Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
se kano s haljinom odevajući, a eto sad vojaci preotimlju se o tvom ovom zemljanskom ruhu, i za tvoj hiton bacaju kocku, kogano sam ja sa svojim ručicami sama oprela i izatkala, jaoh, moje tuge!
nam tu vodu da ni žednimo više, ni pak da se povraćamo dohodeći ovamo, k bunaru doboku, k pristrastiju zemljnomu; iz kogano ističu vode pagubne, želje grešne, kojeno nikad nam naše žeđe neće zagasiti, nego nas poviše razždižu.
O, velike mu k ljudma milosti i bezmerna dara, kako sâm eto, neviđen, nesmešten, svega uradilac i vladalac Gospod, kogano od straha strepi nebo i zemlja i vode, i svako mu se koleno poklanja na nebu i na zemlji, i ono što je dole, pod zemljom,
DANIL Vavilonskom se kćerom grad Vavilon nariče, što ga sad Bagdatom zovu, kogano je zgradio car Navahonosor u haldejskom vilajetu.
I u jedno ga isto boga veruje, kogano im on propoveduje, i koji k njemu se predaju neka za divotu čudesa im ukazuje i čini.
Ama to sam začula da je izarad toga se Bog čovekom pretvorio, kogano si ti rodila, da sazove grešnike na pokajanje. Pomozi mi, jednoj niotkuda mi pomoći ne imajući, i poveli da mi se
te reče: »Istinom li pravo tako se je izvolilo i takva li bi o tom vola gospodu i vladiki vsačaskih, te ovaki grad kogano je otkupio svojom krvlju, da ga onim preda u ruke, kojino ga ne poznaju, niti njegovo sveto ime veruju?
Kakav si, kanda te je sam Bog izobrazio i božija svetlost, vidim, blista iz tebe. Sad eto kogano jezika nikad nisam čula ni znala, govor mu razbiram, ni toga obraza što ga nikad ni na snu nisam videla, sad ga na
I to je za čudo: od kogano svi ljudi se ustručaju, boje ga se, hvale ga, slušaju do svoje glave i počituju, a on ka neki sužan svezan odvodi se.
I biti će kano grad kogano za mnogo opkoljena biju... Našto su meni mnogi darovi i službe vaše i mnoga vaša moba, kade ste mi s vašim zlom