Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Ona mu onda dobaci da ne govori kano čoek bezuman, nego neka ne mahnita. Ti si, kaže, jedan od onijeh, koji bi zažmurio, pre nego što bi babu poljubio!
Tako je to u šizmatičkim crkvama često! Ali, crkva to prašta. Ne valja crkve i nebesna kraljevstva osvajati kano na juriš. Propelo je najverniji lik Gospodina našeg Isukrsta. Treba da se na njega ugledamo!
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
kojih su pune naše narodne pesme: „Sinu Miloš u polju zelenom / kao jarko iza gore sunce“; „Pišti kao guja“; „Kuka kano kukavica“; „Lepa kao gorska vila“ itd.
Radičević, Branko - PESME
Ao Ero, tvrda vero, Ko je tebe jošte terô? Ti si kano itra munja Što nikada ne pokunja. Ao Sremče, gujo ljuta, Svaki junak po sto puta!
udri, seci, tuci!“ Crnogorci kolju kano vuci. Pa kad vojna tu pogodi zrno, Plače l' ljuba što se nije vrnô? Ne, ne plače crnogorska dika, Već potera
Sjajan Tale dotle njojzi bio, Al' kraj Srba sjajnost izgubio Kano mesec kad grane sunašce — Uteče joj na oko srdašce: Tek spazila pa Hajka planula, I u srcu svome pokliknula: „Eto
mrtve spustiše junake, U slavu im pesme zapevaše — Al' i drugih pesama bejaše: Majke, seje, ljube verenice Zakukaše kano kukavice, Svaka svoje jade udesila, Ponajljuće Stojanova Mila.
Milun s četom iz gore išeta, Gora tuži za njima i strepi, Kano majka za dječicom svojom Kad ih na put krvavi opremi, Mila su joj, a hude je sreće, Pa se boji, vratit joj se neće.
Tad je uze mrtvu po srijedi, Pa se vuče po tvrdom kamenu, Kano soko kad pokrha krila, Dovuče se do nakraj bezdana, Pa sa Fatom u njega se sruši.
Oko, što si onda za brdašce Zalaziti vidilo sunašce, — Oko bajno kano sunce sjajno, Zašto s' nisi onda zaklopilo? Ne bi sad mi tako teško bilo!
“ Još onda, brate, kada ono mladi Mi bismo se, dvoje detešcadi, Čas bili se kakono petlovi, Čas ljubili kano golubovi, Još onda beše, bilo makar kako, Sve što reko za te, brate, tako: Jedan labud bije orle mloge A car beše
Ao sele, brigo moja, Dela pokri nedra svoja, Da se junak ne pomamim, Da se na te ne namamim Kano juče, Belo luče — Za tobom mi srce puče. Strašne l' noći, strašne muke!
on sabija, I u dva jošte umiljata svoda Nad ovima se tade on savija; Tavnina jošte zatim od zaoda Zače se viti kano kaka zmija, Od više svoda dole ti se prosu I lepu divnu činila je kosu. 50.
To beše svima, što bijau, žao. Al' jad je grdni deklice spopao! Ta lep bijaše kano danak lepi, Lepota ova sve i za nj zaslepi; Još oko ono, munjevito oko, Kroz srce njima što sevnu duboko, U oku
— I tu se njemu glatko čelo nabra, Još tužnim okom kano munja planu, Pa Milu svome da prestane manu, Te brzim krokom kroz izbu korača, Sa zida skida ubojita mača, Ogleda
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
carevini, nego da je otišao kod cara Sunca da se s carem Suncem razgovori, da ga pita zašto nisu zimi dani tako dugi kano leti, i zašto su ladni, te mu ljudi u njegovoj carevini ne mogu jednako da rade, nego dangube.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
U tebi će srce ispucati Kano ljeti zemlja od sunašca, Bog će dati i kiša će pasti, Crna će se zemlja sastaviti, A ti, dragi, s mojim srcem nećeš —
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
). B) POREĐENjA Poređenja (sa „kao“, „kako“ i „kano“) vrše se skoro uvek u odnosu na čoveka: porede se njegove osobine i svojstva sa karakterističnim osobinama i
4 Cucu, rode pa rode, Ujak bere jagode. Jagode se rumene Kano ruža u mene; Jagode su slatke, Jele bi i patke; Gle, kako su zinule, Ne bi l’ koju skinule! 4.
mi dao pa su u mene crne oči, okruglo lice, poduga nosa, mali’ usta ko kutijica, zubi bili ko dizija bisera, obrvice kano morske pijavice, trepavice kano krila lastavice; tako me je bog stvorio, baš od oka za dobroga momka.
okruglo lice, poduga nosa, mali’ usta ko kutijica, zubi bili ko dizija bisera, obrvice kano morske pijavice, trepavice kano krila lastavice; tako me je bog stvorio, baš od oka za dobroga momka.
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
Da napravim turšiju, pre zime, da na vrata prikucam prezime! Sneg napolju sipa kano vuna, kod nas bojler, zimnica, furuna! Dok on gleda frižider sa hranom, trudna štrikam pred teve ekranom!
