Jakšić, Đura - PROZA
On u zvezdama gleda budućnost, mi u zemlji prošlost... Gledala sam mladića kako strasno ljubi i miriše još nerazvijenu ružu, a videla sam onoga koji umire gde na grudi što izdišu poslednjom snagom pritiskuje od raskinutog
I groblje je u njemu lepše: na svakom grobu cveta po jedna ruža, a bosiljak svojim tužnim mirisom miriše. Ali na njegovom grobu beše sve tužno: crna, skoro iskopana zemlja pokrivaše mrtvaca; čelo glave prost, neofarban krst,
— Sedi, Jelice!... Oh, kako je ovo divno mesto!... Osećaš li kako lipa miriše?... Čuješ li pesmu slavuja?... Vele da on svu dragu noć samo ljubavi peva, kažu da i on ljubi... — Oh, Milisave!
Obradović, Dositej - BASNE
Svak sosud na ono zaudara šta se u njega sipa: ako je vešt blagovona, miriše; ako li zlovona, a on smrdi. Bolje je što ne znati nego naopako i zlo znati.
nerastljena telesa od tri hiljade godina; sva mirišu, i iz nekih materija masna teče, zejtinu podobna, i prekrasno miriše.
Vidiš li ti ovo blato što tebi smrdi i na koje se ti gadiš, ovo meni miriše kao miro i ružica, i što god iz njega jedem slađe mi je nego najizbranije vaše pite i uštipci, pak se ja gojim i sve to
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
ĐAVO NA SELU 1. Spavam na tavanu štale, u crnoj noći, u slami Koja miriše na njenu kosu i vrat, i biva Tesno u ovoj gorkoj nesanici i tami Dok nebom vetar nosi ploveće krošnje šljiva Dole
pali Moj vranče, sutra je ujak u njenu varoš vozi Spavaj, moj vranče, svi su konji zaspali Da noć toliko ne miriše na žito i suvo Seno, na reku i drveće, na san bilja i krava Da toliko ne miriše na njenu dojku i uvo Moj vranče,
su konji zaspali Da noć toliko ne miriše na žito i suvo Seno, na reku i drveće, na san bilja i krava Da toliko ne miriše na njenu dojku i uvo Moj vranče, pokazo bih ti kako se spava NA SEČOREČKOM GROBLjU Kog žutica, kog srdobolja, ko od
Da isečem onom sekiricom one bundeve za one svinje! Da posolim, da ispržim, one semenke iz one tikve! Da miriše ona dunja! Ona dunja, i ona jabuka! Da se sluti onaj sneg! Da se čuju od onih kuća iz one tame oni psi!
Na ovoj stranici, pun riba, vri bakrenjak, sa ove mi se u lice unese som! A na ovoj, na ušću Tise u Dunav, leto miriše ko biljna apoteka!
PREOBRAŽENjE Kako lepo pred jesen mirišu kujne! Miriše paradajz koji se kuva, mirišu babure koje se peku na plotni, miriše kupus koji vri, miriše luk koji seckaju
Miriše paradajz koji se kuva, mirišu babure koje se peku na plotni, miriše kupus koji vri, miriše luk koji seckaju domaćice bujne!
Miriše paradajz koji se kuva, mirišu babure koje se peku na plotni, miriše kupus koji vri, miriše luk koji seckaju domaćice bujne!
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Moja je gora, majko!... A kući treba domaćin, a ne hajduk... Zar ne čujete kako puška gruva; zar ne osećate kako krv miriše svuda, ta svaka je travka njome zalivena?!...
!... Tamo ja idem gde se krv proleva i barut miriše, mene će ovde ugušiti dim u kući!... Ja mislim neka domaćin bude Krstivoj, on je najstariji!...
Dučić, Jovan - PESME
Mir. Zadnji je talas došao do hridi, Zapljusnuo setno i umro kraj žala. Noć miriše tužno čempresovom smolom. Nebo pepeljasto.
I osećam gde se budi, tihim šumom, Uspavana duša stvari oko mene. I miriše more ribom; dok za humom Svod se stakli, širi, mru i zadnje sene...
ŠUMA Sva suncem šuma ispunjena, Miriše zrak od novog meda, Žuti se mladi šiprag klena, U nebo prvi kozlac gleda. Uz stabla žure vojske buba, Žagor se
Svud grčki mozaik i mletačka freska, U oknima stražu strâže arhangeli, Iz sviju svodova miriše i bleska. A prvi put zvona zazvoniće trista, Kad iz Carigrada vrati se Car smeli, I teški mač spusti u podnožje
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Sve miriše na proleće, izdašnost, plastičnost; ali to što ona sedi kraj Đorđa, i njegov pogled i njen pogled, to ju je opet dizalo
Koješta! I tu noć sam sanjao. Sanjao sam: a ja kao idem nekom livadom. Sve se zeleni kao jed, i u vazduhu nešto miriše, i negde kuka kukavica, a, opet, ispod nje — ja ne znam otkud — ali ispod nje izbija sahat!
Od nje nešto blešti, i gora se rastavlja i giba, i sve miriše; i ona se giba i sve se više upija u mene. Tada ja poznam nju, poznam Đorđevu ćerku, i krepko, i dugo i značajno joj
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
i prekide razgovor devojkama, a ove baš šaputale o Šaci hirurgu kako obešenjački pogleda i češlja kosu, »a sokak sve miriše od fine cigare i mirišljava sapuna kad prođe«, veli frajla Melanija. — Zbogom, zbogom! — veli jedna drugoj. — Laku noć!
Neka svečana tišina još s jutra kazuje da je praznik. Ispred svake kuće počišćeno i poliveno, a sve miriše na mokru prašinu. Svo selo čisto kao umiveno lice.
Dođe i dan svadbe i venčanja. Osvanuo je lepi Đurđevdan. Cela pop-Spirina avlija miriše od silna jorgovana, a sve selo okićeno selenom, jorgovanima i vrbovim grančicama, jer je praznik.
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
— Govorio bi ovaj tresući se od straha i groze što je u grobu video živa čoveka kako ničke leži i kao diše, miriše grob. Klisarica, ma da je bila slobodna, ipak ovo joj je bilo najteže.
Afrika
Njina tela jako snažna, nisu namazana palmovim uljem, onim opojnim palmovim uljem na koje miriše sve što dolazi iz Afrike.
Čamac klizi po vodi, koja strašno jako miriše; kroz tako gusta isparenja, da se skoro sumnja da ovde postoji tačna granica između vodene površine i vodenih para.
Kroz stabla i kroz granje čuje se podmukli udar u tam–tam. Večeram brzo, pijem filtrovanu vodu koja miriše na osušenu zemlju kroz koju se cedila; gadim se.
Prva noć na poljskoj postelji, savršeno bez ičega, mokar kao u kupatilu, pod komarnikom koji miriše na magazen u kom sam ga kupio i na prašnjavi til.
Volim njen miris palmovog ulja i ambre koji me je nekada odbijao. Sada sve što imam miriše na to i raduje me. U jedan po ponoći napuštam tam–tam i vraćam se za spavanje. Tačno nad gubavčevom glavom Južni Krst.
Na jednoj hartiji koja mi i sad miriše na crnačku put i ulje, on zapisuje, reč po reč, i prevodi odmah. Prva pesma. Ja maru. O. Djara.
od teškog srebra, korali; zlatom vezene babuše na nogama, prstenje do samih kanisanih noktiju, pomada koja teško miriše. Ima i ljudi međ njima.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Vazduh je kužan, leti, u Beču, ali je čist u Leopoldštatu, u zelenilu. Tamo sve miriše. Isakovič bi, tamo, mogao da se oseća kao Oracije, a škola jahanja grofa Para nije daleko, tako da bi, svaki dan, mogao
Isakovič skoči jedno jutro, kao da se pomamio, pa zatraži perikmahera i poče da se brije, da pere glavu i udešava i miriše kiku. Uzalud je gospoža Huml bojala se da perikmaher ne oda tajnu. Da krije nekog oficira u svom stanu.
