Obradović, Dositej - BASNE
Ali valja i učenome gdišto oprostiti, „jer je sam gospodin bog na kararu”, veli Kara Mustaf-aga. I pravo ima. 63 Mišić i mišica Mišić, kad prirasti i počne iz rupe istrkivati, upazi prvi put u
Kad bi moguće bilo da hiljadu godina živi, sve bi se imao čemu učiti. Ono što sam ja čuo od Kara Mustaf-age, takova je važna istina da je svi filosofi moraju pripoznati: tojest, da je sam bog bez uštrba.
” „Svak rado sluša što sam govori” — običavaše reći naš dobri Kara Mustaf-aga. Svak rado čita ono što sam napiše, bilo šta bilo.
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
godine. Međutim, otišle age i subaše po selima svoje običajne danke i desetke kupiti. U Beogradu pak bio je neki Kara-Smail, koji je svuda, kud je god hodio, po 30-40 momaka janičara za sobom vodio; on se spremao da u Beogradu bude
Ali Hadži-Mustafa-paša, kad se utvrdi malo u gradu, potpusti nekoga Turčina, te Kara-Smaila, kad je iz amama izišao, kroz prozor jedne kuće iz puške ubije.
) II Kad su sve age i zli Turci pobegli u Vidin (pošto im je Hadži-Mustafa-paša ubio u Beogradu poglavicu Kara-Smaila), onda nekako se pritaje Bega Novljanin i Ćurt-oglija u Šapcu. Obojica su se iz Bosne doselili.
moja politika, da ne reknem laž, sa Del-Ametom uzrok je što ćete u mlogim istorijama naći: da je sultan poslao ferman Kara-Đorđu da bije janičare; ali nije istina, niti je car poslao pređe, niti je posle odobravao, no mi smo docnije svi, da
Dođe Kara-Đorđe i druge poglavice, sa sjajnom od Turaka pljačkom, svak u svoj logor (u Topčideru). Sad već moj prvi nađeni liferan
Od naši̓ pogine iz Kotešice hrabri Marko Kara i više od srpskog frajkora. Rečeni Marko ubije Zeina, pak baci šocu a uzme Zeinovu šešanu, no od šešane ne imajući
slob., ma kakav KALA, grč., lepo KAPIDžIJA, tur., vratar KAR, tur., briga KARA, nem., municiona topovska kola KARABILj pokv. od karabin KASABA, tur.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Ako koga malo oštrije i pokara — niko mu ne zamera; star je čovek, a kara ne što je pakostan, već što je rad da svakog obavesti.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Krunija se zabezeknula. Nadala se svemu pre negoli tome. Ali je srce majčino meko. I kad kara, ono blagosilja. Priđe krevetu i uhvati Jelicu za ruku: — Ustani, rano! — reče.
Na jednoj strani zapovednik vrhovni vožd, Kara-Đorđe, s vojvodama: Lukom Lazarevićem, Stojanom Čupićem, Milošem Pocercem, Jakovom Nenadovićem, Cincar-Jankom,
bosanskim: Mehmed-kapetanom iz Zvornika, Sinan-pašom Hercegovcem, Mulom Sarajlijom, Beširević Asom i drugima. Kara-Đorđe je imao malo ljudi prema turskoj sili. Ono što je pred Turke stavio, bilo je svega 15.000 s konjicom.
000 ludi. I to beše sam poturčenjak, junak, brat, jer jezik mu je maternji srpski jezik!... Kara-Đorđe je u samom polju mišarskom iskopao šanac, baš na onoj ravnici na vrhu brdašca mišarskog.
U utornik, 31. jula, oko velikih zaranaka, dovedoše KaraĐorđu jednog Turčina što se sam predao. Kara-Đorđe je baš nešto govorio s Lukom, Jakovom i Čupićem, kad mu javiše. — Dovedite mi toga Turčina! — zapoveda on.
