Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Taj naočit a skroman Kolašinac nešto se odavno sviđao silnomu agi. Još kad se prvi put najmio u njega, pokupio je od momaka pištolje pa zajedno sa
dana pred branje požalio Durutu kako teško nalazi rabotnike i kako će mu ove godine vinogradi ostati nepobrani. Kolašinac spustio na zemlju manj kojim je nabijao obruč, pa mu se otvoreno okrenuo: — Znam to, aga. Ali nemoj da se ljutiš.
Tome najpre ni Kaludrani nisu verovali. Pobogu. zar može Kolašinac verom okrenuti? Zar može pomazan čovek preći u tursku veru?
okolini daju novac na kamatu, kad dođu u Prištinu, potraže po, makar, i belu medžediju, da plate tobože konak u hanu. Kolašinac, kad mu dogori, opali pušku, pa pobegne preko granice. Rogožnjanin skrsti ruke, pa trpi zulum.
“... A ovaj Moravac, za koga bi i Pećanin i Kolašinac pomislio da je zaista kaurin i prosjak, zubima drži komad srpske zemlje da ga sačuva Srbiji, i — na novac gleda kao
U Ramazan su hodže odsedale kod njega, klanjao je pet puta svakoga dana: retko je koji Kolašinac pregazio preko Čabranskoga Broda a da ga ne vidi kako uzimlje avdes.