) Pavle ni jedno, ni drugo, nije razumeo. Kajzerling se, zatim, sve više obraćao Volkovu, i reče da mu sve to miriše, ili na veliku nesreću, ili prevaru.
oslovio – rekao: da je njemu brat sve imanje upropastio, ljubaznicu uzeo, očev testament falsifikovao, pa, prema tome, ne miriše one, koji ga bratom nazivaju.
Ne može nas ni Višnjevski, što prčevinu miriše i imperatricu hvali, da zadrži. Dođosmo i u Tokaj. Proći ćemo. Sad nahodim, za sve ovo, i svoje pogreške.
Mnogo je Đura naučio, kaže, na putu u Rosiju. Kažu, da mu je žena lepa, i miriše, kao cvet koji zovu majkina dušica. „Lepo! Samo, da prostiš, apostole, lepo miriše i tuđa žena.
Kažu, da mu je žena lepa, i miriše, kao cvet koji zovu majkina dušica. „Lepo! Samo, da prostiš, apostole, lepo miriše i tuđa žena. Nisu ni druge gore od nje, neka se izjednači sa ostalim ženama. Pravo je. Šta bi htela?
Đurđe, koji je u prvom pismu opisivao naselja kud ih šalju kao raj zemaljski, spahiluke, lepotu, gde cveće miriše i čele zuje, poručivao mu je, sad, da zna, da odlaze na plodnu, ali pustu, zemlju, gde nije sigurno, ni to, da će imati
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
— I meni miriše vino! — uzviknu čiča Trišo — sigurno je blizu neka krčma. — A meni vjetar nanosi dah planinskog sijena.
Onaj mali lopov hitro se uspuza do moje glave, pomirisa samo moju njušku i prestrašeno promuca: — Pa ovo miriše... Stani, stani... Ovo miriše... — Jest, jest, i meni se čini — propišta vodeni miš.
Stani, stani... Ovo miriše... — Jest, jest, i meni se čini — propišta vodeni miš. — Ovo je unutra glavom i bradom sam... sam... — Mačak!
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Sa mekošću vlažne zemlje i trave, sa šipragom koji je u aprilu počeo da pupi i miriše, sa zelenim padinama brda i svetlih, proletnih nebesa, udisala je tada mlada žena, prvi put, svog muža, kao otrovana.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Iz istog razloga porodilja ne sme da miriše nanu.¹⁷ U mitsko-magijskom shvatanju sveta dojenje ima izvanredan značaj za fizički, psihički i moralni razvoj ličnosti.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
pokretnim krovovima automobila, svim i svačim, od nas gladnih i žednih velikog sveta i devojaka čija kosa ne miriše na sirće.
Ako se ne vide pred ulazom, traže se očima po dvorani. Kinoteka miriše na dečje kapute! Kada se mladi čovek i mlada žena otkriju u toj sali punoj tajanstvenog filmskog sumraka, oni skrenu
I njih starac hrani žitom. Sa brda iznad grada doleće treće jato. Ono miriše na memlu hladovitih dvorišta i na vodu u kojoj ima železa. Njih starac hrani zrnima kukuruza.
Sa fasada otpadaju delovi ukrasa, ulicama šetaju bolesnici zelenkastih, ispijenih lica. Sve miriše na sumporna isparenja. Čovek se ovde oseća kao u predsoblju smrti. Pojele su po par kranjskih kobasica sa senfom.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
primer, ovako: Trepti u toj rebrastoj čašici čitava jedna godina, radna, marljivo urađena i sklonjena pod krov, u suvo, miriše iz nje pregrijano leto i naša oznojena zrela jesen, trud i sloga naše čeljadi.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Sve je to ipak svoje, familijarno, ali već „Kula“, to na svašta miriše. Ispili se, bogami, od čitave te rabote još kakav đavo.
Što da se više sikira. Bio je on i u većem krkljancu, pa se ostalo živo. SUĐENjE Napolju miriše i grije zrela jesen, iza prvih šumaraka kokaju puške, bobonji nemirna četrdeset prva, a mi u prostranoj seljačkoj sobi
Peckao me je u tim suzama gorko-slan ukus našeg zavičaja. Evo, opet ga osjećam, ima ukus pelina, koji škrto miriše na suncem oprljenom kamenjaru. — Baš se vidi da si dijete, dječak — lako ga prekorijeva prosij edi.
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
HASANAGA: Opet tvoje levantinske mudrolije! Vama sve miriše na dinju punu pčela! Žensko ti se dimi u glavi! „Hiljadu i jedna noć”, je l? Šeherezada? Biser u pupku?
Pa kad sedneš! To se milost, to se objava nebeska puši i miriše iz prepunog tanjira! SULjO: Ajde džarni tu vatru. Ako smo gladni ne moramo i da se smrzavamo.
HASANAGINICA: Tako, da mi je bilo žao da se probudim. Sanjala, kao dojim onaj đurđevak, sav miriše na moje mleko. Ceo dan me boli grudi. MAJKA PINTOROVIĆA: To je od mleka. Ne valja ti ni to što toliko sanjaš.
Oko glave obvio belu čalmu, a ogrtačem se plavetnim ogrnuo... Stoji u cveću do kolena... Miriše kao livada, kiša i duvan... Stoji i čeka me, a telo mu i kroz odeću svetli... Ali posle je došlo i dete.
HUSO: Politička? SULjO: Iskreno rečeno, meni se ta svadba bez mladoženje ne sviđa. Nešto tu ne miriše kako treba. A i ovo svraćanje je sumnjiva stvar. Sve mi govori da se ja držim što dalje.
Da ga gledam? Kako da ga se u jednom jedinom trenu za ceo život namilujem i nagledam? Málo moje, na lavandulu miriše! Prstić na nozi mu miriše! Zumbul beli!
Málo moje, na lavandulu miriše! Prstić na nozi mu miriše! Zumbul beli! Kosica mu na sapun i na cveće miriše, kolevčica mu, ko oblak prepun cveća, miriše...
Málo moje, na lavandulu miriše! Prstić na nozi mu miriše! Zumbul beli! Kosica mu na sapun i na cveće miriše, kolevčica mu, ko oblak prepun cveća, miriše... Plače, đurđevak...
Zumbul beli! Kosica mu na sapun i na cveće miriše, kolevčica mu, ko oblak prepun cveća, miriše... Plače, đurđevak... Bez tvojih suza majka sirotica, suzama tvojim Stambol ceo da kupi...
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Hajde! Vidiš, cveće je zamirisalo, đul se razvio, karanfil rascvetao... sve miriše i peva, hajde i naše duše da pevaju... Hajde, devojko! Majka te moja čeka.
Ruke im lete na rad, a okolinom se razležu reči pesme: Vetar duše, vetar duše, al’ — katmer miriše; Dragi dragoj, dragi dragoj sitnu knjigu piše! — Cvet — o — o! — klikće Stojan i odmiče se od nje, da bi je bole video.
I zaista to beše Stojan koji, udaljen, idući valjda kući, pevaše onu istu pesmu: Vetar duše, vetar duše, al’ — katmer miriše; Dragi dragoj, dragi dragoj sitnu knjigu piše! — Oh dosta, dosta! ...
U VINOGRADIMA Miriše mi zemlja na ispucano grožđe, a magla hladna i mrka već počinje da se ne diže tako lako. Sa sviju strana samo lupa od
Ne znate, kako je to, kad se uveče poprska dvorište, prostru asure, dušeci i jorgani. Ležite, a miriše ovlažena prašina. Mesec sija, te se crne stare, zelene već obrasle mahovinom ćeramide na kućama.
Naročito cipele, — one mi nikako ne daju mira. Žute se, cakle, i miriše im đon na điriš. Čim ode majka na pazar, zatvaram sobu i oblačim se u novo.
Šetam po sobi i zagledam se, da vidim kakav ću izgledati na Božić. A Božić! Eh! Nije ovo Božić. Ovo je nešto što miriše na oman i suh bosiljak više ikone!
Polica, vrata, pragovi i ćerčiva prozorska, sve je to oribano, vlažno, žuto. Cela kuća miriše na čistinu, vlagu i opranost. Pa i ona sama, majka, otkuda li joj toliko snage? Radi, a kao da ne posluje.