— viknu on. — Ja sam, Stojane. — Odakle ti?! — Iz grada. — Ti ga poznaješ? — upita Kara-Đorđe Čupića. — Bog s tobom! Zna ga sva Mačva!... On je mnogu kadu ojadio!... — Kojekude...
— Onda da se dogovorimo šta nam valja raditi — reče Kara-Đorđe. I stadoše praviti raspored borbe. Dokopaše da Luki Lazareviću dadu konjicu.
Slušaj kako tutnji... I zaista, tutnjava dolazaše sve bliže i bliže... Već se mogaše dobro razaznati topot kopita. Kara-Đorđe iskoči na bedem i stade gledati. U taj par pojavi se vojska.
Prvi redovi išli su bezbrižno, zaturili šare na ramena kao vrljike... Kara-Đorđe šetaše šancem mirno. Nijedan mu se ribić na licu ne pomeri. On gledaše vojsku kako se približava...
Kojekude... on je danas skuplji od glave!... Prvi redovi Turaka dođoše već na domak bedemima šarampova. Kara-Đorđe skoči u šarampov, priđe topu, pogleda u nišan i reče hladno kao da boga naziva: — Pali!
Sad i Turci pripucaše. Zapevaše kuršumi svoju samrtnu pesmu... Kara-Đorđe reče: — Ne pucaj!... Samo kad top pukne, onda po jednu vatru!... Ali se Turci naglo približavahu...
Samo kad top pukne, onda po jednu vatru!... Ali se Turci naglo približavahu... Mogao si svakom lice sagledati. Kara-Đorđe naredi te puče i treći top... Pošto se grmljavina prolomi, on pogleda na onaj gusti čestar levo...
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Koliko je samo puta prečula Jula kad je máma zove. — »Ti kad se na štogođ nakaniš, ne znaš šta je dosta!« — kara je gđa Sida i preti joj da će izdati baštu pod arendu ako se bude jednako u njoj bavila.
Pop Ćira valjada spava, a pop Spira, koliko mu briga dopušta, dremuca pomalo. Pera badri konje, kara ih i spominje im onog Martonošanina (vranca), i kori ih i zastiđuje njime, te oni povuku bolje.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Valja pomenuti da je i jedna pesma o Kara-Đorđu i o srpskom ustanku 1804. godine vrlo rasprostranjena po celoj zapadnoj Makedoniji i po moravsko-vardarskim
Prva zvona mu je poklonio 1837. godine knez Miloš Obrenović, a druga dva 1850. godine Kara-Đorđevići. Najpoznatiji kaluđeri ovoga manastira su bili Mijaci.
U Tursko vreme je glavno mesto bilo Zdeglave (Izdeglavlje). Na zapadu od debrca, u šumi Kara-Ormanu, je predeo Debarska Malisija, sa četiri čisto slovenska sela, koja se zovu: Lokov, Ržan(o), Zboždi i Prisovjan.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Peru jednako poučava, kara, ali se ništa ne hvata. Od Pere, veli, nikad neće biti dobar trgovac; on je konjušar, kartaš.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
do 1814. Odlomak iz toga dela je knjiga »Pravitelstvuющій sovѣtъ serbskій« za vremena Kara-Đorđijeva, ili otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti (Beč, 1860).
Radičević, Branko - PESME
I uz izvor živo šeta, Al' što dale, veća seta. Vrelo ječi i žubori, Čini mu se draga zbori: Ostavljena kanda kara, Njemu milost pregovara. „Prosti, prosti!“ kliknu, reče, I sve brže napred teče.
Jasnu sveću on zapali, Svoje zlato grlit pođe, Ali moma na nj navali, To da uzme po što dođe. „Ajdmo, brže!“ ona kara, On grleći odgovara. 39.
41. U nedra joj ruku tura, A da vidi šta tu krije. „Ne, o nete!“ kara cura, Po ruci ga mlada bije — I to beše, al' ne dugo, A on zače još što drugo. 42.
90. „Kad će doći?“ junak pita. „Za pet dana“, reče stara. On veruje, nazad ita, Al' u srcu zlato kara: Malo mu je mučno bilo Što se čedo ne javilo. 91. Kad s(utrada)n nuto sreće!
