetila sam da time ublažavam i svoju. (Seda, izvaljuje se.) Oh, nije mi trebalo sada ovo da kazujem. Toliko mi je sada teško! Oh!
I tako svaku noć, po nekoliko puta. Pa bar, kad nije besan, da je kao svaki drugi, kao čovek. Nego, i onda, leže i izvaljuje se gde stigne.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Bolan što sam živ. Od kako sam na svet progledaja, od t’g sam još bolan. (Seda. Gleda u Koštanu, čočeke, devojčice. Izvaljuje se, da ih bolje vidi): Eh, deca, deca slatka! Pojte! Puštite glas. Ali čist glas!