Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Ni glasitijega manastira ni Teskobnijega mesta u kraju. U njemu leže mošti Petra Koriškoga, koje su Kolašinci s teškom mukom i kradom preneli iz prizrenskih strana. Ta je svetinja celokupna i kod svega naroda u velikom poštovanju.
A njihovi ljudi uslužniji no drugi seljaci: ne traže da ih one dvore i poslužuju kao Kolašinci, no im sami donose kavu i medovinu i ostavljaju da se same vesele kako i koliko hoće.
Tvrdo drže sve četvoro posta i ljuto se krve sa svakim ko to želi... Sredinu zaravni zauzeli Kolašinci. I oko njih su drvljanici od pušaka. Osećaju se da su na domu i nekako bi hteli da su boli od svih. No uzalud.
mu i rabotnici ne behu obični: ne luta sirotinja iz sela, niti obična raja iz nahije, no sve sami navikli na pečalbu Kolašinci.
S desne strane pored ognjišta prekrstio noge Hamza Vukašinović. niže njega Durut i najodabraniji Kolašinci. S leve opet agina zvanica i prijatelj, čuvena zlica Selman Čibuković, ded kojega je prebegao ispred Karađorđa takođe
— Ne mogu... — A, bre, kad ti se veli! — podviknuše ostali Turci, kojima se pridružiše i gotovo pijani Kolašinci. — Haram da ti je moj hleb i so ako ne poješ kao što se peva u tvojem selu! — uzviknu Hamza najzad.