Ja ne mogu. Vidiš, imam rabotu u kujni, a nisam ni obučena... Ostajem ja. Šetam se krupnim koracima po sobi. A soba miriše. Topla je, čista, suva. Kandilo puckara. Tamjan se vije i širi polako, talasasto. Iz kujne mirišu jela. Gosti dolaze.
Cigani gledaju u mene iščekujući, a ja crvenim od zabune i sreće. Majka ulazi i u prolazu šane: „Kaži: Đul miriše, đul se rascvetao!“ Kažem ja to Ciganima. — A! aferim!
Napolju mrak s vlagom. Č’a Jovan peva zavaljenim, istrošenim, sitnim glasom: Đul miriše, đul se rascvetao! A majka, sa suzom koja joj polako, polako mili niz obraz, gleda me gde gologlav stojim između njih i
Ali dosta! Našta ovo? Sve je ovo tako sirovo, masno! Neću to... Staro, staro mi dajte! Ono što miriše na suh bosiljak i što sada tako slatko pada. Pada i greje, greje srce. Evo: Jesen došla. Magla pada.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Kako uđe, odmah zove svoju ženu: — Ženo, — veli — ovdje čoečja kost miriše; koji imade, kazuj odmah! Ona mu reče: — Nema nikoga. A on veli: — To ne može biti.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
) A borov vjetar kud bi da vije? Put sinjeg mora, put Panonije? Nedjeljno podne: bruje pčelice, smola miriše - pućka cicvara; lukac sa trema baca svjetlice, a povrh smoka titra ispara; prilježno zoba raž iz krabulje konjče
Biblioteka: slovni porod - dela. Pod slabim svetlom duše dižu poklop. Miriše kafa - deljen topli obrok. Októbar pali bregove Banata.
O, dunjo sveta, zgranaj se u grb: Konstantinopolj, dičan Carigrad! IV Sa čijih nogu da miriše nard? a mi smo Cveti, Jerusalim grad! Tek merno trojstvo - mikron, inč i jard u blesku sažme pakao u had.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
U stazu zuri kao da traži zalogaj neki drag. — Ej, zašto više ne miriše ni jedne zverke trag? Ponekad samo, više u šali, počeše šapom uvo.
Budi se mačak, proteže šape, pospano telo izvija, giba, pa istom skoči i Žuću viče: „Tako mi brka, miriše riba! Ribe su jutros, dao bih glavu, izišle rano da pasu travu.
“ U čudu bleje Žuća i mačak, niz pusto polje žito se ziba. Nikoga nigde. A Toša ipak: „Osećam opet, miriše riba! Hajdmo na potok, druge nam nema, ribica možda na pesku drema.
! Miriše, kanda, vrbino pruće i uza nj — krzno mačka i Žuće?! „Tu li smo dakle! — Vidran se smeška — Skovana, znači, podvala
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Tako je to, bratiću moj !... Zube ti lolama! A gle, nemaš dušeka! Ništa, naći će čiča Stojan senca... miriše kâ duša, da zaspiš k’o janje. Jes’, bratiću!... II »A kako sam ga ja zamišljala !
Po potesu blista se bistra rosa, miriše svež ju trenji vazduh, preleću velika jata grlica, spremna za odlazak, a dole u trnjaku, jasnim I zvonkim glasom, čika
miris od njega prostire se po svoj crkvi, i ona pomišlja da to miriše božja duša. I gle, to isto sada!... I plamičak pred raspećem, i učiteljeva heruvika sa onakim istim secanjem i
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Već to jezdi Jablanova moba: Pred njome je Jablan na konjicu, U ruci mu struk bela bosiljka, Rukom maše, bosiljak miriše: “Lako, lako, moja silna mobo!
bašču, Svu bi ružu po bašči pobrala, Iz ruže bi vodu izvijala, Te bi tebe, lice, umivala, Kad mlad ljubi, neka mu miriše.“ 155.
u jutru, U jutru je svaka voda bistra studena; Ako hoćeđ brat’ bosiljak, dođi u podne, U po dana svaki cvijet l’jepo Miriše; Ako l’ hoćeš maru ljubit’, dođi doveče, Jer u veče svaka draga sama uzdiše.“ 156. Oj devojko, pitoma ružice!
Jal’ u mome, jal’ u tvome dvoru, Jal’ u bašči pod žutom narančom, Ćeno cvati čemin i ružica, Čemin s ružom lijepo miriše, Teško onom, ko za kim uzdiše!
da čudna junaka! Da li mi ga Bog u sreći dade! Pod njega bi karanfil sterala, A pod glavu rumenu ružicu; Nek miriše, nek se često budi, Neka moje belo lice ljubi.“ PORODIČNE PESME 216.
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
Ti glumci nikad nemaju para za hranu! GINA: Pobeže čovek od smrada tvoje rakištine! BLAGOJE: Ovo miriše kao ambrozija! GINA: I jeste mi ambrozija! Ko da su u njoj daždevnjaci prezimili!...
BLAGOJE: Ja plivanje bez ronjenja i gnjuranja i ne računam! SOFIJA: A reka miriše na lubenicu, jeste primetili? Pa tako divne stene za sunčanje, i divno drveće! Tamo je prepuno maslačka i kamilice!
SOFIJA: I to za poslednjih nekoliko dana! SIMKA: Šta kažete? JELISAVETA: Kažem da sjajno miriše! SIMKA: Okupacijska gozba!... Hoćete li da preuzmete ulogu domaćina, da sečete? VASILIJE: Sa zadovoljstvom!
Ja jedno s drugim nikada ne brkam! ja sam Hamlet samo na sceni, i tačka! SOFIJA: Zato tvoj Hamlet miriše na Aleksu Žunića! VASILIJE: Valjda ne misliš da duh pokojnog danskoga kralja treba da tražim i po užičkim pijacama?
MILUN: To je, bre, opasno! GINA: I nemoj da zaboraviš ovu rakiju, to je za tebe! Miriše kao ambrozija! MILUN: Mogli ste da mi natovarite i zapregu! GINA: I još bi te nešto zamolila, ko Boga!
DROBAC: To mi je sve. I ime i prezime. Nisi čula? SOFIJA: Bože! Što ovo lepo miriše! DROBAC: To ti je čubar. Dobar je protiv reume. SOFIJA: A ovo? DROBAC: Sporiš.
DROBAC: To ti je runolist. SOFIJA: Kako ih poznaješ i razlikuješ po mraku? DROBAC: Pa po mirisu! SOFIJA: Ne miriše svaki. DROBAC: Čini ti se. A i vidno je, vidiš kolika je mjesečina! SOFIJA: I ti svakoj od ovih biljčica znaš ime?
DROBAC: Šta drugo? SOFIJA: Svejedno šta... Mogao si da skupljaš trave, da sve oko tebe miriše!... Mogao si da kopaš grobove, da čistiš obore i štale, da tucaš kamen! I najgori posao... sve ti je bolje od toga!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Ali: ili nam život nešto novo nosi, a duša nam znači jedan stepen više, nebu, što visoko, zvezdano, miriše, il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, đavo nosi. 1919. HIMNA Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara. Naš Bog je krv.
Pa ne gledam milosnim pogledom ni po carevima ni po roblju. Na mome licu bledom miriše tama bela: osmeh mog razočaranog tela. U njemu je očaj, u njemu što prezrivo odriče ljubav svemu, svemu. GOSPOĐI X.
Na mesecu ne drema Don Huan više. Na glavi mi nije perjanica crna, ni ruka puna bisernih zrna, a noć ne miriše. Na mrtvima sam proveo mladost, tvoj mladež na dojci nije radost, koja je nekad bila.
MOJA RAVANICA Bludno gledam tvoju bogorodicu svetu, što miriše ko grobovi u cvetu, pa me je stid da živim. Nadamnom miriše u oblacima sivim šuma tvoja fruška, od tamjana kadionica
MOJA RAVANICA Bludno gledam tvoju bogorodicu svetu, što miriše ko grobovi u cvetu, pa me je stid da živim. Nadamnom miriše u oblacima sivim šuma tvoja fruška, od tamjana kadionica srebrnih. I dok zvezde gasi vetar lipa ja se smrti divim.
