Kočić, Petar - IZABRANA DELA
— Ne znam. Kakav zulum? Kad? — Eto ga, nek ti pripovjedi. — Samo što nije prokapalo! — I danas još Majdanci na njeg' škripe zub'ma. Natoči ti meni, Mićane, jednu čašu — veli Simeun — da ja vidim kakva je nova rakija, a za to...
pokojni Partenija: „Simeune, sine moj du'ovni“ — nastavi Simeun, kad iskapi čašu — „ti dobro, veli, znaš šta su, kaže, Majdanci radili... kakav su, veli, zulum i bezakonije činili na našije' svetinja' po našije' namastirije' i crkva'.
A kako se ne bi' i bojô kad 'vamo znam kakvi su Majdanci... Šjutradan ustado' rano. Istom zora počela bijeljeti. Pomoli' se Bogu, pa se onda obuko'.
tabor vojske. A udario sam po gori barjake i ostavio razapet čador, nek vide Majdanci da baš ide za mnom vojska, a ja kô gerenalina naprijed izmakô.
I danas se od tog, među nami budi rečeno, pomalo besleišem i duvanim. — „Majdanci, na skup!“ Skupiše se. Ja uzja' ata i zavitla' sabljetinom: — „Simeun Pejić Rudar, đak od manastira Gomjenice!
— ču se neko kod kotla. Doćerasmo konje uprav pred kotô. — Po Bogu otac, kakvo je to tako puškaranje otud? Da nijesu Majdanci? — pita Bradara. — Ne pitaj, već spasavaj! — 'uknu Partenija i jedva sjâ s konja.