Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Sjedi, brate, da se odmorimo, pa i da se založimo. Eto vidiš, ja tako... gazdinski. Moja Maruška meni spremi sve što hoću, pa kad imam gosta, ona se zatvori tamo u drugu sobu i spava.
— Dovedi, dovedi!... — viknu Đurica zagušenim glasom i osećajući da ga jezik izdaje. Beše se dobro napio. Kad iziđe Maruška, Đurica se naže k Novici i stade mu poverljivo šaptati. — Znaš... ja sam i tamo, u Beogradu, sve tako.... hi-hi-hi...
— Ha-ha-ha... — nasmeja se Đurica zadovoljno. U tom se vrati Maruška, vodeći za sobom neku žensku, ni mladu ni staru, omalenu, dosta lepuškastu.
— Ja nisam s raskida, ako ona hoće... — Ne možemo mi trezne sa vama u društvo, nego prvo da vas stignemo ! — reče Maruška, pa ponudi Julu da sedne do Đurice, a sama se namesti do Novice. — Šta veliš, pobro, ove se ne šale! ...