Upotreba reči kome u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Posle se utiša sve. I noć, i vazduh, i rika topovska — sve je zanemelo. Ranjenik, kome su nemilostivi lekari kost po kost iz malaksaloga tela čupali, izdahnuo je; pa sad oni koji su ga do smrti mučili,

Ne, gospodine, izvor je suza naših dubok, tuga golema, bol neizmeran... a to je bogatstvo u kome samo siročad uživaju... Budite zdravi, gospodine, i opomen’te se kadikada vašega sustradalnika; a nas?...

— A šta je tebi teško, čedo moje? — zapitah je glasom u kome je bilo saučešća. — Šta tebe boli, dete moje? Ona me pogleda velikim crnim očima u kojima je treptala suza jedna; ko

Zatim se primače jednom od naših kuvara, pa mu nešto prišapta. Taj kome je on nešto kazivao, dođe k meni, pa mi tiho, osmehnuvši se, reče: „Hodi, dete, gospodin ima nešto da te upita...

Jaoh, prijatelju, ala su teške te uspomene... Ah, i sve sam to ostavila za sobom, i Bašahid, i njegovo polje na kome mi ujaci četr’estosme izginuše... Sve je to pokrila siva magla.

A čovek kome su svi ravni, ili sve mrzi ili sve voli... U selu, istina, niko nije mogao šta da iznese protivu nje — štaviše, ljudi su

To se za ćerku nije moglo reći, a meni se opet činilo da u njenome oku gledam sud u kome se nekome otrov sprema. Ujutru se iskupilo u kuću i oko kuće ljudi i žena, po većoj časti iz rodbine Živkove; oni su,

Mati je, umorna, sela na minderluk, a Stana, kao u svojoj kući, premeštaše po astalu na kome behu ponameštane razne šarene sitnice, kao: mirisavi sapuni, staklići sa đulsijom, ogledalca, u koja je Stana pažljivo

— Posle se okrete k meni, pa sasvim sigurnim glasom, kâ ono sudija kome je ispit nad krivcem dobro ispao, poče pretiti... — Vidite li vi onoga gospodara trgovca?...

vredan baštovan napravio bi od nje baštu, svet bi se čudio lepoti njenoj, a praznovernik zaklinjao bi se da je to raj u kome se večno blaženstvo uživa...

Grobari, popovi i babe ne umeju tajne čuvati. A baš ako ste naumni i to kome referisati, a vi tamo među mrtvima potražite Viljema, ali ne ovoga Prajza, nego onog Viljema Švajcarca.

Tako i u Planincu beše u to vreme učitelj zanatom abadžija, starčić neki, kome je na celoj lubanji jedva dve-tri dlake preostalo, i to bele kao sneg, pa kad ih vetar zaleluja, a ti misliš to je ona

Obradović, Dositej - BASNE

Ovi razloži sve na tri jednaka tala, dozvoljavajući drugima da izaberu šta se kome ljubi, pridodajući da će on s kojim mu drago talom što ostane zadovoljan biti. „Je li, to li se zove pametno deliti?

No da dođemo k našej basni. Lav ovde predstavlja nepravedna i silovita čoveka kome ništa nije pravo ni pametno što njemu nije na korist.

ukroćavaju se, lav i medved laska onoga koji ih hrani, vo i konj služe gospodaru svome, i verni pas umire za njega. Kome nije blagodarnost dovoljno nagraždenije za učinjeno blagodjejanije, neka ga nigda ne čini, bolje. A neblagodaran ... uvi!

Nema ti boljeg sveta od onoga gdi je kome pun trbuh! Da ti hoćeš mene uputiti gdi ja mogu tako odebljati kao ti, tamo bih ja išao.

” No i tome se već ljudi domisliše, pak počinju baš i ovde iziskivati mlogo od onoga kome se daje mlogo. Ko hoće da ga zovu „sveti”, ili nek je pravi svetac, ili nek ne muti.

pojanje ljudma u noći vrlo milo, — odgovori petao — „jer po njemu poznaju koje je doba noći, i kom je potreba — ustaje, a kome nije, on spava spokojno.

od kojih ni zraci božjeg sunca nisu im većma oči prosveštavali ni srce uslaždavali, a one hiljade razdate kom uzajam, kome na interes! Sve li to mora ostati? O svetu! Taka li je na tebi pravica!

Ovo raspoloženije vešti svakome je nužno, a za najviše onomu koji za mnoge piše. Teško onom kome reku: „Vraču, isceli sebe”, i „ Učitelju, nauči najpre se|be”.

vladanju često napominjati i govoriti sasvim je otlično od višerečenoga, ovo je tome podobno: kad smo uvereni da smo kome mili i dragi, i kad to želimo i tome se radujemo, po sto puta na dan ljubeznim svojim da nas naziva, milo nam je čuti.

Ova dakle radost mora biti večna, kako je i sam bog večan, u kome ona svoj izvor i početak ima. 105 Stara lisica i kurjak Stara lisica sretne kurjaka.

U svetom evangeliju stoji čisto i jasno napisano: da što god u usta uhodi, sireč što je kome prijatno i što on može jesti, to ga nikad doveka neće oskverniti, nego zle reči kad iz usta izlaze, one skverne i

Zašto onde gdi stvari uprav i kako valja idu, a ne naopako (štono reč) i nauznako, kome se god veliko što daje, neotložno mora se od njega što veliko i ožidavati, koje ako on nije kadar ispolniti, onda je

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

GODINE 47 JADAC 49 DRVOSEČA POPU 51 TOBDžIJA SVOME KONjU NA KOME SE VRAĆA IZ RATA 52 BITKA NA CERU 53 SEOBA SRBIJE 55 IZVEŠTAJ 58 OPET VOJNA 59 BALADA O STOJKOVIĆIMA 61 OKUPACIJA

GROBLjU Kog žutica, kog srdobolja, ko od sekira, ko od sabalja, na isto se svima hvata: u travuljini - dva hvata. Kome krpa na zakrpu, kom pretilo na debelo, na isto se oboma hvata: pored crkve - dva hvata.

I gledam kako taj hrast, otad oluje, šumni bog, bog kome sunce izgreva iz krune, osviće u nekom zimskom jutru kao naramak drva kraj furune.

TOBDžIJA SVOME KONjU NA KOME SE VRAĆA IZ RATA Da kolika je, svetica naša, zemlja! Izađe sunce iza Gojkove kovačnice, obasja lipu pred crkvom,

Ni onaj ko nas vodi ne zna hoće li odozgo da nam sine zora, ili požar u kome ćemo, grad za gradom, žito za žitom, izgoreti.

Doći će vreme i ustaćeš iz kostreti, i zasjaćeš u zlatu i u svili. A mi iz pepela, mi ćemo ostati u pepelu u kome smo i bili. MIŠU Nećeš više, mišu, da budeš miš?

tasom dotakavši dno, tim silaskom u ponor i ad, podiže gore, u onu visinu, visoko iznad šarana i vina, tas na kome svetli Gornji grad? 10.

Il je to raj, u kome rešetke obezbeđuju mir, idilu i slogu, gde svako, i jastreb, i lama, i lav, u svom kavezu služi svome bogu?

Ono mora da je podložio neki iz oblaka proterani bog, koji se na zemlji probudio gladan, i kome je gladnom bilo hladno!

Doneo si nam seme vina, seme žita, al nema ko u zemlju da ga baci! Napisao si, al nema ko da čita, znak u kome se sabiraju svi znaci! Kamen temeljac dao si nam u šake, al ne digosmo bedem nasuprot sili!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Trgovina bila je slobodna; ko šta ima, kome hoće i pošto može proda. Crkve i manastiri stari počnu se opravljati i iznova graditi davši samo 500 groša veziru za

Tu se dogovore da uzmu hatišerif kog su izvadili od Porte (1793. godine) i u kome stoji upisano: da sav pašaluk beogradski ima davati poreze na 20.

i sami da je sve sirotinja i da smo sve turske kuće slugama i sluškinjama napunili; i jošt bi u najam davali da imamo kome, da bi samo koju paru zaslužili i danak plaćali.

Ono malo stoke, da imamo kome, u pola cene prodavali bi, no trgovaca nema. Nego dopusti nam da idemo da se dogovorimo ne bi li našli način u čemu bi

ljutiti i vikati na vas; naposletku ja ću vas kao preko volje poslušati, da ne idemo preko Drine; ali u tvoju glavu, ako kome Turčinu kažeš da sam ti ja povladio”.

To Fočić veruje i okneži Peju, koji je kod moga oca bio buljubaša, i kome smo mi kumovali. Međutim Valjevci izmole od Fočića i telo moga oca neki Manojlo iz Kličevca na kolima dotera i kod

Što je bilo, biće opet; no mi svi žene i decu u šumu za brdo, a mi puške pa na brdo, pa što kome Bog da!” — Pomozi Bože, pomislim ja, kad ovaj stari tako govori, koji zna kako je vojevati.

No ja vas molim, gospodine, dajte mi sovet, kad smo već mi ovako zakrvili, kome ćemo pružiti ruke, da nas zaštiti i u mir postavi”.

Napisao sam dva pisma, jedno mitropolitu Stratimiroviću a drugo — sad ne znam upravo kome, zaboravio sam, ili princu Karlu ili general-komandi, jerbo mi je oboje napominjao lajtnant.

I odemo dalje, i veće poizdaljega ugledamo visoke zvonare Sveto-Petrova Grada, u kom znamo da je car kome smo pošli. Tek nastupimo u sokak pervi, gde se kola, saonice i proče različite drvene stvari opravljaju i iznova grade,

A mnogo danjom i ne hodajte u tizim haljinama, da ne padnete kome u podozrenije: ovde različiti̓ ljudi ima koji na svakoga motre, ispituju i primečavaju, a osobito kao na strane ljude.

neka dođe u Šabac, donese dugu pušku, dva pištolja, i nož veliki u liko svezano, i neka u Šapcu izmet ordiji čini, pak kome Bog što dade. — No odma spremajte konje da vas lipo izvedemo i s naše vire skinemo”. Mi jedva dočekamo.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Kao da ala iz njega zija. Barem da ima kome ostaviti — ni pô jada, ali sâm kao panj; nigde nikog do onog dugačkog i suludastog sinovca, što sve selo tera sprdnju s

pali iz pištolja, a virauni udariše tako goropadno »zort« i tuš da se čak u drugom selu trgoše kvočke sa smetlišta, u kome se behu bezbrižno razlepršale i zakokotaše poplašeno, a pilići se samo pribiše uza njih pa izvrljivši svoje još

Siromah Sreja to nije umeo. Sve mu je nekako išlo bolje od ruke, samo tecivo ni je. Ako kome što uzajmi, a to je počesto činio — propadne mu; ako uloži u kaku radnjicu — i tu mu propadne; ako počne da čuva — i

— Znam, pa i tu bi mogao privrediti. Kad sredi posla kod kuće, onda može otići te opravljati kome što. — Vi'š to bi sve trebalo nekako ugoditi s njim; ali lepo da se ne seti, pa može odustati.

, kao i astale, stolice i uopšte stolarski posao, i to sam dužan mu raditi, kako njemu, tako isto i onde gde me on kome prati da štogod i od toga zanata uradim, koje će on naplaćivati.«. — Ama, nismo tako rekli, ćato!

oslužiti hteo, dužan sam mu jednu mesečnu platu naknaditi, to jest da mu ne bih mogao ajluk za onaj mesec naplatiti, u kome sam ga ostavio, ili ako budem naplatio da sam mu dužan vratiti natrag.« — E, e... baš to nekako...

kaza da ga može biti neće lako ni na sudu dobiti, jer onaj ugovor nije baš sasvim po propisu, barem on ne zna da je kome gradio sličan ugovor.

oblaku pronoskom, i usplahireno zove kakog obešenjaka ili utopljenika: »Aj, Timotije, aj, Jerotije (ili kako je već kome ime), goni goveda na planinu!...« Nigde niko ga nema napolju; sve se sklonilo igde što živo bilo.

— veli Ćebo. — Jest, bogami! — dodade Đilas. — Šta li će u Zarožju? — upita neko. — Pa, hvala bogu, ima kome doći!... — reče kmet. Utom Strahinja stiže dole do vratnica Purkovih. — Strahinja, brate! — zovnu ga kmet.

pošnofovati — ušmrkati u nos pranga — teški okovi za noge prezidijal — predsedništvo prelaz — uređeno mesto na kome se ograda lako prelazi prećavac — sitan sneg koji vetar nosi privat — nezvanično privulati se — privući se lagano

u koji se zadeva oružje simsija — lula za pušenje (od pečene zemlje) sinor — granica imanja sidžade — mali ćilim na kome se sedi skot — životinja, rđavo čeljade sljedovatelno — prema tome sopra (sofra) — trpeza spareta (šporet) — štednjak

— stvar koja se nosi o vratu radi zštite od zla hameleon — afrički gušter koji menja boju prema boji predmeta na kome se nalazi; prevrtljiv čovek Cimenta — limeni sud cipun — mali otvor na dnu šuplje bukve kroz koju ide voda na

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

U doba kad se događaj o kome pripovedam desio, Mačva je drukčije izgledala. Mesto njiva i pašnjaka beše tu gusta šuma.

Takva kućica imala je samo jedno odeljenje, a to je: sve što krov pokriva. Na sredini je veliko ognjište na kome vazda vatra gori. Oko vatre ukućani sede; kraj ognjišta večeraju i razgovaraju, pa tu i umorne kosti odmaraju.

Vlast subašina beše velika. Mogao je uzeti život čovečiji na dušu, pa - nikom ništa! Kome da se žališ? Što ti je subaša ili njegov pandur, to ti je i dahija.

— Da ko ne podgovara ovi narod? — Pa, šta drugo i može biti!... — A ko je taj? — Onaj prema kome si ti najčovečniji. Ti guju na srcu gajiš! — Pop? — On. — I kmet? — I on!... — Pa, šta vele? — Mnogo vele!...

bliže i, posle običnog pozdrava, reče: — Mnogo sam premišljao da li da ti kažem, pa najposle velim ako njemu neću, ja kome ću. — A šta to? — upita Lazar preko srca. I Stanko mu se ispovedi. Iznese mu dušu i srce kao na dlanu.

On opet klonu na zemlju i sklopi oči... Ali to ne beše san... Bio je kao u nekom polusnu, u kome je čuo i onog malog crvčka što crvči iznad njegove glave, i onaj šušanj što ga zelembać — pred sami smiraj sunčev —

— Dobro jutro! — Zlo, moj popo! — reče Jova. — Što, Jovo? — Krađa! — Krađa?! — upita preneražen pop. — A kome... gde?... — Meni — reče Ivan. Kmet jedva dođe do reči. On ispriča popu kako je Ivanu nestalo novaca.

Nešto prostruja kroz one starine. Nasta žagor kao u košnici... Iz toga žagora jedva se razabra jedan glas: — A kome je učinjena krađa? — Evo! — reče kmet. — Ivane, opričaj sam ludima šta ti se desilo.

Oko mu se zapali plamenom... On pogleda prvo kmeta, pa onda ostale. I njegov pogled sve ih prikova za mesto na kome stojahu. — Čekni malo, čiča Jovo, čekni! — reče on oštro. I hitro kao jelen otrča u kuću...

Za nekoliko trenutaka vrati se naoružan do zuba: pištolj i jatagan za pojasom, a u ruci šara. — Kome je život omrznuo, neka me sveže! — reče strogo. Niko se ne mače s mesta.

Rad sam s vama deliti dobro i zlo, ako me primite. — A kakva te nevolja goni u goru? — Osveta. — Osveta, a kome? Ima ih koji me zadužiše. Reda je vratiti!... Samo zla druga zajma ne vrati! I opriča mu sve. — A kako ti je ime?

Što me ne rastaviš sa ovim crnim životom?... Nije mnogo prošlo, a popa dođe. Prekorači prag i nazva Boga. — Kome treba molitva? — upita on. — Evo, u sobi... dete...

Dučić, Jovan - PESME

I ja kome ne zna imena ni lica, Sve sam njene misli ispunio sade. Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica... Kao smrt su verne

Dole, ispod obronka na kome je staro raspeće, čuju se bolni glasovi: kao da ceo narod dece mre napijući u stenju i u školjevima.

Grob Spasiteljev belio se u providnoj tmini, i oko njega su ležali rimski vojnici. U vrtu, u kome je bilo puno sikomora i tamarisa, bilo je mirno.

Podjednako svirepi i silni lomili su se u tom očajnom zagrljaju u kome treba da umre jedan od njih dvoje. To je bilo zbog čovekove žene, koja je stajala na steni pored njih sa jednim krvavim

Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po čijim obalama plaču vetrovi.

Sutradan, trideset plemića u crnom nosili su na rukama kovčeg na kome su bili grbovi kneževa i pobedioca kod Epidaura, i u kome je ležala Luca, pokrivena svojom plavom kosom, koja je

trideset plemića u crnom nosili su na rukama kovčeg na kome su bili grbovi kneževa i pobedioca kod Epidaura, i u kome je ležala Luca, pokrivena svojom plavom kosom, koja je blistala kao praznični kraljevski ogrtač.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

na krevetu tako duboko kao da je hteo poljubiti u ruku lekara, pa gledajući preko glave mome drugu odgovori glasom u kome sam čuo poverenje, desperatnu nadu, slepu predanost... — Dobro će bog dati!

— Eda što osećaš bolje? — reče Joca glasom koji je trebao da pokazuje indiferentnost i pouzdanje, a u kome sam ja ipak čuo usiljavanje za tešenje. — Bolje, hvala bogu! — reče bolesnik.

Ili ga, valjda, poznajem po onim mojim veličanstvenim molitvama kad mi je bilo dvanaest godina ili po onom pogledu kome nedostaje ceo svet; ili po ona dva crva u kamenu sa dna mora, ili po Šekspiru; ili... tek ja njega poznajem!...

Poznajem, poznajem! Znam sve! Eno onaj isti ozbiljan pogled na njemu, koji sam juče opazio i kome sam se čudio! Dakle to li je! Naravno! A gle kako se ona hartija savila u fišek i iz nje se prosipa znato!

ću ti reći: ako ti meni ciglo jedanput još što o tome prosloviš, ja ću sebi naći kuću, pa se iseliti; a ti ovde popuj kome hoćeš! U-pam-ti do-bro!” Ćuti ona, sirota, kao zalivena.

U njima nešto prazno, nalik na durbin kome su polupana stakla. Na licu nekakav tužan i milostivan osmejak — nije to nikad pre bilo!

— Nema je, pa nema! — reče kazandžija ljutito, kao čovek kome ne ide karta. — Nema je — reče i oficir, ali mirno, kao periodičan činovnik koji zna da posle pet godina mora doći

On je izvesno mislio na kakvog arapliju kad reče: — Za osam sahata! — Za osam, bogami! — reče Blagoje kome je ova pristrasnost išla u račun. — A ovo je već koje doba! da sam ja samo znao!...

— Majstor je, i bogzna kako, rad bio da se oždrebi — nastavljaše Blagoje, gledajući neprestano u mesto na kome je kapetan još pri početku sedeo. — Dabogme! Jer to je hala, nije konj! E, ali tako...

Po koja reč jasno zazvoni kroz večernju tišinu. Jedan se miš usudio već da otpočne grickanje baš ispod panja na kome je Arsen sedeo. Njemu se poče vrteti u glavi.

kako smo bili kao ubijeni i kako je kum Ninko sav pocrvenio kad poslije deset dana dobi pop pismo od Mare, u kome priča: kako joj je samoj, kako je htjela da se uhvati za kum-Ninkova kola kad se on vraćao, kako se sve krije od

Nanovo je trebalo čekati godinu dana, i kad se ona navrši, zakla nas lijepo jedno pismo u kome veli: „Slatni babo! Hoće srce da mi pukne, što ti ne mogu doći.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Velike škole GLAVA PRVA U kojoj su opisana dva popa, dve popadije i dve popine ćerke iz jednoga sela u Banatu, u kome su parohijani bili tako pobožni da su badava mleli svojim popovima brašno u suvačama.

A desi li se kakva nesreća u selu da, na primer, neko u selu umre, i tu kako kome, ali gospodin-popi opet dobro. Ako bogatiji umre, oglašuju ga sva zvona i činodejstvuju oba popa; a ako siromašniji,

Oženili su se iz istoga mesta u kome danas popuju. Pop Ćira uzeo gospodin-popinu, a pop Spira tutorovu ćerku; ni jedan iz ljubavi.

Sve, vi te, izlazi na jedno. Pa sve sad mislim: ko li će nam, bože, to doći, i kome je do gošćenja sad u ovo doba kad su najveći poslovi!? — Oho-ho! — smeje se gospođa Persa. — Šta mi se to dalo na smej.

ima starijih ljudi koji pamte dobro kako je teško bilo napisati pismo, na priliku sinu koji je u soldatima, ili tako kome drugome.

Za pismo su mu plaćali dva seksera i to što popije dok piše i napiše pismo. Kome treba, taj se samo potrudi i nađe ga, dozove ga kući, pa hartiju i bokal vina pred njega, a već pero i mastilo nosio je

malo divit, nategne bokal i pohvali vino, a zatim oproba pero na noktu od levog palca pa zapita: — Šta ’oćete i kome ’oćete da pišete?

jer pre ni ljudi nisu znali da pišu ni svojim sinovima, a sada i devojke pišu pisma, te još kako pišu, pa još da znate kome! Eto onomadne je táta jednu ukebao baš kad je pisala pismo u špajzu tamo nekom njenom sa roglja.

Još niko u selu nije zapamtio da je u njoj ko kome razbio glavu, ili da su se potukli samo, ili bar da su, leka radi, koga izbacili iz kafane (a u drugim nikad ragastov

« — »To jest«, odgovara paor, »kaz’ti: ’vatate duši mesta!« Iz avlije se video lep hodnik u kome su ujesen pop Spira, Arkadija i Žuža krunili kukuruz, a leti, kad su velike vrućine bile, u njemu je pod komarnikom

ubije, ali začudo da je kraj svih tih pretnji i opasnosti još živ bio, mada se jedna komšinica zarekla pred kandilom, u kome je goreo najčistiji barabanc-zejtin, tako ona ne bila živa, i ne bila gospoja perzekutorovica, ako od njegovog krzna ne

rečeno da dobar glas daleko ide, a zao još dalje; pa zato se o pop-Ćirinom mačku više govorilo nego o pop-Spirinom, o kome poslednjem ćemo stoga i mi vrlo kratki biti. On je bio nešto sasvim drugo.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

On, čak, nije ni prosio. Njemu se na noge donosilo. Čim ko umre, to se zna, da odelo, u kome je umro, to mora njemu, Taji, da se pošalje. Njegovo je to. A on bi uvek još tražio: — Što već svi ne pomru?

I, ne putem, već bi odmah preko grobova počeo da ide po groblju. I zaista on nije prosio. Kad bi se približio kome grobu, on bi izdaleka počeo da se gladi, šmrkće, kašlje i stidljivo da zaobilazi oko groba, gledajući željno u rakiju,

Sve ih po imenu zove. Svaku poznaje i od svake prosi. Čak kad neka njemu ne pruži, već do njega kome drugome prosjaku, on se izdiže, grabi joj iz ruku i meće u svoju torbu.

Da možda nije, kad je teko imanja, kupovao i gradio ove kuće pa nepravo, na silu, kao svaki bogat što može, kome sirotom ili sirotoj zauzeo više zemlje, prisvojio kuću, plac...

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Kad ljubičicu bere, tiho no iz srca popeva: „Ljubičice ja bih tebe brala, Nemam dragog, kome bih te dala. Ako bih te ja juratu dala, Taj jurat je ponosito cveće, Pa na tebe ni gledati neće.

Prošla je bogata jesen, zdravih oraha dosta, sad je vreme piti — baklavi! Kome može biti, ko će biti na taj dan bez baklave! Naravno da se baklava u obe kuće pravi.

— Dobro, ali šta mi ono reče za tepsiju; gde ću ja sad tepsiju naći? — Pitaću Morica čivutina kome je prodao, pa nek iskupi. — Gledaj ma kako. Tako u razgovoru stignu kući.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

vitla se, krši, meša, lomi i šiba po zgurenim leđima i uvučenom vratu onog građanina, koji bi hteo da nešto zna i kome cure tanki mlazevi krvi iz razbarušene kose, a ne može nikako da dođe do reči niti da se brani i sve tako do Policije.

vešću koja je malo čas uzbunila svu prestonicu, Jurišić je ustao sa stola pa je nekako mehanički otvorio orman u kome se nalazila njegova oficirska sprema iz prošlih ratova.

Dakle, napred u neizvesno, u kome je samo smrt izvesna! Evo osećam lepo, kako me miluje crno krilo gavranovo”. Dva dana iza toga, pred veče dvadeset

je otac ranije bio oženjen Švabicom pa y inat ocu obukao seljačko odelo i kao student nosio opanak sve do prvog rata u kome je bio junak nad junacima.

otpočela noću jednim slučajnim, nesmišljenim sudarom iz koga se izrodio i razvio najstrašniji haos nad haosima, nered u kome će vojnički pisci posle rata pronaći najprecizniji red stvari, izvođen do sitnica i na sekunde po marljivo spremljenim

Na jednom od prvoklasnih odseka, na kome se nalazila peta poljska baterija, tačno u podne situacija je bila kritična do najveće uzbune.

večere kako će biti odlikovan ordenom sa mačevima i kako je sa svim drugo ovaj današnji evropski rat, a drugo onaj o kome ponekad voli da priča (a bolje bi bilo da ne priča i da se ne bruka) njegov otac kad su zauzeli Giljane od Turaka i kad

Jurišić je sedeo do prozora u pravcu u kome se voz kretao. Preko puta njega baba u crnini, kao ne ka svetiteljka, sa izrazom one besmrtne blagosti opšte majke,

je preko Jurišića posmatrala kroz prozor, ogreѕѕe ca očima sove u dubokim crnim jamama neprestano gledala u dete, kome je bradica drhtala, i čija je majka, prljavom i mokrom džepnom maramicom, brisala svoje obraze i ona zapenjena dečja usta

Onda ja ne volim i kad po mislim na brak, ja osećam kako preda mnom zjapi neki crn bezdan u kome bih ja imao da izgubim ne samo ono što volim u njoj, nego sve. Dakle laž, suva, gola, neumitna laž.

I ona široko otvori oči, pa ga pogleda nekako nepomično čvrsto-ukočeno i oprezno kao mačka, pogledom u kome se videla sva ona požudna čežnja i strast za snagom.

I on oseti nešto tako gadno u grudima da se zaguši. Ali ga žena nije slušala. U onom poluosvetljenom hodniku, u kome su bili sasvim sami, njeno bogato, dražeće i toplo telo, pri truskanju onih kola, primicalo se, odmicalo i dodirivalo

Afrika

Tu su svud u izobilju ostaci naseobina afričkog kamenog doba, strele i noževi. Možda je i ostrvo Gorej, na kome se još nalazi oružje, džinovsko, što pokazuje da su ga nosili džinovski ljudi, i dobilo ime koje je u vezi sa imenom

boja: onih koje gledamo da se prevrću po pučini, na radost beskrajne mlečne daljine mora i nebeskoga azura, u kome kao beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se krila ne osuše, onih koje

Poznato je koliko je jednom crncu, kod koga ljubomora uopšte ne postoji u obliku u kome kod nas, čast da mu belac počasti ženu ili kćer svojom pažnjom.

Gledam taj skromni raskoš o kome je sanjao Bodler ili Dela Kroa. Ne čude se da ih nećemo. da mirišu „na voće“ i zato se parfimišu ambrom.

Najfantastičnije voće, Kupujem jedan divan kalbas (činiju) od mekog drveta, na kome su pirografisane ptice u spletu raznih šara. Hteo bih da se kupam, ali mi ne daju.

Ima samo deset godina da se cela bela vlast Tabua utopila na očigled sve publike jednog broda kome je došla na aperitiv.

Poseta laboratorijumu za agrikulturu, u kome se izdvajaju, ispituju sve vrste kafe, kakaoa itd. Nagi crnci i crnkinje rade u dvorištu oko odabiranja semenja.

Hotel, tuš, ledena pića. Neki trgovac Švajcarac kome kažem da imam već i boja; da je ovaj iz Banfore s Visoke Volte; da se zove Samba; kaže mi skoro pobednički: „Samba,

Miris njene kože na ambru, na ulja i na trave, raduje; ali najviše raduje čudna divlja boja njenoga glasa, u kome ima uzbuđenih nota devojačkih, pištavih detinjskih i promuklih kliktanja ratničkih; i raduje živo i prozračno crvenilo

Plaćam cvsta pedeset franaka više za svu šalupu, samo da bih jedan dan dalji upotrebio u kome drugom kraju. I napuštam ovaj kraj, koji je svakako najdivniji na svetu, o kome kao da sam sanjao od svojih prvih

I napuštam ovaj kraj, koji je svakako najdivniji na svetu, o kome kao da sam sanjao od svojih prvih snova; ogorčen do gađena što sam prevaren.

Vuije hoće da me prati još koji kilometar dalje od mesta na kome mora sići da bi stigao na plantažu. Zatim bi se morao vraćati pešice što je, razume se, suvišno kao zamor pod ovakvim

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Među oficirima, u paviljonu, nastade, isto tako, nemir i videlo se kako Garsuli pozva k sebi jednog, mladog, husara, kome nešto reče na uho. Husar, zatim, strča sa drvenih stepenica, i odjuri, na konju.

Činilo mu se da čuje, kako mu Đurđe šapuće: „A šta si imao da laješ, kome si se carstvu privoleo? To se, dugonjo, ne kaže! Kuda ću ja sad, sa ženom, i detetom na sisi?

Navoditi kao uzrok za odselenije, to. Nego treba otići, kao da Isakoviča, u Austriji, nije nikad ni bilo. Kome da se tuže? Zašto? Čemu?

Ćerka kapamadžije Grozdina rado je, kao i Ana, pevala, a rado je i igrala. Đurđe je imao običaj da kaže da onog, kome peva, zatim, hoće da proguta.

Kao brod, koji talasi bacaju po moru, na pučini, naš nacion luta. Zašto? Kome smo krivi? Šta je naše zlo? Eto i njega, Rakosavleviča, samo zato što ga je primio u kuću, čeka kazna.

Njen muž se, međutim, u Beču, vezao za jednog starog đenerala, koji se zove Montenuovo, a koji je drzak prema ženama i kome smrdi iz usta. Gospoža Montenuovo, međutim, još uvek je lepa. A velika protektrisa, njenog Božiča. Božič se na to ljutio.

Najtrajniji su, i najverniji, mrkovi. Konji koji imaju male, duboke, oči, često rano oslepe. A treba se čuvati konja kome štrči uvo napred, a drugo zaostaje – kao veštice. Najbolje je obratiti pažnju na vrat u konja!

A Božič? Božič ne samo da zanemaruje svoju mladu ženu, nego je nudi matorom Montenuovo, kome usta smrde kao da je već u grobu. Zar to nije nepravda? Neka razmisli kapetan o tome. Do sad su putovali tako lepo.

zubima, pri pomisli na Božiča – ne Božičku – Isakovič je ponavljao da je to nacion koji ne nosi krunu, kao carstva. Kome ne kuju talere, kao carici.

Pavle se obradova lepom, letnjem danu, pa je završio oblačenje jednim toplim osmehom na licu, u ogledalu, osmehom po kome su ga pamtili, i ljudi i žene.

