Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
U SVET 349 DEDA ZAMIŠLjA KAKO KAŽNjAVA VUKU, MAGDU i JOŠU 352 DEDA SE SEĆA KUMA, KOGA TAKOĐE NIJE VIDEO GODINAMA 355 MAGDA KALABA SIKĆE 358 GOVOR VUKE MAŽDRUKE 360 TUŽBALICA BABA-JOŠE 363 NEGODOVANjE PRAVEDNOG LAZARA 365 BABA-JOŠA OTPOVRĆE
TRAGOVI NA ZA SVAKU OSUDU Deda se zove Pantić Avakum, A babe Joša, Vuka i Magda. Istovremeno im je, jutros, palo na um Da prodadu starca, (Vrag da, Nosi ga u Lim, u Nim, u Rim!
Amo, ozbiljni kupci! Ruci-ruka! Prodajem dedu i sve dedino!” A baba-Magda, sasvim bezuba, Sa osmehom, satanskim onim, Osvetoljubiva kao Hekuba (Za osvetu je Hekuba čist sinonim!
” A babe viču: „Veliko sniženje! Prodaje se deda budzašto!” MAGDA KALABA SIKĆE Prva baba, Magda Kalaba (A Kalabići nisu slabići!
” A babe viču: „Veliko sniženje! Prodaje se deda budzašto!” MAGDA KALABA SIKĆE Prva baba, Magda Kalaba (A Kalabići nisu slabići!
„Jevtinije od pet ni za groš!” „Da trgnemo po jednu”, predlaže jedan veseljak I po leđima dedu tapka još. A Magda Kalaba će: „Ili pѐtāk, Ili ću ga, s otpacima, bacit u koš!
zatvoren u se, tvrdoglav Kao konj kad mu nature oglav, Čekao je trgovce s Bliskog Istoka, Dok su se Vuka, Magda i Joka Dosećale bedi i jadu Koji ih je čekao u Rijadu!
” A Magda će: „Sažaljevate mangupčinu, Tražite mu kakav-takav alibi, A to u meni budi mučninu! Ako mu podrežem nokte, da li bi
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Tada bi se sve brže primicali. Magda gore, kod kočijaša, | usred korpi i zavežljaja sa jelima i pitama, već ne bi mogla da izdrži a da se ne zdravi i
Mati gore, na kuli, sva srećna, jednako je bila na prozorima od sobe, koje tobož vetri i paje. Magda večito u svađi sa čivčijama i slugama, što joj ne donose kako treba iz sela maslo, sir i piliće, da se večera ne
Tako isto i Magda gotovo nikako se od njih, od kuće im, nije odvajala. Cele bi nedelje presedela tamo u selu kod svojih sinova i snaha,
Čak i ne ču kad se kapija ponovo otvori i na nju se slobodno provuče njina Magda. Kao uvek, uđe ona brzo, noseći puno zavežljaja.
— A dođe li? — trže se mati, kad je vide tamo u kujni. — Eto, snaške, jedva stigoh — poče da joj se pravda Magda. — Oni moji na selu uhvatili me tamo, pa de ovo, de ono. Ne može čovek da ih se otrese. Jedva donesoh. Evo...
— Magdo! — ponova je zovnu mati. — Čujem, snaške! — Istrča Magda, a već joj bile umrljane ruke i zasukani rukavi od sudova što ih počela da pere.
Znaju već oni kakvu će da pošlju, kad je za nas. Samo brzo, jer posle moramo da idemo. Sad znaš. — Znam, snaške! I Magda, stara, suha, koščata, obučena pola seoski pola varoški, brzo navuče na bose noge neke stare spečene papuče i ode.
uzgred kaže da je tu bila i neka starka, a on će onda, efendi Mita, setiti se nje i znati da je to bila ona, njihna Magda. | I zaista, Sofka posle nekog vremena kroz prozore odozgo ugleda Magdu.
Posle dugog vremena Magda se vrati zajedno sa dva šegrta koji doneše čitavu rpu basme. Sofka je znala kako je sad Magda sa tim šegrtima navlaš
Posle dugog vremena Magda se vrati zajedno sa dva šegrta koji doneše čitavu rpu basme. Sofka je znala kako je sad Magda sa tim šegrtima navlaš prošla kroz komšiluk, da bi svi videli Tu basmu za Sofku i zavideli joj.
— Đid, bre! — krkljaju oni. Konji im se propinju nad njim ali one, smrtno uplašene, beže ma na koju stranu. Dole Magda se uzrujala.
Ode li i snaška Todora? | — Nije, nije! Sad će — odgovara im Magda, tupkajući papučama. Sofka je međutim sišla i ovamo u kujni mater nameštala. Čisto i Sofki.
Stanković, Borisav - JOVČA
žena Jovčina, treća VASKA, kći Jovčina i Marijina VELA, snaha Jovčina, za Tomom SOFIJA, snaha Jovčina, za Arsom MAGDA, sestra Jovčina, udovica NACA, sestričina Marijina STOJNA, čivčika NAZA, stara Ciganka, vračara ZULFA, mlada Ciganka,
(na doksatu namešta po minderluku jastuke, ide polako, u čarapama, osluškuje pred obojim vratima, tiho posluje). MAGDA (dolazi s leva iza kuće, pod stepenice, spazi snahu svoju gore): Došao?