Ti pužići se nabadaju na igle, pa liče na crve, a zalivaju se nekim divnim, žutim vinom, koje cveta nasred stola, i miriše. Pijem ga, izgovarajući često najlepši Miličićev stih: „a Zemlja, neka je srećna, sirota naša sestra, Zemlja“.
Sudba mi bludi po nebu ovih dana, blaga i mirna, kišom oprana, kao ruka nekad po telu dragana. Nad zemljom više ne miriše krin, u proleću, oštar, bludan, ženski. Rascvetane voćke stiskam na rebra, kroz vazduh blagoveštenski.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Ili ćeš da gleneš na crveni drenak, što ti se gotovo uz same uši oteg'o, ili na morastu tamnjaniku što miriše ka' naš Andreja crkvenjak, ili na crnu kameničarku, ili na žutu smederevku, što je slađa od same medovine i lepša od
popašene; nema proletnjeg zelenila, ali zato vidiš ogromna sena, po deset-petnaest, pa ponegde i dvadeset u gomili. Miriše suvo i mlado seno, a seljak se smeši zadovoljno sećajući se grdna truda što ga je podneo, dok je sve to pokosio,
— Pa ja sam, 'nako, ded' šta ćeš mi, veli Jovica. — 'Oćeš da srčeš tuđe, a tvoje da ne miriše!... — Šta, šta je to? povikaše mnogi ne znajući u čemu je stvar. — Čuješ, Jovice, ne pričaj! — 'Oćeš dati nadnicu?
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
U vrtu, grana granu od snega, nežno, briše. A dvorište je tako svetlo i belo... I sve mu nekako čudno, sveže miriše, Onako... onako... kao tek sašiveno odelo.
Predveče, odlazeći niz put, ono joj šapuće: „Bako, Budi bez brige, živećeš najmanje sto godina.” Vazduh miriše po žbunju i topi se od sreće. Na severnoj strani krova čaršav snega splašnjava.
Gde se dečaci, još, takmiče u skoku udalj, I gde miriše nešto crno-kiselo: dim, ili ugalj? Tamo hoću da živim, ništa bolje ne tražim, Tamo, gde se ulice zovu po ljudima
Rakić, Milan - PESME
Sve će biti lepše, sve draže i više, Noć koja se spušta, svet što mirno spava, Dugo mrtvo polje na kome miriše Kržljava i retka u busenju trava. I tako kraj cveća ostaćemo sami...
— Proliće se tada, kao bujne kiše, Stidljivi šapati u blaženoj tami, I reči iz kojih proleće miriše... SETNA PESMA Došlo je vreme kad nam kosa sedi, I naša čula postepeno grube.
No našu ljubav nema ko da zbriše: Ona se menja, ali uvek traje. Sad nam je ljubav otmena i čedna, Ko mesečinom prožeta. Miriše Ko cvet sasušen, uspomena jedna, U knjizi što se već ne čita više.
pod sjajem ove prve noći Kako se u mojoj obnovljenoj duši, Uz veselu pesmu razdraganih gnezda Dok šušti topola i miriše lipa I radosno nebo mesečinu sipa, Tajanstveno rađa novo jato zvezda...
Gledaj kako mesec nad poljima sija I oblačke retke rastura i vedri, I trava miriše i rastinje klija, I šumore tužno kukuruzi jedri!
Sad mi se čini da ne živim više, U gustu tamu da sve dublje klizam, Neosetno i stalno... Noć miriše, I dušu muči silni pesimizam... II Osećam da nešto u mom srcu trune Lagano i stalno. Ko će mi pomoći?
Sada, Nad livadama gde trava miriše, U rascvetanim granama, svrh njiva Koje su crne posle bujne kiše, Velika duša mesečeva sniva. Sve mirno. Tajac.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
zrela, strasna usta gore, i kako njena kosa, razastrta u postelji i sigurno opkoljavajući i obvijajući celo njeno telo, miriše, miriše...
strasna usta gore, i kako njena kosa, razastrta u postelji i sigurno opkoljavajući i obvijajući celo njeno telo, miriše, miriše... I Sofka ču kako on krklja i valja se, upinje, napreže, da bar glavom, ramenima gurne u vrata, otvori ih i uđe k njoj.
Pandurović, Sima - PESME
moćne reke; Naše gore da hučno romore Kao nada koju srce traži U slutnjama kojih nema više; Vetar duva, proleće miriše... Naše duše naši su pejzaži.
Tada miriše doba ranog maja; I kao da se, neprimetno, prosto, Na Ideal što je u sećanju ost’o Nastavlja tiho jedan san bez kraja.
Opojan, težak miris se iz bilja Razliva, — slika otežale jave. Miriše vazduh dahom mrtva smilja. Oblaci idu preko moje glave.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Lije kiša kao iz kabla. Lupa kao puto u lotru. Mek hleb kao duša. Melje kao prazna vodenica. Mesečina kao dan. Miriše kao duša đevojačka. Mlad kao kaplja rose. Modar kao čivit. Mutna voda kao oranje. Mýči kao (sinji) kamen.
Sad se reče kad ko dvije vrlo različne stvari poredi jednu s drugom. Jaoh, za sitom jeseni, a gladan cvijeće ne miriše! — Rekao neko nekome kad mu je hvalio lijepo i veselo proljeće. Kako sam postao, nije mi podrobac ostao.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
” I ona se skloni za vrata, ali eto ti sunca, pa nazvavši | materi dobar veče, reče joj: „Majko! tu miriše rajska dušica.
mesec ljutit i umoran, i ona se skloni, kad ali eto ti meseca, kako dođe, nazva materi dobro jutro, pa joj reče: „Ovde miriše rajska | dušica.
pa joj reče: „Majko! ovde miriše rajska dušica.” A ona mu odgovori: „Bog s tobom sinko! ovamo ne može ni tica doleteti, a kako će rajska | dušica doći?
Devojče joj plačući pripovedi sve šta je i kako je, pa joj najposle reče: ,,Majko! kako ti miriše glava!” Onda žena ustane s njezina krila, pogledi žalosnu i plačnu devojčicu, pa joj reče: „Kudgod hodila, sretna bila,
„Smrdi li moja glava? devojko!” zapita je ala; a ona odgovori: „Ne smrdi, majko! već miriše kao smilj.” Sutradan rano polazeći ala devojci zapovedi da nahrani njenu živinu i da skuva večeru.
Kako doleće u dvor, sav se dvor zasvetli i zablista! Kako uđe, odmah zove svoju ženu: „Ženo“ veli „ovdje čoečja kost miriše, koji imade? kazuj odmah.“ Ona mu reče: „Nema nikoga“ a on veli: „To ne može biti.
otkuda ona u kužinu, a ona se prepade i ispoviđe mu na tajno da je ona oni struk bosioka što ga on goji i u kamari miriše, pa da je mišljela da se on pripravljajući one objede ženi i da joj je žao | bilo, jer se nadala da ne će druge nego nju
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
Pa ovaj šepavi, šantavi, što ga je uneo... Sve se to slaže... to mora da je to.... TANASKO: Kakva je, miriše ko kilo jabuka! MANOJLO: Nema nikakve sumnje! Mi smo zaista na tragu onoj bitangi! TANASKO: A kosa crna!
A sa šporeta crnog, iz plave lončine, pasulj gradištanac miriše raskuvan! u pasulju suva rebarca, luk, lorber, mirođija, celer, paprika, peršun! A baška miriše zaprška iz tiganja!
u pasulju suva rebarca, luk, lorber, mirođija, celer, paprika, peršun! A baška miriše zaprška iz tiganja! Za astalom čuje se jezik srpski, jezik rumunjski, madžarski, stolarski, kovački, svinjarski,
i crnog, venci suvih mesečarki, venci riba, s praga ti počinje ceo Banat, i Bačka, duva vetar, oće da presneži, miriše vruća rakija, a jedan oblak nad dudovima kipi!
Stanković, Borisav - JOVČA
Ako sam joj čuvar, sluga, odrastao pored nje, ipak... Oh, cele noći je otkrivena, cele noći miriše. Pokrijem je, a oči mi se silom upijaju u nju, ruke mi same, silom, njeno telo dodiruju, kosu njenu, lice...