A ima ona i sa Burgvahom dobrih veza. Još nikoga nije izdala. Isakovič, kome se nije svidelo sve to i koji se svemu tome nije nadao, poče da se vajka da je taj stan prava mišolovka.

Svi ti njegovi dedovi, i deda Gavrilo, i deda Mijailo, i Pavlov otac, Nikola, kome se ni groba ne zna, i njegova mati Petra, čiji je sagoreli leš u Crnoj Bari ostavio, svi su oni dolazili, ponizno, da

Teodosije - ŽITIJA

A našem poslednjem, lenjivom rodu, u koji svršetak vekova dostiže, u kome je malo onih što se spasavaju, ne samo da je potrebno nego je i veoma poželjno da se sad ova žitija pišu i da se s više

pa na silne konje usedoše, što je više moguće dan i noć goniše, i ništa ne uspevši stigoše u slavni grad Solun, u kome vojvoda bi primljen sa čašću. Predade pismo iparhu i ispriča žalost gospodina svoga.

A kada su ovo svi čuli, gromu podoban plač od sviju podiže se, tako da su mislili da se pokreće mesto na kome sabrani stojahu.

I dogodi se kako je Gospod govorio preko proroka: „Moje je zlato i moje je srebro, i kome hoću daću ga“. Ali i ovo bogodarovano srebro dž zlato nije sveti za držao kao lihvar, nego jedan deo dade u

I kao u Svetoj Gori najpre u tuđim krajevima, tako sada i među vama, decom njegovom, u zemlji naroda svojeg, kome će i od ove male slave dati veću kada prilikom vaskrsenja bude davao nagradu, uvera vajući nas time Bog da i mi,

i ubojali, i da se ne protivimo njihovu učenju o Bogu, i ne prezremo njihova dobra saveta, kao što ovaj nesmisleni o kome hoću da govorim, koji nije hteo primiti dobar savet svetoga, sam na sebi pocrpe čašu gneva Gospodnjega.

pravoslavljem slavnog bogočuvanog velikog grada Soluna, na otačastvo svetoga velikomučenika i strastonosca Dimitrija, u kome i časne njegove mošti mirotočive leže.

njihovo očekujući, a ako oni i opet ostanu nepokajani i ne obrate se k njemu, još grču muku sebi spremaju, kao i ovaj o kome sad slušate, kako Bog svojim sudom strašnu smrt izvrši na njemu.

Došavši zajedno do časnoga i svetoga manastira u kome je grob prepodobnoga, Stefan se odluči da sa igumanom i sa svima inocima celu noć stoji u crkvi.

Jer ko pozna um Gospodnji, ili ko mu savetnik bi, čime sve vrši naše spasenje, jer je iz njega i u njega sve, kome slava na vekove vekova. Amin!

potreba, ili još bolje — hteo je Bog zbog njega, a zbog poznatog uzroka, da ide u carstvujući Konstantinov grad, u kome je tada carevao Teodor Laskar.

Car odgovori: — Sa radošću i veselom dušom tvoju molbu ispuniti hoću, i hoću da vidim brata o kome govoriš, i da li će blagovoleti Bog u duši mojoj za njega, jer takav treba da je veoma dostojan.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

trudio da uvede narodni jezik kao književni namesto oblasnih dijalekata i namesto jezika tadašnje srpske književnosti, u kome su prevlađivali ruski elementi.

Bugarski emigranti u Bukureštu bili su zaključili ugovor sa knezom Mihailom Obrenovićem, po kome su Srbija i Bugarska imale činiti jednu državu.

obuhvata poglavito stanovništvo Južne Morave i Vardara i šopskim se pojasom produžava do Dunava; istočnobalkanski, kome pripada stanovništvo obe istočne strane Balkana; najzad panonski tip, koji obuhvata južnoslovensko stanovništvo

Dinarski čovek gori od želje da osveti „Kosovo“ (Kosovsku bitku 1389. god.), na kome je izgubio nezavisnost i da obnovi staru srpsku carevinu, o kojoj stalno sanja, čak i u najtežim prilikama, u kojima bi

Izgleda, da zadruga predstavlja na patrijarhalnom stupnju, na kome se ljudi bave zemljoradnjom i ekstenzivnim stočarstvom, ekonomsku organizaciju koja je najbolje prilagođena prilikama.

Svaki član zadruge poznavao je usmeni zakon, zakon po kome se znalo šta treba a šta ne treba činiti. Tačno je određeno za svakoga od njih na koji se način ima misliti i delati.

Slava je, pre svega, svetkovina u spomen predaka: počinje verskim obredom u kome se sveštenik moli za duše predaka. To je prekada.

Mogu se izmetnuti i u razvratne intereždžije, koji ne prezaju ni od kakvih podvala i smicalica. Ali glavni pravac u kome se dosada izražavala osećajnost i afekti ovog temperamenta jeste srpska nacionalna ideja, i od njih su postajali

Drugi primer: 1584. godine nađe kosti Sv. Uroša blizu grada Petriča, nedaleko od Prizrena, neki pastir kome su se ljudi spočetka kao ludaku podsmevali.

je za vreme borbi za oslobođenje imao jednostavan društveni sastav, koji je činio društvo zemljoradnika i stočara, u kome nije bilo ne samo nikakve društvene klase već i nikakve značajnije razlike u pogledu imućnosti.

Oni pevaju monotone i razvučene pesme, često zapušivši jedno uho. Starovlah je živog duha, često iznalazačkog u kome ima kadšto lukavstva. Ovo mu lukavstvo služi, istinu govoreći, kako za zadovoljstvo tako i za korist.

Ovo mišljenje je izražaj narodnog predanja, po kome svi članovi plemena Vasojevića vode poreklo od pretka Vase koji je, posle boja na Kosovu, zalutao u Lijevu Rijeku, u

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

A što je bilo s čudnim džakom i bijelim mišićem? U onoj trci i strahu džak je zgrabio neki seljak kome su medvjedi svake godine pljačkali kukuruz iz njive pod planinom.

— A, kako je bijel, pa čist, pa ružičastih očiju! Jedan stari ćoravi miš, kome su mačke otkinule pola repa, prvi se javi za riječ: — Strašljivi i oprezni mišji narode, došao nam je u goste čuveni

pola repa, prvi se javi za riječ: — Strašljivi i oprezni mišji narode, došao nam je u goste čuveni bijeli miš o kome pričaju stare mišje priče. Njega treba da izaberemo za svoga vojvodu.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

I AGENT (prilazi ženskom stočiću sa pisanje, na kome je jedna fioka izvučena i predmeti u njoj ispreturani): Inače, ništa drugo; samo to? RINA: Da, samo to!

ANA (ode). RINA: Govorite, govorite, da nije ko teško bolestan? ANTA: Ta idite, molim vas, kome je u ovakvim prilikama do toga da bude bolestan. RINA (prestravljena): Ili... ne daj bože, mrtav možda? ANTA: Mrtav?

ANTA: Mrtav? Hm, mrtav! Dobro bi bilo, ali u tome i jeste stvar što nije mrtav. RINA: Ali ko, zaboga, o kome govorite vi? Nemojte me mučiti? ANTA: Patite li vi od srca? RINA: Da!

„To je čovek”, veli mi gazda Ristić „kome si bio na pogrebu; to je inženjer Marić i sad mi objašnjava kako se sve to moglo desiti”.

RINA: Ta ostavite se, molim vas, te vaše pažljivoosti. (Spasoju.) Gospodin je beskrajan. Reći ću vam ja: čovek o kome svi znamo da je umro, da je pokojnik, čovek kojega smo sahranili, živ je.

SPASOJE: Šta kaže, boga vam? NOVAKOVIĆ (čita): „Na pitanje našeg saradnika ko je onda mogao biti davljenik na kome je bilo njegovo odelo, pri kome su bili njegovi dokumenti, gospodin Marić veli: „Mislim da će to biti moj bivši

NOVAKOVIĆ (čita): „Na pitanje našeg saradnika ko je onda mogao biti davljenik na kome je bilo njegovo odelo, pri kome su bili njegovi dokumenti, gospodin Marić veli: „Mislim da će to biti moj bivši nadzornik na građevini, ruski emigrant

SPASOJE: Pre svega, ta velika tehničko-finansijska konzorcija nema osnovnog kapitala. Sav kapital na kome je zasnovana konzorcija, to je što joj je generalni direktor gospodin Đurić, brat ministrov.

Zato, gospodine, što našoj državi, našim novčanim zavodima i našoj čaršiji, ne imponuje preduzeće u kome nije po jedan Švarc ili Rozendolf. I najzad, mi njih i ne smatramo kao obične agente.

SVI (niko mu ne odgovara, niko ne okreće glavu. Ostaju u stavu u kome su bili). PAVLE (duža pauza, on ih posmatra i najzad ponavlja): Dobar dan želim!

Najzad, preskočimo njega. ANTA: Sasvim, preskočimo mene! PAVLE: Ali moj mladi prijatelj, gospodin Protić, prema kome sam ja imao toliko ljubavi I poverenja i kome sam ja...

PAVLE: Ali moj mladi prijatelj, gospodin Protić, prema kome sam ja imao toliko ljubavi I poverenja i kome sam ja... PROTIĆ (slomljen, prilazi mu): Ja vas molim, gospodine, dozvolite mi da o tome nasamo govorimo.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Istegnut kao struna prema klupama Novak reče da neko, kome je dosadno, može izaći, a društvo iz razreda zadrža dah, tako da se sada sasvim dobro čulo kako fiskulturnik Markota

- Bože sveti, Rašida! Ja ni za sebe nisam pisao ljubavna pisma! - rekao sam, a ona je odgovorila da zna: nisam imao kome da ih pišem, a nije bogzna kako moderno danas pisati ljubavna pisma. To je za filmove i bapce tipa Melanije.

Nisam morao da se pitam, sada sam znao: Rašida je ono derište iz kuće kraj rampe kome sam pre dve godine bacio jabuku, a ono se, otresajući kosu, nije udostojilo ni da je digne.

- Ti se ne ljutiš? - šapnula je. - Ja ništa neću reći Vesni ni onoj drugoj, ni bilo kome, a ti ćeš napisati pismo Melaniji! - zagrlila me je a nadlaktice su joj bile tanušne i hladne.

Sada sam znaš: Neda i Rašida biće varane dok ne nalete na nekog druga direktora kome će ono što bi drugi mogli govoriti o njemu biti najvažnije, a žena samo neophodan dekor.

Lice jednog bilo je glupo kao noć, drugi se odlikovao vanrednom pronicljivošću. Idiotizam! Kao da ste videli fudbalera kome pronicljivost nije u šutovima! Našem, karanovskom, koga je „Partizan” kupio za milione, ona je tu.

Mrzeo sam Vesnu zbog njega. Zamislite jednu crvenokosu pegavu, divnu devojčicu zaljubljenu u nekog kome je pamet u nogama! Zarekoh se da ona kao neko zaljubljen u to fudbalersko kopile neće ni slučajno ući u roman.

Levi, Stanikin, bio je prazan. U desnom se matori kezio u snu. Krevet u kome je spavala Vesna nisam mogao da vidim, ali bilo bi svejedno i da jesam.

Svakako jeste. Pružila mi je kotaricu s ribom i prekrila je, a onda se okrenula i pošla sa mnom prema Tisi. Bilo kome ko nas sretne mogli smo ređi da tek idemo po ribu. Koračala je pored mene, držeći dlan na mojoj nadlaktici.

Čulo se samo dahtanje i opet glas mog oca, koji je govorio ženi da ne brine: ovo je poslednje mesto na kome bi je njen muž mogao potražiti. Bila je to, znači, udata žena. Počeh da prisluškujem pažljivije.

Ona je bila tu, kao neka vrsta moje tašte, na plaži, u mom sobičku, ili već na nekom drugom šašavom mestu na kome smo bili Rašida i ja. Ponekad mi se činilo da Greta postaje moja sopstvena senka i to je bilo čudno.

Oslobodivši se, ispružala bi svoju prednju šapu i grebala me po nozi zahtevajući da je popnem na sto na kome sam pisao svoj roman. Činilo mi se da shvata zašto se mrštim. Roman mi nije polazio za rukom.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Svet obično, kad se kome zlo vidi, načini od muve medveda, pa ga izviču da je sasvim propalica, a kad mu se dobro vidi, preteruju, više ga cene

Ako je u dućanu, nije se znao pogađati; ko je kako hteo mogao je dobiti. Nije gledao kome će na veresiju dati, ma kome. U mehani, kad nije oca kod kuće, mušterije časti pićem.

Ako je u dućanu, nije se znao pogađati; ko je kako hteo mogao je dobiti. Nije gledao kome će na veresiju dati, ma kome. U mehani, kad nije oca kod kuće, mušterije časti pićem.

— Nemoj me o njemu ni pitati! Bekrija, pa bekrija! — Pa sad gledaj, ženi Šamiku. Pa na kome će to tvoje dobro ostati? Ne vidiš da si već omatorio, a kuća ti već ostala kao pusta.

Lane sam jednog lisa za paprikaš skuvao, i to su pojeli. Naravno, znam kome ću i kad dati. Šamika se smeje. — Al’ tek meni nećete lisa dati? — Biće zecova i prasica. — Pa hoće l’ biti veselo?

društvu izvrstan igrač, na gitaru „virtuoz”, lepo svira u flautu, lepa figura, govori talijanski, ponašanje elegantno. Kome neće u oči pasti? No roditelji ispituju, pogađaju se. Ne ide mu u račun.

se suši, vidi da neće dugo, a u kući, na ovom svetu nema za nju radosti; gotova je polaziti na onaj tajanstveni svet, o kome još niko ne zna ništa, u nadi da će se možda . . . sa svojim sastati. Njoj je ovaj svet tamnica.

Daj mi mira! Ode Čamči. Još niko ništa ne zna o toj stvari. Šegrtu je zapovedio da se ne usudi kome god o tome govoriti. Čamču zove na stranu. — Čamčo, imam ti nešto kazati, vrlo važno. — Je li tajna?

Ostavi se; kako je tako je. Mi bar, nas dvojica, trudili smo se da ostavimo posle nas nešto. — Ti imaš kome, al’ kome ću ja? U nesrećni čas što sam Šamiku za fiškala načinio, a o onom bećaru ni razgovora.

Ostavi se; kako je tako je. Mi bar, nas dvojica, trudili smo se da ostavimo posle nas nešto. — Ti imaš kome, al’ kome ću ja? U nesrećni čas što sam Šamiku za fiškala načinio, a o onom bećaru ni razgovora. — Mani se sad tog razgovora.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

manje ćerčice, koja je imala neku bolest na koži, uveravanja o svom putu kroz Štajersku i Bavarsku, o kratkom ratu, u kome će jedva i biti bojeva i, najposle, o svojoj vernosti i o svom povratku.

Pred zoru, bio je sanjao o ženi i mislio je na nju i sad, posmatrajući kroz zamagljeno staklo svoga konja kome su sluge prale noge i tanke članke. Ali, setivši se dece, on zajeca poluglasno, pred vojnikom koji ga je oblačio.

Poštuje li iko i zna li, od njegovih, svetu Tereziju? Ime Terezija! Žar, Sunčan kolut što opasuje telo. Plamen u kome se izgori, od želje za jednim daljim i lepšim i slađim žićem. Terezija.

zlim i opakim, Vlahinjama, Mađaricama i Nemicama, kao uostalom i njegov brat Aranđel, u čiju se kuću sklonila, ali o kome zna da je isto tako mnogo živeo sa Grkinjama, Jermenkama i Venecijankama, čiji govor razume.

Zato poče da razmišlja i da se teši bogatstvom u kome će od sada živeti, ako se preuda za devera. Promisli, kakve će nove haljine da poruči, i, kao da ih je već imala, oseti

Štaviše, i drugome, ma kome. Ceo ogroman suton video se kroz prozor, i, na vodama razlivenim, hladno, sivo nebo. Reka je bila mutna i žuta, puna

Zgrčena, razrogačenih očiju, drhćući sva, ona vide kako iz crnog velikog sanduka, u kome su bile njene haljine, kuljaju i gmižu miševi.

Seti se i braka u kome je bila tako sretna. Rađala je decu, seljakala se, ali ne znajući nikad ni kuda će, ni zašto. Radosti njene i žalosti

Bio je stigao do granice zemljišta o kome se pričalo po selima i zemunicama njegovim, i svet, koji se nastavljao posle, bio je nepoznati, neizvesni svet, iz kojeg

sa minijaturnim portretom, koji su držali jedan barokni Herkul, sa budžom u ruci, i jedan Mars, u ruci sa štitom, na kome je urlala glava Meduze, dok je na njima lebdela krilata Pobeda, sa vanrednim ružičastim grudima, duvajući u fanfaru.

zalivale vodom, trljale, oblačile, pripremale za sutrašnji put, donoseći joj poruke od mladoga grafa Patašiča, o kome se govorilo da je vrlo lep, a koji je učtivo pitao za naređenje kako ima da putuje, na konju, ili možda, praveći joj

Ona mu, još jednom, umornim osmehom, u kome beše mnogo pakosti, reče da će mu poslati nekoliko ovnova i goveda i nekoliko buradi piva za vojnike, a za oficire

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Ovde, međutim, valja imati na umu da je ljubavna magija opasna ne samo po onoga kome je namenjena, već ništa manje i po onoga ko je upražnjava.

s opekotinama po licu, pa onog koji nahramljuje, zatim čoveka jako kosmata, ženu obrvaču (s jakim obrvama) pa i onoga, kome je lice mestimice jako dlakavo, osobito rovašenog — s jednom jakom obrvom a drugom slabijom.

U takvim društvima je opšterasprostranjeno shvatanje da ceo proces rađanja predstavlja kritičan period u kome su ne samo žena i dete, nego i čitava njihova društvena zajednica izloženi natprirodnim opasnostima: delovanju demona,

Veoma je rasprostranjen običaj da onaj kome se deca ne drže svoje tek rođeno dete provuče kroz vučji zeb, pa će, kažu, lako dete odgojiti.

životu, najbolje je, kažu, da je kolevka izdeljena od tisovog drveta (i da se u nju stavi slama, a ispod jastuka makaze). Kome umiru deca, gradi kolevku još i od glogovog, javorovog, jasenovog ili lipovog drveta.

“¹³⁰ Ništa slabije čistilačko sredstvo od vatre nije ni voda. Obredno kupanje deteta kome su naudile babice ima isceliteljsku funkciju.

Narod smatra da onome ko se zakiti rutom, odnosno detetu kome se ona stavi u povoj, veštice ne mogu nikako nauditi.¹⁴⁵ Izvanrednu zaštitnu magijsku moć ima i odoljen.

„Kada koga uveliko pohvališ radi njegovih osobnih, tjelesnih ili duševnih vrlina, kada se kome zadiviš radi njegove žive ili nežive svojine, čuo on to ne čuo, možeš da ga urečeš.

Tihomiru Đorđeviću, međutim, smisao kuvade je u skretanju zlih očiju sa deteta i porodilje, koji su ugroženi, na oca, kome ne preti nikakva opasnost od uroka.

⁷¹ Ponekad, umesto kuma, dete može ošišati ujak ili muško dete (kome su roditelji živi).⁷² Smisao strižbe kao žrtvenog čina jeste da detetu na magijski način osigura zdravlje, blagostanje,

Samo ime momčanik, kaže Trojanović, „jasno kazuje kome je namenjen da ga u punoj muškoj snazi ponese i tako se pred društvom podiči, a više još da devojkama otvoreno pokaže

¹⁸ Ono što je posebno važno za ovaj rad, kome je cilj rekonstrukcija predstave deteta na osnovu raznovrsnih etnoloških i folklorističkih podataka, jeste to da

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

Kad opazi sudiju carstva, da se ko spava ukraj tuđih staja, kome su strehe gole grane, oseti kao kad stiže proleće koje razapinje šatore na sve strane kao da je pošlo da osvaja.

Ako za trpezom kome od igumana i mitropolita ne bude gladnih putnika iz daljina, ako se ogluši o beskućništvo ptica, da se liši

Za kaluđera kome svake noći na san dolazi kako leti o desnuju ljutog zmaja kroz goru koja zvezdom rominja, a pod krilom mu, ukradena, odn

Za čoveka koga živa sahrane pa nije ni na zemlji ni u njenoj tami i memli. Za viteza kome su ruku ljubile majke i koga su blagosiljali starci dokle ne poseče troglavu neman gradu ispred samih dovrataka, dok ne

ZA ČOBANKU KOJA SE PO OCU NE ZOVE Za dete kome se otac ne zna, čije ime majka ne izgovara, ni pred licem sina, ni sveštenika, ni licem cara, za otroka koji za ocem

Za prećutanog velmože sina kome se smiluje uboga kudeljnica iz potleuša. Za dete ničije što bez nedra majke život poče, kome ne ostavi otac štita, za

Za dete ničije što bez nedra majke život poče, kome ne ostavi otac štita, za nahoče kome nema niko da dvori, niko da mosti, niko da tepa, samilosti!

Za dete ničije što bez nedra majke život poče, kome ne ostavi otac štita, za nahoče kome nema niko da dvori, niko da mosti, niko da tepa, samilosti!

care, za mađioničare, što ugledaju li sunca pramen u čijem delu, ili zrno žita, ili cela leta lelujava, što spaze li kome na čelu milosti znamen razveju maglu iz rukava, izgovore neku čaroliju, i sve skriju.

IZ MILOSRĐA Tražim pomilovanje za one koji nemaju snage zlome kazati da je zao niti rđavome da je rđav, za onoga kome je žao čoveka istinom unesrećiti, za ljude koji lažu iz milosrđa.

Za čoveka koji će ponižen biti radije nego koga da ponizi, za onoga koji i kad nazre obrazinu kome na licu nema srca da je zdere, za ljude koji ne mogu da uvrede ni čoveka druge misli i vere, za one koji nikad ne bi

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Stalno me je gledala. Bio je to prilično jadan i pohaban bioskop, u kome se osećao zadah obližnjeg toaleta. Gazilo se do kolena kroz ljušture semenki.

Presedeli smo tako i ne primećujući gotovo čitav život u tom divnom, mirišljavom podrumu u Kosovskoj ulici, u kome su se okretali stari filmovi. Ali, vratimo se u jednu današnju nedelju, u tri popodne!

jeste li zaključali otirač »Dobro došli dragi gosti« lancem, jeste li poneli svoje tablete bez kojih više ne možete, kome ste ostavili ključ od kutije za pisma, da li je novac u novčaniku — bez njega biste bili izgubljeni, a telefoni, a adrese?

je ovde«, mislio je, »sasvim dobro, mada mi ni ovo sunce, ni ova Terasa koju sam toliko voleo, ni ovaj otmeni svet kome sam nekada želeo da pripadam, ni zastave na vetru, više ne pričinjavaju nikakvu radost, baš kao da je neki rasejani

—i njen prvi silazak u »Labirint«, njen strah od tog tako otmenog mesta i livrejisanih kelnera; sećao se i vremena u kome je počela da vlada platoom za igru, i doba kada je ceo grad pitao za koga će da se uda, ko će odvesti taj lepi

u samostanskom vrtu i mislio da bih se mogao odreći sveta i ostati zauvek ispod limunovog stabla za kamenim stolom, na kome bih ponovo napisao Aleksandrijski kvartet gospodina Darela ili neku sličnu knjigu, debelu i svetlu.

iz tame pratio je njegov ludački san), i šapata je bilo i svih ostalih ritmova što izluđuju jednog petnaestogodišnjaka kome je život tako rano dodelio ulogu statiste.

U rano jutro u kome se kupao šljunak, u izmaglici punoj sivila kakvo sam docnije nalazio na platnima Marksa, njena porculanska figura

kinoteci njihovih prizora, i jednoga dana kada ga postanu svesni, taj ptičiji oblak će ih odneti prema drugom gradu, u kome će biti toliko zaokupljeni sporednim stvarima da će im nedostajati blagosloveni dani dosade.

takta ljubavi i smrti – četiri takta kojih će se Bel Ami sećati i na samrtnoj postelji— a sve to u nevažnom gradu u kome je prvi put upoznao vrtoglave dubine bluda. Ponekad bi svirači prevarili mlade lavove.

« Bel Ami je pravio plan: potrebno je biti dovoljno brz i izabrati tačno onaj trenutak u kome se završava kucavi znak, a počinju prvi taktovi igre, ali ne toliko hitar da se na vreme ne prepozna zamka.

Ne znajući da iskoriste prednost svojih godina, oponašali su manire starijih, čekajući strpljivo svoj trenutak u kome će se godine poklopiti sa njihovom sopstvenom predstavom o njima samima.

Matavulj, Simo - USKOK

U tome stigoše na trg svetog Trivuna. Ivanović, kome je kuća bila blizu, stade i zapita Pijera: — Hoćemo li u općinu, radi te tužbe?

kamivao, koji, što se većma penje to opasniji postaje, jer na mjestima okomito pod njim zjaju stravične urvine, te da se kome nezgodno noga oklizne, survao bi se dolje i pao na dno razdrobljen! Njeguši se urediše u povorku.

Milica poznade onaj, na kome kupiše vino, i reče pristavu: — Bogami, radije bih se navezla na debelo more, da mi se nagledat’ svijeta, no što bih

— reče Krstinja, pa u strahu uze dijete u naručje. — To je jedno — nastavi Mrgud — a drugo je: evo ti u kući gosta, o kome će se graknuti kroza svu Crnu Goru i Brda, pa će nam dika biti, ako se u narodu raščuje: „Knez Drago, da bi dočekao

Vidjev Milicu prema sebi, on se brzo pribra i započe igrati spretno, pravilno, ka’ ono dobar igrač od rane mladosti, kome je lako bilo uhvatiti mjeru i pokrete proste igre. Tolika lica, spremna na smijeh, izraziše veliko čuđenje.

Vladika najradije s njim zbori, ali nasamo. Čuh vladiku gdje jednom reče da je ovaj Stijepo jedini Crnogorac, u kome nema ni truna kičeljistva, a gvozden je junak, kao najbolji!

Vladika nam reče da će se onamo i presjeći čvor, da ovo bjehu samo čarke, da će se poslije onoga megdana znati na kome je carstvo! Naših i Primoraca više od polovine vratiše se kućama.

te se vidjelo nejednako, netesano kamenje, okolišeno malterom; četvrta strana, prema njemu, bješe prijeboj od dasaka, na kome je bila oružnica, a sa strana višahu haljine.

Dođe mu pred oči stari Mrgud Šutov, u kome se oličilo gotovo stotinu godina prošlosti crnogorske, vijek same borbe i patnje!

Napiše se rakije, pa se Krcun oprosti. Njih dvojica sjedoše za veliki bukovi sto, koji je bio dalje od ognjišta, na kome bjehu iskresana peciva. donesoše im pirinča kuvana, suhe bravetine i slanine. Pošto jedoše, započeše razgovor.

Ovaj moj jutros mi reče: „Neka, nano, imam ja sada druga, pri kome mi je sve ostalo ništa! Ako će se on ženiti i ja ću!“ Čuješ ti te rabote! Već bez tebe ne može ni na to pomišljati!

ostade u Kotoru, pa u društvu s Vučetićem stane prizivati glavare crnogorske i brdske i čitati im ono grdno pismo, u kome se tražilo da svrgnu vladiku, pa da izaberu drugog!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

OTAC: E, fala Bogu, u nas su novci uvek gotovi! MATI: Vi ste naše dete, kome ćemo ako nećemo vama. Samo nek je sreće!

— Samo mi jednu reč više progovori, ili kome kaži, pak će se zaprašiti soba od tebe. (Odlazi.) TETKA: Jako se naljutio.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Ona je nešto kao slobodan, svima otvoren prostor, kutak u kome se svako oseća udobno i samopouzdano. Njena omiljenost uslovljena je, bar delimično, nesvesnim čitalačkim otporom prema

je, bar delimično, nesvesnim čitalačkim otporom prema tekućim strujanjima književnim: evo jednog vida poezije u kome svako nalazi ono što može ili hoće, evo pesme u kojoj je vrtoglavica pred beskrajnim i nedostižnim bitno ublažena, ako

da neki porazni zaključci do kojih smo se vinuli možda i nisu tačni, jer postoji, još, taj nivo pevanja i mišljenja na kome se svet pre svega daje čulima, i gde su između predmeta i oznake veze još životvorne, čvrste.

Pesnikovanje, kome je koren u igri i radosnom saznavanju, postaje sve više tragično ozbiljna rabota. Moderni pesnik istovremeno je i

15 Trenutak u kojem pesma svesno odustane od vrhovne, dakle neostvarive punoće, kad se povuče iz podneblja u kome su, čini se, jedino mogući ozbiljni književni napori, kad joj se neposredno poetsko osmišljavanje učini privlačnije od

decembra 1983, preko Vesele sveske, da ima zeca kome je dala ime Duško. On je beo, ima duge uši, ponekad podignute, ponekad oborene.

Ovaj čestiti Vojvođanin kome je Srpstvo majka i babajka, s ljubavlju je pevao o svim slovenskim narodima što će se, kasnije, združiti u Jugoslaviji:

Slikajući dečje ponašanje, pesnik se dobroćudno smeši, ali uz taj osmeh ide prodoran pogled, kome ništa ne izmiče. Prema blagim manama, on je blagonaklon; prema težim strog, ili ironičan.

Junaci Vučove poeme, odreda, liče na Zmajevog Pura-Mocu, o kome je dobromisleći pesnik govorio sa zgražanjem i tugom. Vrednosti su se, dakle, temeljno izokrenule.

opita, i svih sumnji s kojima se poezija, u našem veku, morala susresti, Vuču je ostalo jedno jedino područje na kome se, slobodno, mogao prepustiti nadahnuću i igri, nadahnuću igre — područje tzv. dečje pesme.

Drugi nauk dolazi od čoveka, primitivnog, nesrećnog gorštaka, u kome su se združili mudrost, radost i gorčina postojanja.

(trava iz kukuruza, slična lozici); neumorno ciguljati (ponavljati nešto piskavim glasom); kopnica (komad zemlje na kome je sneg iskopneo); zašaporiti (zašumoriti); vrndeljiti (zavrljačiti); grobljesak sunca i plavetnila; šigicati se (vrckati

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ŠERBULIĆ: Ja Vla? Ej, zašto sad nema Servijanaca, da mu pokažem, kome će se podsmevati. SMRDIĆ: A kako me vi možete nazvati bankrotom? ŠERBULIĆ: To je istina.

SMRDIĆ: To smo odavno mogli znati. ŠERBULIĆ: Kaže da se jedno prošenije na cara potpisuje, u kome Srblji sami priznaju da nas je malo i da za nas nije vojvodina. SMRDIĆ: E, gledaj ti, šta kod nas neće biti!

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Po prostoru na kome se razvila i ta književnost je bila lokalna; po duhu koji je u početku u njoj preovlađivao i ona je bila religiozna i

U to vreme, Srbija, gotovo pusta, bila je samo beogradski pašaluk, u kome dve austrijske okupacije nisu izmenile žalosno stanje stvari; malena Crna Gora borila se bez prestanka sa Turcima za

List, koji je izlazio dva puta nedeljno, imao je sasvim informativan karakter; to je u stvari bio politički bilten, u kome se malo govorilo o specijalno srpskim stvarima.

po manastiru Rači u Srbiji, kraj Drine, koji je bio jedan od retkih zaostalih rasadnika srpske pismenosti, i u kome su se kaluđeri naročito bavili pripisivanjem crkvenih knjiga.

On ukratko i brzo priča istorije srpskih vladalaca, počev od župana pa do grofa Đorđa Brankovića, na kome se naročito zadržao.

