Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Išao je zamišljen stazom; suve grančice puckahu mu pod nogama, a opalo lišće šuštaše. Na stazi se susrete sa Marinkom Marinkovićem. Kako ga smotri, Marinko siđe sa staze i dočeka ga dubokim poklonom. Kruška nazva boga.
A s kim se i mogao razgovarati lepo o Turčinu ako ne s Marinkom? Marinko sede. — A gde je Lazar? — upita on. — Otišao je do subaše, zvao ga. — Ako, ako... Dobar je to čovek.
— zapovedi Turčin. I kad biše blizu kuće Aleksine, onda Kruška naredi te opkoliše kuću, a on sa Ivanom, Lazarom i Marinkom pravo na prag. — Nijedno da se nije maklo! — prodera se on.
Njegov Lazar se sasvim odbio od kuće. Svaki u boga dan je pored Turčina, pa tu s Marinkom i Kruškom očajava. A Kruška?... Kruška sanja strašne snove.
On izgubi svest... 19. POČINjE OSVETA Onoga časa kad su Aleksu bacili u podrumče i kad se Kruška sa Ivanom i Marinkom vrati u svoju odaju, promoli se iza šumice, što je blizu hana, Devina glava...
I onda stade pričati sve što znamo. Svaki dogovor s Marinkom, Ivanom i Lazarom, svaku rečcu, svaku nameru njihovu... Noge zaklecaše pod Turčinom.