MARIJA (prstom na ustima daje joj znak da ne viče): Došao! MAGDA (skinula nanule, u čarapama penje se na doksat tiho, ljubeći se sa snahom): Kada? MARIJA Sinoć.
Srećom, kao da smo znali, te nas zateče kod kuće, inače ko zna... MAGDA Ako, ako. Zato onaj moj, sin, sigurno čuo u čaršiji, pa sinoć eto ga kući i jutros rano i pravo u dućan.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
opet - i to u nazad jednom već pomerenoj pripovednoj sadašnjosti - bira trenutak kad junakinjina majka Todora i sluškinja Magda odlaze na groblje da ritualno oduže dug prema tim istim Sofkinim precima.
U V glavi jedan sporedniji lik, služavka Magda, dobio je prilično mnogo mesta. Modelovan je on vrlo toplo, kao što se i inače u romanu znaju toplo da prikažu verne
Otuda i izvire blaga ironija. To kako sebe vidi Magda dato je u ogledalu tuđeg, Sofkinog viđenja. A tako sklopljena rečenica, čak i kada bi pisac bio nesravnjivo veštiji u
Jednom se opisuje kako Magda kroz komšiluk i ulicom odlazi u hanove, da razgovara s Arnautinom, i u Dućandžik, da uzme tkanine za uskršnje haljine;
Evo, uostalom, kako se pojavila „deformacija” na Magdinome izgledu: „Dole Magda se uzrujala. Ne može da sačeka mater dok se obuče, već uzela korpu s jelom i ponudama, što će se nositi na groblje, i
]”. 112 Peškir, naravno, nije mogao zakloniti celu glavu; to Magda ne bi smela dozvoliti. Ali tako mora izgledati Sofki zato što gleda odozgo, sa prozora gornjeg sprata: od korpe i
Užurbana, nestrpljiva Magda dobila je time malčice smešan izgled. Trenutak zatim junakinja je već dole, u kuhinji, licem u lice s majkom, doteruje
se za njega koliko i za ostale seljake koji osvajaju varoš, i ne govori tako samo efendi Mita nego čak i služavka Magda.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Iz daljine počinje da dopire svirka i pesma. Na stepenicama od kućice sede Marko i Magda, osluškujući. Svirka i pesma burnija i sve bliža.
MARKO (odlazi ka kapiji i vraća se radostan): Gazda, gazda! MAGDA (polazi ka kapiji): Koji? MARKO Mlad, mlad! MAGDA Slatko moje dete, seća se ono dade svoje!
MAGDA (polazi ka kapiji): Koji? MARKO Mlad, mlad! MAGDA Slatko moje dete, seća se ono dade svoje! Uz pesmu, svirku, ulaze Koštana, Stojan, Salče, Grkljan, i ostali.
STOJAN (Magdi): Dado, Hristos voskrese i srećan ti dan! Ali, da se ti ne ljutiš što ja ovako dolazim? MAGDA (grli ga): Čedo moje! Pa ti si nam gazda, sinko, šta mi protiv imamo.
Kod dade! I njoj je sada Uskrs i svetao dan. (Grleći Magdu): Ovo je moja druga majka, njezino sam mleko sisao. MAGDA (razneženo): Slatko moje dete, kako mi ono sve zna. (Razdragano Koštani): Pevaj, kćeri! Pevaj, i baba ima bakšiša.
) KOŠTANA (zabacuje kosu): Neka se mrsi! (Magdi): A, je li, tetka... (Pokazuje na goru.) Šta je tamo? Gora? MAGDA Gora, kćeri!
(radosno se unosi, da što bolje gleda u goru): A je li to ta gora za koju se peva: da je golema, pusta, tamna gora? MAGDA Ta je, kćeri. KOŠTANA (propinje se na prste, da bi, preko zida, mogla što bolje da gleda.
(Uzrujano): Je li to, tetka, ta pusta, tamna, golema gora?... MAGDA (brišući oči): Nije, kćeri, nije! Nije to ta gora! A nemoj tu pesmu. Drugo, veselo pevaj! »Lošo je« da se sad plače.
Aferim! (Ustremi se Magdi): A ti? Tako li se stari gazda poštuje? MAGDA (ponizno): Oh, gazdo! TOMA Tako li se moj hleb jede?...
TOMA Tako li se moj hleb jede?... Nego kao veliš: »stari gazda star je, umreće, a mi mladoga da čuvamo«. A, to li? MAGDA Oh, gazdo, zar ja? Ja! Magda tvoja... TOMA »Magda moja, vodenica moja«... Pa kad je sve moje, šta će ovo ovde?
Nego kao veliš: »stari gazda star je, umreće, a mi mladoga da čuvamo«. A, to li? MAGDA Oh, gazdo, zar ja? Ja! Magda tvoja... TOMA »Magda moja, vodenica moja«... Pa kad je sve moje, šta će ovo ovde? (Marku): Pušku!
A, to li? MAGDA Oh, gazdo, zar ja? Ja! Magda tvoja... TOMA »Magda moja, vodenica moja«... Pa kad je sve moje, šta će ovo ovde? (Marku): Pušku! MAGDA (pada pred njim): Gazdo, gazdo...