1772. bude zakaluđeren u manastiru Kovilju, kome uskoro bude postavljen za arhimandrita. Ceo ostatak svoga života proveo je u manastiru, kao čuven bogoslovski pisac,

To je alegorično-istorijski spev, u kome je opevan rat od 1788—1790. Rusije i Austrije (orlova) protivu Turske (zmaja).

Što je od naročitoga značaja u ovom časopisu to je veći predgovor, u kome je naznačeno zašto se taj časopis pokrenuo i u kome duhu će se uređivati.

je od naročitoga značaja u ovom časopisu to je veći predgovor, u kome je naznačeno zašto se taj časopis pokrenuo i u kome duhu će se uređivati.

To nije samo program književnoga rada u jednom časopisu no ceo jedan proglas istorijskoga značaja, u kome će se prvi put na srpskom jeziku izneti napredne i prosvetiteljske ideje racionalističkog XVIII veka, misao svetovne

Josifa vtorago, koji je u svoje vreme premnoge oduševljavao i umove vosperjavao, bez kojega mnoge stvari ne bi kome ni na um pale«.

Vraćajući se u domovinu zaustavi se u Pragu, gde kao ortak uđe u jednu knjižarsku radnju da se pripremi za posao kome se nameravao posvetiti. 1790.

Milićević, Vuk - Bespuće

se nešto u njemu, zaigralo, zabolelo ga, steglo ga, streslo ga i tjeralo ga dalje, dalje otuda, iz toga bljutavog života u kome se gušio više od osam godina.

On se žurio kroz tu gomilu svijeta, ne mareći da opazi ikoga, da se osvrne za kojom ženom, da pozdravi koga ili da kome vrati pozdrav.

Kad je u Zagrebu jednog zimskog jutra, još sav drjemovan i u krevetu, otvarao jedno pismo iz Ugarske, na kome je vidio bratov rukopis, on nije ni slutio što će u njemu da pročita.

Ko zna . . . Kad je digao oči, vidio je gdje prema njemu ide jedno seljačko dijete kome su tek negdje odskora obukli gaće kad je pošlo u školu, skide s mnogo muke svoju crvenu kapicu i stade pred njega.

Zašto da ga uznemiruje taj svijet? . I on lijeno ustade i pođe, oblačeći usput kaput na kome je ležao i otresajući trunje koje se bilo nahvatalo po njemu.

Uđoše na jedan razvaljen put, pun krupnog kamenja na kome se poznaju obli tragovi čelične šipke; dolje, ispod njih, zarasla brdo bukova šuma, puna hladovine i svježine.

I pred njim kao da se rađa nov život o kome nije nikada mislio ni snivao, mlad, svjež i krjepak. On ipak sjutradan ne izađe iz kuće, mada je znao da će ona biti

Sremac, Stevan - PROZA

a sad su mi vrlo potrebni novci!« — »Imaš dobri, veli mu Jova, ne boj se! Zar u mene nemaš vere? Kome sam ja još do sada zajeo? Ti samo nakrivi kapu!« — Nekome se već dosadi da ide sam, pa pošalje šegrta.

Paja s ćuranom. To je taj isti ćuran o kome se vredna domaćica poslednjih dana više starala nego o svom zakonitom mužu.

I sad opet njemu naspelo da se pohvali svojim čarapama. — A vidiš li, priko, ovo? Nije kome je rečeno, već kome je suđeno. Isto k’o i tvoje!

I sad opet njemu naspelo da se pohvali svojim čarapama. — A vidiš li, priko, ovo? Nije kome je rečeno, već kome je suđeno. Isto k’o i tvoje!

član Poljoprivrednog društva, iako ni jedne saksije s cvećem nema u kući, dobio je pedeset komada, i Jova je kao čovek kome književnost naša (a naročito poljoprivredna, koja je još u povoju) leži na srcu, ponudio se sam da ih rasturi.

Mastilo je držao u jednom dugačkom i uzanom stakocetu (u kome se obično prodaje Paljanov sirup), tako uzanom i dugačkom da se držaljica u njemu skoro izgubila, stajala je kao špada u

naravno.« — Izgledao je u taj par onako otprilike kao onaj bednik kome donese kakav pesnik kakvu svoju dramu u pet činova na šezdeset pisanih tabaka u celini da mu je pročita.

na kakvu biljku, iščupa je zajedno s korenom, pa ako je veća, ponese je u ruci, a ako je manja, metne je u svoj Noteѕ, u kome je bilo zabeleženo puno utisaka, sa zapisom koliko veša ima.

Ovde mi moja biografska savesnost nalaže da budem objektivan, pa bilo kome milo ili ne. Naš Maksim je bio čovek dobar, meka srca. Kazne je izricao vrlo suvremene.

U selu je promenio odelo, da se ne bi izdvajao od naroda kome se posvetio beše. Lepo ga je bilo i videti tako obučena.

njega visi Pelagić; to jest, ne visi Pelagić, nego neko njegovo Moralno ogledalo, i ispod njega sedi Maksim za stolom, na kome beše svega što se na učiteljevom stolu obično nalazi (sem pruta za packe).

i utoke; za tvoje je pare sve to sagrađeno, podlogo društvena, a ne za gospo’ske — reče i posadi majstora na mesto na kome on obično seđaše. I jadan i zbunjen, majstor sede, ali ne zna kud će s rukama.

Radičević, Branko - PESME

Svirac svira, Srce dira, Ruka s' diže na posao, Da l' će kome biti žao? Noga lupa, diže pra, Naokolo svuda stra.

) „Nije blago ni srebro ni zlato, Već je blago što je kome drago. Još ču li me, ostarjela majko: Volija sam kletog đaurina, Baš i onog iz gore hajduka, Ta mlađana“ — Milun

Oh da možeš, mati, mati, U srce mi pogledati, Da viš pakô što tu gori!“ Glenu gore kome zbori, Il' je dremâ, oli drema, Al ma kako, sad je nema.

je, na desno se vije, Visoke lipe oko veće vidi, Pod kojima kristalno vrelo teče; Sad većem njegov srebrni talas, U kome ogleda mesec svoje lice.

Oh moj Bože, kosovska pokolja, De pomozi kome ti je volja! Ol' Turčinu oli, Silan, Veljku, A ja idem onamo Nedeljku. Oh Nedeljko čini Turkom muku, Već pogubi ...

“ — „O, beri me!“ veli malo cveće. Travu gazim, al' je gazim sam, Cveće berem: kome da ga dam? 2 Gaj prostire liste gráne svoje. Nad izvorom gust lad on pravi; „Zbogom, mesto, voda veli, moje!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Pišem, dragi moj Zijo, a nisam siguran da i mene, jednom, ne čeka sličan kraj u ovome svijetu po kome još putuje kuga s kosom.

— A kako te noge služe? — propituje se putnik, kome su njegovi neumorni kraci glavna sprema, i, da bi pokazao brigu za djeda, već ga uslužno nudi: — Sjedi, Rade, sjedi,

smirenih bogougodnika kojima se odvajkada zna godišnje doba i dan kada će doći, a šta tek da kažeš za jednog ovakvog kome niko ne zna ćudi i navike?

— E, mnogome je stari Rade pružio ruku, pa što ne bi i svome kićenom Savi, kome ni u najgušćoj pomrčini nikad nije trebalo kalauza — pripomenu samardžija bez imalo zlobe.

Valjalo bi tu namaknuti pred oči kakvo mlako jesenje veče u kome šušti prezreo kukuruz, naliježe na ramena jezero zgusnutih zvijezda, a dušu izvlači ojkava pjesma nevidljivih djevojaka.

— izduši Dane i potom splasnu i zaćuta. Više nije nalazio riječi za ovo čudno razigrano stvorenje o kome ide i raste priča kao o curi hajduku, barabar s Lazom Škundrom i Lukom Labusom, a kad tamo pred kuću — nema tu ni cure

Nikad ga do kraja nisam istražio (možda je i bolje tako!), otkotrljao sam se u svijet kao prezreo orah-koštunjavac (onaj kome se rijetko obraduje ikoji nalazač), a i danas preda mnom, kad se najmanje nadam, zaleprša ponešto iz ostavljene riznice

prvi put nije šala, i da se nešto konačno slomilo ili među njima dvojicom ili možda u čitavom ovome šašavom svijetu, po kome, evo, poćoše otpadnici, Uragani i seljaci selice.

Tršavi dječak ujutru dopade do kućerka u kome je konačila kuhinja, unezvijereno se zagleda u natrpanu mračnu sobicu, pa kad spazi svoga kuma, sav prosinu i nasmija

ima li glasa od njezina sina, razgovoriti snašicu koja se propituje za muža, a danas, evo, smiruje ožalošćena djeda kome je unuk bez pitanja odmaglio u brigadu, pa se, rđa, i ne javlja. — Kao da je panj ostavio, a ne đeda, moj druže Dušane.

nečijeg pisma, i onda je, od ruke do ruke, od sastanka do sastanka, pismo kružilo i čitano, pa je najzad i zaboravljeno kome je, u stvari, upućeno.

Partizanske veze, opet, ukrštaju se s neprijateljskim i sijeku ih skoro pod pravim uglom, pa se ne zna ko kome grđe i crnje smeta.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Zar zbog toga da mi dete oduzima? Bože moj, kako se sve to okrenulo! Kojim točkom? Ko da se budim na mestu na kome nisam zaspala! Držim ruku u krilu, gledam je, i kao da je nikad nisam videla.

HASANAGINICA: Šta ti je rekao? Jesi li ga pitao zašto? BEG PINTOROVIĆ: Vredelo bi mi kolko da pitam konja na kome sam dojaho, ili kamen za koji sam ga vezao. Nije Hasanaga ostavio mesta za razgovore i pitanja. Zašto?

(Zatamnjenje) III SLIKA LOGOR PRED HASANAGINOM KUĆOM (Na sceni se vide kuća i prostor ispred nje, na kome je smešten logor Hasanaginih vojnika. Stranom okrenutom publici, kuća nema zida.

BEG PINTOROVIĆ: Tebi je teško biti dobar! Tebi je teško ugoditi! Oću da učinim kako je najbolje... HASANAGINICA: Kome najbolje? Tebi ili meni? Jesi li se ti upitao kako ćeš jednog dana onom detetu da pogledaš u lice?

Vidiš li šta su od nas učinili? Da se nagnu nad kolevku, da se postide... Mozak će da im se zamrsi kad vide kome su sudili... Ne znaju da je sudija u kolevci...

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Svakoga je slušao i svaki ga je hranio, davao mu stara odela i štale ili kujne u kojima je spavao. Kad kome što on zatreba, taj samo iziđe na ulicu i vikne: — Dimitrijo! — Sad, sad!... Evo!

Jednako dahće i gleda je širokim pogledom u kome beše sreća i večita, ropska poniznost. — Kaži, Dimitrijo? — pita ga ona bolećivo i blago. — Da te... vidim!...

Sunce ga je peklo, mušice naletale na nj a on se nije ni micao. U istom položaju, u kome beše i pao, ležao je on tako ne dajući nikakva znaka o sebi.

tebe, gde pod mladom kajsijom, na sred dvorišta, pogurena „motaš cevke“ spram mesečine a jednom nogom klatiš korito u kome spavaše tvoje dete. I tako klateći se, nihajući se čas napred, čas nazad, ti — ili pevaše ili plakaše...

Mi nikome ne smetamo. Evo, ako hoćeš, još ćemo da se pomaknemo, još više ćemo da se sakrijemo i sklonimo, ako smo kome na smetnji... Sve ćemo, samo nas ne diraj i ostavi“ ...

Na istoku ocrtavahu se bregovi i bila planinska, odudarajući od tamnorujna neba, na kome trebaše da iziđe mesec; a ispred nje, po reci i putu, dizahu se visoke topole i guste vrbe, te u ovoj tamnoj noći sa

Mati mu, sirota, da presvisne od tuge i srama. Molila ga, preklinjala, da bar njoj, ako ocu ili kome drugom neće, kaže zašto beži od kuće i žene, ali uzalud...

— Što plačeš, more? On podiže glavu. Pogleda me pogledom u kome beše sve: zakopana ljubav, proćerdan život i večita tuga za nečim. Posle nekoliko godina umro je.

Na bedemima od šančeva stajala je po koja gomila gospode i gospođica i gledala na „drum“, po kome su promicali tovari u varoš, i Cigane, Ciganke, prosjake, koji su se razilazili po već obranim vinogradima da beru

Pada i greje, greje srce. Evo: Jesen došla. Magla pada. Slana se već s večera hvata. Sutra je sv. Arhanđel Mihailo, kome se ne kuva pšenica, jer je još živ. Slavi moj teča Jovan. Stara je to kuća. Pored kuće drži mehanu.

A ona? — Zasitila se od gotvenja. I ne može ništa. Sem, kad je suviše prinude, ako ispije čašu rakije, nazdravivši kome. Večeraju. Počinju da se razuzuruju, mintane da otkopčavaju, kolije svlače, pojase popuštaju.

Sproću ove bila je mala soba u kojoj su sedeli, spavali. Od te sobe pružao se drven, suv doksat, krevet, po kome je svagda bilo gomilice kupusa, crna luka.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

A koliko je lasno na svom jeziku naučiti čitati! Kome li neće se militi, malo | truda preduzeti za naučiti čitati, čitajući što pametno i razumno i vrlo lasno razumevajući

Kostić, Laza - PESME

zar tome mora nas tek da sluša obesteljena, slobodna duša? zar nije njome svak obuzet? Kome je misô u čistoj duši, s otim se duša Jovina druži, vesela s njime, s njime i tuži, krilima maše, suze mu suši.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

rezba i građevinarstvo naprimer; bolje će nam poslužiti njegovo isprobavanje na individualnoj, umetničkoj književnosti. Kome bi palo na pamet da poredi i važe pesme Đure Jakšića i pripovetke Laze Lazarevića?

Došavši u onaj grad stane raspitivati kome treba pastir. Građani mu kažu da treba caru. Onda on upravo k caru. Pošto ga prijave pusti ga car preda se pa ga

Onda carev sin zapovedi da svi izlaze jedan po jedan i da idu kud je kome drago, a on stane na vrata. Izlazeći tako jedan za drugim, eto ti i braće njegove; on se s njima zagrli i ižljubi.

Putujući tako za dugo, dođe pod jedan grad u kome je bio car. Kako on dođe pod grad i galija stane u kraj, odmah car pošalje ljude da mu dozovu gospodara od galije.

A car reče: — Nije to za tebe, jer da ti to dam, pa da kome kažeš ti bi odmah umro; nego išti drugo štogod hoćeš, daću ti.

Idi zbogom, ali za glavu svoju nikom ne kazuj, jer ako kažeš kome god, odmah ćeš umreti. Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore tice i trave i sve što je na

Ovako da uredimo: neka uzme devojka tri loze, pa neka posadi u bašči namenjujući koju kome hoće, pa na čijoj lozi sutra bude grožđe, za onoga neka pođe devojka.

Gospodar dođe, i kad vidi kakvo je bog čudo učinio, onda mu reče: — Nije fajde, moj sinko! Kome bog tome i svi sveti; hodi ovamo, evo tvoga blaga.

Tražeći on kome bi novce na ostavu dao, vidi nekog starog u veoma bogatoj trgovini hadžiju, te pomisli: „Ovdje će mi sigurno mjesto

BEKRI-MUJO Pripovijeda se da je u Carigradu negda bio nekakav Turčin Bekri-Mujo, kome je iza oca ostalo nebrojeno blago, pa on propivši se sve popio i proćerdao, tako da nikakvih drugih haljina nije imao

mator čoek, pa sam došao đetetu da me svjetuje kako ću se ženiti“, pa se vrati natrag i otide onom starcu da ga pita kome ga je poslao po svjet!

Stane u sav plač popadija kukati kao kome je nevolja, pak ih zapita: — Kako se utopi? A oni joj odgovore: — Kad se izvrnu čun, i mi svi u vodu panusmo, svi

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

DOKTOR: Iščisliti znači meriti. MANOJLO: Pa zašto iščislitelno zemljeopisanije smatra Zemlju kao tjelo, na kome ljudi žive, kad se ljudi ne mere? DOKTOR: To ćeš čuti dok dođe razum kući.

(Šaljivcu) A vi uzmite ovu knjigu (dade mu svoje Zemljeopisanije) i sudite kome može čaša pripasti. (Putniku) Pa, gdi ste putovali? PUTNIK: A kuda nisam tumarao.

000, nikako nema. DOKTOR: Dakle vi ćete odricati da i prijateljski devojaka ima do 70.000: PUTNIK: Ako je kome stalo razbirati koja je devojka prijateljska, koja nije, može da je i izbrojao. Ali to je stvar vrlo čudna.

DOKTOR: Ta od ovoga ne može budalastije što biti! MANOJLO: Pa, šta sam ja badava ostavio terziluk?! DOKTOR: Kome imam blagodariti za povratak razuma? ŠALjIVAC: Upravo vašem lepom drvetu iz Senegambije, ali da ovaj g.

Cula sam da si dosla. Je li ovo majka? Drago mi je. Kako vam se dopada u Beogradu? STANIJA: Kako kome, a mene bogme rđavo. LjUBA: Sedi, Pijada.

ANICA (s pendžera): Šta, ja flandra! (Utrči u sobu.) Kome si ti kazala flandra, a? Kome si ti kazala flandra? ADVOKAT: Jest, to je bilo od Feme ružno.

ANICA (s pendžera): Šta, ja flandra! (Utrči u sobu.) Kome si ti kazala flandra, a? Kome si ti kazala flandra? ADVOKAT: Jest, to je bilo od Feme ružno. ANICA: Vidiš, fljusko, vidiš šta fiškal kaže.

Kud se on deo? JAKOV: O, čiča, tebi su večiti putovi nepoznati. Onaj isti magarac, koga si ti toliko mučio i kinjio, kome nisi slamu na vreme davao, koga si na kiši i snegu ostavljao, — onaj isti magarac bio sam ti ja. SELjAK: Kako to?

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Ja sam momak, ako ne lep, a ono niti ružan (koji je momak ružan, onaj li kome su rapavi obrazi, a providljivo srce, ili onaj koji s finim aljinama pogreške svoje pokriva, to je drugi opet vopros).

Tako se sa ženom postupa? SRETA: More, Pelo, koj ti je vrag, znaš li ti šta govoriš i kome to govoriš? SULTANA: Orjatin je on, kad svoju suprugu tako daje beščestiti. SRETA: Već to je mlogo. (Izvadi kaši.

Pitaćemo se jesu li one milostive gospođe što svakom trče u oči? TRIFIĆ (Stevanu): Sad, kome da verujem? STEVAN: Milostiva je gospođa otišla u šetnju. SULTANA: Ih! (Trgne se.

Lalić, Ivan V. - PISMO

kvatročenta; ili manje Patetično: u tišmi grada, gde je u mnoštvu lica naglo obasjanje — O dragoceno malo čudo sveta Kome se žile čudotvorne suše: Ta žena koja pamtivekom šeta u raznobojnim haljinama duše, Sada u orkestru, u trećem

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Stvarno vas ne masiram? Vidite, jedanput mi je jedan Pera Alal Mu Vera napisao u pismu da „žestoko napadam svet u kome živim, ali da ga ipak ne napuštam!“ Dobro je to sastavio momak Pera, na časnu reč! Alal vera!

Na primer, teraju me neprestano na knjavanje. Meni se, naravno, ne soviše! Kome je do knjavanja kad se živi tako kratko? Tako, kad neću da zaspim, a oni me ljuljaju.

Beograd je izmislio još i hladno pivo sa rotkvicama za meze. Beograd je izmislio i zoološki vrt u kome žive i stvaraju neki od njegovih najsimpatičnijih stanovnika.

Čitao je, uglavnom, novine sve dok ne zaspi. Novine smo mu snosili sa tavana, na kome je nekim čudom ostao sačuvan komplet jednog godišta „Politike“ — od pre rata.

Sutradan bi opet sve zaboravljao jer smo mu davali onaj prvi broj iz kompleta, u kome je Hitler tek počinjao da se afirmiše kroz pivčugu. Posle njegove smrti u septembru 1965.

i štatijaznam, onda valjda negde mora da postoji i naš vlastiti stil u odevanju, neki sistem, oću da kažem, neki fazon kome se svet neće smejati, koji neće ličiti na svečani prolazak cirkusa „Adrija“ kroz varoš, jednom rečju, to mora da bude

— reče Mišelino. Što jes, jes, bio je veoma delikatan. Trudio se koliko je god mogao da ono dodirivanje o kome sam vam pričala ne ispadne značajno i sve što uz to fura.

nateraće me da ja jedina budem protiv mira, jer već mi kao nešto dolazi da lepo isfuram na ulicu sa transparentom na kome će pisati „Dole mir, odvratna žabokrečina!

sa sobom „Ilijadu“ i „Odiseju“, „Božanstvenu komediju“, „Bibliju“, „Rat i mir“, Alberta Kamija ili knjigu nekog budže kome žele da se uvuku u dupinger, ali niko, baš niko, čoveče, ne bi poneo krimiće — jedinu vrstu literature pogodnu za

televizor, pa mašinu za pranje veša, pa mali auto, pa onda veći, pa mali stan, pa zatim još veći, pa stilski nameštaj u kome čoveka hvata lumbago od ukočenosti istog časa kada sedne na neku blesavu lažnu aldajč stolicu sa ravnim naslonom a

Već njegov prvi poslovni potez ukazuje na pravog filmskog entuzijastu, kome domaća kinematografija leži na srcu. Drug Top otkupljuje prava na ekranizaciju romana Od ovčara preko Kablara do Pisca

a na šta ja rekoh da je veoma važno, jer nemam ni najblažu nameru da idem bilo gde, bogu iza leđa, iz ovog grada, u kome sam se, uzgred budi rečeno, i rodila i u kome me svi poznaju, a da njega ostavim na asfaltu, na šta on spomenu, kao,

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

ІІ A kroz prsle prozore prelama se Srbija beharaju madžarke. - Kome li se priroda u sretanje spremila? - kad je život grdija, taljiganje, pedepsa, a svijetom izroda kao pasjeg nakota!

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Dakle i vaš suprug? Meni je odneo hiljadu forinti, a šta će vama odneti? Ah, jadne devojke, kako ne znamo kome se u ruke predajemo! Ko bi mogo pomisliti da ovakav čovek laže?

“ No, gospodin baron Golić? MARIJA: Vi vidite da je to pismo mene radi pisano. Pabić je moj komšija, i čovek pošten, kome je vrlo nepravo što je ovaj sa mnom učinio. JELICA: Gott! Gospodin baron! BATIĆ: Lep baron!

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Tajanstveni fenjer u mrkloj tami koga li zove, koga li mami, kome li daje na moru znak? Ako u kulu zaviriš kradom, tamo ćeš naći čiču sa bradom, gleda kroz prozor u crnu noć.

Zašto je tužan samotni deka? Kome se nada, koga li čeka, ko li to ima s pučine doć`? Nikoga nema da mu se vrati, a starac čeka, prolaze sati, niže

Pričo je starim potmulim basom o dobroj ribi sa ljudskim glasom. Na kome moru, poznato nije, uz otok neki zaliv se krije, od strašnih bura spas; u njemu živi ribica lijepa, ribica mudra,

Nad radom starog naučnika prosipa sunčan zrak, šetaču svijetli i hrabrom bati kome je mrzak mrak. U bioskopu kroz aparate, vrti se traka — čigra, slika za slikom po platnu juri, tatinim svjetlom

“ „Pravo ste rekli. Jest, Afrikanac!“ „Doći ću brzo, za jedan sat. Kažite samo: na koji sprat?“ „Na kome spratu? Teško je reći, boli ga čitav — drugi i treći.“ Čudom se čudi naš doktor Jan: „Kakav bolesnik?!

Osta Murat, poslastičar stari i njegovi kolači „brdari“. A drugovi! Kome prvom prići, dok okolo spomenari kruže? Tihim glasom jedva progrgućeš: „Daj mi šapu. Doviđenja, druže!

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Ne vidim ribarske kuće. — Selo je sa druge strane ostrva. Vidite samo toranj crkvice koja je navrh ostrva. — Kome pripada ova šuma? — Skoro celo ostrvo pripada markizu. Vrlo malo maslinjaka iznad sela pripada ribarima.

Digli su svakako galamu što bi svi želeli da budu bar podoficiri, bar kaplari, a onda nemaju kome da komanduju. To je prizor koji me uvek iskreno uzbudi: nekoliko godina igrao sam to u Paliluli: — Šta se događa,

Slušajte samo, šta mu se dogodilo. Neko je došao i rekao mi — sećaš se, Pipo? — kako je sestra gazdarice hotela, u kome je Englez stanovao, zatrudnela i kako se on onda uplašio i ubio. Ali ja nisam ništa poverovao.

Sve je to, čim se utopilo u san, nestalo potpuno sa ovoga predela. Ja sâm nemam više koga da čujem, niti kome da odgovaram.

To nije jezero na kome sam već jedan grdan splet zakona i sila; i moj život u tome gori kao plamičak. Noć je bezmerna.

— Imati kćer? Ali ko bi onda lovio po jezeru? Ko bi ih hranio? Čim sam došao na svet, ja sam već bio jedan čovek kome je određeno da radi da bi oni živeli. Ne znam što je bila takva. — Kao što kažeš. Nalazim da je to uopšte glupo.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Tako je plakala ona vazdan i svu noć gorko, Vrteći vreteno tanko. Ona je molila Boga, Da joj bar mesto kaže, na kome okonča Pavle, Te jednom da vidi jošte umrlog jedinca svoga.

Koji jad ga slama? I šta traži noćas od Božijeg hrama? Crn, sebarski plašt mu mlada pleća krasi, Po kome su pale kovrdžaste vlasi. A po vitkom stasu, što ga diči tako, Tvrdom se je likom opasao jako. I on smerno stoji.

Crn, sebarski plašt mu mlada pleća krasi, Po kome su pale kovrdžasti vlasi. I nad lepom glavom, u dubini mraka, Sjajan kolut sija od najlepšeg zraka.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Sa svećom po noći krstarim kroz svoje korenje, kome li će tamo u daljini, na izlazu pećine jutro moje krvi da svane i kada, i na kome jeziku?

po noći krstarim kroz svoje korenje, kome li će tamo u daljini, na izlazu pećine jutro moje krvi da svane i kada, i na kome jeziku? POSEČEN KNEZ SE SEĆA Na sjajnu moju kostret ustremila se konjica azijska ko usov peska.

Nemam na kome da se iskalim. Hoću da se oglasim ljubavlju i da uzbrdo krenem sa pohvalom stvaranja na usnama. ČOVEK U SAMOTNOJ KUĆI

On je upućen u tajne, njegova duša postaje drukčija i u njegovom telu kome se vraća život nastaje druga telesnost u novom trajanju.

Istinita je i različitost od istine. Ali je istina u svojoj istovetnosti isto što i bog koji je isto sa svetom kome je teško da bude istinit.

su postali kukavci sinji a slavni su drznici i za raj putuju tvrdice i prznice zavode red na izmaku ovog dana u kome su sve mačke crne i svaki je igrač u isti mah na redu da baci svoju kartu na čoju pred lihvara koji nam je

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

SIMKA: Koga sve on nije pomogao? PROKA: Nije bilo siromaha kome nije pružio ruku. GINA: Pomogao, bome, i levo i desno! TANASIJE: Šteta odista, takav čovek!

AGATON: Šta ćeš, prija-Vido, takva je poslednja volja pokojnikova i ne možemo mimo njegovu volju. SARKA: A kome je on to, bajagi, kazao svoju poslednju volju?

Znam da u toj kući još od početka sedi ta tetka. I eto, to je sve što znam. SARKA: A kome je ona, boga ti, tetka? AGATON: Ovoj devojci što nas je sad služila. Njoj je tetka, pa je zbog toga svi tako zovu.

MIĆA: Kakvo prijatno iznenađenje? U novome stanu pa prvi susret sa vama! DANICA: U kome novom stanu? MIĆA: Pa i ja sam se uselio ovde. DANICA (zaprepasti se): I vi? MIĆA: Kako „i ja”?

ADVOKAT: I ja ne želim da je vređam, ali je on sam predvideo ovakvu mogućnost. U zapisniku na kome je izjavio želju da se testament otvori posle četrdeset dana, dodao je i ovo nekoliko reči: „sem ako staralac nađe za

Pa to nije dovoljno ni za napojnicu sudskim poslužiteljima. Ja to smatram prosto kao uvredu. SIMKA: I kome ostavi? Kome?... Jednoj... ne znam kako da kažem? GINA: Kaži, sestro, kaži!

Pa to nije dovoljno ni za napojnicu sudskim poslužiteljima. Ja to smatram prosto kao uvredu. SIMKA: I kome ostavi? Kome?... Jednoj... ne znam kako da kažem? GINA: Kaži, sestro, kaži! SIMKA: Da ostavi jednoj vanbračnoj devojki.

Od ovoga trenutka imate mene da smatrate za šefa familije. TRIFUN: Budi ti šef kome si i dosad bio, a ne meni! SARKA: Ni meni, bome, ne. AGATON: Vama ja i ne mislim da budem šef.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Čobani se zgledaše, kao da ne shvataju smisao reči i kao da se pitaju: a zašto to? Šta su oni kome učinili? Njima je tako dobro ovde. Saživeli su se sa svojim stadom... priroda im sve daje, od ljudi ništa ne traže.

Onda je upravio prst na jednoga i zapitao kako se zove. — Vučko Stojković — dreknu onaj iz stroja. — A kome se ti obraćaš?... Onoj štali ili drvetu?... I jesi li ti vladika, ili mitropolit?

Srednji vozar je dremao, a rudni, Krsta, težak i glomazan kao „Eksilo“ na kome je jahao, neprestano se žalio što nije poslužilac, te da i on skrene sa puta u poneku kuću.

— E... suknja... Ne dremaj, dronjo, već drži konja na dizginama — viknu na srednjeg vozara, kome se konj saplete. — A znaš... nije pravo. Ja bih mobilizaciju protegnuo i na žene.

Na jednoj raskrsnici puteva vidimo i jednu haubičku bateriju na zastanku. Oficiri posedali oko stola za rasklapanje na kome je beo čaršav i ručaju.

Na čelnim kolima sede neki ljudi, I drže beo barjak na kome se vidi crveni krst... Mi se zgledasmo... Komandir otrča u divizion da pita šta da radi.

Ne tiče nas se više pozadina, već branimo mesto na kome smo i, preko ovih topova, živote naše. Zbunjeni pred navalom čelika, neprijateljski vojnici su u paničnom strahu bežali

Ruke su još mlitave. U drugoga je iz usta i nosa tekao mlaz krvi, ostavljajući trag po kome su gazili vojnici. — Gospodine potporučniče — obrati se Radojku kaplar desetar — kome ćemo da predamo njihove stvari?

— Gospodine potporučniče — obrati se Radojku kaplar desetar — kome ćemo da predamo njihove stvari? — Šta imaju? — Jedan je imao samo tabakeru, a u drugoga smo našli dva groša i maramče.

Mi na prstima priđosmo sobi i ja klekoh kod vrata gledajući kroz ključaonicu. Prema vratima je bio krevet, na kome je ležala mlada devojka uvijene glave i pokrivena guberom. Čujem gde Aleksandar pita: — Ko je ovde bolestan?

A ja ću da popišem stvari u zemunici. Na improvizovanom drvenom stolu u zemunici njegovoj nalazio se otvoren blok, na kome je pisalo: „Komandiru četvrte čete. — Na traženje komandira, čast mi je podneti sledeći odgovor... Tu je prekinuo.