Al' takova teška čuda Zbivaju se svetom svuda. 98. Zalud grmi, zalud seva, Zaman s neba Višnji kara: Čoek, žena, momak, deva Jedno drugo opet vara — Brže, zlato, brže amo Bolja sveta da delamo. II PESMA 1.
okle vi tu?“ — „Pst!... ne zbor'te, čuće mati!... Brže, brže!“, kara luče, Pa g' u sobu sobom vuče. 116. Što će junak, uđe s njome I zatvori laka vrata.
Kroz srce mu kô stra mili, Kao da ga nebo kara, Kô da nešto pregovara. XV Sad grom puče, sve zatrese, Zasinu mu ća u dvora, Malo što ga ne zanese, On se nagna
Kostić, Laza - PESME
— Krvavo se zvezda smeši, iz krvavog tog smejutka neki šapat ko da jeca, čini mi se, da me kara, da mi zvezda odgovara.
Čestiti paša zamišljen ćuti, pred njime ćute oci pognuti, doveli su bulu pred gospodara, gospodar ćuti, puši, al' ne kara!
Al' I otkud u tih grudi' gde muževom otrov sudi, za žene im tolka slas?” Tako majka od milina junačkoga kara sina, diva sviju junačina; divak sinak zbori njoj: „Zar muževi? — Sram je reći!
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
mnogo ljepša od njezine kćeri: zabranjivala joj je da se umiva, češlja i preoblači, a svakojako je tražila uzroke da je kara i muči.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
Sad je svaka gospođa, pa makar bila i mumdžinica. STANIJA (trese glavom): Pust svet, pokvaren svet. Mora Bog da vas kara. LjUBA: Zato što žena nije ropkinja. STANIJA: I ropkinja poznaje svoga gospodara, a vi nemate ni Boga ni starijega.
STANIJA: Bolje uzmi neku knjigu, te čitaj. LjUBA: da me opet karaš. STANIJA: Za dobro se ne kara. LjUBA (uzme knjigu): Sad čitam Robove. STANIJA: Lepo, lepo. LjUBA: Oćeš i ti da slušaš? STANIJA: Oću.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Sećanje je bilo kratko kao misao, pa se odmah sve izgubi u šumu topova i kara, topotu konjskih kopita, zveketu lanaca i oštrim komandama.
Tamni dugački redovi zapregnutih topova i kara nizali su se, pomerali i ravnali. Širok je front ratnog artiljerijskog puka, i krila su se gubila u pomrčini.
Preda mnom se stalno kotrljala kara drugoga topa. Onako napunjena razornim granatama i šrapnelima, krckala je pod teretom i mrvila kamenje na putu.
marrš! Na uskom putu teško je okretati top sa šestornom zapregom te poslužioci na rukama zaneše zadnjak topa i kara. Zatruparaše kopite konja. Ali prednji konji trećeg topa ustuknuše, frkćući. Mrtvi se isprečili. Sledeća zaprega najaha.
Na vrhu smo se sačekivali. A kada beše izvučena i poslednja kara, slučajno se okretoh i, među pogaženim i posečenim kukuruzima one njive, ugledah starca kako osta sam, kao neki
I šest pari snažnih ruku podigoše zadnje delove topa i kara i lagano ih pomeriše, a konji se pribiše uz vrzinu. Put je bio slobodan.
Kroz vazduh se prenosio tajanstveni šum artiljerijskih kara, koje su na obema stranama odlazile za popunu municije. Vojnici su polegali pokraj topova i utišali se.
Kao vihor, izletale su šestorne zaprege iz kukuruza, osvetljene munjama, i u mestu se zaustaviše kod svojih topova i kara. — Četvrti top neka dejstvuje... Da se pokupi i poslednja čaura. Prvi vod galop! — vikao je komandir, kapetan Mirković.
