Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Kažem ja sad Jakovu da je došao čamac i zaištemo novaca, on mi kaže: „Idi Simi, neka on dade!” Odem Simi. — „Idi Katiću, neka on dade!” — I tako sam išao svakome po dvaput i baš nijedan ni grošića.
januara na Bogojavlenije, i, kako smo prešli, drugi dan to je bilo. Ja odande u Rogaču Katiću, u Topolu Karađorđu, i u Brankovinu. I dugo sam čuvao moj mundir, rusku kožušku, kapu i čizme mačkom postavljene.
— S otim posao svršimo. On mene i Katića dobro ugosti. Sutradan u Rogaču na konak Katiću, pak u Brankovinu. VIII Boža Grujević, (Teodor Filipović) prvi sekretar Soveta, u aprilu mesecu dođe.
smo i ja i Luka Jakovu, kako je kod nas, kako Hadži-beg od Sokola pali valjevsku i komad šabačke nahije, i on je pisao Katiću i knezu Simi da dovedu indat, i počeli se u Drenu — selu valjevske nahije — skupljati.
A Turčin poviče: „Kome da se predam, koje vam je starešina?” — Vojnici poviču: „Predaj se Katiću Janku” (koji se tuna nablizo trefio); i Janko dotrči sa zapetim pištoljem u ruci, natrči na Turčina i sam poviče:
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Ako vam do zorova dođe, hajte k Ceru. Ako vam štogod ustreba, javite se kome od ovih ljudi: Banovcu u Banovom Polu, Katiću u Glogovcu, Čonjagi u Salašu, Ivanku u Klenju, pop-Teši u Badovincima, Iliji Srdanu u Prnjavoru.
Došli su pre nekoliko dana. Idem da kažem: više se ne može trpeti... Pa kad njima to kažem, onda idem Katiću, Stojanu, proti Nikoli...
I sutra uveče neka ode Katiću — a to je večeras — tamo će naći sve naše ljude, pa neka se s njima dogovori.” To ti je pozdrav od harambaše.
— upita Stanko. — On je otišao u sokosku nahiju da tamo to isto čini. — Dobro. Večeras ćemo zajedno Katiću. Povešću još pobratima Zeku i Surepa. Kako se dogovorimo, onako ćemo i činiti. Kad se vrati, družina pospala.
Hajduci se odvojiše od ustanika i priđoše Stanku. — Mi s tobom hoćemo!... — povikaše oni. — Dobro! ... Katiću!... Povedi ovu braću... Nađi protu Smiljanića, gazda-Stojana iz Noćaja, pa dižite narod.
Svaki novajlija pričaše kako se ljudi dižu, ostavljaju kuće i plugove, pa se kreću ili Čupiću, ili Katiću, ili proti Smiljaniću, ili Iliji Srdanu... Međutim, Turci su ćutali.
Zeka i Stanko retko kad i bejahu u Parašnici. Jurili su od Čupića Smiljaniću, od Smiljanića Srdanu, od Srdana Katiću. Nije se govorilo glasnom rečju nego šapatom. Svako čelo beše natušteno.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Levi je krupniji i kao lepši. „Rodio si gazdi slugu... Meni si rodio slugu!“ Tebi, Đorđe Katiću, ja nisam rodio slugu. Nisi morao to da mi kažeš. Neće oni biti tvoje sluge. Jok. Svet je širok.
„Neka ti je živo“, kaže se za tele i ždrebe, a kad se čovek rodi, kad se rodi unuk Aćimu Katiću, drukčije se čestita. Svi znaju, bije u njemu po taktu kobilinog koraka.
Aćim trže glavu i pogleda u kapetana. — Red je da joj zapališ sveću. Možeš da ideš. U zdravlje, Aćime Katiću! — za kapetanom ostadoše otvorena vrata. Kovač brzo i snažno treska po nakovnju.