Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Čak mi se i Tanasije žali: — Mršava posla, gospodine naredniče... Po tri sata maršujemo, dok naiđemo na selo. Stigli smo u Lazarevac. Opet je nastalo ravnanje šatora, topova, zatezanje konjušnica.
Ali kao da se priseti: — Podnarednik-Živojine... Kada noću maršujemo, Tanasija da vežeš za top. Jesi li razumeo? Tanasije se dobroćudno smejao, vukući naniže peševe bluze.
U Bošnjaku smo ostali pet dana, a šesnaestog avgusta zorom kretosmo. Maršujemo pored već zrelih kukuruza, požnjevenih ili izgaženih njiva i napuštenih zaseoka.
Tada baš, negde desno i u daljini, odjeknuše potmulo pucnji topova. Pevci zakukurikaše. Bila je ponoć... Maršujemo ceo dan I ovu noć. Umor je savladao ljude i na svakom zastanku ležu pokraj puta. Stalno ih opominjemo da ne zaspe.
Naslonjeni na štitove, u stojećem položaju, dremali su. Niko ne zna pravac, ni cilj ovoga napornoga marša. A maršujemo baš u pravcu Save. Blizinu njenu osećamo po svežem povetarcu.
Osećao se već dah jeseni. Prilikom jednog zastanka začusmo podzemnu tutnjavu topova i to baš u pravcu kuda mi maršujemo. Ukoliko odmičemo više, sve je jasnija topovska paljba.
Vojnici su čuvali svoju bateriju, oficiri su zaklanjali svoje vojnike. Odstupali smo cele noći, i već maršujemo, evo, gotovo celo prepodne. Aleksandar došao do moga voda i iz duga vremena razgovaramo, tako...
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
“ — Razume se, mi smo se navikli. Ali su ljudi zaista bili umorni... Mi smo izvučeni iz jedne borbe. Maršujemo naporno ceo dan. Sad treba ići cele noći u nepoznatom pravcu.
— Već smo zaboravili kako to izgleda kad maršujemo kroz varoš i kite nas cvećem jada se Brana „Maher“. — Kako?... Zar nisi video gospodina kapetana, pre nekoliko večeri?