Odskaču zadnjaci topova i kara, a na zavijucima zaneseni riju zemlju, ili sevaju varnice ispod točkova, dok se posluga, zgrčena, trese ili odskače kao
“ Vozari najednom skretoše nadesno i baterija stade. Poslužioci sjuriše sa svojih mesta, otkačiše zadnjake topa i kara, a vozari sa prednjacima odjuriše kroz neke šljivike u pozadinu. Čujemo prasak pušaka i jezivi zvizak kuršuma.
— Razumemo! — progovoriše oni gromko i jednoglasno. Onda se raziđoše, posedaše pored praznih kara i veselo zapevaše: Kad te vidim na sokaku poznajem te po koraku...
Šćućureni iza topova i kara, vojnici su ćutali kao da se boje blizine onolikih mrtvaca, kojim je okružena naša baterija.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
“ “Ne smem, Jovo, karaće me majka.“ “Ako kara, ubiti te neće, Ako bije, a ti beži k meni, Kod mene su vrata otvorena U pol’ noći kao u pol’ dana!“ 133.
239. Jovo mi se sankom kara, Kao da se razgovara, Bolje sankom, nego s majkom: Sanak će ga umiriti, A majka će poljubiti. 240.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
obuče, i da ga izmije, e mu bješe obraščić još od sinoć ostao poštrcan; pa sve zove, dozivlje snahu, šćer, naređuje, kara, a svaku poprati: „Živnite! živnite! e će ljudi sad doći!“ U to, kao što rekosmo, dođe pop Marko sam.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Ne pada iver daleko od klade. — Ni oca da kara, ni majke da sjetuje (siroče). — Za svojima rane pored srca, a za decom posred srca.
Malena je tica prepelica, Al’ umori konja i junaka. Mila majka svoju ćerku kara, Ćerku kara, nevi prigovara. Mujo umro, Bojčić oboljeo: Sam Alija vojevat’ ne more.
Malena je tica prepelica, Al’ umori konja i junaka. Mila majka svoju ćerku kara, Ćerku kara, nevi prigovara. Mujo umro, Bojčić oboljeo: Sam Alija vojevat’ ne more.
— Dok smo živi, hoćemo. — A kako će vaša deca? — Nek’ se ona brinu. 3 Pitao hadži-Muju Kara-Mustafa: — Kaži mi, hadžija, dika ti, može li Vlah u raj uljesti?
(Zenica u oku) 40 — Mojih je roditelja sin, a nije mi brat? (Ja) 41 — Najviše zla čini, niko ga ne kara? (Jezik) 42 — Na čelu ti sjedi kad radiš? (Znoj) 43 — Oni preli, oni tkali; oni vazdan, jadni, goli?
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
mnogo ljepša od njezine kćeri: zabranjivala joj je da se umiva, češlja i preoblači, i svakojako je tražila uzroke da je kara i muči.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
?... Štij fra-Brne! Brne poče: „Kad gospodin oće da pedipše I u gnivu da nas za gri’ kara, Nekom šalje ružne, nikom lipše, Jednog boles, drugog munja para...“ — Početak mi se ne sviđa! — reče Blitvar.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
U tom trenutku, iz gomile komordžija, Arnauta, topova, pešaka i kara, krenu jedna majorska uniforma i pođe k pukovniku Nediću.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
mnogo ljepša od njezine kćeri: zabranjivala joj je da se umiva, češlja i preoblači, i svakojako je tražila uzroke da je kara i muči.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Od ponavljanja je satkan i ovaj prekrasan početak već pominjane pesme Dioba Jakšića: Mjesec kara zvijezdu danicu: „Đe si bila, zvijezdo danice? Đe si bila, đe si dangubila? Dangubila tri bijela dana?
Krakov, Stanislav - KRILA
Grunu kraj njih pucanj, drugi, treći. Sve se trže, prenu. Baterija kraj njih to otvara vatru. Vide se kraj topova i kara vojničke prilike kako se sagibaju i dodaju nešto. Grmi top za topom. — Kreću se naši, naši... iskaču iz rovova...
