Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Tu je mlogo naši̓ najbolji̓ momaka poginulo, kao: neki Mitar Miličanac, vrlo bogat trgovac; Stanko, moga oca pandur iz Platičeva sremskoga, koji je kod nas sa ženom u kući bio i
trgovac; Stanko, moga oca pandur iz Platičeva sremskoga, koji je kod nas sa ženom u kući bio i dobro se obogatio; neki Mitar Cincar, u mog oca hanu na Paležu ortak, bio bogat i junak; i proči̓ mlogo je izginulo do mraka.
Ali neki naš mali buljubašica, Mitar Manjenica, brat kneza Peje iz Zabrdice, koga je Fočić oknežio kada je moga oca posekao, i koji je Peja sa Jakovom i
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
I hođaše zlo proći da ne naiđe čiča Mitar iz donjeg kraja, onaj što plete košnice, s dve košnice što ih je u potoku negde gore opleo, pa jednu natukao na glavu,
Trajao je ispit u sreskoj kancelariji čitavih petnaest dana. Ispitani neki đaci, ispitan Živadin, ispitan Mitar i ostali svedoci; donesena i pridružena aktima i jeina i popova čita.
je on u vinogradu, bežeći od grada, zaboravio, te je bujica snela u potok a deca našla — što potvrđuje i sam Živadin i Mitar, koji je popa gologlava stigao i nabio mu košnicu na glavu da ga grad ne ubije.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
— zapita me Ignjat ćurčija, koji u taj par prođe. — Tako! — kažem ja. — Da nije bolestan Mitar? — Nije — kažem ja. — Otišao, valjda, nekud? — U selo — rekoh ja, pa pobegoh u avliju.
Pop Mitar povuče našeg popa za mantiju. Vladika se slatko nasmija. — Lijepo, oče! — vele da je rekao. — Hvala ti! Taki meni i
— Lijepo, oče! — vele da je rekao. — Hvala ti! Taki meni i trebaju! Kad poslije pođoše, a pop Mitar skoči na našeg popa: — Kako ti da govoriš onako pred njegovim preosveštenstvom?! — Da kako ću? — reče naš pop.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
je neko iz vica, čega li, nazvao Pogača - videh Atamana kako se približava svojim gegavim hodom vukući Mitu Poparu. Mitar je iz mog razreda, ali se ne mirišemo baš bogzna kako, jer on za mene na sastancima izjavljuje da sam problem, a ja za
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
ne, ima on već svoje ljude, koji mu neće jako zameriti baš ako i saznaju; to su njegovi svakidašnji, znaš Jova opančar i Mitar abadžija, i takovi purgeri.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
ĐAVOLjI KURŠUM – A stari Mitar? — upitah. — Kako je on? – Kako? Đavolje! — reče starac. — Poginuo prošle nedelje... – Od čega?
« S vremena na vreme, kada se izgubim, dolazim u ovu kuću da se ponovo pronađem. Stari Mitar je, dakle, poginuo, porušivši do temelja sve balističke teorije o dužini putanje jednog metka.
« Tri dana su putovali do Dervente. Mitar je ležao na slami i gledao svet. Svet je bio golem. Pričalo se da je njihova nova zemlja s onu stranu reke i da će ih
Samo pontonski most, preko koga se prelivala đavolja reka. Sve u svemu, do svoje zemlje Mitar je putovao dvadeset i dva dana i isto toliko noći. Selo je bilo đavolje, rumunsko.
Djeca ko djeca! Sreća im se usmrdjela!« I kuršum u Mitru putovao je isto toliko dugo. Mitar je pušio »škiju« i mislio kako je život đavolji, ništa — on će, eto, umrijeti jednoga dana, zakopaće ga i ožaliti,
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
pripovetkom Zeka kapetan, i u toku šezdesetih godina dao još dva ogleda iste vrste: Spomeni iz Srema (1864) i Serdar Mitar (1866).
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
mu od prve supruge JEVREM, penzionirati oficir — Maksimov brat NIKOLA, rukodjelac — Maksimov brat MAGA, Nikolina žena MITAR, kum Maksimov SVETOZAR, pisar i Sofijin srodnik DJEJSTVO PRVO (SOBA KOD MAKSIMA.) 1.