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Niko nas sad neće prevariti više U ovom svetu gde se već sve zna: Ni ljubav koja na ružu miriše Ni predeo maglen iskrso sred sna. Jer ove smo noći doživeli sve Dok rušilo se lišće oko nas na tle.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Voštana sveća, zaboravljena na peći, izgorela: vazduh otužno miriše na smrt. Po Vukašinu se odjednom stvrdla jeza. On se brzo svuče i baci u krevet.
Krava je sa njega jela seno. Tek kad je seno počelo da miriše, uspeo je da ustane. Pao je, pa se opet brzo podigao. Jeste iz njega istekla krv, još onda, pomisli sad.
Strese se. Izdan i osramoćen od sinova, jalovaka i kukavice. Osluškuje disanje sela, miriše ga, vidi u magli odžake u granju. Ide vojska. U njegovoj kući nema dede da se plaše.
Seljaci zanemeše sluteći streljanje. Tola ne savlada suvo, sitno rucanje. GLAVA TREĆA Gusne veče i miriše na tikvene vreže i mrtve kukuruzove rese.
Aćim je napisao testament. Njeni laki koraci pređoše mu vrhom srca. Ipak, postoji jedan izlaz: rakija. I noć miriše na rakiju. A snage ima za petnaestak koračaja do bačvare.
Ništa više. Nisam, bože, njega mi što se rađa. — Što ti je; Đorđe, sunce božja stvar! Osećaš li: bagremovo cveće miriše na med — reče Tola i sede pored Đorđa.
— Ima li što? — upita. — Još ništa. Čim bagrem ovako miriše, biće kiše. — Pa šta Roza kaže? — Milunka kaže: ništa se ne zna. Čuči na pragu i čeka. Znam dobro kako je To.
Aćim pripali cigaru i pogleda u prozor. Pomrčina miriše na kišu. Tamo gde noćas njemu treba da se rodi unuk, žuta je mrlja u tami. Kora srca je ispucala i boli. ...
Pa onda: šuma, mesec i jedna ptica. On leži pod bukvom, miriše mahovinu, mesec po travi zažegao bela ognjišta, i sluša: tolika šuma, a sve radovanje jednim ptičjim kljunom kazuje.
zelene lestvice pobodene crvene i plave kugle pored putanjica s varoškim cvećem koje ne miriše, i što ne znaju šta je livada.
Tuga mu je bila još i gušća što njihove bose nožice nikada neće zagaziti u dedinu veliku livadu s mekom travom koja miriše i kad se pokosi.
Gleda je uplašeno i ćuti. Krug suvog cveća obešenog iznad njenog uzglavlja raste, širi se. Suvo smilje, miriše na tamjan i vosak. Samo Adama da otme, Misli. Uze od Milunke lampu i ode u sobu kod Adama.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Kad se setim gde sam se rodila, Kad se setim tad mi niču krila; Kad se setim, ne treba ni više, Tad mi srce kao cvet miriše; Kad pogledam milu Srbadiju, Tad se dižem više zvezda sviju, Više zvezda, do Boga miloga; Pa ga molim, a rad Srpstva
Ponoć je odavno pala i mesec na nebu svetli, A pomorandža slatka miriše u samoći, I Rim počiva mirno. Pokašto bahat se čuje: To straža liktora bludi, i kliče po tavnoj noći.
Gledaj kako mesec nad poljima sija, I oblake retke rastura i vedri, I trava miriše, i rastinje klija, I šumore tužno kukuruzi jedri!
Iz ikonostasa Suh bršljan viri. Lako se talasa Izmirne pramen i blagoslov taji. Sva okađena miriše nam soba. Okolo žute lojane svijeće, Mi, djeca, sjeli, k'o kakvo vijeće, Radosni što je već grudanju doba.
Putuju oblaci u nemom blistanju; A vazduh bez glasa, bez zvuka, bez java. Ćarlija čempres, i miriše trava; Noć teškom kupom zlato sipa na nju...
Sv. Stefanović CXLI PROLEĆE Miriše zemlja sočna, sveža, jedra. Sve klija, pupi; svud strujanje, vrenje. Čisto se vidi gde zemlji iz nedra Život, kroz žile,
Oh, kud se sakri, jer znam da nije Iščezla nije duša tvoja! „Je li u ruži, te tako miriše? Il' je u tankom maglinom pramu, Što na njoj počiva? il' je u zraku, K'o svile nit što pliva kroz tamu?
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
da je vest autentična, pa se napreže da se izrazi, oni sa mnogo življom pažnjom posmatraju crno vragolasto mače, što miriše na pokislu dlaku, kako: izvučenim noktićima svoje male šape grebe po njenim grudima i traži da uhvati ono dugmasto
I odrasli su tu — da slavne li divote — i sveopšti je urnebes i vriska. On sedi na doksatu, on je blažen, miriše ružu, igra ćilibarskim brojanicama, i smeška se. Bilo mi je pet godina, bio sam stidljiv.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Ala miriše! — reče posle dužega ćutanja. — Šta? — nasmeja se ona. — Kosa... i sva mirišeš... Kako to? — A zar vaše devojke ne
Znaš ?... — na mignu mu Novica, mahnuvši glavom u stranu, prema šumi. — Ova, brate varoška... mirom miriše. — Kažem li ti ja! ... Raskrsti s onim čovjekom... znaš?... pa da uživamo kao carevi. — R-r-raskrštam!
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
I se skloni za vrata, ali eto ti sunca, pa, nazvavši materi dobar veče, reče joj: — Majko, tu miriše rajska dušica. A majka mu odgovori: — Nema tu, sinko, nikoga; ta ne može ovamo ni tica doleteti, a kako bi rajska
Kad ali eto ti meseca; kako dođe, nazva materi dobro jutro, pa joj reče: — Ovde miriše rajska dušica. A mati mu odgovori: — Nema, sinko, nikoga; ta ovamo ne može ni tica doleteti, a kako će rajska dušica
Pa kako dođe, nazva materi „pomoz̓ bog“, pa joj reče: — Majko, ovde miriše rajska dušica. A ona mu odgovori: — Bog s tobom, sinko! Ovamo ne može ni tica doleteti, a kako će rajska dušica doći?
Kako uđe, odmah zove svoju ženu: — Ženo, — veli — ovdje čoečja kost miriše; koji imade? Kazuj odmah! Ona mu reče: — Nema nikoga. A on veli: — To ne može biti.
Kad ali eto ti dođu vile unutra, pa se stanu razgovarati. Onda reče najstarija vila: — Mama, ovđe krst miriše. — Jest, kćeri, reče ona — carev sin i Oštar Dan idu tražiti jednoga kralja kćer, ali neće je naći; jer da znadu što
Uveče opet dođu vile, kao i prije. Onda reče srednja vila: — Mama, ovđe miriše krst. — Jest, kćeri, carev sin i Oštar Dan traže kraljevu kćer, ali teško da je nađu; jer da znadu što ne znadu lasno
Uveče opet dođu vile, kao i prije. Tad reče najmlađa vila: — Mama, ovđe miriše krst. Mati joj odgovori: — Da, kćeri, carev sin i Oštar Dan idu tražiti kraljevu kćer; ali teško da je nađu, jer kad
Istom što je carev sin zaspao, dođu vile opet, pa reče jedna između njih: — Mama, ovđe miriše krst. A mati reče: — Jest, kćeri; carev sin i Oštar Dan vode kćer jednoga kralja; ali je se ipak neće užiti, jer
Petković, Vladislav Dis - PESME
Noći gde ne beše već tol'ko stoleća? To je zemlja njene lepote i maja. Zemlju gde dan, vazduh i cveće miriše, Čije vreme nema budućnost ni sate, Gde su venci, boje — da l' tu zemlju znate? Da li znate i to da nje nema više?
I dok šušti lišće sve više i više Tame, mraka, mira po parku dolazi. To noć u spokojstvu tišinom miriše. A bol širi krila... Ti si divna bila.