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
GLAVAŠ: Sa Mula-pašom na Malajnici? ISAK: I s Kara-Fejzom, sa krvoloci, Što me nasilja bičem trostrukim Učiše njihov kuran čitati I klanjati se lažnom proroku, Koga
PRVI TURČIN: Al’ je i bila noć! DRUGI TURČIN: Tako mi brade Prorokove, ovako nijesam doživio!... Baš kao ona kara-boja kojom naša hanuma progrušane vitice bojadiše. TREĆI TURČIN: Pa onaj vjetar!
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Vojska je stajala postrojena s obadve strane druma, a drumom se ređao dug niz baterija i municijskih kara. Komarov zapovedi da se vojska polako krene za njim.
Stanković, Borisav - TAŠANA
Sećaš li se zašto sam ja tada, uvek, pevao istu pesmu: »Bolan mi leži Kara-Mustafa, bolan mi leži, hoće da umre«? TAŠANA (poniknuto): Pa zar si ti i tada to mislio?... Bože, Bože!
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Uvek nezadovoljna, brižna, uvek u nekoj raspri sa svojom savešću. Sve se nešto kaje i kara. Međutim, ima mnogo vere u sebe. Ne ovako kao ja. — Pavle poče da se smeje. — Ovaj život ti je cirkus.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Noć je stigla, neprozirna i gusta. Kroz tišinu nečujno odmiče zanemela baterija. Zvecne poneka alka, zastenje kara, ili top, tek koliko da prhne preko naših glava neka zastrašena ptica.
“... Konj se u mestu okrete... Sudarih se sa komandirom... Neki konjanici... Oni beže, beže! Prolete i poslednja kara... Pojurismo... U mraku nazirem kako se zanosi slobodan zadnjak topa. Promakoh. Sad sam uz vozara.
I opet nova gomila baruta. Skidaju vojnici točkove kara i topova i bacaju na vatru. Drugi sekirama seku rude. Pijucima buše čaure.
su vojnici na topovski poredak sa šestornim zapregama, te im je neobično što ne čuju ono večito kloparanje topova i kara. Dosad njihova kolona bila je teška i glomazna i pred njom su se sa strahopoštovanjem sklanjali rodovi oružja.
A putem, kao da je vitlao orkan, jurile su šestorne zaprege najvećim trkom. Tutanj se razlegao, prednjaci topova i kara su odskakali, vozari su mahali bičevima, a okolo je kovitlao oblak prašine. Naleteše pored mene. Kosa mi se diže.
Na frontu je vladala tišina. Čuo se samo tajanstveni šum od kretanja udaljenih municionih kolona i artiljerijskih kara. Mnogo noći slušao sam taj šum, koji izaziva drhtaj srca i tešku slutnju. Izvestio sam komandanta.
Ali nama u susret jurio je najvećim trkom potpukovnik Blagojević. Za njim njegova baterija. Uz strašno treskanje kara i topova, vozari su vikali: „Marrrš! Marrrš! Marrrš!“ — razmahujući bičevima. — Drum je zauzet! Odsečeni smo!
Među njima ležali su mrtvi vojnici. Rude polomljene. Jedna kara u naletu bila je prebačena preko topa. Na nečijem topu stoji zapregnut samo rudni konj, levak. Dešnjaka je odveo vozar.
Pešaci su posedali ovu stranu jaruge i otvorili vatru. Vozari su brzo zaprezali konje i bežali sa ono malo topova i kara koje smo na rukama preneli. Poslužioci su trčali za njima. Razbijene naše čete razlivale su se...
Od celog diviziona, koji ima dvanaest topova i dvadeset i četiri kare, spasli smo samo tri topa i pet razlupanih kara. Kakva je to bila sprema!... Kakvim smo se nadama zanosili!...