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
MARKO: Jesam; otkud vi to znate? ALEKSA: Molim. Vaš se ded zvao, ako se ne varam, Milutin. MARKO: Mitar. ALEKSA: Po običaju: tako obično tepamo deci, i ako je Joan, zovemo ga Jocom, Jockom, Jocikom i tako dalje.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— Ne, ne, Vi bolje čitate, — brani se ćata. — Dijete, daj učitelju još jedan polić, pa neka nam čita, — veli gazda Mitar, koji se više od sviju zainteresovao čitanjem. — Čitaj, učo, neka vidi ovaj svet kakvih poganaca ima među nama...
— reče gospodin Burmaz posle dugog ćutanja. — The, šta velimo?... da važe macke, ja bih ti sad kazao, — poče gazda Mitar, — a ovako ne znam. — Da svi sloški ustanemo, pa prvo da nađemo tog lolu, a posle već ti znaš kako ćeš mu suditi.
— Sutra je mora poslati. — Da li je već počeo? — reče neko. — Ja računam da će on to noćas, — veli Mitar. — Ne može danju zbog larme. — More ostade čovek da piše, — veli pop. — Šta vi govorim ja. Mi se gotovo zaprepastismo.
U jedno vreme bismo gotovi da okrivimo učitelja, ali pop i Mitar ustadoše tako energično u njegovu odbranu, da morasmo ućutati i tražiti u mislima drugoga, na koga bismo bacili anatemu.
— Pa kad ga vcdiš, brate, 'nako u društvu, — veli Mitar, — rek'o bi da je anđeo. I posle toga, on počituje kapetana k'o god i mi...
I tu se Mitar prvi doseti. On poče neki opšti govor o pisarima, pa posle pređe na naše sreske, i pomenu kako su se morali danas
— poče kapetan posle nekolikih uvoda I objašnjenja. — E posvetila ti se, samo ako si ga dobro opaučio, — veli Mitar. — Biće koprcanja, ne beri brige! — Boga ti, kako si mu kazao? — pita ga čiča Đorđe. — More, zar ti ja sve pamtim.
« — E ta ti valja; to si mu istinu kazao, — veli Mitar. — Ja. Posle već kažem: što nepoznati dopisnik veli to i to, odgovaram mu da je to laž i kleveta, iza to ću ga tužiti
— istrča neko s pitanjem. — Hm, da vidim... tek nek se i on uplaši. — E, valjano! Pa šta mu još kaza? — i tu Mitar krupno opsova. — More kaz'o sam mu mnogo; kaz'o sam mu... hm... ko će to sve da upamti. Kažem ti... 'nako...
— Ako, ako, nek ima što više; samo jesi li i pismo nakitio onako... — veli Mitar. — He—he—he... dabogme!... zvanično!...
Ko vas ono 'nako obruka? — Šta, čitao si? veli Mitar. — Jesam, brate, pa ne mogu da se načudim. Ono se nikom dosad nije desilo. — Kako nikom, bolan!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
u glasu Markovu — a on je tamo oko kuće vikao, psovao, pretio, što su svi otišli, osobito što je otišao stari deda Mitar, Arsa i Steva — u tom njegovom vajkanju, pretnji, zvuči i strah, strah, što su ga ostavili samog.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
“ Mitar je naš, ne mari! — Rekla domaćica, kad je došao komšija Mitar pa večeru, pa ne hćela ništa više pristavit’ nego na namj
“ Mitar je naš, ne mari! — Rekla domaćica, kad je došao komšija Mitar pa večeru, pa ne hćela ništa više pristavit’ nego na namjernu, pa tako više puta rekla đe op čuje, te on jednom reče:
— E moj Đurđu! — pasmija mu se na to sveti Mitar. — Ti se sve vrijeme mučiš po polju i skupljaš plodove, da ja preko zime ništa drugo ne radim, već sjedim kraj tople
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
fizik; — u Pančevu: Dr. Peičić, fizik varoški, i S. Vranješević, trgovac; — u Paklenici: Mitar Vukotić, dobrostojnik; — u Pardanju: Đorđe Petrović, paroh; — u Franjevu: Mladen Madžarov, bilježnik, i Petračić,
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Pošao je Mitar smesta da ovaj nemili zadatak izvrši, pa je, polazeći, samome sebi ovako rekao: „Ako, veli, Mitre, ovu preveliku
“ Desilo se tako da se Mitar u ovakvoj neprilici nije razočarao, te mu sa onim potpisima pođe za rukom da do neželjenoga zajma dođe.