— E, molim, gde sam ono stao? — Sipavši čaj u flašu, zalepivši etiketu i prativši lek — veli jetko Milutin, kome se inače ovakve priče nisu sviđale. — A, jest... Molim te, ja to njemu pričam, a ne tebi...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Ona je sad razumela o kome ćata govori, ali odmah pomisli: neće li biti i nezgodno i opasno, da ga pusti na taku blizinu k sebi, a još više joj

— He, ono je bilo iznenada... bio sam zbunjen. Oni prođoše kroz seoski sokak, po kome ležaše sitna, istucana, laka prašina, u koju upadahu noge do članaka.

— Kakve ste ocene dobili do sad? — Sve odlične, odgovori on onim blagim tonom, u kome nema pi malo hvalisavosti. Ljubica ga pogleda sa nemim poštovanjem. — Da li je mnogo teško postići takav uspeh?

Sva deca iz toga kruga, u koji je ona gledala, stadoše bojažljivo pogledati čas na nju čas jedno na drugo, čudeći se kome se to ona obrnula. — Ti, mali, ti... ti ! pruži ona ruku na opaženog nestaška i gledaše ga strogim jasnim pogledom.

« — Ustani!... viknu ona oštro, pa se odmah zatim trže i uze blag ton. — Kad god ja što kažem kome đaku, ON odmah treba da ustane, pa da mi stojeći odgovara.

Ja gledam, pa čisto ne verujem. Oni se obojica zagrliše i poljubiše. — Ja se čudim juče o kome to moj kmet govori : neće da mi kupi desetne mere zato, što brezovička učiteljka skuplja skorup u najveću cimentu, a sa

Dočeka ih jedna slabunjava, sitna plavuša, pozdravi se vrlo usrdno, pa odmah ode k stolu, na kome stajaše poslužavnik sa vodom i slatkim od trešanja. Razgovor se vodi samo o školskom radu.

— Kroz pola časa izići ću na odmor. — Baš bi bolje bilo da iziđeš, nastavi čiča veoma tihim glasom, u kome se čujaše molba. Ne znaš ti, bratiću, ove... Ljubica mahnu glavom odlučno, ljutito, i čiča iziđe pokunjene glave.

učiteljica, kao i vi... i sad nastade dug, rečit monolog, u kome se izliše najodsudnija uveravanja o poštovanju, o bratskoj iskrenoj simpatiji, o tome kako je on gotov na sve usluge,

je drugo; opet sad bar ima nečega, a onda nije bilo ništa, izgovori on to, pa duboko uzdahnu i obrisa rukom čelo, po kome se nakupile kaplje znoja. — Ja to ne razumem; ne znam kako...

ovoga časa izvršuje jedna nečuvena nepravda, jedno neopravdano nasilje nad slabim čovekom, koji je bez ikakve zaštite, kome ništa drugo ne ostaje, nego da sagne glavu i sluša... Ta on joj je ipak drug, to isto što i ona.

Ljubica diže glavu i pogleda ga začuđeno. »Šta hoće oni... o čemu to govore?... Kakvi đaci... kome oni trebaju ?... Aha, znam...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

u koji s’ ženjaše, Tanka ga knjiga dopade, Da ide duždu na vojsku, Ona mu mlada govori: “Budi li ideš na vojsku, Kome me mladu ostavljaš?“ A Jovo njojzi govori: “Kako, kome te ostavljam?

“ A Jovo njojzi govori: “Kako, kome te ostavljam? Eto ti svekra svekrvom, Eto ti osam đevera, Eto ti osam jetrva, Eto ti jedna za’vica.

A Boga mi, moje drugarice! Nije blago ni srebro ni zlato, Već je blago, što je kome drago. 109 Oj na ove duge noći Ko ne ljubi crne oči, Ne pada mu san na oči, Već mu pada jad na srce. 110.

122. Ah, moja vodo studena! I moja ružo rumena, Što s’ tako rano procvala? Nemam te kome trgati. Ako b’ te majci trgala, U mene majke ne ima. Ako b’ te seji trgala, Seja se moja udala.

“ 130. Moj se dragi na put sprema i peva, A draga mu konja sprema i plače: “Ti odlaziš, kome mene ostavljaš?“ “Ostavljam te mojoj majci i tvojoj!

za sveštenika i pomaže sveštenicima u službi đerdan - ogrlica, ženski nakit koji se nosi o vratu đerđef - okvir u kome se učvršćuje zategnuto platno za vezenje; samo to platno s okvirom zajedno đinđer - biser đorda, ćorda - sablja

s okvirom zajedno đinđer - biser đorda, ćorda - sablja Žuborika - jasika, terpetljika Zatočenik - onaj koji se kome zaveri, obaveže da će to učiniti, naročito izići na megdan zatrnjen - obrastao trnjem zahod - zalazak; kraj, svršetak;

pennata) kona - komšinica kondijer - kondir, sud u kome se drži i toči iz njega piće koruna - kruna (ovde: Sunce) kujundžija - zanatlija koji izrađuje predmete i ukrase od

kapa od samurovine, od krzna kune zvane “samur“ sevdisati - voleti, ljubiti, milovati sedžade (sedžada) - prostirač na kome muslimani klanjaju snovati - navijati pređu za tkanje srznuti - napeti, napregnuti stečnik - onaj koji stiče ili je

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Ali na terenu krajskomandanture Užice, na kome sam ja nadležan, svaki ilegalan nastup biće tretiran po okupacijskim zakonima! I nemojte da mi sedite na astalu!

GINA: Ko da me ućutka? BLAGOJE: Gino, da ćutiš tu! GINA: Ama kome da ćutim? Kurvi da ćutim? Ko si ti da ti ćutim?

BLAGOJE: Ja mojom glavom garantujem da ne zna! DROBAC: Nekom zna, a nekom ne zna! Kako kome! GINA: Kako to misliš: kako kome? (Jelisaveta sve vreme stoji na verandi, i posmatra šta se događa.

DROBAC: Nekom zna, a nekom ne zna! Kako kome! GINA: Kako to misliš: kako kome? (Jelisaveta sve vreme stoji na verandi, i posmatra šta se događa.

JELISAVETA: Ispred ove zavese mrak je, u kome zapališe spasitelji gradove, sanduke, lađe i kace! SOFIJA: U mraku pred ovom zavesom mudraci nadbudališe budale,

SOFIJA: Iza ove zavese, plav, večernji vetar bora more po kome plovi lađa veća od mora! VASILIJE: Ova zavesa deli svet na mora ognja i leda, na pozornicu i crnu rupu koja je

Blagoje je zbunjen i postiđen.) SOFIJA (Vasiliju): Je li to taj naš narod, o kome pričaš? JELISAVETA (Blagoju): Da l se i sada osećaš kao soba? BLAGOJE: Ko šta?

A Anđu su ubili posle njega, unutra! ČETVRTA GRAĐANKA: Spremala se da ide ćerki na babine! PRVA GRAĐANKA: O kome pričate? ČETVRTA GRAĐANKA: O Anđi. PRVA GRAĐANKA: Karamarković? TOMANIJA: Dobila je, kurva, što je zaslužila!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Ni dete moje, dakle, ne silazi sa nekog, prečistog i predivnog, nežnog, sveta, dalekog u kome se nevidljivo u vidljivo menja, nedokučivom, sveznajućom slašću rođenja!

Uzimao sam i časove engleskog jezika, kod jednog profesora kome je voz bio odsekao noge, pa se dao na davaše časova. Takav mu je bio i engleski.

Ali, pored tog Temišvara, mađarskih plemića, proletera i metalaca, postojao je i jedan drugi Temišvar, kome je moja porodica i dušom i telom pripadala, tada.

A ako čitalac misli da sam trčao prema neprijatelju kao neki Šaplin, kome spadaju čakšire, to nimalo neće da me rastuži.

Zid je bio tek okrečen, beo kao ovaj čaršav, po kome su prsnule rumene mrlje njegovog mozga i krvi, rumene kao ove mrlje pijanog vina mog.

Svud je na zidu bila jedna slika: jednog starca, u uniformi maršala, sa bakenbartima kao u belog zeca, kome se sin ubio, kome su ženu ubili, i koji se sad molio Bogu, za Austriju: Postojala su tada dva Beča.

je na zidu bila jedna slika: jednog starca, u uniformi maršala, sa bakenbartima kao u belog zeca, kome se sin ubio, kome su ženu ubili, i koji se sad molio Bogu, za Austriju: Postojala su tada dva Beča.

Bio je zarobljen u Rusiji, pa se vraća sa činom praporčika. Vodi sa sobom i nekog, belog, Rusa, kome svaki čas dovikuje: „Vjatka, drž’ fason!

Ali naš slobodni stih, naša nerazumljivost – kome je milije „bolest“ – sasvim je nešto drugo. Ono Aristotelovo: kad smo budni imamo svi isti svet, a kad sanjamo svako

III PARIZ (1) Od svakoga grada u kome mi je prolazio život ostali su, u meni, samo njegovi rubovi kako se ocrtavahu noću na nebu.

Ali ta ista štampa, koja ima beskrajno široku skalu da, ma kako, ma kome, kaže istinu u lice, zbunila se, i mešala je našu nesreću sa bugarskom, nevešto i cinično.

danas, dakle, imate na pozornici konje, lavove, kulu oklopnjače, koja bombarduje, travu koja raste, i đubrište po kome šetaju kokoši. Dijalog nam je bio neprirodan.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču; a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode; držali se govori i pisale knjige o privredi, a niko ništa nije

o tom srećnom plemenu, iako unapred znam da mi niko živi neće verovati, ni sada Niti ikad posle moje smrti, ako kome dođe ovo do ruku te uščita...

Kad tamo, kakvo iznenađenje! Na mermeru urezane reči: „Dovde se na sever prostire zemlja slavnog i srećnog naroda kome je veliki Bog podario veliku, retku sreću da se u njegovom jeziku, potpuno pravilno gramatički, na ponos zemlje i

U jednima beše beleška: „Čugo od čoveka. U našem mestu već se od juče bavi jedan stranac, kome je sada šeset godina, a nije nikad za to vreme bio ministar, niti je i jednim ordenom odlikovan, pa čak nikad nije

— upitam učtivo i radoznalo. — Ništa prostije: pošaljem drugi poverljiv raspis, u kome ću opet tako isto narediti policiji da poradi da narod opet u što većem broju dolazi na čestitanje.

Ljudi poskidali kape, a u svakoj grupi je po jedan kome iz džepa strči napisan rodoljubivi govor. I na balkonu svoga doma pojavi se sedi državnik, a gromoglasno: „Živeo!

” Sutradan se već o toj svečanosti pisalo u svima listovima zemaljskim, a u vladinom listu naročito, u kome sem toga beše vazdan telegrama iz sviju krajeva Stradije, u kojima se nebrojeno mnogo potpisa žali što se nije moglo

Jedva sam uspeo raznovrsnim zapitkivanjima da odvratim razgovor od tog njegovog Omira, o kome ja nisam nikad čuo reči. — Uzimam slobodu, gospodine ministre, da vas zapitam o tim valjanim privrednim zakonima!

Ja u prvo vreme pomislih da sam pogrešio i došao drugom kome, ali me uniforma višeg oficira, što je gospodin ministar imaše na sebi, ipak protivnome uveravaše.

onda treba upotrebiti oružanu vojsku da se takvi izdajnici ove napaćene otadžbine kazne i da se vlast preda u ruke kome našem čoveku... Gospodin ministar se zakašlja, te ja ugrabim reč.

o raznim stvarima, a, između ostaloga, gospodin ministar mi napomenu kako će baš povodom tog srećnog slučaja o kome beše reč, tog istog dana proizvesti još osamdeset generala. — Koliko ih imate sada? — upitam.

Posle dva meseca tek stiže Prosvetnom savetu iscrpan referat o direktorovom aktu, na kome su zajednički radila oba stručnjaka.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Ili poneki bolesnik, kome su muke dodijale, jaukne slabačkim glasom, a odziv mu se prelama po praznom i otvorenom tavanu, koji mu nad glavom

To beše odgovor na čičinu larmu. — Nek' im je srećno, da Bog da! viknu č'a Miloš. — Ama kome? — Ko koga odvede? pitaju gotovo svi. — Odvede Jovo Perov moju priju Milicu. Nastade larma k'o na vašaru...

I onaj veliki divit na njemu, koji je bio crnji i odvratniji od duše svakoga đavola, u kome su našle grob silne muve i komarci...

Za nekoliko trenutaka oblada njime neko duševno zadovoljstvo, kome se i sâm začudi. Promeni mu se svet, promeniše se čak i misli: »Pa što? mišljaše on.

U njoj beše i zasebno parčence hartije, na kome je pisalo: »Pavle, za ovo igra glava«. Da ne bi glava stradala, morale su Pavlove noge tako igrati i trčati po selu,

Ali ova potera beše neobična i po načinu sazivanja i po vremenu, u kome se preduzima, te zbog toga davaše veće izglede na uspeh.

Ozdo od potoka prelažaše preko vrzine čovek u varoškom odelu — s puškom o ramenu. Za njim pređe drugi, u kome odmah, po fišeklijama i noževima, poznaše sreskog pandura. Onaj napred beše kapetan.

Bez tvoje naredbe niko da ne puca, a ti pazi — k'o što sam ti kazao. Kmet se načini još važniji, kao čovek, kome je poverena neka »državna tajna«, pa mu i celo lice dobi neki tajanstven izraz.

Iznenadi me snažan, jasan i odsečan uzvik Ljubišin: — Predaj se! — Natrag, kome je mio život! viknu onaj iz trnja jasnim no uzbuđenim glasom. Dahnusmo dušom, kad čusmo čovečji glas.

»Je l'te da ne zna ništa?« — veli otac mu. »Kažem mu ja da on batali stihove, pa da uči istoriju; al' nemam kome da govorim...« Posle nastade nekakva tama, n on čuje da ide neko u papučama po sobi...

Kako si to snila, kaži mi, molim te? — Govoriš na ispitu o nekome caru i carici, ali nisam upamtila o kome. — Da nije o Justinijanu?

Beskrajna mržnja prema tome pedantnom i čisto, lepo odevenom čoveku, kome nije mogao ni mrvicu druge zamerke naći, koga je i sâm do ovoga trenutka voleo, razli se u svaki delić njegova tela, u

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: Aha! Opozicija! Dakle, tako, opozicija? A čemu opozicija, zašto opozicija, kome opozicija? A? E, to ćemo da vidimo! Idi, idi mu kaži: e, to ćemo da vidimo! Upravo: idi mu kaži da on...

JEVREM: Baš umeš ti to, Sreto. A jesi li mu dobro kazao? SRETA: Kome, Jovici? Slušaj samo: „Naša nacija preboleva jednu tešku bolest, kojoj je jedini izlaz preporod!

MARINA: Pa, molim vas lepo, kad bi, recimo, s vaše strane postojala iskrenost, kome bi drugom vi dali te glasove nego svome zetu? Eto, kažite sami! JEVREM: Gle sad! Na šta pa ona računa!

Piši ti sa tvojim ljudima paškvile. JEVREM: Drugom to da kažeš, jesi čuo... IVKOVIĆ: Ja tebi kažem, a ti reci onom kome treba! JEVREM: Nije te ni sramota: za jedan govor potegô kroz novine da se žali!

Pa dobro, šta će onda biti? DANICA: Biće eto to: on neće biti poslanik, a sa Ivkovićem raskinuo, i kome će se onda smejati svet nego meni? Mesto da ste pametni pa svi u kući da pomognemo Ivkoviću. SPIRINICA: Eto, kažem ja!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

I posle, zar je jedno selo u našoj dragoj Srbiji u dlaku iste te sreće i sudbine bilo kao i ovo o kome je reč! Možete, vala, uzeti koje god hoćete selo — i niste pogrešili.

Dakle, dosta da vam kažem da je u jednom mirnom i idiličnom selu, u kome se dotle poštovao i bog i svaki stariji i seljaci živeli među sobom lepo i prijateljski, nazivali se kumovima, komšijama

i bog i svaki stariji i seljaci živeli među sobom lepo i prijateljski, nazivali se kumovima, komšijama i prijateljima — i kome (selu) još nije palo na pamet da traži od ministra da se proglasi za varošicu iako je bilo u njemu četiri Cincarina i

ja ovo pišem, ili još bolje: kad vi ovo uščitate, samo bog i gospodin ministar valjda zna koliko je on sela promenio i u kome se on sada nalazi i kud će ga još talasi života poneti, kao onu tikvu niz vodu; odneti ga daleko od pozornice slave i

Nije odavna Sreten u ovom selu o kome je reč. Skoro je premešten. I mi ćemo odatle, baš od njegova dolaska, i početi našu pripovetku.

Ali bivalo je i takvih slučajeva da naiđe na ponekoga koji nikako niti mari niti razume ta piskaranja, kome je tugaljivo kad nađe i samo prosto spomenuto ime svoje u štampi, a kamoli kad je predmet napada.

radeničku ruku sa pogledom punim bola u očima, a pred njim namalane neke bukagije kako omotavaju zavijutak hartije na kome piše: »Pravda i sloboda u okovima«; ako se, to jest, samo dobro sećam, pošto sam takvu sliku svega dvared video,

A, boga mi, kome pozajmi, ne prođe bolje nego ma koji od onih jaraca čije kože vise tamo ispod strehe ili su naslagane već u ćir-Đorđevoj

A i sam ćata je obično u tim prilikama nakitio i poslao kakav dopis; poslao u Novine koje su organ toga okruga u kome kuje u zvezde izdašnost ćir-Đorđevu i iznosi blagodarnost naroda toga okruga, a završuje dopis s onim već svakome

Udubio se u njih čitajući o nekim pobunama i štrajkovima radeničkim. Već je pola jedanaest uveče. Docne za selo u kome kmetuje ča-Milisav. Sreta uze »zbogom« i ode. Ode i Mića i ono nekoliko seljaka. Ostade ćir Đorđe i Tašula.

A ti onda sedi pa povečeraj. — He, he, nije kom je rečeno, već kome je suđeno! — veli Maksim, pa odlomi pola somuna, sede dole i primače kajganu.

Dao mi bog, ostavio mi pokojni otac, a ja prinavljam, gledam i trudim se, da može svet reći: »Ako je bog dao, imao je i kome, vala! Nek vidi i drugi vajdu od njega!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

AFRIČKI POGLAVICA 24 NAZADAK 25 PRIKRIVANjE 26 BRĐANI U TRCI ZA BOLjIM ŽIVOTOM 28 VATROGASCI POSLE POŽARA 30 ŠTA JE KOME DOJADILO 32 ČUDNOVAT DAN 34 KAKO SPAVA PLEME ROGOGU 39 KAKO SPAVAJU JEDAN SAT I JEDAN INTERNAT 42 PONOĆ 46 ŠTA SU

On stanuje u poslednjoj ulici u velikoj kamenoj kući. Njegov tata je džambas kome su u jednoj tuči Odsekli pola uveta i dva prsta. Ovaj tužni dečak zove se Krsta Pepo Od majke Lize i oca Hohohonda.

Sam, u kamenoj kući, on ne zna za drugarstvo. Gledajte ga: liči na cara bez prestola Kome su varvari oteli dečje carstvo.

Kad juriš u požar, onda si poput lava, A kad ga ugasiš, ugasi ti se i slava! ŠTA JE KOME DOJADILO Deco, odmorite se malo od čitanja, Pažljivo me slušajte, ne budite brzi: Postaviću vam nekoliko pitanja O

IV (Vreme nema ni ulicu ni stan, Dokono prolazi i nizašta ne mari. Ko je još video taj dan U kome čovek ostari?). Kažem vam, deco, kao kroz san: Čudnovat dan.

” A onamo nepotkupljivi, strogi Hadžija, Progonitelj ošljara, hulja i badavadžija. Nije bazen u kome, nego u kojem, Todor podseća. Jedno je nosiva, drugo nosna, treće nosata i noseća!

Celom je svetu poznat čuveni vetrov orkestar U kome svira pruće i pišti goli čestar. Vetrova pesma je tužna, al on je nikad ne menja; To je svirka večnog sećanja i

NA ŠTA MISLIM KAD POGLEDAM PALATU ALBANIJU Pre pedeset godina, posle jednog atentata U kome je čuveni prestolonaslednik izgubio glavu, U Srbiju je stigla pismena objava rata I tuđa vojska pohrlila je na Savu.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Jegulja se od vajkada smatrala kao živi stvor kome niko ne zna ni početka ni kraj. Pitanje o tome kako jegulja postaje, bilo je zagonetka koja je dražila radoznalost i

Herodot je, pišući o jegulji, kazao da je to sveti stvor o kome samo božanstvo može dati računa. U srednjem veku su jegulje smatrane kao živi dokaz egzistencije božanstva, i to kao

Niko nikad nije video mladu jeguljicu drugojače do u blatu, sa kojim je izgledala kao srođena i u kome ju je bilo teško i zapaziti.

lova jegulje, bilo je to da ona rađa žive mladunce, sitne kao crvići, I to u blatu u koje oni odmah po rođenju ulaze i u kome ostaju zariveni dok ne odrastu toliko da mogu begati od riba grabljivica kojima bi služili za hranu.

Oni su iz toga zaključili da se to živo stvorenje, kome su dali latinsko ime »leptocefale«, ima smatrati kao larva jegulje iz koje će se ova razviti.

Larva ni u kome slučaju nije mogla doći iz Mesine, već sa drugog nekog bližeg mesta, koje valja pretražiti. Kad je sebi postavio taj

zapazili da su urođenici mrtvi pijani i odmah su videli kako je do toga došlo: urođenici su popili sav alkohol u kome su brižljivo čuvane uhvaćene jeguljine larve, progutavši i ove, ne znajući šta su progutali.

Johanesa Šmita je pronalazak jeguljinih plodišta po okeanima, a poglavito otkriće da sve evropske jegulje, ma na kome kraju Evrope one živele, imaju jedno isto plodište koje je Šmit obeležio, proučio, od njega radijalno u svima pravcima

godine zamenjen, kao brod za ekspedicije, jednim novim brodom naročito konstruisanim za taj cilj i kome je opet, iz pieteta, dato ime »Dana«.

Za to prvo vreme jeguljine larve ulaze u sastav onoga sićušnog organskog sveta na okeanskoj pučini, kome su prirodnjaci dali ime »plankton« i koji je sastavljen iz bezbroja mikroskopskih biljaka, jaja, larvi i najsićušnijih

VII. Metamorfoza larve u staklastu jeguljicu i ulazak u slatke vode Larva je, u svome putovanju u kome slučaj igra glavnu ulogu, stigla na domak ostrva ili kontinenta.

Na mesto da, kao što je to do tada činila, jegulja traži zaklon u kome će prezimiti, ona se uznemiri i počne tražiti izlaze iz slatke vode u kojoj je bila.

Rakić, Milan - PESME

Sve će biti lepše, sve draže i više, Noć koja se spušta, svet što mirno spava, Dugo mrtvo polje na kome miriše Kržljava i retka u busenju trava. I tako kraj cveća ostaćemo sami...

Nek ti reče, U tužni čas kad zimsko pada veče, Da sam, ko Azra,* bled, veran, i predan. I šta bi on, taj mesec, kome poju Od Indije do večitoga Rima Čežnjivu svetlost i sanjivu boju Svi pesnici na jezicima svima, Kad ne bi tako u gluhoj

III I danas, da meni Gospod reče: ''Evo, Ja ti sada dajem silu i moć, stvori Svet novi i bolji o kome si pev̓o, I otvori širom vrata novoj zori. Neka, žudno sreće, čovečanstvo prene U čekanju strasnom.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

(podiže kapu) Lijepu ni iščita prediku: što tražili, ono smo i našli! VUK MIĆUNOVIĆ Krst i topuz neka se udare, kome prsne čelo, kuku njemu! Jaje zdravo dobije slomjeno. Što uzmognem, čućete hoću li!

Divlju pamet a ćud otrovanu divlji vepar ima, a ne čovjek. Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovjestvom. Ja se sjećam što si reći htio.

VUK MIĆUNOVIĆ Što bajete kao bajalice ali babe kad u bob vračaju? Što će znati mrtve kosturine kako će se kome dogoditi? VUKOTA MRVALjEVIĆ Koje jade ti tobož mudruješ? A ti više u njima proričeš no koji mu drago desetinja.

IZLAZI MUSTAJ-KADIJA I MOLI MOMČAD DA NE POJU ONAKE PJESNE POKRAJ SAKUPA CRNOGORSKOGA, DA NE BUDE OD GLAVARAH KOME ŠTO ŽAO, NEGO NEKA POJU SVATOVSKE PJESNE, I ON SAM POČINjE POJATI.

divna glavo! Moj svijete izgubljeni, sunce brate! moje rane bez prebola, rano ljuta! moje oči izvađene, očni vide! Kome braću ti ostavi, bratska hvalo, i staroga baba Pera, kuku, Pero! i tri mlade sestre tvoje, kukavice?

Na vratila o marču jašemo, dogovore krijući činimo kakvo ćemo zlo učinit kome. Živinom se svakom promećemo; vozimo se na srebrna vesla, lađa nam je kora od jajeta.

IGUMAN STEFAN Ni to, sinko, ja ne mogu znati. Aljinah je na nebesa dosta, pa Bog daje kome kakvu hoće; a meni je svakoja jednaka, tek sam svoje oči izgubio.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

da bi se ta nepažnja primila ovamo od njih ne sa ogorčenošću nego s uvređenom ravnodušnošću: „Pa zna se da se nema kome učiniti ni pomagati.

I posle, da se sve to sakrije, udali je za jednog njihovog slugu, kome gore, gotovo nakraj varoši, kupili kućicu i dali mu nekoliko njiva i vinograda, da bi mogli živeti.

Prilikom suđenja, na savetovanjima, bivao je on, kao tumač, kao neka veza između njih i naroda kome je trebalo da ovi sude i zapovedaju.

se časa zaustavlja: ili da skloni koje malo dete sa sredine ulice, da ga ne bi koji konj ili tovar pregazio, ili da kome odgovori na pozdrav. Posle dugog vremena Magda se vrati zajedno sa dva šegrta koji doneše čitavu rpu basme.

— Dođoste li? — upita je Sofka kratko, uzimajući od matere peškir u kome su bile pre, kad su pošle od kuće, uvijene sveće, bosiljak i cveće za groblje, a sada, kada se vraćale, bilo kolača i

da oni prodaju kuću više njemu za ljubav, da bi ga učinili svojim „čirakom“, vrstom sluge ali njihovim naslednikom, kome se kakvo imanje, kuća, ne prodaje za onoliko koliko košta, za dobit, nego više da mu se, kao svakom novajliji, osobito

ostrag za kola, lepog osedlanog alata uvedoše unutra i privezaše za šamdud (sigurno je to bio konj onoga kupca na kome će on posle večere od njih odjahati) — počeše ulaziti unutra.

u čarapama upadaju u ćilim, te ispod njega oseća tvrdoću daske, sa rukama zakopčanim ostrag, sa razdrljenim vratom, po kome se, istina sad obrijanom ali već zbrčkanom, jabučica bila isprečila, i gotovo ga gušila, ne gledajući nikako u Sofku,

Znala je! Kako da nije znala?! Jer, kada je znala da nikada neće biti žena svoga izabranika, onoga o kome celog života snevala, koga u snovima i mislima ljubila i grlila, a znala je da će se ipak morati udati, onda — na što

XII U zoru, kada su svi bili polegali da se odmore, Marko, sada već svekar, kome su takođe bili namestali, neopažen se diže, i siđe dole. Krišom Magdu zamoli da mu dovede konja. Samo ga Sofka opazi.

I ona bi išla k njima, ali samo to i više ništa. Ni s jednom da se istinski sprijatelji. A od celog odela, po | kome bi se moglo da sudi da je u varoši, samo što je nosila anteriju i to skupocenu, svilenu, ali opet je ispod nje virio

Ili se šeta, ili obilazi oko kuće, po bašti i sve nadgleda, doteruje. Najviše se zadržava u podrumu, u kome su već ležala razna burad od pića, što mu prijatelj Marko poslao i što on svakoga dana ponovo traži, kad bi mu se koje

Pandurović, Sima - PESME

Onaj život loš U kome znanci, rodbina ostaju, Nevinost našeg ne poznaje sveta; Životno vino, srž nedostaju Njima, a glava njihova im smeta.

ovi, I pričaju mi moje doba slavno, Mistično, svetlo, s nade oreolom, Protkanom srećom, preliveno bolom, U kome trepti san života večna.

Bez ljubavi i proleća što vara; Saranio sam svoju dobru dragu, A nije znalo proleće ljubavno, Čestice spomena u kome trepere, Ponos i mladost zakopani davno Bez seni sreće i bez blage vere.

Kao pokajnice, u sećanju sivom, Na zaranku sunca, nada i života, Prolaze u bolu, umornom i živom, Sa licem na kome nestaje lepota, Pored siluete nejasnih bregóva.

Izgažena trava, i sela se dime... Kad svemoćni pomor, u kome se kole, Satire i pali, i ruši i veša, Prođe ovom zemljom u Sudbine ime, — Mrtvo, pusto osta istorijsko polje, I

Ćutiš? — Reci ko obara Naše blago, naše nade? Kome treba naše krvi I zašto se ona lije? Reci ko nas gazi, mrvi, — Točak neke večne Pravde il’ nebeske Industrije?

A ruka je vešta Slikala tu parčad zemlje. — Sve kojèšta! — Ovo je kip takozvanog kaluđera. To je čovek kome cilj bejaše „vera“. Takav nije jeo, ni pio, ni znao Za ženu.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Prva pomisao, vidjevši ga, bila bi: čudne muške snage! A zatijem plijenilo bi ti pogled njegovo lijepo lice na kome odsijevaše junaštvo i dobrota.

“ odvrati Vladika. „Sjedajte!“ „Vi gospodo iz gnjezda gospodskoga, iz pitomijeh Njeguša, napredujte!“ reče đakon Ivo, kome je uvijek milo bilo kititi. Tri Petrovića: Savo Markov, Stanko i Joko Stjepovi, uđoše.

Vladika je veoma pažljivo slušao to. Iako bi se kome učinjeti moglo da su to sitnice, ali to bijahu prevažni podaci za njega, po kojima je on pojimao sveze i prijateljstva

poštovani čitaoče, posumnjaćeš ovako (otprilike): ili je u svoj Crnoj Gori bio tada jedan jedini iguman, ili je taj o kome se govori tako „izvjestan“ bio da se razumijevalo koji je. Ovo je potonje istina.

Nijedan ne izvadi ledenice ni jatagana iza pasa, te da se kome i htjelo da se na bok obrne ne mogaše. Brige im za to! Nauznak se slađe spava i bolje odmara.

Jedan drugome čitaku iz očiju svaku pomisao što je kome mozgom lijetala i osjećaje što im grudi nabrekle. „Hoćemo li se obrukati danas pred starijema?“ zapodje Petar.

„Zar to bi grof Pavle! Taj strašni vještac što nikada u crkvu ne ide, o kome se svašta pričalo — kako očima može ustrijeljiti i marvinče i čovjeka, kako niko mu nikada nije vidio dima iz dimnjaka

Taj Pavle čiji je dvor tamo na humku, kome se niko ne primiče nako njegovi kmetići i to u gomili kad rade. Sveta Bogorodice!

Ovaj je iz nekog starog prirodopisa učio, pa kazivaše da je i miš u istome razredu životinja u kome i lav, jer oba imaju četiri noge. „Onda čovjek i tice spadaju i usti red, jer su dvonošci!“ reče ona podrugljivo.

