Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Valjda sad sve znaš!... Pa pobeže krevetu i zaroni glavu u jastuke. Krunija se zabezeknula. Nadala se svemu pre negoli tome. Ali je srce majčino meko. I kad kara, ono blagosilja.
Baš da joj kažem!...” I zausti da kaže, pa se opet uzdrža. — Rano moja, šta ćeš! Takva ti je valjda sudbina! — reče Krunija posle podužeg ćutanja. — Kakva, majko? — Nije ti bog dao da odeš tamo kud te srce vuče. — Što, nano?
— Što, nano? — reče ona i pogleda materi pravo u oči. — Kako što? Zar on nije hajduk? — upita Krunija. — Ako je! — Šta veliš?! I pogled majčin zaroni joj u dušu. Ona zadrhta. — N... n... ništa...
U njemu vide ona što se najcrnje moglo videti i zadrhte... — Šta misliš ti? — ciknu Krunija. — Govori! Da ne misliš čekati hajduka dok ti se iz gore vrati?... Da mu se nisi zaverila, nesrećnice?...
— Smem pogledati u oči i tebi i kome hoćeš, jer sam devojka! Ali sam verena! Zaverila sam se Stanku hajduku! Krunija posrte. Jelica beše napregla svu snagu da to iskaže. I sad je više ništa ne zadrža.
— Pa kad će to?... — Sutra naveče dolaze prosioci. Gledaj te spremi sve što treba. A i njoj kaži... Krunija izida iz sobe, bleda kao mrtvac. Ona se seti kako joj je Jelica govorila o Stanku... Bože, što ti je srce materino!
— Jelo! — viknu ona. — Čujem, nano. — Dela, odnesi ta drva, pa dođi u vajat, rano. — Eto me, nano, eto. Krunija uđe u vajat i stade se osvrtati. Zamalo dođe i Jelica. Videći majku bledu, nju nešto proledi. — Što si me zvala, nano?.
Zamalo dođe i Jelica. Videći majku bledu, nju nešto proledi. — Što si me zvala, nano?... Krunija ušeprtlji: — Ovaj... a gde ti je ona pređa što ti dadoh neki dan da ostaviš?
Kruniji beše teško da joj kaže. — Kazuj, majko! Kazuj, ne muči me!... I ona sklopi ruke. — Tebe prose! — reče Krunija. Njoj se okrete vajat oko glave... Ali se brzo pribra pa reče: — Prose?... A ko to? — Ivan Miraždžić, za Lazara!...
U Jelicu kao da uđe neki bes... Ona steže obe šake u pesnice, diže ruke nada se i reče oštro: — Ja neću!... Krunija nije verovala svojim ušima. Nije mogućno da joj je kći kazala: neću. Toga čuda još nije bilo u svetu.
! — Neću! — reče Jelica uporno. A u očima se ogledala stalnost, koja je govorila više od svake reči. Krunija sede na krevetac. Ona još nije ni pojmila; nije mogla pojmiti sve to što je došlo nenadno, kao grom iz vedra neba.
Ona još nije ni pojmila; nije mogla pojmiti sve to što je došlo nenadno, kao grom iz vedra neba. Obe ćutahu. Krunija se zagledala u usne Jeličine, koje su igrale od ljutine...