I s tim, i sa opasno bolesnim drugom, krenuše za Beograd da tamo poslednje i jedino sredstvo okušaju. Odavno Mitar Beograd nije video i jedva ga je poznao, toliko se prestonica bila izmenila.
Osetio je tada Mitar da je to vrlo važan trenutak i takva prilika kad je red da se sa ženom pozdravi i oprosti i da joj bar dve-tri reči
Odneli su nju brzo i nečujno i sa nosilima izgubili se iza vrata operacione sale, dok je Mitar ostao u hodniku, pa se tu na prvu stolicu kao stvar srušio.
Sedeo je Mitar na onoj stolici i čekao, dok su mu se minuti činili čitavi dani, pa mu se teški kapci zatvarali od strašnoga umora,
Očajno se Mitar otimao, branio i naprezao da ga neumitni san ne savlada, iako mu se inače silno nametalo da misli o životu što su ga
Osećao je Mitar tako nešto da ni sam, kad bi ga pitali, ne bi znao da kaže šta bi i kako bi više voleo da se sva ova mnogogodišnja muka
Malo li je on dosad izdržao i malo li ga još u životu čeka da izdrži! Osećao je, dalje, Mitar kao da mu se duša podelila na dve ravne časti, pa kao ona jedna čast ili polutina nalazi da bi mnogo bolje bilo da se
Ali je to težak i neizdržljiv san bio, jer jedva je iz njega glavu izneo. Osećao je Mitar u samome grlu kao da mu se od rođene ženine kose neki beskrajno dugi pramenovi sa gustim medom izmešali, te ovu kosu
Guta Mitar kao ni on ne zna koliko dugo ovu strašnu i neobičnu kašu, od koje zamalo što se ne udavi i znoj ga svega probija, kad
A ništa drugo i nije trebao da mu kaže, jer je Mitar dobro znao šta to znači kad se nekom s tim da je pametan čovek obrati, pošto mu je žena maločas na operacioni sto
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
To bi slavno bilo !« — misli kapetan i daje znak onoj trojici da stanu na vrata. Mitar žandarm, odvažan momak, stade prvi, i po upustvu kapetanovu pokuša da vidi jesu li zaključana vrata.
Dvojica pretrčaše preko pročevlja i stadoše na vrata sobna, a Mitar, videvši da se neko od spavača počinje dizati, pritrča i pritisnu ga ozgo. — Ko je to ?
— Ko je to ? — dreknu jak muški glas i umuče, jer Mitar napipa rukama usta i steže ih, pa se naže na uho Jovu i prošaputa mu: — Da nisi pisnuo!...
Jovove ruke, kojima se odupirao, klonuše, što je značilo da se pokorava i sluša. Mitar odvoji jedan od konopaca, što ih je za ovaj slučaj poneo, pa mu veza i ruke n noge.
— Budan je... nešto šuška, jamačno se sprema... U isti mah začu se neki uzvik spolja. Mitar istrča iz kuće, doviknuvši onoj dvojici: — Pazite! Žena se probudi, za njom i deca...
Samo ispade iz onoga dima neka prilika, pade na njega, steže ga i pritisnu celim telom... — Ovamo !... — Viknu Mitar, pritiskivajući ga grudima i stežući mu ruke... Popadoše na njega još trojica, četvorica... načini se gužva, gomila...
A teret ozgo sve teži, sve mučniji... Počinje gubiti svest... — Gotovo! — Viknu Mitar i ustade. Digoše se i ostali, samo ostade na podu on, nepomičan, nepokretan... »Šta se ovo vraća svetlo, slatko ?...