Svi obrnuše glave put kreveta, na kome ležaše Janko. Vidar se sagnuo nad njim, pa oprezno brboljaše oko njega; čas mu zavirivaše rane, čas mu ih pipaše.

ni stavljao nije za njih, no se udubio u svoj posao mirno i hladno, otprilike kao što bi se seljak zabavljao oko samara, kome treba popravke. Poslije onijeh serdarevijeh riječi niko ne progovori.

O svakome napose začeše pričati potanko, kakva kome rana bješe i kako se vidao; pa premetni razgovor na bojeve u kojima se to delilo; pa bojeve opisuj podrobno i živo.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

prvom i drugom) i posredno (u trećem) licu, uslovno i ublaženo, — uvek sa kakvim optativnim smerom: da se ono što se kome nagoveštava stvarno i desi. Kletve i jesu formule, zasnovane na verovanju da se i obistinjuju.

Kletve i jesu formule, zasnovane na verovanju da se i obistinjuju. Kletva se izriče s negativnom namerom: da se kome zlo desi.

njegova tela (Izgubiti glavu, Čuvati kao oči u glavi, Ima više dugova nego kose na glavi, Vući koga za nos, Skrhati kome vrat itd.).

su sami po sebi, ali mnoge od njih tek potpuno i pravilno shvatamo uz potreban komentar, kad se objasni: ko ih, kad, kome i u kom smislu govori, jer ne samo od upotrebe, nego i od njene kamene zavisi razumevanje svih govornih izraza.

Zdravice u prvom redu zavise od toga kome se, kojom prilikom i sa kojom namenom nazdravljaju. Prema tome one mogu da budu ozbiljne i svečane, pohvalne i zahvalne,

Gvozdene opanke nosio! (tj. robijaške okove). Gospod ga minuo, a anđeli ga ne susreli — kad se kome reče gospodin, a on to ne zaslužuje. Groznica te tresla trn godišta kod ognjišta!

— Dosta žive ko dobro žive, ali ko dobro umre. — Smrt je lek svemu. — Kome nije vijeka, nije mu ni lijeka. — Pošto čovjek umre, glava ga ne boli. — Svemu je lijek do smrti.

— Nema smrti bez suđena dana. — Nije kome je rečeno nego kome je suđeno. — Danas vezir — sjutra rezil. — Svakom će svoja doć’.

— Nema smrti bez suđena dana. — Nije kome je rečeno nego kome je suđeno. — Danas vezir — sjutra rezil. — Svakom će svoja doć’. — Muka duše ne vodi no suđen dan.

— I Bog se sedmi dan odmara. — Bog dao, bog i uzeo. — Bog ne dâ jednom čoveku sva dobra. — Kome je bog ujak, lako mu je biti svetac. — Čovek snuje, a bog određuje (odlučuje). — Ako si jedinac u majke, nisi u boga.

— Jesam, valaj. — Igra mečka pred čičinom kućom, — Doći će i pred našu. — Kako tamo, bako? — Kako kome drago. — Kako ti je ime? — Islam. — Tako sam ti i sam. (I meni je tako kao i tebi). — Kaluđere, da te oženimo?

Što govoriš, to meni, a što misliš, to tebi. — Ovo je rekao pri ručku neki Turčin, kad mu je Srbin domaćin, kome je on svakojaka nasilja pre ručka u kući počinio, zdravicu napio. Kao zloguk.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

PRAVA SE MUKA NE DA SAKRITI. 58 8. AŽDAJA I CAREV SIN. 60 9. ZMIJA MLADOŽENjA. 63 10. OPET ZMIJA MLADOŽENjA. 65 11. KOME BOG POMAŽE, NIKO MU NAUDITI NE MOŽE. 68 12. ZLATORUNI OVAN. 71 13. USUD. 74 14. KO MANjE IŠTE, VIŠE MU SE DAJE. 78 15.

neka duboko zamišljeni Solarić istražuje i dokazuje, kakim su jezikom govorili zemljaci i vrsnici Rema i Romula; kome Srbinu Srpski jezik ne valja, neka ga popravlja po svome vkusu, i novi neka gradi; „Ne zavidim, na čast svakom svoje“; a

Pjesme, zagonetke, i pripovijesti, to je gotovo narodno knjižestvo, kome ništa više ne treba, nego ga vjerno, čisto i nepokvareno skupiti; ali u pisanju pripovijetki već treba misliti i riječi

čovek, pa sam došao đetetu, da me svjetuje, kako ću se ženiti;“ pa se vrati na trag, i otide onom starcu, da ga pita, kome ga je poslao po svjet!

neka duboko zamišljeni Solarić istražuje i dokazuje kakijem su jezikom govorili zemljaci i vrsnici Rema i Romula; kome Srbinu Srpski jezik ne valja, neka ga popravlja po svome vkusu, i novi neka gradi; „„Ne zavidim, na čast svakom svoje;””

(Kome Bog pomaže, niko mu nauditi ne može), 12. (Zlatoruni ovan), 17. (Očina zakletva) i 35. (Opet maćeha i pastorka) poslao

pa se pokaže da je on najmlađi carev sin a ne ono čobanče, i da su ga braća iz zavisti ostavila na onome čardaku u kome je on sestru našao i zmaja ubio, a to sve zasvjedoči i sestra i one đevojke.

” A car reče: „Nije to za tebe, jer da ti to dam, pa da kome kažeš, ti bi odmah umro, nego išti drugo štagod hoćeš daću ti.

” Gospodar dođe, i kad vidi kakvo je Bog čudo učinio, onda mu reče: „Nije fajde, moj sinko! kome Bog tome i svi sveti; hodi ovamo evo tvoga blaga.

Došavši u onaj grad stane raspitivati kome treba pastir. Građani mu kažu da treba caru. Onda on upravo k caru. Pošto ga prijave, pusti ga car preda se, pa ga

Onda carev sin zapovedi da svi izlaze jedan po jedan i da idu kud je kome drago, a on stane na vrata. Izlazeći tako jedan za drugim, eto ti i braće njegove; on se s njima zagrli i ižljubi.

Po tom on ostavi onu zemlju i caricu a s prvom se ženom i detetom vrati u pređašnje carstvo svoje. 11. KOME BOG POMAŽE, NIKO MU NAUDITI NE MOŽE. Bio čovek i žena, pa imali tri sina.

Sveti Sava - SABRANA DELA

Pri tome i uzakonjeno Trisveto vam biva, kome po čteniju dodavati i ovu molitvu: „Koji šalje svetlost svoju i pohodi“.

A neka bude i ovo: Ako iguman štogod nije slobodan, jer se umnožilo bratstvo, neka zapovedi kome god od jereja, ili nekom od poštovanih među braćom.

A veliko i prvo ispovedanje onih koji odlažu svetovne vlasi jeste da se ispovedaju samo ocu, a ne kome drugom ili igumanu, kao što naviše pisasmo, da bi znao otac svih dati svakome potrebno isceljenje.

za eklisijarha treba da postavljate brata, izabravši ga po reči Davidovoj: „Blažen je muž koji se boji Gospoda, kome su omilele zapovesti njegove!“ (Ps.

još i panihide po predanom činu, kao što se i u sinaksaru zapoveda, i o umrlim svetim ocima i braći našoj, kada se kome dogodi, ili smrt, ili pomen ranije počivšoj braći našoj u zapisani mu dan.

Ova je zapovest svima: dohijaru, ekonomu i paraekonomu ili spoljašnjem ekonomu, ili drugom kome koji bilo koju rabotu drži. Ovome vas učim da zapisujete, da budete besprekorni i bez pogovora.

O čitanju. A u čitanju i u čitanju kanona, kome učini eklisijarh metanije, osim nemoći telesne, ili na pojanje ili na počinjanje, da se ne odriče.

(Mt. 20, 28; Mk. 10, 45) Gledajte, braćo moja, koje vi delo obavljate, vidite kome upodobljavate se, vidite da glavi svakog dobra sa ljubavlju prilazite!

svetoj svojoj volji, zbog jedinca Sina svoga Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista i Presvetog i životvornog Duha, kome pripada svaka slava, čast i klanjanje i velelepnost, sada i uvek i na vekove vekova. Amin!

Ovo, pak, da im se daje na godinu: rasa, kožuh, postelje dovoljno, i klašnje, mantija ukoliko se kome razdere, za obuću po pedeset belih novčića. A stare rase i obuću ne vraćamo u manastir.

13, 46) Hrista, radi koga sve ovo učini, i upodobi se zapovesti onom mladiću, kome, zapovedavši, Spas reče: „Ako hoćeš spasen biti, idi i razdeli sve imanje svoje ništima, i, uzevši krst, pođi za mnom“.

Jedina, jednog od Trojice rodila jesi u dva suštastva, u lice jedino vidljivo, Devo, kome pojemo: Blagosloven Bog! Pesma osma Irmos Sedmostruko većom silom haldejski mučitelj ljuto raspali peć bogočastivima.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

U ruci drži neku najlon kesu. U prvom trenutku se osvrće oko sebe, ne znajući kome da se obrati.) MILE: Slabo vi ovo slušate, vidim ja! A na tapetu su kardinalni problemi! Čujte aplauze!

CMILjA: Samo ja kad bi se udala, videla bi! IKONIJA: Nema ko da te bije i da te gazi, nemaš kome da rintaš i da rmbačiš! (Ulazi Skitnica, otresajući kišu sa šešira) CMILjA: Da jednom i ja imam nešto sigurno!

A ne zna se šta nosi dan, šta noć! Ni ko će kome da zatreba! Ne znam šta je onaj elebak popravljo! Prozori opet ne dihtuju! To posle potri!

(Izlazi) CMILjA: Kako ću ja noćas po mraku sama do Repišta? IKONIJA (ulazi): Kome si to otvarala? CMILjA: Lupala ona profisorka! IKONIJA: Koja profisorka? CMILjA: Ona, što je uzima onaj profisor!

Da ujtru imaš kome dobrojutro, da imaš s kim u vinograd, u krevet, a ne ovako! Kasno, autobus tries tri, šofer umoran, a kondukter

i ne živi u Kanadi, nego tu, na Dušanovcu! i nije mu strina, nego švalerka! CMILjA: Kome švalerka? JAGODA: Kome, tome mom profisoru! A i on u stvari nije profisor, nego neki lakirer!

i ne živi u Kanadi, nego tu, na Dušanovcu! i nije mu strina, nego švalerka! CMILjA: Kome švalerka? JAGODA: Kome, tome mom profisoru! A i on u stvari nije profisor, nego neki lakirer! CMILjA: Pa ti sad veruj profisorima!

STAVRA: Nemoj ti meni „maco”! IKONIJA: Ajde po jednu za pokoj duše! MILE: Ne znam smao kome je trebo pop! STAVRA: Spasi Bog! MILE: Na spasenije! IKONIJA (Prosjaku): Ajde i ti nategni jednu, valja se!

Našem Anđelku za pokoj duše! Stande, života ti! MILE: Šta je sad? IKONIJA: Pogledaj! (Svi gledaju u pravcu u kome je pokazala Ikonija. Zaprepašćeni. Tišina. Zatim, s lisicama na rukama, ulazi Gospava, praćena Islednikom.

Pa ona da me nazove kurvetinom, a goji se, kurva, od moje kurvinske zarade! i on još da je uzme u zaštitu! Kome se ne bi zemlja otvorila? Ikonija! Ja sad na duši nosim ubistvo! Kaži mi makar da znaš kako mi je!

PROSJAK: Otad je, čoveče, prošlo pedeset godina! Kome da potanko ispričam? U Đeneralštabu, a nema Đeneralštaba! U Ministarstvu, a nema Ministarstva!

Stanković, Borisav - JOVČA

Trebao si svima u kući po nešto da doneseš a ne samo njoj, pa ovima da je žao. JOVČA Ako je kome žao neka ide odavde. MARIJA Svi su tvoji. Pa nemoj tako. Deca su ti kako oni tako i Vaska.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Ne čitajući više prologa ni poučenija, ne imajući vremena o ovima stvar’ ma misliti, niti kome, što sam pre čitao, kazivati, jerbo drugi momci, moji kamarade, prodavajući koješta ženama i devojkama Nemicama i

i dragi baš kako da smo mi u nji[h]ovo vreme živili i kao da su nami sva ona dobra učinili koja su oni, sam bog zna kome i kome, sotvorili i pokazali.

baš kako da smo mi u nji[h]ovo vreme živili i kao da su nami sva ona dobra učinili koja su oni, sam bog zna kome i kome, sotvorili i pokazali.

ispeče, a | od druge polovine načini dve-tri pite s[a] skorupom i s mladim sirom; vina svak ima u podrumu, jer ga nema kome prodavati.

u Carigrad na kugu nasrtati, i da bi[h] rado, dok ona tamo prestane, [i]talijanski i francuski lekcije, kad bi[h] imao kome, predavao, samo da mogu svoj trošak dobivati.

Znak soveršene dobrote u tome se sostoji da koliko više dobar čovek kome dobra tvori, toliko mu je taj isti miliji i draži, kako god što su čada roditeljem svojim.

— mala tvrđava fortuna — sreća, sudbina ftori — drugi po redu ftornik — utorak had — podzemni «donji svet» u kome žive duše umrlih hak — naplata, nagrada hatar — pamćenje, sećanje, naklonost hesap — pazar, trgovina hidra — morska

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Pilotić, kapitan u...; R. Patak, alfijer u..., kako svidoči jedan zapis od ruke istoga fra-Brne, u kome rečenome zapisu (od godine 1502. na glagoljskome časoslovu, na kome ima još mnogo zapisa) rečeni f. B.

na glagoljskome časoslovu, na kome ima još mnogo zapisa) rečeni f. B. priporučuje redovnicima posli sebe da spominju na maloj misi imena tih ljudih...

ljudi jako „privatljivi“ (kako se onamo kaže za lupeža) radije će „privatiti“ Jerkovićima odojče, negoli drugome kome ovcu jalovicu, e uvjereni da je meso od Jerkovića stoke mnogo slađe od mesa ičije druge stoke.

I postavi vlast Kušmelja knezom u Zvrljevu. A Zvrljevljani u toj prilici rekoše: „Lako je onome biti svetac, kome je bog otac!“ Biva: „Fra-Brne je bog, pak ti je lako, Kušmelju!

Stipan pripali cigaretu fratru pa se poizmače. Jerkovići razumješe sad da je blizu čas u kome će se izleći ono oko čega se sve obrtalo, te umukoše i pogledaše Čagljinu, a on skupio prstima mrske na čelo, kao da

Ovdin nen ponmaže stranšiti! I min monžemo slonmiti kome rebra! I jonš kanko! Alvundandra!!! — Šta? — viknu fratar zaprepašćen. — da se bijete?! Prida mnom?! Taaako!? A zašto?

Zatijem obrnu oči put ostrvca na kome bijaše manastir. Eto voda optočila zemlju, pa se dva rukava sastaju i čine širinu.

!? — osiječe se dujo. — Svetoga mi Frane, velikoga mi svetoga Frane, fališ li malo što... izgubiš li rišpet meni ili kome od redovnika, ili se pobiješ s mlađima, onda ću ti najprije odalamiti pedeset tojaga, pa ću činiti da s noge na nogu

Samo kad koji oboli ili kad je kome potreba da se odmori doći će za njeko vrijeme „kući“ sa parohije, a nastaniće se u njoj kad se godine natovare na pleći

O Jozefe pravedni! — poče opet Barica. Bakonja odriješi iz jednog krajička od ubrusa pet krunaša, pa ih ponudi Kenju, kome oči sinuše, te ćaše da prihvati novac, ali se na vrijeme popravi. — Valaj, baš ću gledati da doznam, pa da prosočim...

— Odma daj amo tu knjigu! — Ma šta može biti to? — reče Kenjo s malom dušom. — Šta može biti? Ovo je leporat, u kome se nalazi sve kako je bilo, kako ste konja odveli, kud ste ga proveli, sve, sve, sve, do najmanje sitnice. — Daj, dite!

i bezbrk, drži njeku tičicu na dlanu, a miluje ju drugom rukom; sveti Lovre, mršav, visok, mlad čovjek, drži roštilj na kome su ga krvnici pekli; sveti Jeronim („naš zemjak“), sijede brade do pojasa, grbasta nosa i krupnijeh očiju, koje je

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

USNULI KAVEZ Dolazi noć koja budi U tebi usnuli kavez U kome zveri i ljudi Sklapaju bratstvo, savez. Ti samo znaš šta bruji U toj džungli od tela: Kolju se lav i slavuji I kriče

Posmatram stvari bačene ispod trema: Zurim u ormar (u kome žižak radi). Ili ušetam dublje: u tavan s tminom Promolim glavu i pratim igru sena Po gredama i nizu prašnih

Ćosić, Dobrica - KORENI

Čovek o kome se u Prerovu priča da ima pesnicu kao mal, leđima je polomio plot .i od stida se dva dana nije pojavljivao na poslu.

radi dukata pošla za njega: kad su se prvi put sreli, gledala ga je odozgo i žmiravo, stajali su uz manastirski zid po kome su mileli gušteri, a šuma je krkljala od vike i svirke...

nije spavao kad je prvi put na kantar stavio šuplje đule, i dugo nije mogao i još uvek ne može da pogleda u oči selaku kome je prvi put krivo izmerio prase.

Sluge su dobro timarile, ne, još kako su zaudarali i Aćimovi konji... Pa to su sve i onaj dorat, i zelenko na kome je jurio po livadama, konji... Umeo je vešto da vlada dizginama. Neće o tome da misli.

— Jesam! U životu nemam ništa sem dukata i muke. Kome ću dukate? Za koga sam se mučio? U ovoj kućerini žive miševi, sluge, dukati, ti, moja nesreća... I ja...

A „ko je Srbin“ i „seljački sin“. To NITI je imao kome da pokaže, niti je znao šta da pokaže. Kakve naopake predstave — „pokaži im, majku im belosvetsku!“ Kravata...

„Šta imaš da mi kažeš?“ On skide lampu sa zida, prinese je ocu i pruži mu letak u kome su liberali ismevali Aćima zbog Vukašinove ženidbe.

A sada? Kud će i šta će? Pošao je ka Tolinoj kući, ali ga plač preživelog bliznaka, kome su dali ime Aleksa, vrati natrag.

Nije njemu toliko zla narav. Kako je sada za sve pita i razgovara tiho, kao nekad. Aćim se ni trenutak nije kolebao kome će imanje ostaviti. Ne rastura više na izbore, ne troši na politiku.

udolicu butina, nudila sebe nevinu sa jarkim željama, nudila snažnim rukama, mišićavim i dlakavim, nudila se nekome kome je svaki prevoj na telu znala, samo lice nikako nije mogla da mu vidi, tom željenom znancu što je ponekad posećuje pred

Konji njuškaju vojnike po vratu i požuruju ih da što pre iziđu iz sela u kome se danas pucalo bojevom municijom. U Katićevom dvorištu je tiho. U kući ne svetli lampa. Gde li je Simka?

Tako mi, ne odmarajući ni svoje ni konjske noge, stigosmo do onog brda u Beogradu na kome su Turci Savu Nemanjića spalili. Tu, za Tomom Vučićem i njemu spodobnima, izvikasmo novog knjaza, a ja isto ostadoh.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Zar je malo u paklu đavolisao? Ali, Đavolku se nije ostavljalo društvo u kome se tako lepo zabavljao. Šta će on među ljudima?

Slobodno idi! — Poglavica mu spusti čičak na dlan, upozorivši ga da pazi: naleti li čičak na nekog kome je tuđe dobro važnije od sopstvenoga, pretvoriće se u ružu. — Rogatih i repatih će nestati i ti ćeš morati da bežiš.

— Dečak je čudotvorac! — pođe priča niz reku, pa i dalje. Ču je čuvar pruge, kome je pobegla žena, pa zaustavi malog čistača. — Ti, koji razgovaraš sa ribama, reci mi gde je moja žena?

On oslušnu. Gle, pa o lekovitim travama je reč. Neke je i sam znao. Ali ko je Zvezdan o kome pričaju? Patuljak sličan Zvezdanu posetio ga je kada je bio bolestan. Kako se sve to ponavlja! Mali čistač se osmehnu.

Što se jesen primicala zimi, sve teže je ustajao iz kreveta. Ali kome to da kaže? A onda je došla ona jesenja, mrazna noć u kojoj su ga sve kosti bolele, a u srebrnoj, lelujavoj struji

Tako je leteo sve dok Sunce nije počelo da tone u more, a onda se vratio gnezdu na kome je ležala majka, očekujući nove mlade. U kljunu mu je bila velika plava riba. Takvu još nijedan galeb nije ulovio.

— Voleo bih da vidim ostrvo na kome si se rodio! — reče dečak jednoga dana, a otac oseti kako mu se jeza, kao ledena voda, sliva niz kičmu.

Nalik na srebrni točak i on se, kao i dečak, s mukom penjao ka vrhu planine na kome ih je čekao patuljak. — Došao si na vreme! — patuljak zadovoljno klimnu glavom. — A i tanjir je lep. Ostavi ga i idi!

Sporno je samo što neke govore o dečaku, a neke spominju patuljka, tako da niko nije siguran o kome je, zapravo, reč...

« pomisli dečak, ali onaj isti glas nastavi da zapomaže: — Spasavaj, šta čekaš? Dečak nije mogao da vidi onoga kome je taj glas pripadao, ali kad pažljivije pogleda pod, vide kako se, zaglavljen između dve daščice, muči pegavi gušter

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Bimbaša Konda, za njim Uzun Mirko a onda oni od kojih su ostala samo imena: Petar Sremac (o kome se zna da je trebalo sekirom da razvali katanac na Sava-kapiji), Dragi Stevanović i Nikola Stambolija (o kojima se,

Baš u taj čas onaj se nesigurni i mlohavi konjanik Čupić pretvara u sigurnog i mahnitog Zmaja od Noćaja o kome narodni pevači, skloni preterivanju, kažu da mu ni, sablja, ni koplje, ni kubura nikad ne omanu.

Sa njima ga čeka još neko kome će se Zmaj od Noćaja obradovati: onaj Turčin, Bošnjak koji mu je nekada dobavljao džebanu i koji mu opet stoji na usluzi.

što su dolazile i dalje se skupljao, u njemu, taj višak saznanja koji nije hteo ni u pesmu, ni u san, ni u zaborav. Kome da ga kaže. Nije mogao čak ni Stojanu Čupiću, Zmaju od Noćaja, ni Luki Lazareviću, iako su ga voleli.

Nailazilo je vreme uzbuđenja u kojima će ovaj divni čudak, kome je noć već u očima, igrati svoju igru insekta u napadu. Hoće li ostati pauk ili će postati muva?

Naročito sitnice. Je li onaj prijatelj iz Trsta, kome je upućen, poštom, sanduk sa tajnim proglasima, na vreme o tome obavešten?

Nije bila sigurna ni kome je ona, osim svojoj deci, prijatelj. Negde sasvim daleko bila su ostala ona vremena kad su svi oni, oko Miloša, bili

dobio je, i ovde u Beogradu, kao i svuda gde je bivao, učenika kome je mogao da se sav posveti: Aleksu, Voždovog sina.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Pa se tako svetle mlazi Pa se vide svetli trazi Jednog duha raznih doba, Duha kome nema groba. - U grob samo sruši kosti, Strese pep'o koj' mu smeta Bržem buju viša leta K uzvišenoj budućnosti.

Tako je plakala ona vas dan i svu noć gorko, Vrteći vreteno tanko. Ona je molila Boga Da joj bar mesto kaže na kome okonča Pavle, Te jednom da vidi jošte umrlog jedinca svoga.

Do groba mračna, A tajna preko ništavoga praha. Našto ta mudrost Božjeg Proviđenja, Crv kome se klanja! Našto me vara sa prizrakom umlja? Našto mi oči Kad večno tonem u tami neznanja! M.

Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po čijim obalama plaču vetrovi.

Naš život ovde svetao je tren, Srdačan, krotak. Onaj život loš U kome znaci, rodbina ostaju, Nevinost našeg ne poznaje sveta; Životno vino, srž nedostaju Njima; a glava njihova im smeta.

O maglu koplja nikad se ne lome. Slobode? dobro! Al' to nije voće Što zrelo pada u šešir ma kome. Verujte prvo! i stisnite pesti, Pa onda tresti, tresti!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

“ „Hranitelju, sveti sprovodniče, na ravnine nepregledna neba kome liku, kome legionu prinadležiš svetijeh žiteljah?

“ „Hranitelju, sveti sprovodniče, na ravnine nepregledna neba kome liku, kome legionu prinadležiš svetijeh žiteljah?

tvoje tvorenije voobrazit svojim umom može), nasijata kola sa suncima; svako sunce predvodi mirove kolika si kome obredio, a mir svaki svoju sferu ima.

Ko da s tobom, oče, silu mjeri? s tobom kome od jednoga slova ustrepeću bezdne i mirovi! Ah, presveti, milostivi tvorče, slabo naše usliši molenje za preblagost

s opširna prostora k pogibiji vječnoj odlećeše; jedan samo što nevredim osta po nekakvoj slijepoj sudbini, na kome se gordi prestol visi protivnika moga užasnoga.

Popa, Vasko - KORA

obale Vetar me za ruku vodi Tvoje ruke odsekao je suton Bele ulice preda mnom beže I prsti se klone moga čela Na kome se svet zapalio Reči su mi u travu zarasle Tišina ti je raznela glas Stvari mi siva leđa okreću Po tami moga

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Ali sam stajao pred novim pitanjem: u kome pravcu da uputim svoj dalji rad, jer ne bih umeo živeti besposlen. Bilo mi je, pre svega, jasno da posle tog svog

Demokritos je jedini građanin ove varoši kome takvo lečenje nije potrebno. „I još nešto, staratelji i građani Abdere!

Pričao sam ti da samo s vremena na vreme živim ovde. Kadgod treba da otputujem kudgod, imam stotinu briga na kome da ostavim svoj stan i poverim mu svoje stvari. Kad si ti ovde, nemam više tih briga“.

Onda mu rekoh: „Ne prepucavajte, dragoviću, od uobraženog bola, ili pričajte o njemu kome drugom a ne meni! Ovaj primerak nije vas koštao ni četiri stotine forinta“. „Šta kažete?

„Šta kažete? - Nije koštao četiristo forinta. - Pričajte vi to kome drugom!“ „Pa Gerardo mi reče da mu plaćate samo dvadeset piastera po tabaku“. „Dvadeset piastera? - Pravedni bože!

Prvi od takvih filozofa bio je Hiketas Sirakužanin, o kome Cicero saopštavaše da je verovao da se Zemlja okreće. Kopernik tragaše dalje i nađe kod Plutarha njegov izveštaj o

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

I zavaljen tako ugodno stadoh razmišljati o pobratimu kome idem u goste. Drugovi smo iz detinjstva i za sve vreme đakovanja bili smo nerazdvojni, najbolji drugovi.

figura moga starog školskog druga, koji mi pruži ruku, uozbilji se usiljeno: — Ti znaš da ja, kao narodni poslanik kome pucaju leđa od narodnih briga, treba da putujem neuznemiravano. — Potpuno sam svestan — rekoh paleći sveću.

I zar posle svega što sam video, doživeo, trpeo, treba svesno da zažmurim pa da ponova verujem? U šta? Kome da verujem? Za čim da pođem?

Zato nema Korenjeva i Neznamova. I još ih neće biti. A u novom poretku kome težite, verujte, gospodarili bi kod nas opet odmorni, to jest koji nisu stradali, jer oni što stradaju uvek se umore

Ja nisam naivan, ja više ne verujem, ne znam u šta i kome da verujem, nemam ideala. Nemojte me zvati: druže. — A ti, brajko, kad nemaš ni volje ni ideala, skrsti ruke kao što

A posle, svaki ode na svoju stranu, sem kuma kome voz beše umakao Dok se negde bavio. Oh, a nekoliko trenutaka zatim, kad sam se našao sam u kupeu voza koji me je

Ali sam brzo odbacio dosadnu knjigu i stao, bez reda, da mislim o svačemu. I tako se opet setih pobratima na kome se zaustavih, pa jednog trenutka osetih čak dužnost da o njemu mislim kad već idem da ga vidim.

sasvim mali i četvrtast prozor, koji je ličio na apsanski, ulazila bojažljivo u zemunicu, kao da poštuje umor oficira kome je posle tako teške i rizične noćašnje službe još trebalo mraka i sna.

A ja sam s divljenjem gledao u njegovo izmučeno lice i puno bora čelo po kome su, ispod šajkače, neuređeno padali pramenovi njegove crne kose, pa sam mislio: koliko ovaj starešina, pun snage i

Koliko sam puta pokušavao da pišem, pa u bezumnoj groznici sumnje bacao pero pitajući se: kome da pišem, zar su oni živi, zar je To moguće, zar mi nije bliže i samo nebo od njih?

A ja, šta mogu? Šaljem, otkidam od usta... Pa još brže i nervozno: — Šta ćeš? To je taj život o kome mi nismo imali pojma. Nekad je, to dobro znaš, plamen naše ljubavi lizao do neba.

A zatim, sećam se kako nije bilo pitanja u kome se mi, u to vreme, ne bi složili. Jednom reči, mi smo bili jedno osećanje, jedna duša, jedna misao.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

S onim jedva primjetnim blagim osmijehom bezbrižnosti u kome kao da se već nagoviješta da će ta bezbrižnost nekad biti skupo plaćena.

Plovio je nekoliko godina kao zapovjednik na jedrenjaku Margarita, u kome je moj djed imao najveći broj udjela, i zaglavio je na moru dok sam ja još bio u povojima.

A umrla je naglo, u nekoliko dana, od upale pluća, poslije jednog izleta na kome smo se lijepo zabavili i o kome su na povratku stariji neumorno ponavljali da ne pamte ljepšeg i da ćemo ga se zadugo

A umrla je naglo, u nekoliko dana, od upale pluća, poslije jednog izleta na kome smo se lijepo zabavili i o kome su na povratku stariji neumorno ponavljali da ne pamte ljepšeg i da ćemo ga se zadugo sjećati.

usuđujem se peći, uvjerio sam se da sve to nije kadro da onako prisno i neposredno poljulja i ugrozi onaj bijedni sud u kome živi taj duh, ta ideja, ta vjera, kao što to može da učini jedna vulgarna morska bolest ili jedna jača zubobolja.

zivkaju i traže, kako se pitaju gdje li sam mogao isplinuti, i čudio se njihovom malograđanskom odsustvu fantazije, kome nikako da sine gdje da me potraže.

U vrtu iza kuće, ograđenu visokim zidom, uredio je toplik u kome je uzgajao svakojake čudne i savršeno beskorisne biljke; brižno im je regulirao temperaturu i održavao im onu tešku,

Njegov mladićki portret, u modroj uniformi zavoda u kome je učio, visio je u salonu uz druge portrete. Te večeri nešto me je neodoljivo vuklo u tu zaključanu odaju.

I u samom zraku u kome se truni zlatasti, ljepljivi nedjeljni pelud. U nedjelju je sunce više sunce a tišina više tišina nego u druge dane.

Na prozorčićima crveni geraniji u limenkama od rajčice, a za kućicom malo neravno kamenito dvorište, u kome su pod zidom rasla dva šipkova stabalca.

u kući udjeljujući svakome po dvije-tri riječi kojima je hrabrila čeljad u njihovom bavljenju ili ih potvrđivala u stanju u kome su se zatekli. — Što radiš, Anka? — Evo čistim ribu za večeru. — Čisti, Anka, čisti!

