Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— Ne udri se, đavo te odn'o, vrisnu Milenija. — Deco, niste još ni četvrti tal sredili, a već ste počeli... rano je još.
Ne moramo mi baš sve znati... Ne tiče nas se ništa, k'o i to, što Jovo sve dršćući komiša korenje, a Milica i Milenija šapuću: — Je l' to on bio? — Ja. — A jesi znala da je on, kad si ono vrisnula? — Jesam.
— E, pa 'oću, et'. Kaži sad ti mene. — Ali pozdravo? — Pozdravo. — E jesam, ali ćuti! — Je l' tu Milenija? začu se šapat iza njihovih leđa. — Ko si ti? pita Milica. — Ja sam. — Jes' ti, Mićo? — Ja. — Evo je, do mene.
— Ko si ti? pita Milica. — Ja sam. — Jes' ti, Mićo? — Ja. — Evo je, do mene. — Ćuti crna, ako Boga znaš, šapće Milenija i ćuška se napred. U tom je obuhvati jedna snažna ruka, ona pretrnu, al' se odmah pribra.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Još manje što od nje da očekuješ. Sada od nje ni sam Bog neće znati šta da radi. Ona je i onako brljiva, pa još sada. Milenija, sva srećna a i uplašena da „snaška“ njome neće biti zadovoljna, jer možda je ona neće znati dobro uslužiti, gotovo
litre čaše od starinskog jedva opranog i oribanog toliko debelog stakla, ona je žedno pila vino pomešano sa vodom. Milenija videći kako Sofki to godi — a ne, kako se oni bojali, da će biti gorda — do suza tronuta na tu Sofkinu ljubav ponova bi
Kroz prozore toga sopčeta vide Sofka kako na bunaru poje konje njihni svatovi, seljaci. I kao ova Milenija kod nje, tako i oni tamo, svi su bili u grubim i novim kolijama, čije su im uzdignute krute jake, a opšivene modrim
I Sofka poče jasno da razabira kako, čim Milenija od nje izađe, nju ispred vrata svi opkoljavaju i mole je. — Milenija, Milenija. Ne zatvaraj sasvim vrata, mori.
I Sofka poče jasno da razabira kako, čim Milenija od nje izađe, nju ispred vrata svi opkoljavaju i mole je. — Milenija, Milenija. Ne zatvaraj sasvim vrata, mori. Ostavi ih malo, da bi mogli da gledamo našu snaškicu...
I Sofka poče jasno da razabira kako, čim Milenija od nje izađe, nju ispred vrata svi opkoljavaju i mole je. — Milenija, Milenija. Ne zatvaraj sasvim vrata, mori. Ostavi ih malo, da bi mogli da gledamo našu snaškicu...
— Milenija, Milenija. Ne zatvaraj sasvim vrata, mori. Ostavi ih malo, da bi mogli da gledamo našu snaškicu... A Milenija, u inat, ispred nosa im svom snagom zatvara vrata, grdeći ih: — Hajd! Ne dosađujete!
bi i ona rado jela ta njihova jela, osobito one njihne pogače, zastruge sira, a ne ovo što su za nju brižljivo kuvali i Milenija joj donosila.
Toliko je to išlo, da je ona mala, pitoma Milenija, sigurno ne mogući više da izdrži tamo po dvorištu i po kutovima najezdu tolikih njih, koji su je jurili, pobegla otuda
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
— Imate sasvim pravo, oče. Nije red tako neozbiljno govoriti o nečemu što je za dugi niz milenija ljudima bilo alfa i omega u njihovom mučnom pentranju, u njihovom crvljem koprcanju pod hladnim bešćutnim svodom.
Prije mnogo milenija bog Atum stvarao je svijet tako da je pojedine stvari i bića imenovao. Tek time one su se izdvajale iz krila