— Kamo devojke? — viknu kapetan. Pogledaše svi po dvorištu. — Da nije ono... — reče Mitar, videvši neku crnošarenu masu pod vrljikama. — Ona je, ubijena!... — povikaše drugi. Kapetan i Mitar priđoše vrljikama.
— reče Mitar, videvši neku crnošarenu masu pod vrljikama. — Ona je, ubijena!... — povikaše drugi. Kapetan i Mitar priđoše vrljikama.
njima ležaše Stanka, obrnuta licem k zemlji, savijena, kao da se sama naslonila na laktove, pa sakriva lice od nekoga... Mitar je polagano prevrte, pogleda joj zatvorene oči, prisloni uho na grudi, pa stade da sluša. — Čini mi se da je živa...
— Živa je, radi joj srce. Kod koga su zavoji? Vidi gde je udarena. — Kod Petra su zavoji i stakleta — odgovori Mitar. — A, evo, u grudi! ... — reče on, ugledavši krv na desnoj strani grudi. — Jadnica, sumnjam da će preboleti...
Kapetan iziđe iz sobe. — Evo, Đuro! — prozbori Mitar, vadeći iz hartije veliku voštanu sveću. — Znaš... prvi sam te uhvatio, pa sam ti dužan.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
A Mitar danas na cesti s njima radi, pa su načistu što ga je k njima dovelo: obistinila se njihova slutnja; nije ih ni za šta nekol
—Tražiće razloga, — zamišljen odgovara stariji. Uto k njima odnekuda prilazi Mitar; pogleda ih ispod oka i pored njih prođe; zbuni se, pa kašljuca, i kao mimogred pita ih: „Ele, momci, kako ste?
—Ispričaj sve protu, — nuka mlađi brat Spasoja, kad je Mitar odmakao. — Nema tu zla.. . branio sam se...— i, ugledavši neimara, veli življe: ispričamo, videćeš, biće nam lakše!
Dotle pak Mitar po pogledima i kretanjima braće dosjeća se da se o njemu vodi riječ, pa ne gubeći vremena, strugne nekamo.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
U Vršcu, meseca septemvrija 1837. J.S.P. LICA: FEMA, bogata udovica EVICA, njena kći MITAR, Femin brat ANČICA, služavka JOVAN, šegrt SARA, čankoliza kod Feme SVETOZAR RUŽIČIĆ VASILIJE DJEJSTVO I POZORIJE 1.
Mogu i ja kakvu modu izneti, je li, Ančichen? ANČA: Jeste, milostiva gospođa. (Zapiše.) POZORIJE 8. MITAR, PREĐAŠNjE MITAR: Pomozi bog, Femo. FEMA: I ovaj je došao da mi smradi nos.
ANČA: Jeste, milostiva gospođa. (Zapiše.) POZORIJE 8. MITAR, PREĐAŠNjE MITAR: Pomozi bog, Femo. FEMA: I ovaj je došao da mi smradi nos. (Metne maramu na nos, pa se okrene ogledalu.
FEMA: I ovaj je došao da mi smradi nos. (Metne maramu na nos, pa se okrene ogledalu.) MITAR: Femo, šta je tebi? Šta si se narogušila kao patak? FEMA: Komi fo! Komi fo! Danas imam jednu osobitu vizitu.
Šta si se narogušila kao patak? FEMA: Komi fo! Komi fo! Danas imam jednu osobitu vizitu. Jokan, aufšponen. (Ode.) MITAR: Šta je ovoj mojoj sestri! Gdi je Evica? ANČA: U bašti. MITAR: Idi je zovi. (Anča otide.
Jokan, aufšponen. (Ode.) MITAR: Šta je ovoj mojoj sestri! Gdi je Evica? ANČA: U bašti. MITAR: Idi je zovi. (Anča otide.) Kog vraga, il’ je poludila ili se čini. Kakve su to reči: miko! miko! Kanda krave vabi.
) Kog vraga, il’ je poludila ili se čini. Kakve su to reči: miko! miko! Kanda krave vabi. POZORIJE 9. EVICA, MITAR MITAR: Devojko, šta je tvojoj materi? EVICA: Ah, ujo, ona kanda nije pri svesti, gledajte šta je uradila s kućom.