Pa zato odmah spada na onaj niži stepen na kome je potrebno da bude udružena s drugim nekim darovima, svojstvima, odlikama, da s drugim nečim stoji u odnosu i u

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Sa takvim pojmovima o moralu Đurica je stupio u svet. On je držao, da je to pravilo, po kome se svi upravljaju. Pa zato ga je i iznenadila ona napomena o jalovicama.

Ali se hitro pružiše mnoge ruke i dočepaše Đuricu. — Natrag, kome je život mio! — uzviknu Đurica i mahnu nožem oko sebe, pa, videći se slobodan, potrča opet k Sretenu, ali ovoga

Opasivao je oko sebe dva široka pojasa, pa širok kajiš sa dva uboda, o kome je visio, niz bedra, lep belokorac u pakvonskim kanijama.

on je vraćao odsudnim preziranjem i nekom, neobičnom za seljaka, ponosnom ohološću; ali jedan takav Stankin pogled, u kome bi on mogao pročitati one iste izraze, koje čita u pogledima većine devojaka i momaka, takav pogled ne bi podneo, on

on bi, bez svake sumnje, postao veliki vojskovođa ili veliki činovnik, jednom rečju — čovek, koji vlada masom i kome se svi potčinjavaju.

Naredi te iziđoše svi iz vajata, pa razgleda ceo pod, po kome beše rastureno đubre od živine i stoke. Najedared uzviknu veselo: — Dajte motiku! — Marija, gde je motika?

— zapita kmet ljubopitno, čim ostadoše njih dvojica sami. — Ni ja ne znam sve, samo to: da je kapetan dobio pismo, u kome mu je dostavljeno za Đuricu; a za druge učesnike ne znamo još ništa. No sad je lako. Ovaj će prokazati ostale.

gospodinPero, i odreći nam tu veliku čast, da progutate u poštenoj kompaniji jedno pištoljče — čuo se glas od kavane, u kome Đurica odmah poznade govorljivog i besposlenog apotekara. — Batali, čoveče, sav sam gola voda.

Fenjeri pred kavanama sumorno škilje, kao duša u jektičava starca. Otvori se poneki prozor, na kome se pojavi troma i sanjiva glava, sa neobično debelom rukom iza potiljka. Sa planine pirka studen, oštar povetarac.

polja i šume, što bi svaki očekivao da vidi iza ovoga prozorčeta, ukaza se neko malo, usko, a dugačko odeljenje, na kome beše samo jedan, ovakav isti prozor, kao i ovaj iznutra.

Milutin slete s konja, stade da zvera uplašeno, dok se ne priseti, te zavuče ruku u džep, u kome mu beše novčanik, ali je opet izvuče praznu i istoga trenutka je opet zavuče...

— Rekli su mu da udari na Jelovičke planine, a to je baš pored njegova sela. Tamo ga vuče neki snažan magnet, kome on ne može da nađe otpora.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

A car reče: — Nije to za tebe, jer da ti to dam, pa da kome kažeš, ti bi odmah umro, nego išti drugo šta god hoćeš, daću ti.

Idi zbogom, ali za glavu svoju nikom ne kazuj, jer ako kažeš kome god, odmah ćeš umreti. Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore tice i trave i sve što je na

Za njim bijaše pristala mačka i kuče, te po babinoj naredbi i njih dvoje za njim baciše u jamu. Ako kome bog pomaže, ne može mu niko nauditi, te tako bi i njemu.

pa se pokaže da je on najmlađi carev sin a ne ono čobanče, i da su ga braća iz zavisti ostavila na onome čardaku u kome je on sestru našao i zmaja ubio, a to sve zasvjedoči i sestra i one đevojke.

Došavši u onaj grad, stane raspitivati kome treba pastir. Građani mu kažu da treba caru. Onda on upravo k caru. Pošto ga prijave, pusti ga car preda se, pa ga

Onda carev sin zapovedi da svi izlaze jedan po jedan i da idu kud je kome drago, a on stane na vrata. Izlazeći tako jedan za drugim, eto ti i braće njegove; on se s njima zagrli i ižljubi.

Išao dalje i išao, nigdje ništa ni pojesti ni popiti, dok ne stigne u jedno mjesto u kome bješe mesnica do mesnice. U cijelom mjestu ništa za jelo nego samo mesa.

a on mu na mnogo zapitkivanje najposle odgovori da ima nešto na srcu, ali ne sme nikome kazati, „a da mi je — veli — da kome god kažem, odmah bi mi odlaknulo“.

— izbekari se dida. — Vidiš te mijurove što lete, to su životi, i ja to svakom dajem, bez razlike. Ne gledam ni kome ni zašto, već samo dajem, pa to nije pravda?

konaka daleko — reče mu kraljica — ima jedan momak; sjedi u jednom praznom dućanu i kod njega stoji jedan od tuča avan u kome tuče almaze, pa prah njihov istrese na dlan, puhne, a praha nestane; otiđi pa nek ti on kaže zašto to čini, pa ću ti i

BEKRI-MUJO Pripovijeda se da je u Carigradu negda bio nekakav Turčin Bekri-Mujo, kome je iza oca ostalo nebrojeno blago, pa on, propivši se, sve popio i proćerdao, tako da nikakih drugih haljina nije imao

— Od to dvoje jest nešto tudijer; a može biti i oboje, inšalah. RAVNODUŠNOST U nekom gradu bio jedan kadija, kome bijaše drago mita uzeti, pa u čem bilo.

Petković, Vladislav Dis - PESME

marim da pijem, al' sam pijan često U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše, Zaboravim zemlju, zaboravim mesto Na kome se jadi i poroci zbraše. Ne marim da pijem.

Al' kad mis'o i sećanje budu stali, Onda kud će i kome će oni poći? Onda kud će da iščeznu i da odu Uspomene, moji dani, bivše noći? Pa kud idem, da li idem, je l' opsena?

Zar već uteha? Od koga i kome? Poznajem dobro. Evo je. Evo me. O nisam znao da smo tako blizu. O nisam znao da si u tom nizu Boje i snova,

I mokro svuda! Uh, kako je 'ladno Bile i vazduh... To ja nisam umro! O kuku, kuku, zar života treba Za onog kome svet je već izumr'o. Padaj, živote, s jaucima mojim. Cepaj se, vreme.

I niko nikad ni slutiti neće S kime se družim u tamnici jada, Kome se molim, za kog berem cveće. Jednog proleća, ili jedne zime Prestaće život, moji dani s njime. Ja ću zaspati.

Došli smo do međe. Još jedino java Seća nas na doba sve bleđe i bleđe. Svetlost, boja plava Sad su izraz neba U kome se tužno i umorno spava. Nama sad ne treba Zagrljaj i cveće, Da ukrasi mladost, sumnju pokoleba.

Da sećanja pokrije jedan oblak mira, I budućnost moja cela da mi bude hlad Na kome će dan po dan mrtav da se zbira. Ja saranih sve, i ljubav, osim mira glad.

Taj pogreb prosti, u kome sve ćuti, Taj sprovod lišća kao jauk bije. Ja vidim jesen: padaju minuti, Sve što je bilo, što još bilo nije.

I dok imam ruke, grudi, usne tvoje, I te oči pune sreće i neznanja, Ja osećam kako diše leto moje I moj suton u kome se toplo sanja.

ovaj isti odnekada, I da će takav i ostati vazda: Da večno pati s unutrašnjeg rada, Da zalud traže onog ko ga sazda, I kome idu njihovi milioni.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

profesorom matematike u poznatoj ustanovi, stekao je vojno obrazovanje, a kasnije se priklonio pozivu sveštenika u kome je stekao ugled.

Moj otac koji je vodio uzoran život, nije mogao da nađe opravdanja za tako besmisleno traćenje vremena i novca kome sam se odao. Bio sam jako odlučan ali nisam dobro rasuđivao.

Nestrpljivi reformatori morali bi takođe da budu obazrivi prema večitoj izopačenosti čovečanstva kome je mnogo draže indiferentno laissez-faire od prisilnog sputavanja.

Eto zato!“ Moj prijatelj, poštovani Čonsi (Shancey M. Depew) mi je govorio o Englezu kome je ispričao jednu od svojih originalnih anegdota i koji ga je slušao sa zbunjenim izrazom na licu, ali se tek godinu

U blizini grada u kome sam u to vreme učio nalazio se mlin za brašno sa branom preko reke. Po pravilu nivo vode u reci je bio samo dva do tri

i tako razbijem o stene, u blesku svetlosti sam ugledao poznati dijagram koji je ilustrovao hidraulički princip po kome je pritisak tečnosti u pokretu proporcionalan površini na koju deluje, i automatski sam se okrenuo na svoju levu

Morao sam da pobegnem od mlina, kome sam bio licem okrenut, pošto je struja tamo bila mnogo brža i voda dublja. Bilo je to dugo i bolno iskušenje i skoro da

i više od toga, dogodilo mi se pre nego sam napunio šest godina i završio prvi razred osnovne škole u selu Smiljanu, u kome sam se i rodio. U to vreme smo se preselili u obližnju varošicu Gospić.

Bilo je to strašno iskustvo ali ovo o kome ću vam govoriti bilo je još gore. U gradu je živela bogata gospođa, dobra ali goropadna, koja je dolazila u crkvu

Ali, slobodno crtanje kome je bilo posvećeno dosta časova bilo mi je dosadno i teško sam ga podnosio. Bilo je to prilično neobično, jer se većina

Ova ozbiljna neprilika mnogo je brinula Edisona. Predveče sam poneo neophodne instrumente i otišao na brod, na kome sam ostao cele noći.

da bi se stekla izvesna predstava o mogućnostima tog velikog naučnog napretka, koji poništava razdaljinu i zahvaljujući kome nam taj savršeni prirodni provodnik - Zemlja, stoji na raspolaganju za korišćenje u svakojake svrhe i koju je ljudska

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g.

Koliko se danas sećam, ona mi je govorila: “Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju - oči za čitanje i pisanje.

Koliko se danas sećam, ona mi je govorila: “Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju - oči za čitanje i pisanje.

Pošto nije znao kome pripada ta torba, nije ni obraćao pažnju na to. A kako bi i mogao posumnjati bogoslovca? - O, sveti Savo - rekao sam -

Nisam hteo da im oduzimam dragoceno vreme radi mojih poslova. Ali kada sam primio pismo od prote iz Pančeva, u kome me prekoreva što nisam predao pisma koja mi je dao, odlučio sam se da ih vidim.

Primio sam pismo od sestre u kome mi je javila da nam je otac naprasno umro posle kratke bolesti. Rekla je i to da je otac, kada smo se pre godinu dana

Ona za to nije htela ni da čuje i insistirala je da ostanem u Pragu, u kome sam imao prilike da vidim toliko lepih stvari i mnogo novoga naučim.

marta 1874. godine. Posle nekoliko dana moja majka je primila pismo poslato iz Hamburga, u kome sam joj najtoplijim rečima objasnio da sam, po mom mišljenju, prerastao škole, učitelje i nastavne metode u Pragu i da

po novcu koji ima, niti po njegovom odevanju već po njegovim ličnim osobinama, ugledu njegove porodice i tradicijama sveta kome je pripadao.

Za oko mi je zapao jedan komad pite sa šljivama kao što bi to zapalo i svakom Srbinu kome je šljiva mamac i kome ne mogu odoleti. To je narodna poslastica.

Za oko mi je zapao jedan komad pite sa šljivama kao što bi to zapalo i svakom Srbinu kome je šljiva mamac i kome ne mogu odoleti. To je narodna poslastica.

Odgovorio sam odrečno, ali sam dodao da nema ništa lepše od mesta u kome smo se rodili. Kada sam joj rekao da nameravam da se jednog dana vratim u svoje rodno mesto, obogaćen iskustvom u

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Stade pa je diže i teši. —Pogibe! Jadna ti sam do boga! — očajno naricaše Cveta. —Hvala bogu! A da kome ćemo? — mirila je kuma, pa nastavi: — Sahranili smo ga po krišćanskom i seoskom običaju.

Valja da se svi spisi pošalju na stariju vlast, da ona riješi kome da se predadu braća crnogorskim ili turskim vlastima.

Nije u putu razabirala ni osjećala ništa drugo do silni prostor u kome se, kao u snu, redom nižu mjesta u kojima se silno ljudstvo kreće, i nigda im kraja nema.

Tek u postelji pribranija je. Misao je nosi otkud je došla — u grad u kome uvijek suton vlada. Sve svakidašnje navike u pameti su joj, i rado bi se k njima povratila, a žao joj što se nije

Oko njih žamore zatresene grane, a s mora šum se razliježe. Idu mirno naprijed, nikoga ne sretaju, niti su kome na dogled.

neograničeno, zakonito vlasništvo, no ona ne može da izdrži njegova pogleda: osobito joj smeta ono razroko desno oko u kome se nešto sve to jače bliješti, u čemu ona vidi njegovu mušku požudu.

U nastaju nedjelju, po podne iza blagoslova, odnijeće se kip na groblje... A ako se budete bunili, znam kome ću se obratiti... Umiriće vas oni... Dum Andrija potraži svoj štap i, ne obazirući se na njih, iziđe naglo iz kuće.

Nasred kuće, među hambarima i sanducima, ognjište je, na kome još vatra tinja; s jedne strane vatre leži stara majka, a s druge strane — žena, a raspružile setaman kao dva priložena

Vidite da pogibe čovjek! — I okrene se prema Iliji: — Ilija, brate, imaš ti na kome da se odljutiš! Traži ti ono tvoje ženetine... Pusti moga čovjeka u miru! —Nije on čovjek kao drugi ljudi...

Nekoliko pijanih pristupiše k njima; raspravljaju živo o nečem i hoće da s njima zametnu razgovor. Tada se Ilija, kome se od mnogo beseda dosadilo, diže, plati račun i iz krčme sa ženom iziđe. Pavle požuri i stiže ih u putu.

Čitajući po drugi put ovu knjigu, u njegovoj mašti otvori se drugi svet, — svet koji se odvajaše od ovoga u kome sada žive, svet prostora, sunca i ljubavi! I klice naslućene seksualnosti pomoliše se u prvoj proletnoj zori.

Pa porušene kule sa uskim kamenitim stepenicama, dvorište u kome su se derali osuđenici na muke. Svugde po kulama hladno, mračno, puno surih stvari: niskih vrata, tesnih tajnih

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

vezane za umetničko stvaralaštvo i razmišljanje o umetničkome stvaralaštvu, zavisi od tipa kulture, od kulturnoga modela kome pripadamo.

Jer u sistemu kulture – i kulturnih navika – kome egipatski seljak pripada smatra se suludim svaki čovek koji pokušava da odgoneta budućnost.

navika, jer nam tada do svesti dolazi ono što smo oduvek i nesvesno praktikovali, jer uviđamo da kulturni krug u kome se krećemo i koji predstavlja našu drugu prirodu nije ni jedino moguć ni prirodan, nego jedan između više mogućih i

I koliko je samo ovo nastojanje indikativno za mesto na kome se poezija obrela kad se opasno zatvorila u privatnoosećajnu sferu.

(zvezde) i simbolistički epitet ljubičasta (noć), a sada nalazimo rujnu budućnost koja je simbolička, ali u smislu u kome je sva kultura simbolička tvorevina. Ovaj je epitet, takoreći, pesniku kulturnojezičko pamćenje došapnulo.

Pre njega je u dugoj upotrebi bio crkvenoslovenski, koji je Vuku služio kao predložak i prema kome smo ovde dali doslovni prevod na savremeni jezik. Razlike su u grafiji, morfologiji i, među rečima, luna za mesec.

Uglavnom o poeziji. Uostalom njegov život, o kome malo šta izbliza znamo, sav nam izgleda kao da je prešao u njegovu poeziju, u njene slike i njenu muziku.

postoji samo jedan metrički izuzetak: pesma „Samoća“ ispevana je u asimetričnom desetercu, u kome je, naravno, teško prepoznati usmeni deseterac.

pred nama iskrsava sudbina bića koje u sebi nosi božju iskru, ali ne može proniknuti ko ga je u ovaj svet poslao i kome se na kraju vraća: Da strela s drugog kopna bačena, Ko zna za koju kob izlivena, Vrati se s ovog puta smračena

je više no bilo ko drugi u našoj književnosti zaokupljen čovekovim nastojanjem da po meri svoga uma dovede u red svet u kome živi.

kalendaru, u Beogradu je u jutarnjim časovima rođen Rastko Petrović, nedaleko od Instituta za književnost i umetnost (u kome se sada nalazimo), u nekadašnjoj Ratarskoj ulici, koja je pod tim imenom postala prepoznatljivi književni i kulturni

ostalog, zato što „parobrodi zaploviše more“ zbog pomerene rekcije pokreće još jedno, doduše potencijalno značenje, kome odgovara pravi objekt: da „parobrodi zaoraše more“.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

MOMAK: Znači da je gospodin pozvan u Dvor i taj posao treba brzo svršiti, jer bivalo je da ja po kome do nesem cilinder, a on ga pogleda kô krava mrtvo tele i veli: „Dockan, nosi natrag”!

U ovoj zemlji mora jedanput da bude reda i da se zna kome se sme psovati mater, a kome ne sme. RAKA: Jaoj, da znaš, mama, što volim što je tata postao ministar! ŽIVKA: E?!...

U ovoj zemlji mora jedanput da bude reda i da se zna kome se sme psovati mater, a kome ne sme. RAKA: Jaoj, da znaš, mama, što volim što je tata postao ministar! ŽIVKA: E?!... A zašto?

I ČEDA, ŠTAMPARSKI ŠEGRT ČEDA (sedi za malim stočićem, na kome je telefon, i završava razgovor): Gospođa ministarka nije momentano kod kuće... Ne!... Kako?...

? ŽIVKA: Jesi, al' to ćemo da izbrišemo. Zar ne vidiš i sama da on nije prilika za tebe? Niko i ništa, čovek kome je jedino zanimanje: zet. DARA: On je činovnik, majka! ŽIVKA: More, kakav činovnik! Čas u službi, a čas napolje.

ANKA (koketno): Pa doterujem se, gospodine! ČEDA: E, ako, ako! ANKA: Pa, zaboga, mlada sam, treba valjda i ja da se kome dopadnem? ČEDA: Razume se! ANKA: Gospodin, na primer, nije nikad ni obratio pažnju na mene.

ČEDA: Ja? Kod advokata. DARA: Šta ćeš kod advokata? ČEDA: Išao sam da ga pitam: postoji LI kakav zakon po kome se udate žene mogu udavati! DARA: To nisi morao ni da pitaš. ČEDA: Kako da nisam morao?

DARA: Rekla sam joj da sam udata, da imam muža, i da ga ne mislim napuštati. ČEDA: A šta ćeš da kažeš njemu? DARA: Kome njemu? ČEDA: Pa Nikaragui? DARA: Reći ću mu to isto. ČEDA: Sasvim!

RAKA (čita): „U jednom delu Kine održava se još i danas jedan čudan običaj. Tamo, ako se kome prosiocu dopadne udata žena, on je prosi bez obzira na to što ona ima živog muža.

Ama, kako to, molim vas, zar može biti zakona po kome policija nema vlasti? PERA: To je valjda zato što ovde ne piše o vama, nego kao da se sve to dešava u Kini.

Pa onda, 'ajde mene, neka ti je prosto, ali si falsifikovao i Živku. ČEDA: Da se nisam kome predstavio kao ministarka? VASA: Nisi, ali si napisao da je odvratna baba, a to je opet falsifikat.

okolnost; ali – reći javno za jednu dobrodržeću taštu da je odvratna baba, e, nema toga zakona na kugli zemaljskoj u kome bi se za taj zločin mogla naći olakšavna okolnost. ČEDA: To, vidite, nisam znao.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

je književna varoš, utopijska koliko i stvarna; svojim se granicama, unutarnjim i spoljnjim, ona podudara sa prostorom po kome se likovi kreću i žive.

I tu nije najzanimljivije što je usledila očekivana kazna, ma kako da je surova, nego je zanimljiv način i pravac u kome se kazna traži, i nalazi.

Trenutni odnos između onog ko govori (ja), kome se govori (ti) i na koga se upućuje izvan govornog čina (on) izrastao je u primarni trodelan obrazac „najbliže - dalje

Nepravi upravni govor, kad se iz ovog ugla posmatra, izgleda veoma pogodan za roman u kome se opisi usredsređuju oko granice među unutarnjim proživljavanjem likova i spoljnjim događanjem.

Do sada bar, iako nije nikoga volela, a ono bar se kome nadala, čekala ga, snevala i u snu ga ljubila. A sutra, posle venčanja, sve prestaje“.

Zapravo je jedan od položaja u kome glavnu junakinju najduže nalazimo, u kome je Stanković sa najviše boja i dinamike prikazuje i koji, najzad, čitaocu

Zapravo je jedan od položaja u kome glavnu junakinju najduže nalazimo, u kome je Stanković sa najviše boja i dinamike prikazuje i koji, najzad, čitaocu više od drugih ostaje u sećanju kad sklopi

Ali sa koliko su tanane snage, upravo tada, junakinjina čula postala osetljiva za prostor u kome joj se telo nalazi: i ispred njega, sasvim blisko, pa onda nešto dalje; i iza njega, po celoj dubini crkve, do samih

i svoju junakinju osudio na propast čim ju je izveo iz književne varoši, iz onoga, naime, utopijskog prostora u kome ne žive stvarni ljudi, nego njegovi književni likovi.

Ali Lazarević, izgleda, nije uzeo u obzir da je to ne samo događaj na kome se junakinjina sudbina lomi nego da je možda i događ koji čini sižejnu okosnicu, da je Stanković Sofkinu udaju učinio

162 Premda se u kritici obično ističe već glasovita scena s mutavim Vankom, ipak Sofkin devojački san u kome je ona u isti mah i „on” i „ona”, kao dvopolno biće, predstavlja možda najzagonetniju epizodu u Nečistoj krvi, a

172 U pomalo afektivno stilizovanom iskazu da „nikada, nikada neće biti toga, neće se roditi taj” kome bi ona poklonila svoju ljubav upravo kao „Sofka 'efendi-Mitina' ne možemo a da ne vidimo junakinjino osujećivanje ljubavi

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Na pragu se brzo ukaza n uđe unutra veoma visok, suhonjav i koščat starac, kome je odavno prešla preko glave sedamde– seta.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Budu l’ slike kistu tvome dike, Obliću te i blagom i blistom. Jednom slikom anđela prikaži, U kome se rajsko milje skriva; Drugom slikom đavola obnaži, Kako tvoja mašta ga primniva.

Uze platno, meša boje razne, Zasukuje veštu desnu ruku Nit’ je kome svoje misli kazô, Nit’ je s kime bio u dosluku.

S kima te veza veže, tima si rekô ljut: Ovako s’ dalje ne sme, to nije srpski put! Zboriš im kome škodi stranačke strasti zor, Pokazuješ kud vodi zahukan nerazbor.

Hrvat se ne bori da što otme kome: Čuva sveti oganj na ognjištu svome. I dok tako čini, u najteži dani I Bog je i pravda na njegovoj strani.

“ Slava tebi, ti uzore građanskih vrlina, — Otadžbina t’ gubi danas najdičnijeg sina. Slava tebi, junačino, kome nema ravna, Lučo pravde i slobode od Boga poslana!

Venac će ovaj podarit’... kome? Viktore Igo, spomenu tvome! »Starmali« 1885. SPRAM MESECA U Pešti sam. Noć je tiha, Doba gluvo, doba nemo,

Što se svačem srcu dalo, Zar se njemu ne sme dati? Ta zar da se ljubav krati Samo njemu... i to kome?... Pobratimu Brankovome!

Ti nam, Tesla, ti vrliče, Ode letom jače struje U daleku Kolumbiju Da ti umlje kolumbuje. I ti, Tesla, u kome se Ispolinske misli roje, Tebe vraća neodolje Da poljubiš stablo svoje.

MARIJA TRANDAFIL Bog joj dade blaga zemaljskoga A uz blago srca milosnoga, Bog njoj dade na svetu ovome, Ona kome — već narodu svome.

A on, šuviks, repom u vis Pa stoji na glavi. „Fora! Fora! Bravo, slone!“ Hvala milom Dabi! Kome da se većma čudim, Tebi ili Švabi? Da te vide tvoja braća Iz indiske zone, Ala bi se radovala Tom napretku tvome!

»Starmali« 1882. ODA (šta mislite, kome?) poreskoj knjizi Knjižice, knjigo, red je na tebi. Hoćeš li odu? — O, zašto ne bi’!

Đivo — Ivan Gundulić (1588—1628), glasoviti pesnik dubrovački, kome je 1893 godine svečano otkriven spomenik u Durbovniku. — Đivovotle, Dubrovnik.

Miljković, Branko - PESME

Predeo kome sam se privoleo, plaštom čuva svoju providnost za one koji vide. Neka muzika čudna nečujna iznad gorja razmešta predme

Odajem se mrtav suncu posle mene. To je sve što je ostalo od moga glasa, taj odjek u kome su zatočeni svi dani. Je li spomenik grob? Izdvojen zvezdama stasa predeo koji ću zauvek da nastanim.

pred neumoljivom lepotom kraja Gde je mir i zrelost pesmu zamenila, I mramor gde mrmor večne vode spaja Sa kamenom kome izrastaju krila.

očarava Oproštena im oporost dosneva Tvoje je srce u drugima dok pevaš O iskri iskrenoj koja očajava U taštom predelu kome odolevaš. KOLO Van njega sve je beskraj, varka i zloba, Praznina u vetar pretvorena tašto.

najlepša ograda Biljke što žderu prazninu i vraćaju nam vazduh II Iznalaze puteve između krajnosti: između minerala u kome nikada nije noć, gde sunce ne zalazi, gde je simetrija stalna, i našega srca One rastu van jave pa nam se onda

ptice drugo posta Reči bez smisla poklon za gosta Što svojom dosadom se zabavlja Svi smo mi bolesni od zdravlja Od sunca kome je najbliža Naša rana nedostižna II O hladna vatro koja izgaraš Svud oko mene a dan ne stvaraš Ne znaju kuće gde

4 Sada se uliva u brdo ispod meseca gde rastu nebesne biljke sa zemaljskim cvetovima i drveće na kome rađaju električni plodovi i prazna ogledala i prazna ogledala jer nema ničega sa druge strane.

u smešnu vatru Vidi kako se oko crvenog sunca Okreće cvet paleći se gaseći se Onaj ko nesebično ustupa suncu Mesto na kome se reč ni noć ne zaustavlja Vidi pticu koja leti izvan zla Izletevši iz jedne jednačine rugajući se Onaj koga je

Promeni svoju pesmu. Zar ćemo izdržati Muziku kada nas bude darovalo vreme, Brzinu koja se svemu ruga I cvet kome je koren dozlogrdio! OČAJNA PESMA Polet je nasilje, nedoučeni dane; Nebo je dato pod napolicu laži. Kuda ću? šta ću?

Krakov, Stanislav - KRILA

— Ko govori o smrti? Muzika je svirala. Jedan plavi dečko, bez ratne spreme, radovao se što prolazi kroz grad u kome se smeje jedno oko Svetoga Sergija, i plaču anđeli na svili nad mrtvim telom Isusa od zlata.

Iz malog prljavog bara izbacili su na ulicu pijanog Engleza. Jedan oficir je spavao pred ulazom maloga hotela, u kome su sobarice bile skuplje nego sobe. Patrole su krstarile gradom, i kupile pospale pijance. — Da se spava, reče major.

I sat mu se danas pokvario. A najgore, noćas je usnio avan u kome su tucali njegove polomljene zube. Govorio je Dušku da će poginuti. Niko u bataljonu nije sanovnik imao.

Njena zlatna kosa bila je čupava. Imala je još čupavog kineskog psića, o kome se pričale sablažnjive priče. On je pokatkad ulazio u baraku svetleći demonskim očima, i pakosno plazeći se na sve

Poneko je od njih još sačuvao šlem na glavi, i devojčice su gledale u njima muškost i istoriju. Mršavi starac, Turčin, kome je generalski automobil odsekao nogu, skakutao je po travi i radovao se zbog primljene kesice s a zlatom.

Mija se mrštio. Nije on hteo u Bizertu. Ne zbog sumarena. Zbog njih je potporučnik iz trećeg poziva kome je kamen na putu izbio oko, utekao noću iz bolnice bez traga. Bio je saznao da je određen u prvi transport za Bizertu.

I potporučnika Duška metnuše na jednu. S druge strane mazge uz strašno jaukanje namestiše nekog bradatog vojnika kome oba kuka behu prostreljena. Mazga je nemirna, otima se, bije nogom. A rane žigaju i zato se ječi.

Tako je iz pukovnikovih priča Duško saznao za sve bolničke istorije. Znao je kome lekaru treba platiti pa da se dobije bolovanje, i najzad saznao da on leži u Mijinom krevetu.

Bilo mu je bljutavo po ustima. Rus je upola otvarao već samrtničke oči. Ponovo j e uvrnuo dugme. Opet je nastao mrak u kome je i dalje onaj krkljao iz grla. I on se hteo da pita: — Zašto se ljudi ubijaju... ali se nešto zbrkalo u njemu.

Mirni student, kome su navukli oficirsku bluzu, sklanjao je svoje uplašene oči. Oko lica mu se splela duga plava brada.

Šofer je napunio ispuštenu gumu, motor je opet zabrektao, a prljavi grčki pop iz Galatišta, kome su bacili dve srebrne drahme, blagosiljao je ljubavnike i kola.

Nestalo je žena, visokih kuća i sjajnih kafana, ulica kojima su jurili tramvaji i automobili i pristaništa u kome se smejali brodovi. "Good bye Picadіllіѕ Fare—welI Leіceѕter—Square"...

Petrović, Rastko - AFRIKA

Tu su svud u izobilju ostaci naseobina afričkog kamenog doba, strele i noževi. Možda je i ostrvo Gorej, na kome se još nalazi oružje, džinovsko, što pokazuje da su ga nosili džinovski ljudi, i dobilo ime koje je u vezi sa imenom

boja: onih koje gledamo da se prevrću po pučini, na radost beskrajne mlečne daljine mora i nebeskoga azura, u kome kao beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se krila ne osuše, onih koje

Poznato je koliko je jednom crncu, kod koga ljubomora uopšte ne postoji u obliku u kome kod nas, čast da mu belac počasti ženu ili kćer svojom pažnjom.

Gledam taj skromni raskoš o kome je sanjao Bodler ili Dela Kroa. Ne čude se da ih nećemo. da mirišu „na voće“ i zato se parfimišu ambrom.

Najfantastičnije voće, Kupujem jedan divan kalbas (činiju) od mekog drveta, na kome su pirografisane ptice u spletu raznih šara. Hteo bih da se kupam, ali mi ne daju.

Ima samo deset godina da se cela bela vlast Tabua utopila na očigled sve publike jednog broda kome je došla na aperitiv.

Poseta laboratorijumu za agrikulturu, u kome se izdvajaju, ispituju sve vrste kafe, kakaoa itd. Nagi crnci i crnkinje rade u dvorištu oko odabiranja semenja.