Znam, dete neću nikad biti više. Sa starom dragom neću opet poći Srećnim neznanjem, gde život miriše Na krv i ljubav i veo ponoći. Spava san sreće, k'o dan posle kiše, U dnu sutona koji neće proći. Spava san sreće.
boli i bolove guši, To što mi pogled kao oblak briše, To što me trune, što mi snagu suši, To zašto san moj na san ne miriše.
I dok sunce greje Veliku Srbiju, Na Kalemegdanu dok cveće miriše, Srpče stoji tako, suze mu se liju, I njegovo srce ovako uzdiše: “O velike zemlje, o Srpski Narode, Kada će i za te
Vidim jednu zvezdu u obmani više I osećam kako tišina miriše. Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba, Jednu moćnu senku što lagano kruži Nad njom mrtvom tako kao uzdah groba: Možda
šta li danas u Srbiji radi? Kod vas je proleće. Došle su vam laste. Oživele vode, đurđevak i ruže. I miriše zemlja koja stalno raste U grob i tišinu, moj daleki druže. Jedno tvoje veče.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Pa još je i rano: tek se čvrci bude, i dubrava još vinom ne miriše. Dolazi i župnik, težak, zadihao se, tare znoj sa čela i unilazi ravno u crkvu.
A vino je jako, jevtino, a kad se prospe, preliva se u suncu, zemlja njime miriše i željno ga u se upija. Marko navikao da svoju curu miluje, obgrli je, diže se, povuče je za sobom i besno zaigra.
župnik i pevači pevaju svečevu pesmu, a jedan klapac, u belome odelu, ide unatraške i kadi sveca srebrnim kadionikom. Miriše tamjan, zastaje u zasićenome toplome zraku i kao laki oblak što luta zastire detinje svečevo lice i obavija crveni
Sada polje i more miriše. Drugovi dočekuju u osenčenim zaklonicama curice što se iz polja vraćaju. Te curice, nabreklih crvenih usnica kao
— po visovima, čovjeku nešto dođe, i u misli sjeća se boga...A uokolo jednako nešto žamori i miriše... Da je prosto svima, samo da ozdravim.... Majko, tebi se drijema. Čuj, boga ti!
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
more – Čep majke, s glavom naniže kao u život, Otčepljena boca krvavo vino toči u zore Tajanstva, i rasputanost, gle, miriše na jod.
2. Kao samrt tamna, kao život sjajna Maćuhica cvate ali ne miriše – Ko ni njezin susjed, kicoš tulipan. Ona unutarnja ravnoteža, pored relativno disciplinovano izvedene spoljne
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
ŽIVKA (prijatno iznenađena): Ah! (Uzima malo ružičasto pismo i miriše ga, te joj se zadovoljstvo izražava na licu.) Hvala! MOMAK (pokloni se i odlazi).
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Daj ti, Bože, dobru sreću — Al’ meni se teško diše. Ruzmarine sluga deli, A ruzmarin ne miriše. Daj ti, Bože, dobru sreću! — Ali kolo ne hvata se. Sumorne su tvoje drýge, Ne čujemo slatke glase.
je evo veće; Al’ za malo, — dan za danom, Osláviće i proleće: Po grobu će nići trava, A po travi cveće sija Što miriše kao duša, Kao duša najčistija; A u ruci srpskoj knjiga Krasnih misli i pesama, I svi kliču: „Nije umro, — Evo Ljube
Niko nije došô amo Da miriše cveće milo, — Pa ni momče, ni devojče (Što bi tako lepo bilo). Nije bilo što se ište Da zaigra srce živo, Nije
Miljković, Branko - PESME
celom svetu nema ih profil njihovog odsustva čuva noć zelengore njihove su smrti najdivnija sazvežđa na jugu neba zemlja miriše na mrtve zelengoro čujem te ušima svoga srca i njih tu niko nije umro ko je umro zvezdo moje krvi i njihove
Onaj ko peva ne zna je li to ljubav ili smrt. Kada miris pomeri cvet, gde je cvet, da l tamo gde miriše sa ruba sveta punog a praznog, il tamo gde mu je cvet?
Sve je nestvarno dok traje i diše; Stvaran je cvet čija odsutnost miriše I cveta, a cveta već odavno nema: Bespućem do nade pesmu mi priprema, Kad izdan još volim onu koja spava.
Seno Na tragu odlutalog cveta čije ime Miriše izvan vrta i vodi me Do čistih mesta, nestvarnih bez nade, Ružo pomerena najslađi moj jade, O kako divno traješ
tako starimo ja i moj plamen I tako se opijamo svojim životom i pepelom Miris cveta je miris njegove buduće smrti To miriše njegova senka njegovo ime Toliko proslavljeno u vazduhu Toliko traženo u rečnicima Taj iskren miris nežna magla u
slobodnog O gorko o slepo more Zaljubljeno u brodolom EPITAF Ubi me prejaka reč CVET Evo cveta dovoljno smelog da miriše Na praznom mestu i u uspomeni PESMA Varka prodre u reč Vatra dostojna proleća SPAVAČI Budan ja kradem ono što oni
Krakov, Stanislav - KRILA
— Pi... ala miriše na ribu... Trbušasti pukovnik, oficir Počasne legije, stisnu za trenutak debele, dlakave nozdrve. — Sergije, Sergije.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Njina tela jako snažna, nisu namazana palmovim uljem, onim opojnim palmovim uljem na koje miriše sve što dolazi iz Afrike.
Čamac klizi po vodi, koja strašno jako miriše; kroz tako gusta isparenja, da se skoro sumnja da ovde postoji tačna granica između vodene površine i vodenih para.
Kroz stabla i kroz granje čuje se podmukli udar u tam–tam. Večeram brzo, pijem filtrovanu vodu koja miriše na osušenu zemlju kroz koju se cedila; gadim se.
Prva noć na poljskoj postelji, savršeno bez ičega, mokar kao u kupatilu, pod komarnikom koji miriše na magazen u kom sam ga kupio i na prašnjavi til.
Volim njen miris palmovog ulja i ambre koji me je nekada odbijao. Sada sve što imam miriše na to i raduje me. U jedan po ponoći napuštam tam–tam i vraćam se za spavanje. Tačno nad gubavčevom glavom Južni Krst.
Na jednoj hartiji koja mi i sad miriše na crnačku put i ulje, on zapisuje, reč po reč, i prevodi odmah. Prva pesma. Ja maru. O. Djara.
od teškog srebra, korali; zlatom vezene babuše na nogama, prstenje do samih kanisanih noktiju, pomada koja teško miriše. Ima i ljudi međ njima.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Isto nebo tamo gore, — Istim mirom cvet miriše, — Ista zemlja ispod mene, — Samo jedan grobak više. Iste gore, isti luzi, Koje gledah tol’ko puti; Al’ to negda
Mirno kuca srce moje, Kô u hramu svete zbilje. — Što mirišeš, pesmo moja, Kao tamjan bosilje? „Ne miriše tvoja pesma, — To je miris rajska cveća, To j’ blizina dveju duša, Kojih-no se sinak seća.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Odasvuda bije vlaga. Veče miriše i razlijeva oko sebe sladak, opojan miris. Miriše sazrelo žito, mirišu modre, nabubrile šljive kroz poblijeđelo,
Odasvuda bije vlaga. Veče miriše i razlijeva oko sebe sladak, opojan miris. Miriše sazrelo žito, mirišu modre, nabubrile šljive kroz poblijeđelo, pospano lišće, miriše miloduv i bosilje — sve miriše i
Miriše sazrelo žito, mirišu modre, nabubrile šljive kroz poblijeđelo, pospano lišće, miriše miloduv i bosilje — sve miriše i odiše snažnom, opojnom svježinom, a u mekom, slađanom šuštanju izumiru pošljednji,
Miriše sazrelo žito, mirišu modre, nabubrile šljive kroz poblijeđelo, pospano lišće, miriše miloduv i bosilje — sve miriše i odiše snažnom, opojnom svježinom, a u mekom, slađanom šuštanju izumiru pošljednji, drhtavi odjeci teškog, umornog,
gvozdenim sindžirima — sve to nosi na sebi pečat, težak, pretežak pečat čamotinje, sumornosti i skamenjene tuge koja miriše na nešto davno, predavno minulo, propalo i survano.