— Gospodine pukovniče — govorio je komandir druge baterije — ja sam izgubio dva topa i šest kara. Molim da se i protiv mene povede istraga.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Kad dođoše pod Kara-Okana, Okan biše tri godine dana, Okan biše, uzet ne mogoše; Marko s'ječe arapske junake, pa sve glave pred cara
“ Pa pobježe svome Sarajevu. 47 DIOBA JAKŠIĆA Mjesec kara zvijezdu danicu: „Đe si bila, zvijezdo Danice? Đe si bila, đe si dangubila, dangubila tri bijela dana?
Prođ’ s’ đevojke, da je bog ubije!“ Kad to čuo Crnojević Ivo, planu Ivo kako oganj živi, te on kara sestrića Jovana, njega kara i ljuto ga kune: „Zao sanak, sestriću Jovane!
“ Kad to čuo Crnojević Ivo, planu Ivo kako oganj živi, te on kara sestrića Jovana, njega kara i ljuto ga kune: „Zao sanak, sestriću Jovane! Bog godio i bog dogodio, na tebe se taki sanak zbio!
kamdžija kara — crn Karabogdanska — Moldavija Karavlah — Rumun Karavlaška — Vlaška Karanovac — Kraljevo Kara-Okan — grad u
kamdžija kara — crn Karabogdanska — Moldavija Karavlah — Rumun Karavlaška — Vlaška Karanovac — Kraljevo Kara-Okan — grad u Karamaniji u Maloj Aziji karaula — stražara kardaš — prijatelj kasaba — varošica kastil — namerno,
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Ako li je zlo i prkosljivo dijete, prokuca ga i izbije dostaput otac, pak opet uči i svetuje ga, mnogo put ga kara i preti mu, i opet ga promlata i nekoliko put.
Tko prihvati se rukom za ralo, a natrag gleda, ne šiba mu brazda upravo. Oko na oko kom viče. Drugi se kara a k nama se prigovara. Vreme jednako služi u dobru i u zlu žitku. Nevera nikome ne veruje. S konja na samar sedati.
Pazi a i kara sa strahom služiti mu a zla se i greha kloniti da onoga sveta i nas ka i pogane ne posatire, nego podhvati nas s
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
I one se odazvaše i dođoše. Dođe i tetka Dika, i tetka Kara, i strina Paraškeva, i druga strinka, Nikoleta, i tetka Ruška, koju su svi smatrali za rod, a niko nije znao da kaže
Skupljaju se, i tu su već na okupu sve tetke i strinke: Dika, Kara, Ruška, Paraškeva, i Nikoleta, i Doka. Sve su one došle na poziv Jevdin, samo najmlađa, tetka Doka, došla je, kao i
?... A kad bude ništo zort, ja ću se tepam i karam zaradi našega Manču, a vi jok! — Ja-gu, što si zbori! — kara je Paraškeva, a spustila glas malo od straha. Esnafska žena, pa kakva si je!...
i da se kara sas selske mečke one! A prilega li na čorbadži-Zamfirovo dete da si sedi u dućan, da si ruča s momci i čiraci na ćepenak
li na čorbadži-Zamfirovo dete da si sedi u dućan, da si ruča s momci i čiraci na ćepenak, kude svet prolazi, — i da se kara sas selske zveri?!... Pa ti se, mori, u pare ne razbiraš; ne znavaš što je poviše: dva groša eli milanče!?
Silno ugrize donju usnu i još silnije stezaše za ruku Genu, drugaricu svoju, na koju se od silna derta i kara-sevdaha naslonila... Svršila se i ova igra. Odmaraju se i igrači — neki idu „nišaljci“ da se ljuljaju.
si šnjeva i kako gu rezile one kučke, tetke i strine, a najveće ona grčka nesreća, Taska, tetka njojna, i kako gu fatija kara-sevdah... Sve mi kaza kako pop iz knjigu da si čèti... A Mani milo.
juma-basma — tkanina jutredan — sutradan kabaet — krivac kavur — nevernik kaznačej — blagajnik kamik — kamen kara-sevdah — očajan ljubavni bol kardaš — drug kačak — hajduk kaif — zadovoljstvo keleš — ćelavko kelčo — ništak keten