Hotel, tuš, ledena pića. Neki trgovac Švajcarac kome kažem da imam već i boja; da je ovaj iz Banfore s Visoke Volte; da se zove Samba; kaže mi skoro pobednički: „Samba,

Miris njene kože na ambru, na ulja i na trave, raduje; ali najviše raduje čudna divlja boja njenoga glasa, u kome ima uzbuđenih nota devojačkih, pištavih detinjskih i promuklih kliktanja ratničkih; i raduje živo i prozračno crvenilo

Plaćam cvsta pedeset franaka više za svu šalupu, samo da bih jedan dan dalji upotrebio u kome drugom kraju. I napuštam ovaj kraj, koji je svakako najdivniji na svetu, o kome kao da sam sanjao od svojih prvih

I napuštam ovaj kraj, koji je svakako najdivniji na svetu, o kome kao da sam sanjao od svojih prvih snova; ogorčen do gađena što sam prevaren.

Vuije hoće da me prati još koji kilometar dalje od mesta na kome mora sići da bi stigao na plantažu. Zatim bi se morao vraćati pešice što je, razume se, suvišno kao zamor pod ovakvim

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

(Odlaze.) PETA SCENA Isto mesto. Stana iz jednog šipraga, u kome se za časak prikrila, izlazi. STANA (u sebi): Pogrešila sam Što odmah nisam pošla za njima; P’ ako i ne bih oči

Sad, Rade, sad!... RADAK (meće drva na vatru): Sve većma duva, nebo se tušti Kô bledo čelo kralja ljutitog Kome je zemlja mirna večito, Al’ podanici sve buntovnici Što s drekom željom idu prestolu, O nekakvome pravu sanjajuć,

SULEJMAN: Idite sad! A nek’ je senka našeg Proroka — Kome neka je miran pepeo — Sa vama svud! (Svi odlaze.) ČETVRTA SCENA [Koleban zove Glavaša da dođe muselimu.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

telegram dade povod da prema materijalu, koji imam pri ruci, razgledam kakav je taj položaj timočko-moravske vojske, o kome đeneral veli da »nikad nije bio povoljniji.« Evo šta sam našao.

To su po svoj prilici i Černjajevljeve nade. Eto kako izgleda sad naš položaj, o kome đeneral veli, da »nikad nije bio povoljniji«. Ono istina naše stanje nije baš očajno, ali nije ni svetlo.

— Polako, manita glavo, vidiš gde ti se levča prebila. — Kome se levča prebila? — pita i ne osvrćući ce zagrejani vozar. — Zar meni?! Kaži ti to tvojoj strini.

Prijavim ga, đeneral ta dozva sebi i između njih dvojice otpoče se ovaj razgovor, pri kome sam ja imao nesreću da budem tumač između đenerala i majora. — Gde ste vi dosad?

majora Velimirovića, i izrazio mu moje čuđenje da je pokojni Velimirović tako jako primio srcu reči jednoga đenerala, o kome ni sam nije imao bog zna kako visoko mišljenje, g.

Na ovaj se račun u štabu pilo i veselilo. Đeneralu dođe telegram od austro-ugarskog konzula u Beogradu, u kome konzul javlja da je doznao kako je nekoga austrijskoga laćmana, dopisnika »Nove slobodne prese« (zaboravio sam mu časno

da je njega jako ogorčilo i to, što je danas nad nekim mnogim bataljonima poverena komanda potpukovniku Karadžiću, o kome Rajevski veli da je „prostoй pьяnčuška i boljьše ničego“. (Prosta pijančura i ništa više).

svila se oko usana, pala na čelo, ulegla se u zenice, te dala celom licu neki tužan a opet podrugljiv izraz, izraz u kome se meša nemar umora i ravnodušnost očajanja, žudnja za životom i podsmeh smrti koja već stoji nad glavom sa zamahnutom

Mene su ljudi pomalo slušali, pa i to ne kao vojnika, no kao nekakvog »gospodina čoveka« o kome upravo nisu znali šta je. U glavnome pri ovom drugom nastupanju radio je svaki kako je sam najbolje znao i umeo.

ni biti reč) da idemo ylevo, tamo gde još traje borba, pa da ako usput nađemo kakoga komandanta, kakvo poveće odeljenje, kome bi se mogli pridružiti. Moj predlog odobre.

Sad se saznaje i raspituje ko kome pogibe, ko kako prođe u strašnom okršaju. Logorom ovlada žubor, uzvici i dovikivanja. — O, Simo! — U... u... u...

Znate li kakvi ocećaji spopadaju čoveka kad se vraća s groblja, na kome je sa pokojnikom zakopao i parče srca svoga? Tako sam se otprilike ocećao i ja.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

SA SRCEM Kakvi tebe, srce, Tajni jadi lome, Te me često moliš: Pokloni me kome! Ta u mojim grudma Pakost te ne slama, U vinu te kupam, Ležiš na pesmama.

Pune oči žara; Puna usta slasti, Mirisava nedra Puna bujne strasti; Milo čedo, kome U pogledu piše, Da ni samo ne zna Za čime uzdiše; Što bi znalo čarne Ne sklapati oči Grleći, ljubeći Tri božije

Taj je sinak višeg duha, Kome reči dao nije, — Samo zvuke, samo sklade, Samo čiste melodije. Muzika je čista suza, Koju nose krila rajska — A

Spojila se duša noći, Spojila se s dušom danja, Pa šapnuše: Suze toči, Al’ se sećaj radovanja! Kome zbore ovi glasi? Ja pomislim sam u sebi; Duša danja, duša noći Zagrli me: Tebi, tebi!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Hteo bih da zabavim pažnju ma čime, samo da ne mislim više. Posmatrao sam jednog četnika kome se u cevi zaglavila čaura, pa nikako da je izbaci.

Jedino što nam ostaje to je da prikupimo vojnike u gomilu, pa da se iznenada sručimo svi koliko nas ima i šta kome Bog da. On se okrete ordonansu i naredi da pozove desetare. Vojnici su ležali na kamenju, i mnogi su spavali...

— A, tako. Milo mi je. Onaj se okreće zbunjen, hteo bi da ide. Ali Pera ga pita: — Na kome ste položaju bili? — Oble Čuke — viče što može jače. — A, šuplje muke. Znam... Bio sam tamo.

znaju vojnici odmah koja baterija gađa, a po pravcu odakle dopire pucanj pušaka, ma to bilo i u mrkloj noći, kazaće na kome je tačno položaju. Ljudi su već premoreni od nesnosnog iščekivanja. Rusija je zaključila mir.

Požurio sam da se dohvatim saobraćajnice. Imao sam sada utisak kao da šetam nekom širokom ulicom. Bio je to kanal, u kome su se mogle komotno razmimoići dve mazge. Protezao se u cik-cak.

Oni su ti koji vode, ali im u poslednjem momentu preuzimaju vođstvo drugi. Večerali smo neki ohladneli paprikaš, kome se na površini uhvatio loj. Pade mi tada na pamet kako bi ove porcije kod Luke letele niz padinu...

— Broj takvih je, sigurno, najveći — kaže Dragan. — Razume se. Voleo bih da vidim toga kome je milo da pogine. Ali, tek, bilo ovako, ili onako, posao se vrši. Zapitao sam komandira za petu grupu. — A...

— Eto, tako, kažite. Gde je Trajko? — Nije mi ništa, gospodine kapetane — progovori jedan omalen, gotovo dečak, kome su tek izbile nausnice. — Nemoj, nemoj, Trajko. Izostani ti večeras — savetovao ga je očinski komandir.

jednim kamenom. To bi bila očigledna istorija. Ali, šta ćete... pusta politika! Moj mlađi kolega, kome su svakako dosadile priče o ratu, upade nervoznim glasom: — Ah, ostavite, molim vas...

A ovo naselje nalazi se na onom gornjem vertikalnom kraku krsta. Upravo, sada bi to bio donji krak. Sa mesta na kome smo se sada nalazili vidi se jedna strana horizontalne prečage, koja se, posmatrana sa naše strane, pruža nadesno.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Ili, sasvim bez ikakve veze sa Brankom ali zato u potpunom skladu sa prikazom poezije u vremenu o kome je reč, kako se ne zadržati na onoj simptomatičnoj, do ludila i ludosti izrođenoj bolesti evropskog baroka u pesmici

(Na svoj poznati bezobzirni način, Vuk je pisao: „... a kome se dopadne ono šta pišem, onaj nek uči moj jezik i dijalekt.

Kaluđerski živi sasvim seka-Neda, Nit' hoće u oči kome da pogleda; Zatvori se sama k'o duvna u kući, Kroz pendžer pogledi, nikom ne da ući.

Gospa Ruža šeta kano paunica, Često gospodaru ne da belog lica Poljubiti. Dakle, uklont'e se, strani, Jer kome je dužna, i onome brani. Pak će opet, veruj, ovog leta biti Da će se i ona dati namoliti.

idu svi od nas bez traga Koji kćeri kad udaju motre samo blaga, Kojima se prava [njina] ni zašto priznata, Svojom ćudi kome hoće otvaraju vrata!

) Čak od lutke svi skaredni do popovskih brada; Nejma čina, nejma pola, nejma ni vozrasta Kome ona zgrebla ne bi trista jetkih krasta.

Koji vas veruje Boga i sveca, neka je sa mnom, Svirepost kome je draga, nek’ ostaje turskom u jarmu!” Svi sad povikaše glasno: „Mi za tobom hoćemo, Đorđe!

Kamo nam razum? Kada se varati dajemo jednom neiskusnom dečku, Kome u žilama krv vri, duša s’ u plamenu vije, Te mu je tesna postojbina, tražeći široka sveta.

1780 (a kome danas nema traga), štampao je, srećom, i ovu pesmu Kozačinskoga, čiji izrazito barokni stil je u tolikoj meri godio

Vraz (jer iz Mamuzićevih izlaganja se vidi da je zapravo Vraz onaj „počitanija dostojni Ilir” o kome Borojević govori u svojoj izjavi) i drugi Ilirci ne bi znali za Borojevićevo „pismo učredniku”, sve kada i ne bi bilo

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Đuraško!... KAP. ĐURAŠKO: Zapovedaj mi, Svetlosti! JELISAVETA: Ti si jedini Kome u ovoj zemlji verujem, Pred tobom neću ništa tajiti... KAP.

Svaki mi časak beše nesreća! A najmučniji, najnesrećniji, U kome ove gore ugledah!... STANIŠA: Pa ko sme reći — Da na Latinke rubin-usnici Pritvorstvo leži srca lažljivog, Kad evo

To nije. To je pakao — U kome sam se gorko mučio, U kome sam se mrzit učio!... Pa šta me vuče tome kamenu? Šta me priziva tome plamenu?

To nije. To je pakao — U kome sam se gorko mučio, U kome sam se mrzit učio!... Pa šta me vuče tome kamenu? Šta me priziva tome plamenu? Šta me vezuje?

Otvori, hej! RADOŠ: Ma ko ste vi? (Za sebe). Još pitam ko? Ubica neki, ili očajnik, Kome je pogled ljudi omrzô, Te veće siti sunca božijeg — Kroz ponoć riju kao krtice. (Radoš im otvara vrata.

ropstva lanci teretni Vitkoga stasa ponos ispravljen Težinom svojom vuku prašini Da Arslan-paši, il’ onom drugom — Kome ni ime ne smem spominjat — Sa mekom svilom mlade bradice Podnožja njinog čisti prašinu? PERJANIK: On se još bori.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Njegova su muška čeljad bila sva do zuba naoružana. Pasoše za oružje nije mu padalo na um da traži, niti je kome padalo na um da ga pita za to. Često je kupljeno od naroda oružje, ali se Relji nikad zaptije ne svratiše ni na kavu.

Ali ovamo da bude knez ili da sjedi u kakvom carskom medžlisu, nije htio ni po koje blago, niti je dao kome svom, iako se znalo, da su njegovi stari sudili na Zmijanju, i da je on potomak od Zmijanja Rajka što se u pjesmama pjeva.

sam s okorjelim mrazom i ledom na duši, i tvrd kao kamen, crn kao ogorjeo panj u planini, spusti se iznad ognjišta, na kome se vatra gasaše...

Zar da ja ostavim svoju zemlju, svoje kaleme i velike voćare, koje sam ja glavom sadio i podizô?!... Kome da ostavim? Švabi... Ličaninu! A moj Stole, moja slatka duša, kad odraste, da ide tom Švabi u najam!...

rišćanine, ne upleći se u moje stvari, jer ćemo, 'vanđelja mi i časne trapeze, izletiti pred vladiku, pa ćemo pitati kome je dodata sinđelija: meni ili tebi!...

Sud je sud!. Bole, nasul'te se 'vođe, u selu, pred svojim ljud'ma, jer kome današnji sud sudi... Tuj su one molbenice, oni protokuri, tuj one zakrpe, tuj troškovi... Ne ide, djeco, pa et'!...

Svaku ženu zove Đurđijom. Pakosno se i zajedljivo sladi tim imenom, u kome se nešto podrugljivo, nisko, nečasno krije. „Dijete, dijete, čuvaj se seljačkije' Đurđija, Hristos i' ubio!

I danas mi se čini da mi je to bio najzadovoljniji čas u životu! Prestade i, sav blažen, zadovoljan što je imao to kome ispričati, sjede na prag. — To je đed tog paščeta, ako počem nijesi znao.

— Časne mi trapeze, ja ću š njim večeras morati podijeliti mejdan kô birzemanile s Asan-begom Čekom od Sane, pa kome Bog i sreća junačka voljadne! Jedva ga umiriše i svladaše da ne podvrisne: „Stoj! Budi mene miran!

(Jedva ga uhvatiše i svezaše.) Pisarčić (sav blijed): Što si ga pustio, magarče? David: Kome ti to veliš, magarče? Sudac: Što si ga driješio, budalo? David (smije se): Ama, čekajte, ljudi, da se malo priberem!

Ali ljuta je, da Bog milostivi sačuva! Sudac: Što se ne potužiš parohu, pa nek je izgrdi? David: Kome reče da se potužim? Sudac: Parohu dotičnom? David: Šta je sad jope' paroh? Pisarčić: Pop, pop, Davide.

— pasulj grahorast — zelenkastosiv graša — starinski revolver gruntovnik — činovnik u gruntovnici, nadleštvu u kome se vode zemljišne knjige deverati — teško živeti, mučiti se delija — turski vojnik; junak dert — jad, tuga, briga

Bojić, Milutin - PESME

(1914) U KLANCIMA SE MOJA DUŠA VIJE MEĆAVA Beskrajna i bela poljana počiva, Kao mrtav heroj zaleđena trupa, Kome beli pokrov lovore prikriva. Sve je pusto, kao da kletva pristupa.

No tada i tvoje pogrepšće se ime; I tad zalud ploče slaćeš sa Sinaja. Čime slavu svoju dokazaćeš, čime, Onom kome smrt je igra sred saraja? Tada zalud ploče slaćeš sa Sinaja!

XX Zviždala je zima, kad smo ovde bili Kraj ovoga žbuna, što sad zelen lista, Po kome proletnjeg sunca sjaj se blista.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

ANĐA: Pa lepo, 'ajd' da razgovaramo ljudski i pametno o tome. MARICA (dočepa flašu s vodom. Odlučno): O čemu? O kome? ANĐA: O... Đoki! MARICA (ostavi flašu): Ša da govorimo? ANĐA: Pa tako, da mi kažeš ko je to, šta je, kakav je...?

(Odlazi desno.) IX MARICA, zatim JOSA MARICA (sama): Ja ovo neću da trpim. (Uzima sa stola tanjir na kome je ranije bila čaša s cvećem.) Počeću da lupam sve po kući, pa im se mora dosaditi.

Otkad ih tražim, čoveku prošao rok za žalbu zbog toga što se izgubila akta. ŽIKA: A ti drugi put, ako hoćeš da kome ne prođe rok za žalbe, nemoj da mećeš akta na moj sto. Ne meći mi na sto ništa što ima roka, razumeš!

Uloživši nečuven trud i požrtvovanje, uspeo sam uhvatiti lice o kome govori vaš telegram Pov. Broj 4742. Prilikom hvatanja izložio sam lično život opasnosti, jer je zlikovac nasrnuo na

Ja ću podneti tužbu za nanetu mi uvredu. KAPETAN: Sasvim. Podnesi je meni! VIĆA: Znam ja kome ću podneti! (Iz kapetanove privatne sobe čuje se tresak, kao kad se razbijaju sudovi.

A šta da mu pošaljem, gospodine Žiko, je l' onaj lek od zatvora i ovo pismo u kome smo namolovani ja i gospodin Vića! Je l'... 'ajde reci!

(Klone u stolicu.) Ja ne smem da je čitam. Čitaj ti, gospodin-Žiko! (Daje mu.) ŽIKA (čita): „Lice, o kome je reč u vašem telegramu od sedamnaestog ovog meseca uhvaćeno je u srezu ivanjičkom...” KAPETAN: Eh, na zdravlje!

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

veka. U Danilovom delu je stoga u prvom planu čovek i njegov odnos prema dobru i zlu, a istorija je fon na kome se rešavaju pitanja ličnosti, morala, ideja.

Od seljaka tako postaje hajduk, od domaćina - zaštitnik naroda, od porodičnog čoveka beskućnik, kome su "mač i puška i otac i majka,/ dvije male bratac i sekuna,/ oštra ćorda vijernica ljuba,/ tvrda st'jena mekano

iz Vukove zbirke osveta nad Bećir-agom i aginicom priziva se s uvodnom scenom mučenja mladog hajduka Malog Radojice, kome Turci lože vatru na prsima, prinose guju prisojkinju, zabijaju klince pod nokte.

Klasična srpska narodna lirika u obliku u kome je do nas došla prevashodno je lirika sela, pre svega izraz različitih vidova patrijarhalne kulture, koja je vekovima

Čak ni prisilan, mukotrpan kolektivni rad, o kome ima podataka u srpskim srednjovekovnim spomenicima, nije našao mesta u narodnoj lirskoj poeziji.

novina, proširiće svoja razmišljanja: "Pjesme, zagonetke i pripovijesti (poslovice) to je gotovo narodno knjižestvo kome ništa više ne treba nego ga vjerno, čisto i nepokvareno skupiti; ali u pisanju pripovijetki već treba misliti i riječi

Tako se obrazuje jedan poseban oblik u kome se književni jezik pojavljuje, prilagođen potrebama razvijene urbano-intelektualne sredine: za njega se odomaćio naziv

U Mostaru (Hercegovina), u kome je Šantić rođen i iz kog nije odlazio, formirana je grupa srpskih pisaca oko časopisa "Zora".

Osporavanju je postepeno podlegalo sve, ili gotov sve, što je pripadalo ranijoj književnosti. Osporavanje kome su bili skloni mladi pisci nije, međutim, dolazilo samo od opšte skepse izazvane surovim i, za mnoge, traumatičnim

Ali je zato osobitu ulogu dobio jezik, poglavito jezik Beograda, u kome je S. Vinaver pisao kao o mešavini zahvalnoj za dramsku obradu.

Zatim, o Hazarima, narodu o kome se gotovo ništa ne zna, dao je da različito svedoče tri civilizacije, tri religije: hrišćanska, hebrejska i islamska.

Nastasijević, Momčilo - PESME

IX Korak ih povazda u lov. Zamku to zapinje ruka, noga u zamci. Love, a ulovljeni. S večeri, tugo, ko kome plen? X Krst na raskršću tu nauka. Sina ne raspeste vi, raspeo se sam. Ni nedra majci, ni bedra.

I peva jezik moj proročanstvo, Kao što trska peva u književnika ruci. Ti najlepši sine čoveka, Kome s usana i kroz poj Milina bije nadaleko Nek Božji blagoslov te prati na vovjek.

10 I snova da sastavimo se, i snova da vidimo se, i snova u Hristu da sjedinimo se, samome tom, kome slava sa Ocem i sa Duhom Svetim u beskraj na veke, amin.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

I onda bi nastao onaj posle ručka kućni, tih mir. Čudan i čisto nem mir. U kome svi oni: i Mladen ispred kuće s knjigom ili tablicom, i baba u bašti, i mati mu unutra opkoljena belinom rublja,

U podrum nije smela da zaviri, još manje da bez babinog znanja što uzme ili dâ kome, kao i ženama po komšiluku da sme od posuđa što na poslugu da dâ.

Ali, Mladena su uvek zaticali u poslu. Ili, naslonjena na tezgu sa uzdignutim kolenom i na njemu tevter po kome je beležio veresiju, pazar; ili, tamo, u magazi, kako lakše stvari vuče, uređuje.

i celim svetom kao posvedočio, dao dokaza, i sve njih potpuno uverio o sebi: da će biti onakav kakav treba da je sin na kome ostaje kuća.

Vidi! Vidi kako je sve čisto! U redu. A ti? Ni kome si dao, ni od koga uzeo! Nigde ništa zavedeno! Hajduče, u goru, bre!...

A ovom mome i donesi, i prinesi, i vodi mu račun, aja! Hajduk! Ni vodi računa kome daje, ni od koga uzima, već samo gleda kad će dućan da se zatvori, pa a po maalama, a sa devojkama, pesme, igranje!

radnju, nego kad sasvim odskoči, podiže se, i uze sve u svoje ruke i postade ono što je u redu, kako treba da je sin na kome ostane kuća, radnja...

I, sažaljevao je nju, sebe već ne. On zna da mora da radi kao što treba, dolikuje čoveku, sinu, na kome je ostala kuća, majka, baba, brat.

još sa čaršije video se svekar joj kako i on iz dućana, na ručak, odmor, dolazi, a uvek sa zavežljajem u rukama u kome je bilo darova, slatkiša, ponuda, za »njegovu« Jovanku; on, čim bi video Mladena na svojoj kapiji i sproću babu, odmah,

A oseća kako je bolan. Ide razbacano, mlitavo. Sve što je trebalo da se učini, kome novac dâ pod zajam, čija kuća, vinograd, njiva kupi, to je sve vršeno preko babe.

Naročito iz rodbine, komšiluka ili poznanika, kad bi kome trebalo novaca, nijedan nije se obraćao njemu lično, kao stid ih bilo, a i bojali se da ih ne odbije, već bi uvek prvo

On se činio nevešt. Uneseno, mirno, zavijeno, odgovori joj: — Snaške, kome ja na put stajem? Ona, nadajući se toj njegovoj mirnoći, kao da se nije dala da zbuni, već nastavila, čisto oporo: —

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

To se radi ovako. Kad kakav čovek ili čeljade dođe blizu do mesta na kome zidari rade, majstor uzme p. i krišom njome izmeri čeljadetu senku; po tome pojede svoju sopstvenu pogan, i onda uzida p.

Bolesnik od vrenge (sifilisa) treba da za 40 jutara pije tej od p. (SEZ, 13, 1909, 370). Sok iz korena, ili zejtin na kome je koren ispržen, sipa se u obolelo uvo (SEZ, 17, 118 ud). Voda u kojoj je potopljen koren p.

Naročito je interesantan b. kralja Milutina. Prvoga dana kod njega se drži sabor, koji kulminira u obedu, pri kome mesto u začelju zauzima bor; oko bora izvode se i viteške igre, i igra kolo, pevajući pesmu (svakako obrednu) u kojoj

Dimitrijević). Više manastira Mileševa u selu nekad Mileševcu sada Hisardžiku, u kome žive Srbi muslimani, nalazi se bor iz najstarijih vremena, koji čuvaju kao sveto drvo.

kuću (SEZ, 19, 142); preperuga čeljad u kući (SE3, 16, 157): čobanin na Đurđevdan ovce (SEZ, 19, 56); bajalica mesto na kome je bolesnik »ograjisao« (SE3, 16, 276); u vodu u kojoj se gasi ugljevlje meće bajalica b.

II› Heіdelberg, 1910, 86 id); đurđevski kolač mesi se ćuteći; za ostale kolače stvar je jasna s obzirom na dan o kome se prinose. U Sarajevu su nekad na božićnim kolačima bile izrađivane tice od testa sa granom od b.

koje pati od glista (GZM, 12, 1900, 138; 151); na glavu bolesniku od zapaljenja mozga (SEZ, 13, 377); na leđa konju kome su ona izranjavljena (SEZ, 40, 383). Istucanim b.

Kod Šida (u Sremu) spominje se jedan izvestan b., na kome ima najviše vila (іbіd., 122). B. se rado upotrebljuje za zapis (v. t.), i u tom slučaju tabuiran je (SEZ, 16, 151).

grančica, SEZ, 14, 134). Pored mesta na kome se, o Ivandanu, lože (lustrativne) vatre, usađuje se (odsečena) bukvar; devojke je okite cvećem, i ona tu stoji

On je i sastavni deo melema kad je kome »oteklo oko srca« (GZM, 20, 1908, 347). GLAVOBOLKA Nіeѕwurz ѕchwarze ‹= Schneeroѕe› (helleboruѕ nіger).

bolésti) uopšte, ma u kom se obliku javljali. »Bez glogova koca ništa mu biti ne može«, kaže se o nekom kome je teško dohakati (Vuk, Posl., 178). Noću treba sobom poneti g.

Da se mrtvac ne bi povampirio, zabadaju se takođe u grob g. šiljci (ŽSS, 343). Kad se ne zna tačno u kome je grobu vampir, treba, za svaki slučaj, pobiti u sve nove grobove po jedan g.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Ali da ti pravo kažem, ne bije me briga za nju! U dućan kad stigoše, nađoše silu ljudi. Nadstojnik Vaso određuje kome se ima dati sijeno, a dućanski momak bilježi u trgovačku knjigu. Gazda Jovo pije kafu u pisarnici. Deset je sati.

— Pitaj ga komu ostavlja, — veli Ilija Ždralu, pa ćeš čuti. — Radi, a da kome? — Meni tako reče sto puta u bolesti ... Voli ga, bolan ne bio, kao rođenoga brata! A i jesu braća ...

— Ha! Jesam li vam rekao? — veli Ilija. — Ostavlja sve mome Radi, a i kome bi nego njemu? —Potvrdio je glavom, — veli Krilo. —I čuo sam: „Radi” , — prihvati Ždrale.

Petar ih ustavlja, a komšija Pavao, pijan, kome se već davno zamiču oči za Cvijetom, ljutit što ga Radivoj preteče, hvata je rukom, da je istrgne iz Radivojeva

Što ona, pored ovakoga momka, Radivoju voli? — Ma'ni ti to, striče, — veli Rade mirno, već neka ona reče kome voli. I upita sestru: — Cvijeto, kome voliš? Voliš li Radivoju? Curin poplašen pogled pade na Radivoja.

— Ma'ni ti to, striče, — veli Rade mirno, već neka ona reče kome voli. I upita sestru: — Cvijeto, kome voliš? Voliš li Radivoju? Curin poplašen pogled pade na Radivoja. —Hoćeš li poći s njime? — priupita Rade. —Hoću!

a ako ti bude krivo, znaš gdje si se rodila. Cvijeta poplašeno gleda uokolo i ni na kome od kuće ne ustavi očiju. Svi je nagovaraju da se povrati: i Rade, i majka, i otac, pa kako da svima odoli?

II Nekoliko dana iza Ilijine smrti, gazda Jovo pošalje Radi pozov u kome ga opominjaše na isplatu duga. Te pozove razašiljao je gazda obično dužnicima kad je hteo da dug čim prije od njih

U čelu stola posadi pop Vrane staroga fra—Jeru, goleme, kratke šije, ćelava, kome su i sami prsti na ruci pretili; o desnu mu sjedi gazda Jovo, do njega stari kaluđer otac Dionisije, oštra duguljasta

samo da troška ima, i ne mogu da se načude kako je on tako danas podatan i razgovoran, on, što bi iglu oglodao, i kome usta obično ćute, a samo oči govore.

Gazda Jovo sastavi dopis za jedne srpske novine, u kome navaljuje na braću—nebraću koji niječu srpsko ime, a u isto doba sramote srpske svetinje, za koje svaki patriota mora da

Pa po čemu da bude zemlja njegova: je li mu djedovina, je li je svojim znojem igda nakvasio: — Ni svoga poroda nema ... Kome će ostaviti svoje grdno blago, kome podijeliti zemlje?... Zar da sve ostane onome kopiletu... A ko zna i je li njegovo?

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Nisam sklon preterivanju, zaboga, pa zar nisam monah kome je zabranjeno svako oduševljenje telesnim obličjem. Došla je i ta noć.

Bio bih prazan kao stari badanj u kome više ne grgolji voda. Da li bih osećao svoje telo? Da li bih u nekoj bistroj bari mogao da pogledam u svoje lice, makar

Video sam tu fresku u Arilju. To je stvarno ružna i nerazumljiva slika, nekakav metež u kome se ništa ne može razabrati: ni ko su apostoli, ni ko su Kajafini ljudi. Juda ljubi Isusa.

bi pre skapao od bola kao otrovan pas nego što bi i jednom rečju pomenuo kako mu je do nje stalo nešto više nego bilo kome od nas. Čini mi se da ga je oborila sopstvena gordost.

„Ne mogu poveriti ljude čoveku kome nije stalo do života.“ I Pipac mu nije čovek po ukusu. Za njega Lauš kaže da je skitara, baš tako kaže: skitara.

Gomilu smrdljivih kožuha, nekoliko iskrzanih i zarđalih mačeva, toljaga i budža od drenovine? Kakav je to rat u kome nemam nikakvih drugih izgleda nego da najurim u bekstvo šaku odrpanih smetenjaka i strvinara koji ništa drugo i ne rade

Neće biti straha od božijeg suda. Ako Dorotej posrne, posrnuće najbolji među nama. Onaj kome se veruje više nego svem našem čteniju i bdeniju. Sačuvaj nam Doroteja od greha.

Strela je odapeta na bludnoga sina koji je zbunjen i pokoleban, kome bi valjalo uputiti malo ljudskog razumevanja i saosećanja, a ne strelu.

Matija je eto samo običan mladi čovek kome je pod nosom zamirisala vruća ženska koža i, ma kako to izgledalo strašno i meni i Nikanoru kad gledamo svojim umornim

Dobro je ono što je korisno. Udobnost i komocija nikako ne smeju biti narušene. Kome je istina potrebna? Kome je potrebna čistota vere?

Dobro je ono što je korisno. Udobnost i komocija nikako ne smeju biti narušene. Kome je istina potrebna? Kome je potrebna čistota vere? Možda će jednoga dana Dorotej biti slavljen kao svetac, a Nikanor kuđen kao zlobnik.

Jelena Lauš hrče. Rutave grudi mu se dižu i spuštaju tako ravnomerno kao da osim spavanja, kome se tako zdušno predao, na ovom svetu ničega drugog nema.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Al' sećanje me goni živo I uspomenâ moćni glas! Ko smoren putnik iz tuđine, Kome je mrzak život mlad, Na obalama bujne Drine Ja često sanjam onaj grad U kome buru prve strasti S veselom pesmom sretah

Ko smoren putnik iz tuđine, Kome je mrzak život mlad, Na obalama bujne Drine Ja često sanjam onaj grad U kome buru prve strasti S veselom pesmom sretah ja, I san, ispunjen čudne slasti, I dan bez mira, noć bez sna...

GOSPOĐICI N* Poklonik muza, ja i sada Zvucima lire zdravim vas Iz okoline šumna grada Što slavom svojom diči nas. Kome sam gradu kao dete, Nepoznat jošte s pravim zlom, Proricô dane slave svete U patriotskom žaru svom.

U kom je sve što srce ište I što napretku daje let: Različne škole, pozorište, I viši svet i niži svet. U kome ima sjajnih dvora, Bolnica jedna, bolnih tma, I farmacenta i doktora, I pored toga - groblja dva.

U kome ima sjajnih dvora, Bolnica jedna, bolnih tma, I farmacenta i doktora, I pored toga - groblja dva. U kome ima gospođica (Salona naših pravi kras!), Žemanstvo, zbilja, bleda lica, Slabačke grudi, tanak glas.