Bojić, Milutin - PESME
Čuj, u tebi sve je: Tobom cvet miriše, tobom sunce greje, Tobom nebo plače, tobom gore cepte, U carstvu lepote žena krunu nosi, Tobom ponoć bludi, tobom
(Priče Solomonove, VII, 17, 18) Sive oči tonu u mrk bakar lica, A kosa, nekad svilena i plava, Miriše kô lišće svelih ljubičica.
(1912) POD LETNjIM SUNCEM Kako opojno miriše lipa I tihe noćne seni mru, Dok crven bakar zrake sipa I teško diše vlat u snu. Duboko, nemo želje mru.
I toplo mi je u tom predvečerju, Dok stupa pozna jesen u paperju: To tvoja duša šumi i miriše. H U tebi mi je mladost pogrebena, Sunčana jutra, podnevno plamenje, Ljubavi čedne poslednje pramenje Sazreo cvet se
I tad utekoh sav stidom obliven. I uzbrao sam, kô krišom, pun žudi Cvet jedan, što mi još miriše grudi, Cvet tužan, beo i u kutu skriven.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
ANĐA (dolazi iz leve sobe): Šta si me zvao? JEROTIJE (podmeće joj pismo pod nos): Pomiriši! ANĐA: Ala lepo miriše! JEROTIJE: Na šta? ANĐA (doseća se): Čekaj!... Miriše na promincle. JEROTIJE: Baš si pogodila! ANĐA: Nego?
ANĐA: Ala lepo miriše! JEROTIJE: Na šta? ANĐA (doseća se): Čekaj!... Miriše na promincle. JEROTIJE: Baš si pogodila! ANĐA: Nego? JEROTIJE: Miriše na Đoku. ANĐA: Kakvog Đoku, boga ti?
ANĐA (doseća se): Čekaj!... Miriše na promincle. JEROTIJE: Baš si pogodila! ANĐA: Nego? JEROTIJE: Miriše na Đoku. ANĐA: Kakvog Đoku, boga ti? JEROTIJE: Eto, takvog! ANĐA: Govori, čoveče, šta je: ništa te ne razumem.
Ostavi njega, pa počni ozgo. ANĐA (čita ozgo): „Marice, dušo moja!” JEROTIJE: Aha, je l' ti sad miriše na promincle? ANĐA (nastavlja čitanje): „Primio sam tvoje slatko pismo i izgubio sam ga stotinu puta”.
Eto, došlo od jutros puno pisama: iz ministarstva, iz okruga, iz opštine. Kad, jedno pismo miriše. Znam, pisma iz ministarstva ne mirišu; ne mirišu ni ona iz okruga, a ona iz seoskih opština... možeš misliti već!...
'Ajd' kaži mi: koji ti je taj Đoka? MARICA: Apotekarski pomoćnik. ANĐA: Apotekarski pomoćnik? Zato njegovo pismo miriše na promincle! MARICA: Baš si pogodila! ANĐA: Svejedno, na šta bilo, tek miriše.
Zato njegovo pismo miriše na promincle! MARICA: Baš si pogodila! ANĐA: Svejedno, na šta bilo, tek miriše. Pa dobro, kćeri, jesi li razmislila ozbiljno: šta je jedan apotekarski pomoćnik, od čega ćete da živite?
Jutros sam ga, veli, pomilovala za podvaljak, pa mek kao rukavica, i miriše sav na parfim!” Al', opet, mi kao vrtimo glavom, jer može čovek imati kožu meku kao rukavica, i mirisati na parfim, pa
Đoka?!!! ANĐA (takođe iznenađena): To... Đoka?!! MARICA: Jeste, jeste, to je Đoka. KAPETAN (miriše Đoku): Bog i duša, on je! Miriše na promincle. ANĐA (još nikako ne može da dođe k sebi): Ama, onaj Đoka?
Đoka?!! MARICA: Jeste, jeste, to je Đoka. KAPETAN (miriše Đoku): Bog i duša, on je! Miriše na promincle. ANĐA (još nikako ne može da dođe k sebi): Ama, onaj Đoka? KAPETAN: Pa onaj, de, što se buniš!
Nastasijević, Momčilo - PESME
Zemlje prođoh, noć mi svuda bez svanuća, van sa neba toplo što mi grane tama! Domu dođoh: tuga, jesen šumi, i miriše zreli grozd!
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
da do njega sedi, leži, i da joj on — ne ljubi, već samo da joj svoju ruku metne ispod lica, oko grla i oseća kako ona miriše, topi se, a više njih česma šušti, kuća se ocrtava — da bi ona i to učinila.
Baba bi mu svetlila. Gledala ga kako, obasjan svećom, visok, utegnut, čisto miriše na suvotu i čistinu, penje se. Njegove široke čohane čakšire otmeno mu padaju u bore, lakovane plitke cipele nežno se
Gleda kako bašta, zelena, velika, gusta, sa uređenim lejama a prošarana osušenim belim tuluzinama obranih kukuruza, miriše sveže. Kako se prema bašti jasno, belo ocrtava nova im kuća. Njeni pravilni prozori, zidovi.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Mlad momak i devojka upoređuju se i identifikuju sa b.; devojačka duša, ili duša pobožnog starog vlastelina, miriše na b. b.
vrlo često. U raju ima najviše b. i ruže (Vuk Pjesme, 1, 209, 8 id). Bogorodica najradije miriše b., i to joj je najmiliji cvet (Sofrić, 34); »ovca razbludnica« bila je jednom kod Boga na večeri, i tu joj je Bog dao
(u pesme, BV, 17, 1902, 14). Sveti Aranđeo vadi duše pravednika b. (upor. i poslovicu: »Duša mu na b. miriše. Kažu za dobrog čoveka«, GEM, 5, 127; uz ovo upor.
S. se upotrebljuje pri ljubavnim vračanjima i gatanjima, naročito o Đorđevdanu: pre Đurđevdana on se ne bere i ne miriše, a toga dana svako ko je mlad ubere po jedan stručak, omiriše ga i zakiti se njime, ili ga zadene za pojas, ili za
Njegova apotropajska moć razlog je što se on izdašno upotrebljuje u mrtvačkom kultu (»miriše na t.« — o bolesniku koji će skoro umreti), i uopšte u kultu, domaćem i javnom, i u svima prilikama kada je potrebno
Ćipiko, Ivo - Pauci
Rade, zaogrnut svojom novom kabanicom, što još mekom ispranom vunom miriše, nogostupom ide ka seoskome bunaru. Miran je.
I miriše polje, prevlačeno modričastom jutarnjom izmaglicom, dozrijelim plodom što se zemlji sa giba, a nad njim ćuti još sjenom oba
Ne budali! Hoće se da je božićnje vino ono negdašnje, naško, što samar njime po godine miriše, a čisto i bistro kao djetinja suza... A takova nema, već u pitomome primorju... Ilija ode.
A šapatljiva noć tajanstveno glasa se, miriše — traži milovanja! Dođe pred crkvu. Miris tamjana i voštanice i kihot raštrkane djece trže ga iz snatrenja; pomisli da
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Oseća Dadara u mirisu te poruke svoju gospodaricu Jelenu, vlastelinku, gospu visokog roda i vidi kako i ona miriše na isti način kao one priproste žene koje je Dadara voleo, kao čobanice, pralje, vezilje, pletilje, mlekarice, devojčurci
Ilić, Vojislav J. - PESME
Sa njegove glave Šarenê se trave i miriše cveće. I naivna radost, i naslada skupa, Kratkovečnim vencem rogove mu krasi, I veselo jagnje na žrtvenik stupa, A
dana Stremila je u burnome letu U predele zanošljivih strana, Nekom čudnom, nepoznatam svetu, Gde radošću sve živo miriše I večitom harmonijom diše. 2.
Oko nas mladost je bujna, Pod nama ruine stoje, odlomci vremena davni'; Nad njima bokori šušte i ruža miriše rujna Već mnogo vekova tavni'.
Tamo, u podne žarko, klefta umorni spava, I slađe miriše cveće i šumi pučina plava I slavuj veselo peva, Da klefte surova duša, u čudnom zanosu svome, Ljubavne noći sneva.