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
grljenje verni[h] i ljubezni[h] supruga od samoga boga ne samo dopušteno, no blagoslovljeno, posvećeno i zapoveđeno, kano ti jedno i samo sredstvo črez koje blagi tvorac nova stvorenja iz nebitija u bitije proizvodi.
Pak mi nije čudo drugim narodom, nego se čudim srpskom sinu kano može sebe tako pohuditi i bez svake nevolje prosjakom učiniti!
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
U noć, strašnom burom razječanu, sinu meni zraka pred očima i glas začuh kano glas angela: „Ja sam duše tvoje pomračene zraka sjajna ognja besmrtnoga: mnom se sjećaš šta si izgubio; badava ti
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
Georgievskom, svom predragom prijatelju posvećeno Kad bi moja knjiga bila Ljupka, kano lice tvoje, I svu skromnost u se vlila, Koja krasi nravi tvoje, Kad bi moja knjiga bila Čista, kano srce tvoje, Kad bi
knjiga bila Ljupka, kano lice tvoje, I svu skromnost u se vlila, Koja krasi nravi tvoje, Kad bi moja knjiga bila Čista, kano srce tvoje, Kad bi sladost pribavila, Koju nose reči tvoje, — Jamačno bi ista važnost Čitatelja nju dostigla, Koju
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Pak će opet, veruj, ovog leta biti Da će se i ona dati namoliti. Gospa Ruža šeta kano paunica, Često gospodaru ne da belog lica Poljubiti. Dakle, uklont'e se, strani, Jer kome je dužna, i onome brani.
Padne im na pamet štogod: „Pali sveću!“ Čitaju svu dragu noć i knjige premeću A mi kano duvne tako da ležimo i večnu nevoljnu gredu da deržimo?
Trepavice t' dugačke Prekrile ih rumene, Obrvam, si uzvila Kano mlada Sarajka. Vjeruj vjeri: Boli me Što te tuđom viđoh ja; Već mi hodi lijek daj, S mnom li u grob lijegaj. 1817.
Al’ tvoja je k’o gromovna strela Koja dušu i srce potresa, Pa i silu života iz grudi; Kano vijor u oluji strašnoj Iz korena što izvalja drvlje I sve što je snagom malaksalo.
Nikanor Grujić MOJ GROB Biće pa će proći sve to kano san, I suđeni jednom osvanuće dan. Biće pa će proći i žalost i vaj, Poblediće zvezde — spomenu je kraj.
zvona jasne glase, Čas daleko njih odnosi Na sahranu u talase Sinjeg mora dalekoga, Il’ u dvore višnjeg Boga. Kano pesme daljnog zvona Nepostojan glas je bake, Jeca ona, zbori ona Starim glasom reči ’vake: „Moj porode, sav moj
Gle je, gle je! Oj, putniče, Samrtniče! Mlad Radomir zanese se i na vile obazre se, Kraljica se na njeg’ smeši Kano sunce svet kad krepi. On ne vidi, on oslepi, Na bele joj grudi speši.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
postupcima, na primer, u stihovima o brojnosti turske vojske (Kon do konja, junak do junaka,/ Bojna koplja kano čarna gora,/ Sve s' vijaju po polju barjaci,/ kano mrki po nebu oblaci).
brojnosti turske vojske (Kon do konja, junak do junaka,/ Bojna koplja kano čarna gora,/ Sve s' vijaju po polju barjaci,/ kano mrki po nebu oblaci).
Nastasijević, Momčilo - PESME
Rađa se kano cvet i posečen on padne. Mine on kao sen: i tlom kud prođe on, rođeni ne zna ga trag. VRAČANjE PROROČICE IZ ENDORA
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Baba je u brdinama i dolinama nabrala »Kostoloma, vratoloma, Pristavila u lončiće: Lončić krči, momak trči Kano pašče preko bašče«.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
kući — posle svega što mu se u lovu dogodilo, posle pouke koju je čuo od ranjenog sokola: „Meni jeste bez krila mojega kano bratu jednom bez drugoga“ — Anđelija ga je stvarno iscelila prostom i nadmoćnom ljudskom rečju: „Nijesam ti brata
Pisnu dete kano guja ljuta: „Jao babo, poseko ti ruku!“ A besedi Novaković Gruja: „A ne boj se, Stevo, čedo moje! Krv ne ide iz babine
Maretić je duhovito primetio da bi uobičajenu u našim pesmama komparaciju: „Zakukaše kano kukavice“ Homer ovako razvio: „Kao kad kukavica u proljeće zakuka u šumi na zelenoj grani i kukanjem svojim razveseli
On će kazat na mene je carstvo. Kad je Marko još nejačak bio, ja sam Marka vrlo milovao, u svilena njedra uvijao, kano krasnu od zlata jabuku; kud sam gođe na konju hodio, sve sam Marka sa sobom vodio.