Čudna, mračna pesmo! Ko je tebe pisô? I u kome groblju leži otac tvoj? Strašan je i tužan tvoj sumorni smisô Kô i život moj.

No ko veruje moru, na kome zamišljen stojim, Kad iznenada počne strašan i grozni boj? Šumi, O šumi more! U dubinama tvojim Ja duh ogledam svoj.

Tako je plakala ona vazdan i svu noć gorko Vrteći vreteno tanko. Ona je molila boga, Da joj bar mesto kaže, na kome okonča Pavle, Te jednom da vidi jošte umrlog jedinca svoga.

Neka munja nebo pali, Oluj šumi po dolini S olujom smo drugovali Na Dervenu i na Drini. Ne boji se burnih dana Kome dušom bura leće: Na poljani od megdana Kao orkan on se kreće...

I po kamenju tvom Ja stupam umornom nogom, da ime urežem svoje Na sarkofagu tom, U kome počiva život minulih vekova davno, I trijumf života večnog.

Prilično vremena prođe dokle se razabra malo i k sebi zabunjen dođe. On vide da nije vajat no čardak na kome leži, Oseti nekakvu studen, a koža čisto se ježi; I glava teška mu zdravo.

Zar sve što čovek sniva Mora se na javi zbiti, da bude istina živa? Ne, to ne mora biti. I mučno dođe mu tada. Kome se i zašto sveti? I gde se krenuo sada?

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Do nje je zoološka bašta; njeni prvi počeci potiču još iz vremena Aristotelovog, kome je Aleksandar slao sa svojih vojnih pohoda razne egzotične životinje; sada se tu neguju, brižljivije no divlje zveri,

U tom muzeju pronađoh danas jedan starinski durbin, udešen za izvlačenje, a obložen požutelim pergamentom na kome je lepim gotskim slovima sa uobičajenim ukrasnim šarama ispisano ime i prezime moga pradede Todora.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

, vek pre Erićevog Vašara u Topoli. Međutim, deo pesme u kome trgovac ubeđuje kupca da kupi već pohabani kaput, šaljivo predstavljajući „mane“ i trošnost kaputa kao njegove vrline,

Pokretač je lista Šumadinka koji uređuje od 1850. do 1857. i almanaha Šumadinče u kome je objavio svoje basne u stihu.

Stanković, Borisav - TAŠANA

(Sasvim besno unosi se materi u lice): Čuješ, ti, evo ja tebi sada kažem, a ti svima: ocu, hadžijama, i kome hoćeš, da ja više ovako i ovde neću i ne mogu. Ili da me odavde vodite, sklonite nekud, ili ću ja sama... Ja ću, ja...

Oh, kako bi mi bilo kad bi me neko tako žalio, tako voleo, tako čuvao; da mi je nekog kome bih umoran mogao doći, mogao uzeti mu ruku i metnuti je na svoje čelo, da mi se ohladi, umiri.

Sa zavrnutim rukavima, te mu se vide još lepše i nežnije ruke. Obučen u dosta aljkavo odelo, ali po kome se vidi da je, kad je prvi put krojeno i šiveno, to bilo sasvim raskošno odelo. Uvređen, a i dosta zbunjen).

u isto vreme... SAROŠ (otvoreno): Zašto greh? Rekoh li ja to kome? Eto, ti si tu, pa reci: pogledah li te kako ne treba? I da pokojnik ostade u životu, ostala bi mi sestra.

Anasonlika od sto godini. Još Adži Derviš odi Perister planinu što gu piješe, pa sag ti će gu piješ. I kome da davam taka raćija? Zar za komšije i ristijani? Ta stoka neje za taj raćija.

KAFEDžIJA (osluškujući i strepeći da ne odu svirači na drugo mesto): Šta je, kome sviraju? KOSTA (ulazi): Meni, meni. Za moj račun. I mladoženjsko sam oro igrao.

Pa eto dođoh s njima da te pitam: kad i u koji dan pada? MIRON Kakav: »parastos«, »pomen«? Kome za dušu? MLADEN (začuđeno): Dedo, što pitaš tako?

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Ali kad sam već počeo, de, recite mi, zašto svet meni pakosti, zašto me kalja? Jesam li kakvu sreću video? Jesam kome šta skrivio? Smetam li kome?

Jesam li kakvu sreću video? Jesam kome šta skrivio? Smetam li kome? Ceo dan radim kao stoka, s jednim momkom; pred veče prosto pretrgnem, legnem na onaj moj krevetac i izjaučem se u

„Vesela udovica” rodi sina. Krstiše dete Srećko, jer je roditeljima sreću donelo. Malo beše, pa dođe drugi srećko, kome majstor Kosta, iz zahvalnosti prema ženi, izabra ime Rista. Posle dve godine dođe i Seka.

Kad smo se ono jedared, ima godina, počeli raspravljati sa švapskim grobljem: ko kome prelazi granicu i sahranjuje mrtve u tuđu veru, mi odovud rešismo da ćemo iskopati jendek. I jedne noći počesmo kopati.

U tasove spušta dobru paru. Prosjacima pred crkvom, koliko ih god ima, udeli. Naravno, skreše oštru reč kome treba, ali udeli. Bože prosti, tako je i s popovima radila.

Gospa Nola se gorko osmehnu. Znala je ona i ostalo od palanačkih razgovora. Palanka doturi kome treba sve što hoće. Bežična poruka, to je izumetak palanaka.

u takve se zbunjene momente, ako je Bog hteo, nalazio u tuđoj kući odjedared čovek na koga kuća ni pomislila ne bi, a kome se u taj teški čas obraduje kao spasiocu, preceni mu usluge, nagrađuje ga daleko preko zasluge.

Šta ću, sednem, i varam je... A da je pitaš šta će joj sve to? Nikuda na svetu ne ide, malo joj ko dolazi, nema se kome pohvaliti, a i ne želi da se hvali...

Trojka naša pomalo ramlje — nasmeja se jednog dana Branko, kome je bilo žao što se Pavle tako odelio. Branko i Milan se viđali vrlo često; čak su neke stvari zajedno prelazili.

Naposletku tih pet forinti zaštedi onaj kome ja svaka dva meseca nosim otplatu za uzete knjige. Taj ti bratac baci mojih pet forinti u fijoku onako otprilike kako

Dopusti da te zapitam: kome pišeš i govoriš, kad francuski pišeš! — Pavle pocrvene jako. A Branko, kada je to opazio, pocrveneo još jače.

Maločas, ti reče, i s pravom, a sigurno i spontano: kome govorim kad francuski pišem. A mene je na tu reč znoj probio!

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Smej i šala, drugo ništa nije ovde za njega zgotovljeno. I ako se koji i takav dogodi kome je mozak s paučinom od polak prsta zlobe, pakosti, nenavisti i nezadovoljstva pokriven, takovom jošt napred sovetujem

sočinitelj svoje delo za suvoparno izdati, prevoditelj svoju u tom nesposobnost uviditi, podražatelj istovetne reči onoga kome je podražavao u svom delu primetiti, a kradljivac opomenuti se da krađa nije dugovečna i da joj se mora trag pronaći.

štaviše, vidio sam i takog vešati koga je mati kao oči iz glave čuvala, na koga je pazila da ga muva ne dodirne, i kome je tonom Pitije ne jedanput, nego svaki dan proročestvovala da će biti veliki gospodin, ako mu je oca slabo ko i

« Ja znam da se nijedan čitatelj neće na ovo čuditi kome je poznata Dok Kišotova borba s vodenicama. No neka sami kažu nije li bolje i ovo nego da im predstavljam kako se

Ona kako legne, taki bez brige zaspi, ali Roman, kome miris nesnosni nešto malo dosađivaše, morao se na drugu stranu okrenuti, i počne kopati nos šta će s njom raditi.

— iznenaditi IDEALIZMUS — privid, iluzija (u skladu sa postavkama subjektivnog idealizzma-iluzionizma prema kome svet postoji samo u duhu koji ga saznaje) IZDAVATI — izgledati (u izrazu: to mora lepo izdavati) IZJATIJE — izuzetak

da se opravda« ODNOSITELNO — srazmerno ODUŠKA — otvor za prolaz vazduha, za vetrenje OKRETALjKA — deo vetrokaza na kome stoji pevac OLADITI — (ironično) pobeći, uteći, umaći OMEGA — naziv poslednjeg slova grčke azbuke (alfabeta, vidi

OPREDELITI — odrediti OPREDELENIJE — određenje, cilj (opredelenije puta; život bez opredelenija); vokacija, poziv kome se neko predaje (k moralnom opredeleniju teže »posvećuju život ostvarivanju moralnih načela«, protiv svog opredelenija)

POLZA — korist POLN — pun POLOVAČE — bure od pola akova (akov, mera za tečnost od 50 l) POLOŽENIJE — stanje (u kome se neko nalazi) POLUČITI — dobiti, postići PONE — bar, barem, iako PONjATIJE — pojam POSEŠTENIJE — poseta POČEM

) — (skraćeno od) prijatelj PRINADLEŽITI — pripadati kome, ubrajati se među PRINCIPAL (nem. Prіnzіpal, iz lat.) — starešina, gazda; načelnik, poglavar, gospodar PRIOBRETENI —

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

“ te biografiju tako kroje i doteruju kako bi što lepše stojala onome o kome pišu. Ako je dami ružan struk, krojačica će napraviti hiljadu mašnica da ga pokrije; ako je književniku ružna prošlost,

Babica je tom prilikom konstatovala i to da sam sa rođenjem zadocnio punih sedam dana. Ja ne znam po kome sam redu vožnje ja trebao da stignem sedam dana pre, ali znam da sam u tom zadocnjenju celoga svoga života ja video jednu

na primer, zna se ovo: šesnaest puta sam prevrnuo tanjir i prosuo supu sebi u krilo; tri puta sam upadao u kazan u kome je bila spremljena voda za pranje rublja; jedanput sam ispao kroz prozor; jedanput turio sestri prst u oko; dva puta sam

i jednostavna pitanja, već sam se starao da ona budu što komplikovanija i činilo mi je naročito zadovoljstvo da onoga kome postavljam pitanja dovedem u što veću zabunu. — Jesu li sunce i mesec muž i žena? — Zašto žene nemaju brkove?

je nastala jurnjava oko razmene stvari, razna sumnjičenja i porodične neprilike, što se sve svršavalo na mome turu, na kome je već bila ispisana tradicija prošlih vremena.

Tako sklopljeno ministarstvo držalo je sednice gdekad na drvljaniku, ali mnogo češće čak gore na orahu, na kome bi svaki ministar uzjahao po jednu granu.

i tako sočne da bi primamile i svaku drugu vladu, — David Mešulam iznese jedan slučaj međunarodnoga značaja, pri kome je jedan naš podanik teško stradao, radi čega moramo, ugleda našega radi, pribaviti satisfakciju.

da se o ispitu nije stvar otkrila time što i ja i moj učitelj nismo podjednako znali ni reči da odgovaramo iz predmeta kome me je on podučavao. Eto, tako je to nekako išlo, pa ipak se guralo iz razreda u razred.

uverenje da je pametan, te se otad Bertold, imajući takvo uverenje, busa u grudi tvrdeći da je jedini čovek u Srbiji kome je zvanično priznato da je pametan. Slično tome izgleda mi i maturantska svedodžba, koja priznaje zrelost.

Pa ipak, učitelj osnovne škole kome sam ja dopao šaka bio je dobar kao dobar dan, tako da je onaj štap što je visio ispod ikone sv.

Ali to je još najmanje što je mi nismo razumevali, no sam ja uveren da je ni sam gospod bog, kome smo je upućivali, nije razumeo i, da mu je to bilo moguće, izvesno bi policijski zabranio onu dernjavu koju smo mi

isključivo ženski način, ali mislim na ono što se oko svake žene, kao oko imenice u gra matici, vrzma po jedan član, po kome možeš poznati kog je pola žena, a mislim i na to što i žene, kao i imenice u gramatici, uvek imaju nastavak i što taj

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Da se lagano privučemo opet drumu. A tada galop... pa šta kome Bog dâ. — Dobro! — prihvati odmah poručnik Kosta. — Objasnite ljudima, da se ovo obavi bez ijedne reči — sa naglaskom

prostosrdačno uzviknuo, kada je video jednoga našeg književnika: — O, dragi prijatelju, ako vama neću dati samar, ja kome ću! — i potapšao ga po ramenu. Ono malo robe po dućanima rasprodano je. Radnje su zatvorene. Kafane prepune.

A i kome bi padalo na pamet sada, u ovom jadu... Imalo ih je koji su već klonuli od umora, i tužnog pogleda zure negde u daljinu

Imalo ih je koji su već klonuli od umora, i tužnog pogleda zure negde u daljinu kao neko kome je kuća izgorela, pa sad posmatra jadno zgarište.

Poručnik Luka dira ga. — Bre, Grujo, ličiš mi na pevca kome su isekli rep. — Vala, gospodin poručnik, umalo da izgorim noćas. Zaspao naš požarni i poduhvati nas vatra.

Trebalo je sada njega izvući. Možete zamisliti muke toga čoveka, kome su obe noge slomljene, i koga mi sada vučemo preko šiljatih stena. Kada smo ga, grešnika, izvukli, on je bio mrtav...

A ovaj mu ono odgovara. Jer pre bi pešak i odelo skinuo sa sebe, nego što bi pušku dao. — Šta mislite, ko će kome pre da podvali? — pita Živadin. — Zar još pitaš!...

Poznadoh ga odmah. Bio je to onaj mališan kome je umrla mati pokraj puta u Albaniji. Dete se valjda ne seća onoga dana kada su ga otrgli od majke.

bokovima Vetrenika između šume od kestena nagučilo se stenje, čvornovato kao stisnuta pesnica, i kao da nekome preti... Kome?... Sigurno ljudima, koji su došli da poremete iskonsku tišinu.

— Gde tebe nađoše iz druge divizije? — njegov pogled bio je oštar, a lice ustreptalo, kao u čoveka kome svakoga časa lebdi smrt nad glavom. — Eto... tako — izgovorio sam reči grcajući. — Grrr-u!... Grrr-u!

„Ako umrem, neka ovo pismo preda njoj (vi valjda znate kome), a dnevnik mojoj majci.“ Ne menjajući ni jednu reč, prepisujem doslovno dnevnik onih nekoliko dana koji su prethodili

Vojnici gledaju unezvereno i jedva ponešto odgovaraju na naša pitanja. Vodnik, potporučnik Radonja, kome je komandir bugarskog eskadrona, pored ostalog, oduzeo i svu ušteđevinu, oko 1.500 drahmi, takođe ništa ne govori.

Petrović, Rastko - PESME

reka, Sve do čudnih jezera kojima nebesa silaze u ponor, Silazeći maticom svojom ko šibljiku odnese i zeleni Bor Kome je žurio negda gospode zbor na dogovor; Taj bor, taj divni zeleni bor, Dedova mojih zeleni bor. MESEC PUN Vыhožu...

IZ KOVNICE IZAŠAV O šumo, goro, zagrlim li te jutros breza mirisnih Bi stid me veka o kome priču usnih: Da otac je hladno pogubio svoga sina, Pa u senci ga zakopao velikog moga mlina, A da lav mladunca svoga

kroz prebele šatore Za smešnog mladića (Kome se vizija detinjstva povraća!) Crveni zrak mozak da probode! duboka zvučna šuma podseti na stado mladih jarića; Ja vam

kolač u čanku praznu, U nj streseno mi poštenje, U nj fosile i fiks-ideje; I učiniću im to za kaznu No zašto, i kome! U ovoj noći svi su čankovi prazni, U ovoj noći ni jedne fiks ideje, Odvratićemo glave. Budva, 23. VII 1922.

Ne veruj, ne veruj ipak, u brlog, dim i tortu, Zanosu novom begunac kad preda vizitkartu, Prosjaku kome starom što čuva ulaz u portu Kartu ovoga sveta!

Svršavam svoje uobičajene poslove, i ove sad uslovljene izvanrednim događajem o kome je reč, kao da se sve zbivaju istovremeno.

Nisam li ga tom jarošću podelio na četiri jevanđelja! Ali nema do jedne sobe u svetu, kud bih hteo ući. i na sto (po kome je nemoguće nalaktiti se i, vrlo malo namrgođen, odmoriti se u ćutanju) udariti ogorčeno pesnicom - dok pljuvačka klizi

A šta se mene tiče vaš mir! To nisam ja o kome je reč, već jedna savest čista, izdvojena, koju sam hteo spojiti uz kakvo ime.

Na trgu, naslonih se opet na zid, plačući u strašnom bolu: Taj život, u kome svaka strast oteče naglo u uspomenu: Taj život gde se ne usudih ubiti draganu onu golu, I gle utopih i nju, i

”Ja ću nameniti tebi taj grob!“ VUK III Ne, ne, ne! Ja sam jedini kome je Sunce u snu ležalo na grudima, Pritežalošću teškom svojom unosilo mu u san mučenja, Imađah otvorene vene, zasečene

S visija u krug dopre li krik Imena tog, za mene jedina reč, Jedino ime kome odaziva mi se duh, U svim pravcima tada zakorača moj lik A šum koraka tih ne shvati dalje sluh.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Rasu se mravinjak kao šačica peska. Uzalud su ga mravlja deca molila da ih poštedi! Uzalud su mu nudila pomoć! »Kome bi još takvi mogli da pomognu?« — pomisli dečak prezrivo, i ne obazre se odlazeći.

Kako da ostane na dnu mora, kad je Cvet kome se zaklela na vernost čeka? Kapljica još i ne završi svoju besedu, a iz okruglog trbuha Morskog Cara provali smeh.

Voleli su starac i dečak svoju kuću, kao starog vernog drugara, ali još više voleli su drveni čamac kome su nebrojene bure brojale rebra.

Ah, da! Ako postoji kula i u kuli Princeza mora postojati način i da se do nje dođe! Ali, kome da se obrati? Koga da pita za savet? Roditelji su otišli da zarade koru hleba. Brata i sestre — nema.

— Ja nemam šta da ti dam... — majka zaćuta, a Varalica se zamisli. Ko bi pristao na podvig pri kome se ništa ne dobija, a život gubi? A opet? Nema tog koji je Smrt — varalicu nad varalicama — prevario.

— reče. Ostade mlada majka da se bori za život svog deteta, pođe Varalica da izvor života. Kome je bilo mučnije? Kome teže? Dug i opasan je bio put.

— reče. Ostade mlada majka da se bori za život svog deteta, pođe Varalica da izvor života. Kome je bilo mučnije? Kome teže? Dug i opasan je bio put.

Radan je ne sme poveriti ni majci, niti bilo kome drugom. — Sad igraj! — šapnu Micko i poverljivo se naže ka dečaku. Pažljivo, kao da mu se radi o glavi, okrenu Radan

Niko ga nije video! — Ljudi bi odlazili svojim poslom, a dečak je ostajao sam, dok konačno ne srete jednoga starca kome se činilo da je, nekada davno, čuo da postoji nekakav Zaboravljeni Grad sa 3amkom.

Ako bih naslikao nečiji lik, sve dok postoji cveće, onaj kome pripada naslikano lice umro bi ili se pretvorio u cvet!

Što je napusti svet leptira i pčela, poče zaobilaziti brbljivi ptičji narod? Konačno, dođe i trenutak u kome je slikar mogao da počne sa slikanjem Caričinog presvetlog lika.

Ali, još pre nego su lestvice bile donete, dvojica najveštijih mladića uspuza se uz zid na kome je, kao da je sa neba pao, blistao sićušni cvet zevalice, prkoseći svim carskim naredbama.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

A to sve nadvišuje stari krov saborne crkve na kome se blista zlatan krst. Zidovi sobe su u »dolapima«, uzidanim ormanima, za čuvanje prazničnog odela.

A pandura ako pošaljem, oni ga izbiju; a već policaju ni da pogledaju. TOMA Vlast!... ARSA A ja šta da radim? Kome da sudim? Njima ili njoj? Ako bih njih od nje silom odvukao, u zatvor ih metnuo? Ne ide. Svi su to naši, moji, tvoji. A nju?

Oh, Gospode! Čime te, Gospode, naljutih?... Koga naružih, koga ogovorih, koga sirotog ne nahranih i ne napojih; kome loše pomislih te mi ovoliko, Gospode, crno, crno dosudi?

Oko nje, već zarasli travom, razlupani i truli vodenični kamenovi između kojih se vidi jaz vodenični, u kome prska i šumi voda. Sproću vodenice kućica sa doksatom.

ARSA (vraća se; Salčetu, Grkljanu): A vi? Zar ste samo vi na ovoj zemlji, te čovek ne može samo vas da umiri? Kome ja i govorih, i pretih, i koga apsih?... Ništa! Zar što ja govorim, to pas laje i vetar nosi? A?

Šantić, Aleksa - PESME

U vedre noći njen je pokrov mio Od plava neba, mjesečine meke; Njena su njedra vrt u kome ti'o Počiva miris bagrena i smreke. Ja za njom ginem! Njoj me duša vodi!

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Je li onaj pogled na prirodu i na društvene odnose na kome se zasniva grčka fantazija, pa prema tome i grčka umetnost, mogućan pri automatskim razbojima, železnicama,

U svakom slučaju, bio je to takav stupanj na kome su izuzetno obdareni pojedinci — poznati ili legendarni pesnici, ali svakako pojedinci — iz bogate pesničke tradicije

Individua je još nerazdvojno ujedinjena sa svojim narodom, i ovo jedinstvo predstavlja stanje u kome je individua, još nesposobna za refleksiju, sva utonula u duhovnu sredinu svoga naroda, kao subjekt samo organ pomoću

PESME DUGOG I KRATKOG STIHA Epske pesme, prema stihu u kome su ispevane, dele se na dve grupe: guslarske i bugarštice.

Naročito je istaknut težak položaj u kome se nalazila žena u prošlosti. Ako je bila dorasla za udaju, nije mogla da pođe tamo kud bi htela, nego kud bi bila

Miloš Vojinović o kome istorija zna samo to da je bio stavilac kod cara Dušana u pesmi se pokazuje kao veliki junak: kažnjava šićardžije,

Blago vitezu kome dolazi takva borba netražena, kao otvorena rajska vrata, o sine Pritin! A ako nećeš da preduzmeš ovu zakonitu borbu,

Banović Strahinja je onaj junak kome je turski derviš uputio laskave reči: Tvome đogu i tvome junaštvu svud su brodi đe gođ dođeš vodi.

On je bio prvi naš čovek kome su Turci učinili nepravdu i koji je osetio gorčinu izdaje. Ali nije klonuo. Pre boja, ostavljen od prijatelja, napušten

Marko je za Turke kao kobac za preplašene vrapce. Marko je gorostas kome je zemlja tesna, snaga kojoj sudara nije dosta.

Takav je Marko o kome pesma kaže: Ni boljega konja od Šarina, ni od Marka boljega junaka. Takav je Marko koga prati vatreni narodni

Dušmani ti pod nogama bili kako Šarcu pod kopita čavli! Takav je junak kome je narod dao da živi nekoliko vekova, od Dušanovog do hajdučkog vremena, da druguje sa svima junacima i da im bude

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

Kako je život stekao Kojim je parama platio I pošto bi ga vratio Kad bi mi neko rekao Kako je vazduh stekao Kome je pisma pisao Da moli da bi disao Kad bi mi neko rekao Kako je sunce stekao Kojim se smehom smejao Da bi se

rekao Kako je vodu stekao Na kojim je mukama bio Da bi besplatno pio Kad bi mi neko rekao Kako je zemlju stekao Kome je dušu prodao Da bi po zemlji hodao Kad bi mi neko rekao Kako je majku stekao Kojim je nebom kružio Da bi oca

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

To je ponekad činio samo djed, a dobri striko, ako bi se kadgod i naljutio, tukao je prutom stari gunj u kome nije bilo dječaka, i karao ga: — Evo ti, nevaljalče, sad si dobio što te spada!

imao svega dvanaest, ali je tako, sa slamom, ciklamom i djevojačkom trakom, ličio na veseo seoski jesenji vašar na kome čupoglava curica prodaje najbolji „antipacolin“. — Ihaj, ovo treba da vidi čitavi svijet!

— Eh, čudne mi njegove ljubavi! Dosad mi je pojeo dva i po šešira, rukav od košulje, bukvar i moj najbolji crtež na kome je bila naša kuća, drvo, bunar, čovjek i moj potpis. — Vidiš, moja Žuja ne jede crteže — pohvali je Nikolica.

Već poslije jedan sat nad vratima šumske kolibe bio je prikucan poklopac od kutije za cipele na kome je stajao natpis od krupnih štampanih slova ispisan širokom majstorskom olovkom Lazara Mačka: „Ovdje živi hrabra

— upita Nik Ćulibrk. — Teško da jesu — posumnja Stric. Nemirni Đoko Potrk, kome su se po glavi vječito vrzmale najčudnije misli, odjednom se nešto prisjeti: — A šta će biti ako su oni jutros otišli

Vjerna kuja veselo zamaha repom, leže i spusti glavu na šape, ali joj oči i dalje ostadoše prikovane za drvo na kome se krio njezin voljeni Nikolica.

Goneći pred sobom pohvatane momke, ustaše naiđoše baš ispod onog brdeljka na kome su Jovanče i Stric čuvali ovce. Videći naoružane ljude, dječaci se pritajiše iza jednog trna, pa čim ovi zađoše za

— Možda je to onaj njemački tenk o kome se toliko priča — umovao je starac. — Jeste ali se tenk nadaleko čuje kako rže i brekće, a ovo — ovo ćuti kao moja

Zažmuri od blaženstva, uzdahnu i — sasvim se rasplinu, pretvori se u razliveno sjajno jezerce po kome trepti još sjajniji zračak, možda od sunca ili od Lunjina pogleda. — Ranjen je, ranjen!

Navratio je i poljar Lijan, začuđeno izbečio oči i po staroj navici mašio se za džep u kome je nekad nosio bocu s rakijom. — Oho-ho, pa ovo je čitavo domaćinstvo. Manjka vam samo još noćni čuvar.

— Da izmjerimo dubinu? — prošaputa Mačak. — Mjeri. Mačak spusti u vodu konopac na kome je bio vezan kamen. Već poslije kratkog vremena osjeti kako kamen dodirnu tvrdo dno. — O, pa ovdje je sasvim plitko.

Kad već zadugo ne bi bilo nikoga kome je trebala pomoć, djevojčica bi u ćošku svoje bašte čistila put kojim su prolazili mravi i pričala: — Brzo, brzo,

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

DAVID ZA BOŽIJI STRAH Bojim se sa svojima vlasima zašto nisam kteo ujedno s onom bludnicom ženom na Hristovu priliku kome god svešteniku ili putniku, iz daleka gostu, oprati nogu ni vodom, a kamoli suzami svojim, i mešte svojih kosa, bar

Na koga me preporučuješ, kome li me hudnicu, ostaljaš, kojuno si tako omilovao, da i svojom božestavnom materom izvolio si biti mi!

vreme; Vaše svake reči Nek su vam sa solju razblažene, Znano i vešto svakom po sebi Dobro znajući Što će ko kome I svakom na svašto Odgovor dati.

I sve je to na svetu postalo vrlo ugodno za provodenje našega života, svuda meri dohodno; zna se dokle kome dopiranje i kraj, što li, za koliko i dokle li što traje. POSLEDNjI DAN Video sam nebo novo i zemlju novu.

Posvećuje sve vode, a i zli, ličući mu na krv. PESMA LjUBAVI I STRAHA Za koga je strah, — strah da mu je! A kome li valja imati čast i poštenje, čast budi mu!

« E hristjani, znate li kome ovo Hristos prigovara tu zagonetku? Hrišćanom, svojim ljudma, ili nekim drugim poganom i tuđinom?

iđaše, da proznadu to učenici mu, do koga vala u svakoj tuzi, nevolji i u napasti izgledati i pomoći prositi sebi u kome nalepu zlosnahodnu. I ko tome pak da i to uvedžbaju kako je u svemu moćan i kadar njihov učitelj.

Očivestno je ta zloba u mnogih čuvana. A nesviđena i smrt nosi. Vrlo je to mučno zaustezati i kome zaustaljati kade se je svuda rashodila.

A štono se veli, glad je bezočna, ne zna stida ni poštenja kome ima. Stadoše oni na red pred mučeničasku ikonu i počeše im se rugati s podsmehom govoreći: — Aha, baš uzalud ćemo mi

Gospodskim sinom, ili od sluškinje kopilanom? Hristjani se robljem i irajom ne nazivlju! Nego po sebi su, ako mu u kome zemljanom carstvu gde boravili.

A jedanput tek obezoči se, vrlo se nacifra te nasamo dođe pred njega, reče mu: »Ta zgledni de me kome sam ja prilična!

U crkvi se to staje ka u nekoj banji, na trgu li kome, i ostalih zurnica, svi što isto prizjavaju! Ta nije sveta crkva pazarište, ni pehlivanska šamata! ...

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Mlađi svet i ne peva danas te pesme, a i ako ih peva, ne zna o kome pevaju. I danas, još ovako star, voli hadži Zamfir da zadene po koju staru ljubav svoju.

Beleška je bila poduža, pakosna i zajedljiva. A potekla je od jednog kujundžije došljaka, kome posao nije išao najbolje; ili, upravo, išao je posao, ali on nije bio zadovoljan zaradom.

GLAVA ČETVRTA U njoj je ispričano jedno familijarno veće na kome je utvrđen spisak kandidatkinja, to jest devojaka za udaju, ili, još bolje, devojaka od kojih jednu treba sebi za

kratka; jer ona i nije upravo ništa drugo nego jedan kratak senzacioni — ali za roditelje vrlo poučitelan — roman, u kome su junaci mladi Mitanče Petrakijev i neka Švabica Hermina...

Valjda po onom opštem zakonu po kome ženski svet, onako isto kao i ovce ili guske što potrče sve za jednom, onom prvom, onamo kud ona.

Vitak u struku, sa lagiranim kaišem oko pasa, na kome je visio tesak, sa šiljastim cipelama i još šiljastijom šiškom ispod nakrivljene francuske kačkete, činio je vrlo

Sve ih je manje i manje. Oni dalji se ranije krenuše, a ovi bliži malo docnije. I mesto na kome su maločas igrali i kikotali i podvriskivali ostade prazno i pusto i izgledaše tužno s onim pogaženim ranim prolećnim

se svaki dan tužio kako „nema stare godine i stari pazar“), pa se diže u čaršiju među trgovce s mladim banćerčetom, kome majka uvuče peškirić i zakopča tur.

Vaske je doznao da je Zona grdno mnogo propatila zbog toga od sviju, a najviše od oca, koji dotle nije ništa znao, i kome su tek sada sve kazali, i potužili mu se kako se odavno nose sa Zonom.

oko pasa stegnutu žensku priliku u zelenoj bundici, s jednim manjim zavežljajem u rukama i drugim većim na kolima (u kome behu dušek, jastuci, i jorgan) kraj nje. U kolima još kolevka, koritance i dubak... — Leleee!

„krkanluka“; prolaze učitelji, kisela lica i pognute glave, misleći jednako, danonoćno, o svom bednom učiteljskom stanju, kome valjda u svoj Evropi ravna nema; prolaze profesori sviju profesija i disciplina, istoričari i mikroskopičari, biolozi i

“ GLAVA DEVETNAESTA U njoj su opisani očajni koraci učinjeni od strane Zamfirovih na sve strane, a najviše oko Mana, kome su u poslednje vreme akcije počele naglo skakati.