) Kog vraga, il’ je poludila ili se čini. Kakve su to reči: miko! miko! Kanda krave vabi. POZORIJE 9. EVICA, MITAR MITAR: Devojko, šta je tvojoj materi? EVICA: Ah, ujo, ona kanda nije pri svesti, gledajte šta je uradila s kućom.
EVICA: Ah, ujo, ona kanda nije pri svesti, gledajte šta je uradila s kućom. MITAR: Ja vidim promenu, ali ne znam zašto; ta ni šest nedelja nema otkad ti je otac umro.
Psuje me i grdi što radim, nego kaže da se nakitim, pa da sedim. MITAR: O, sluta jedna, a je l’ ona sedila dok ti je otac bio živ?
A, drugojače ću ja s njome početi! EVICA: Grdila me i ružila što sam bila kod vas, i što sam radila. MITAR: Da šta, i tebe da vospita kao što je ona? Bezobraznica, vidila ono malo krajcara, pa oće da spiri.
EVICA: Nekakva gospođa Sara dolazi, pak je tako uči. Sve kažu da nisam vospitana kako valja. MITAR: Kad nisi vospitana, a ti ćeš ići sa mnom. EVICA: Ja ne smem, ujo, u vašu kuću ulaziti. MITAR: Zašto?
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Farisejskoj duh živet ščastljivo, a smiren mitar nenavistljivo, čto on postojan i nepreloman v slovje živom, v slovje živom.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Sahranili su ga bez opela, odmah u tu istu raku, ljudi koji su je i iskopali − Mitar Pitić i gluvonemi Ždraka. Monasi nisu hteli ni da dotaknu njegov leš, jer su našli daleko odatle u travu bačeno
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
48 JAKŠIĆI KUŠAJU LjUBE Piju vino dva Jakšića mlada: Jakšić Mitar i Jakšić Bogdane; a kad su se ponapili vina, Jakšić Bogdan Mitru besjedio: „Jakšić-Mitre, moj mio brajane, dok mi,
da od boga nađe!“ Jakšić Mitar bratu besjedio: „Jakšić-Bogdan', moj mio brajane, to je, brate, s tvoje vjerne ljube, s Vukosave, da od boga nađe!
Što rekoše, to i učiniše: otidoše Bogdanovu dvoru; Bogdan ode k ljubi u timare, Mitar osta dvoru na pendžeru, da on sluša što će besjediti.
Jakšić Bogdan ljubi besjedio: „Vukosava, moja vjerna ljubo, kralj budimski svoga ženi sina, brata Mitra zove u svatove, Mitar ište konja n oružje, a i naše tursko odijelo, i on ište sedlo okovano: hoću l' dati, moja dušo draga?
đerdan od žutih dukata, a drugi je od b'jelog bisera, plesti ću mu konju usred grive, neka diče kraljeve svatove“. Mitar sluša dvoru na pendžeru što govori gospođa snašica, od milina suze proljevao, pak odoše do njegova dvora.
Bogdan sluša dvoru na pendžeru što će Mitar s ljubom besjediti, Mitar ide dvoru u timare, pak besjedi svojoj vjernoj njubi: „O Milice, draga gospođice, ja bih tebi
Bogdan sluša dvoru na pendžeru što će Mitar s ljubom besjediti, Mitar ide dvoru u timare, pak besjedi svojoj vjernoj njubi: „O Milice, draga gospođice, ja bih tebi nešto besjedio, ali ne
“ Ljuba njemu tiho odgovara: „Govor’, dušo, što god ti je drago“. Jakšić Mitar njubi besjedio: „O Milice, vjerna ljubo moja, kralj budimski svoga ženi sina, pak Bogdana zove u svatove, Bogdan ište
poklali ih vuci! Kam’ oružje? odneli ga Turci! Kam’ odjelo? ostalo mu pusto!“ Kad je Mitar r’ječi razumio, uvati je za grlo bijelo: kako ju je lako uvatio, obje oči nadvor iskočiše; al’ priskoči Jakšiću