Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Njih bih ja doterao ovde, da vide kako je. A šta si ti u bateriji? — Gospodine majore, ja sam vodnik drugoga voda. — Aha! — on se nasmeja. — Znaš, pitam da nisu pratili nekoga koji nabavlja furaž.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
pohvaljivati, govoreći da što god ja besedim, to razumedu; a svome se đaku začnu rugati, koji zove u pomoć nekakve majore i minore, a tu reč nije ni za majore ni za kapetane, nego za Hrista, za Petra, papu i patrijar[h]e.
ja besedim, to razumedu; a svome se đaku začnu rugati, koji zove u pomoć nekakve majore i minore, a tu reč nije ni za majore ni za kapetane, nego za Hrista, za Petra, papu i patrijar[h]e.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— Ej, more, šta me gledaš? Mleka! — Mleka nema, gospodine majore. — Mleka! — A... a... a nema mleka; a... gospodine majore. — Šta kažeš? — Pojela „Ruža“...
Mleka! — Mleka nema, gospodine majore. — Mleka! — A... a... a nema mleka; a... gospodine majore. — Šta kažeš? — Pojela „Ruža“... — Mleka, sunce ti božije!
! — A... a... „Ruža“... — Gde se nauči da lažeš, milijardu ti Bogova.. — Ja... u... u vojsci, gospodine majore. I tako laž koja beše glupa i drsko ponašanje Sekulino razjari komandanta u toj meri da ga je, pozelenio kao jed,
Posle nas kombovaše u ovaj puk. — Šta? Ko to? Šta kaže taj? — raspituje komandant s konja. — 'Nako, gos' majore, džakamo o Sekuli. — Pa šta džakate? Ded' šta džakate? — Kaže ovaj Rudničanin poznavao ga, veli, bio je dobar čovek.
Krakov, Stanislav - KRILA
— Samo treća četa nije podnela. — Uvek ona mora da zadocni... a što si tu konzervu... — Dobro veče, gospodin’ majore. Nova visoka prilika izbija iz mraka. Zasenjen fenjerom major je zagleda. — A... vi ste to, Danoviću. Sedite.
Posrnuo je na malu klupu, i šampanjac se prolio po neotesanoj dasci stola. — Ćutite, gospodine majore, čuće vas vojnici. Duško se nagao i vukao za rukav majora.
— ”...po svaku cenu...” telefon je vrištao iz puka. — Ma kud baš mene, gospodin’ majore, — star sam čovek — i ženjen sam — kud ću ja na Staru Popadiju — šaljite ljude mlađe... — Nije vreme za šale majore...
— Nije vreme za šale majore... No ni starom komandiru nije do šale bilo, jer su mu drhtala mršava kolena. Preko grebena su već promicala pognuta
a moju decu, ako ih i ti ikad vidiš... I on bi tu obrisao suzu koja mu se ustavila na dugoj trepavici. — Gospodine majore, šta je vama? Ostavite se toga, gluposti, — tešio ga je rastuženi Duško, i brisao plave, detinjske oči.
Sa ponosom je pokazivao na ogrebano meso i na kuršumom razderane čakšire. — Malo konjaka, gospodin’ majore. Kapetan Danović pružao je bocu. Major zastade n pruži ruku.