Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Kao što se svetlost i mrak u životu smenjuju. Trifun priča, kao da se podetinjio, da je Mahalčanka onakva kakva je bila Kumra pre deset godina. Eto to je!
Niti će Kumrija napustiti svoju decu, zato što im se matori otac poajgirio, niti će ta mlada Mahalčanka naći, u matorom Trifunu, sreću. Ima za ono što njoj treba, mlađih Mahalčana, hvala Bogu. Nego, zlo je u Trifunu.
Nego, zlo je u Trifunu. Opametiće se Kumrija, kad vidi svoju decu. Ohladiće se i ta Mahalčanka, kad je prvi žmarci prođu. Bez starca nema udarca, ali dugo ne odjekuju. Svi se mogu opametiti, kad prođe mesec, dva.
Ne bi, kaže, trebao da sluša brbljanje žena. Kad bude došao u Mahalu, videće kakva je ta Mahalčanka. Ubili su joj, na Begeju, muža, a to je bio njihov seratlija. Oni su ga doveli u Mahalu iz Potisja.
Sede pored nje, pa je nežno privuče k sebi. Veli, on ne zna, ni ko je, ni kakva je, ta Mahalčanka, ali, iako mu je Trifun brat, on je na njenoj, Kumrijinoj, strani u ovoj stvari.
Da je ostala, njoj bi možda bilo teško, ali bi se, brzo, Trifunu takva muka dosadila, a ona Mahalčanka bi od takvog zamešateljstva bila, brzo, pobegla. Ni oni, Isakoviči, ne bi nikad pristali na to. Međutim, Pavle se varao.