Bud me bratiš, što mi ženu daješ! Mene tvoja žena ne trebuje, u nas nije kano u Turaka, — snašica je kano i sestrica; ja na domu imam ljubu vernu, plemenitu Jelicu gospođu; a sve bi ti, brate,
Bud me bratiš, što mi ženu daješ! Mene tvoja žena ne trebuje, u nas nije kano u Turaka, — snašica je kano i sestrica; ja na domu imam ljubu vernu, plemenitu Jelicu gospođu; a sve bi ti, brate, oprostio, ali si mi izdr'o
valja dva dukata zlatna: u čelenki dva kamena draga: vojvodi se vidi putovati, kroz krajinu voditi vojvode, u ponoći kano i u podne; oko vrata kolajna od zlata, za pojasom dve ubojne strele; visok junak, tanak u pojasu, bela lica, crni
“ To izreče, pa se s dušom rasta. Kralj zakuka kano kukavica: „Jô Kajica, moj sokole sivi! Al' ti babi krila odlomiše i obadva oka izvadiše! Kako će te preboleti baba?
Kuka kralju kano kukavica: „Jô Kajica, moje čedo drago! Diko moja svagda na divanu! Sabljo britka svagda na mejdanu! I kreposti među
ideš sanak boraviti, a ja idem u taj turski tabor, stvoriću se zmijom šestokrilom, doneću ti cara čestitoga u zubima kano i sokola; kad ustaneš, ujko, iza sanka, nemoj dati umlje za bezumlje: ti ne streljaj zmiju šestokrilu, već ti streljaj
Ode Janko sanak boraviti, a Sekula u taj turski tabor, stvorio se zmijom šestokrilom i doneo cara čestitoga u zubima kano i sokola; s njime pade Janku na šatora, svi junaci vikom povikaše: „Zlo si legô, vojevoda Janko!
Kad to viđe majka Anđelija, zakukala kano kukavica: „Jao Jovo, moje rane grdne! Što će, Jovo, Srijem, zemlja ravna? Što će, Jovo, tvoji b̓jeli dvori?
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
20 NAŠE MISLI 21 PROSJAČKI ZAMAK U SRCU 22 MOLITVA ONOM, KO SE OGRĆE HALINOM SVETLOSTI 23 KANO GROB OTVORIH MOJE GRLO 24 SRCE ZARASLO TRNjEM 25 DUHOVNICI 26 EVA 27 NA DOBRO PROMENA KOBNA 28 PROĆU DUŠEVNIH NAŠIH
SAN 382 BAČKA KOMEDIJA 383 CAREVE KOLASTE AZDIJE 385 UM ZA MOREM, SMRT ZA VRATOM 386 DEČIJE IGRE 387 KANO S BREGOVA MUTNA VODA... 388 KOLO SREĆE 389 KNEZ OBLASTI NOĆNE 390 KAD PETLI POJU MNOGOPUT I ZOROM RANO...
Evo, i ja što sam vrstan, koliko li jakostan i kadar, na vašu čast predlažem slovo vašem izvoljivanju, kano poštenim i vrlim izborli gostima sabratim skupa u ovaj božiji dom.
Ko bi pretekao toga brza hrta, i uhvatio bi nebesnoga visokoletuštoga orla? Da tko god stojanje kano bežanje razmisli? Tko za pouzdano ka stojeće? Ko će razdeliti ova i ona, što se napred ukazuju i pomiljaju se?
SION Sion, kano staro selište preorati će se; a Jerusalim zapustiti ka voćnjak obran, a gradski visoki gornji domovi — lug i šuma po
Svakom se tako isto prigađa, kano u snu nešto da vidi, ili senku donekle motri, te je hvata rukom da je zaustavi i udrži. Nije li u tom ljudni lud?
Svirajka mu se zdruzga, — ali majstorija sviranju u njemu osta! Posahnuše zaperci, — dobra loza ne uvenu! POHVALA ŽENI Kano voćka dobrorodna i domaći sâd gospodski; koren je ona devojački i stablo, deca su grane; radilstvo živo, živu i
Nego zapanti ono zlo mesto, te i drugom kaže da se čuva. RAAVA Tebe, ženo, našao sam u kurvarluku i u mehani kano lep, skupi biser u blatu zagažen, i kano zlato u vodnoj tini zamešato, kako hubav, lep, mirisni cvet u trnju zarastao.
RAAVA Tebe, ženo, našao sam u kurvarluku i u mehani kano lep, skupi biser u blatu zagažen, i kano zlato u vodnoj tini zamešato, kako hubav, lep, mirisni cvet u trnju zarastao.
NAŠE MISLI Naše misli nigde s mirom ne stoje, sve durma prhaju i lete, kano male ptice. Tko bi to dao našem smišljivanju takva krila ka golubinja, da polete na dobro i tu otpočinu!
n bludnim sinovom, na naš prst prsten i obuću nam na noge, ako i nismo podnosili prekodna tegobe i od sunca peče! KANO GROB OTVORIH MOJE GRLO Ti si nebesni hlebac, — živi nas! Rekao si: raširi ti usta, i napuniću ti ih!
Rekao si: raširi ti usta, i napuniću ti ih! Ispuni me tvojim darom! Ispunio si mi usta moja. Ja tebi, mome životu, kano grob otvorih moje grlo, a ti mi uljeze u ovaj grob i životom me obdariva!