U tavno zelenom sâdu miriše travica meka, I nebo nad nama širi zvezdani veo svoj Ne boj se evnuha, jagnje. Ah, tebe zagrljaj čeka, A njega handžar moj.
Al' plavi pomenak jošte miriše u tavnom lugu, I on nas na ljubav seća, na čednost, i slatku tugu. 1889. ZIMSKA IDILA Zima je pokrila snegom doline i
Tu istočnik hladnom strujom teče, I ružica sladosno miriše, I purpurom ukrašeno veče Blagim mirom i toplinom diše. diše.
poslednjoj modi, Odmereno, s pažnjom, čak i ruke miri, Da u svemu budu pravilni maniri, Sve je „feš“ na njemu, sve čisto miriše, I salonskim taktom i milinom diše. 5.
Ponoć je odavno pala i mesec na nebu svetli, A pomorandža slatka miriše u samoći I Rim počiva mirno. Pokašto bahat se čuje, To straža liktora bludi i kliče po tavnoj noći.
Stanković, Borisav - TAŠANA
) SAROŠ (uzme rakiju i pije): Oh tamo, kod nje, mogao sam danima da ležim, da udišem onaj čist svetao vazduh što miriše na bosiljak i ispajane ćilimove.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Kad momak rano izjutra seče i vadi povrće za pijacu, starac uzima snopiće, čisti ih od zemlje, miriše ih duboko. A kad oko podne momak vrati neprodatu, svelu zelen, starac je opet grabi obema rukama, meće u vodu, prska,
A kad oko podne momak vrati neprodatu, svelu zelen, starac je opet grabi obema rukama, meće u vodu, prska, miriše. Suvo seme stavi na dlan i miriše ga. Uveče sedi u baštici „dok se mirisi ne zatvore”.
Suvo seme stavi na dlan i miriše ga. Uveče sedi u baštici „dok se mirisi ne zatvore”. Naposletku uđe u sobicu, i pre no što će leći, okvasi oči
Okreće svoj mokri točak i prevrće na kamenu oštrice. Sav zanesen. Čelik siči, voda kaplje, hladovina sige miriše, sečiva se obnavljaju i svetle.
Svi su mu čestitali, a on je sumorno vrteo glavom: — Imam jednog sina, a imam dve zadužbine. To miriše na koljivo. — Najmlađi sin, Stefan, bio je darovit mladić, ali neobično naprasite naravi.
— Onda me pustite da učim neki zanat. Hoću da budem baštovan, da negujem cveće, da imam lale cele godine, da sve miriše, da i drugim ljudima dajem seme. — Mi ovde baštovanskih škola nemamo. Lekso, sine — umiruje je mati.
teši, deli svakome po slatkiš ili kolačić, a ona još jeca, i ispija čašicu dve slatkog pića koje neobično prijatno miriše, i kanda uspavljuje. Leti i zimi gospa-Fila se odevala u cicane haljine. — Volim što je cic hladan i što šušti.
Gost, doteran kao uvek, čist, zakićen cvetom, na jedna vrata. Na druga, pred njega, domaćica. Šušti i miriše; diše na fine čipke što joj cepte po grudima; od dijamanata na prstima i u ušima sva „blicuka” — reč je male Soke,
Hristov grob — raskoš. Tamjan se jednako pali, sva porta miriše. Na Veliki petak, svi Grci stoje van stolova, i na istoj strani crkve, kompaktna nacija; svi istovetni po nekom
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Odžaci na kućama puše se i dim se leno proteže pravo u visinu. A u kućama je sigurno toplo, ugodno, i miriše jelo... Da li naši imaju toplu sobu?... Ali nama je još malo hleba ostalo. Ipak mi smo u težem položaju.
Petrović, Rastko - PESME
O, toliko varnica, Kroz poludeli podmlađeni mlečni put; Dole se providi i miriše nađubrena mračna njiva, Međ noge tu prima poslanu ženu Boz - i jedan mesec žut, Ogroman, istinski prvi put noćas, mesec
Pariz, 1922. DVADESET NEPRIKOSNOVENIH STIHOVA U ustima još gadno od velikih imena, I prošlost miriše na hartiju i neoprano rublje: Evo ja žvaćem vrući hleb u društvu smelih stvorenja; O, taj vrući kotur, kako me odvlači
u more Čep majke, s glavom naniže kao u život, Otčepljena boca krvavo vino toči u zore Tajanstva, i rasputanost, gle, miriše na jod.
kroz poderotinu od cipele, A oko kroz poderotinu lica: Uči uglasti kostur kamena i sardele; Pa uzbudljivije od ljubičica Miriše ljuto mleko nepomuženih krava Kroz planinu!
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Ne mogu više da čekam. Slatko miriše ljudsko meso! I, nastavi se igra. Kako su drhtale Varaličine ruke dok je delio! Kako se širilo orlovo gladno oko!
Ključa voda u kotliću, babe između sebe šuškaju, okreću se. — Miriše ljudska kost! — reče veštica leđima okrenuta Varalici, a njemu se zaledi krv kad ugleda hrpu kamenja iz čijih su se očiju
— Odnekud iza mojih leđa miriše. Pogledaj! — Nisam ćorava! — ljutnu se druga veštica. — Tamo i gledam! — gnevno je mešala čorbu. — Ne zanovetaj.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
MAGDA Ta je, kćeri. KOŠTANA (propinje se na prste, da bi, preko zida, mogla što bolje da gleda. Duboko udiše i miriše): Ala miriše gora! (Magdi): A je li to ta, tetka, gora, što po njoj nekada komita četu vodio?
KOŠTANA (propinje se na prste, da bi, preko zida, mogla što bolje da gleda. Duboko udiše i miriše): Ala miriše gora! (Magdi): A je li to ta, tetka, gora, što po njoj nekada komita četu vodio?
(Ustaje, silazi sa čardaka.) Neću više ovde. Ovde mi na staro, na moljci miriše. U bašču, na ava, na zelenilo iskam! (Asanu): Asane bre, uz njuma li si jednako?
(Koštana polazi): Koštana! (Prilazi joj grcajući.) Koštana, kćeri, sine... Daj bar... (Saginje se i miriše joj prsa.) Koštana! Lepoto!... Oooh! DRUGA SLIKA Mitkina kuća. — Bašta ispred kuće.
Šantić, Aleksa - PESME
Iz ikonostasa Suh bršljan viri. Lako se talasa Izmirne pramen i blagoslov taji. Sva okađena miriše kô nam soba. Okolo žute lojane svijeće, Mi, djeca, sjeli, kô kakvo vijeće, Radosni što je već grudanju doba.
Gora je vazda primala one Što ljuto pate i što ih gone. Noć je svijetla, meka i plava; Miriše zemlja, miriše trava. Popale sjenke, a kao srma Planinski potok teče iz grma.
Gora je vazda primala one Što ljuto pate i što ih gone. Noć je svijetla, meka i plava; Miriše zemlja, miriše trava. Popale sjenke, a kao srma Planinski potok teče iz grma.
I cveta, i gori, i blista, i u vis gleda iz dola; Miriše, plače i drhti S ljubavi žarke i bola. 11 U reci, u lepoj Rajni, U valâ kristalu samom, Keln se ogleda sjajni Sa
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
je blizu Nosi se cveće iz aprila Usled proleća u Sahari Sada se nosi biser od peska A na zelenoj planini Tari Miriše smreka i pupi leska Usled proleća u Novom Sadu Izgleda nisu posla čista Jedan je platan pustio bradu Kada je
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Jednu mi je dala iz njedara ev ovoliku, miriše ko đul. Čuvaću je sto godina i svaki dan poljubiti. Lunja se trže i skameni se, hladna i nepristupačna.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Jedan duvar zida a drugi pak razmeće. Tojaga što zna, što li smrdi, što li miriše. Gde je, tu je. Da se od voćke dobre i plod lepo slatkovit poznaje.
Savi sami komadi ne dolaze (ako se ne podiže tražiti ih). Ružica miriše, a bžur zadiše. I u žitu jest čista pšenica, i ima raž i kukolj. Tuđe vere ni kudi ni hvali.