Crnjanski, Miloš - Seobe 2
On je sa njom, kao i sa gospožom Evdokijom, u nekom dalekom srodstvu. Samo nije sad neki Brkič u pitanju. Nego neki Mija Pačič, mladi, lepi, barbir, koji je, kažu, dolazio, subotom, Trandafilu, da ga mije i frizira.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
I tako se pozdrave i rastanu. Pa se tu u Šapcu nalazio još uvek stari njegov drug Mija Beamter, iz čijeg je on zabrana, a za svoju filijalu, liferovao one prirodne levče, pa Iketa s njim provodi svaki
Ćaskaju oni tako po ceo dan, šale se, udešavaju razne podvale seljacima i zadirkuju Šapčane, sve dok jedno jutro Mija ne dobi ovako pismo.
“ Dakle, primi Mija Beamter ovo pismo, pa se našao u velikom čudu i jedva čeka da vidi Iketu i da mu ga pokaže. — Vidi, vidi, — veli čim
ono pismo, žmirka i čita, a pri kraju svaki čas prekida i onim oštrim svojim okom pogleda Miju kao s čuđenjem, te ga Mija pita što ga tako posmatra. — Gledam te, veli, tako — i opet čas čita pismo, čas posmatra Miju.
— Gledam te, veli, tako — i opet čas čita pismo, čas posmatra Miju. — Gledam te, veli, i pitam se: je si li ti Mija Beamter farmacajt, ili nisi. — Zašto? Kako? — čudi se Mija. — Šta, zašto? Šta, kako? — ljuti se kao Iketa.
— Gledam te, veli, i pitam se: je si li ti Mija Beamter farmacajt, ili nisi. — Zašto? Kako? — čudi se Mija. — Šta, zašto? Šta, kako? — ljuti se kao Iketa. Što se bajagi praviš da ne poznaješ čoveka Milića Sandučarevića?
— Ama šta ti je, čoveče božji, otkud ću znati Milića Sandučarevića kad ga nikad moje oči nisu videle? — buni se Mija. — Nisu ga, veliš, nikada videle? E, žalosna ti majka, Mijo. Ti počinješ, čini mi se, pomalo...
Ti počinješ, čini mi se, pomalo... — I obrće mu raširene prste pred očima. Pa se zbunio pomalo Mija, a Iketa Vasić počinje da razvija i da ga ubeđuje: kako je ovaj Milić, finansijski narednik iz Čevrntije, zaista s njima
kako je ovaj Milić, finansijski narednik iz Čevrntije, zaista s njima dvojicom u stalnom kadru služio, i čudi se da se Mija, koji je uvek dobro pamćenje imao, ne seća kad su kod „Jadra“ u Valjevu ono veče sedeli svi zajedno i lumpovali za
kad su kod „Jadra“ u Valjevu ono veče sedeli svi zajedno i lumpovali za sretna puta i što su kadar prebrinuli, i kad je Mija obećao Miliću da će mu, gde bude da bude, kumovati.
Ubeđuje ga oprezno Iketa u tome, ali se Mija nikako ne može da seti, pa mu to dolazi nekako neugodno i neprijatno da je tako iznenada i naprečac izlapeo i postao
— Jarčija, mala bradica, ovako — pokazuje Iketa. — Pa lepo, čekaj, stani — muči se Mija, i sve ga više stid što ne može da se seti. — Je l’ imao onako neki znak ili, recimo, belegu? U kom’ je vodu bio?
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
SAN 254 POKVARENA ROMANCA 256 ONOM SLONU U BEČKOM POZORIŠTU 258 PESMA O PIĆU 261 ĐAVOLSKA BALADA 263 ČIČA MIJA I NjEGOVA KAPA 265 HOP!
“ Tad’ je bila setva, Danas je već žetva; Đavo žanje korov zreo — A to je i hteo. ČIČA MIJA I NjEGOVA KAPA Vino pije, vatru samu, Čiča Mija, I glava mu, i kapa mu Veselija.
ČIČA MIJA I NjEGOVA KAPA Vino pije, vatru samu, Čiča Mija, I glava mu, i kapa mu Veselija. Pa kako je lepo pio, Lepo plati, Pošô j’, al’ je preumio, Pa se vrati.
„Daj, krčmaru, bokal vina O ponoći! Da ne moram, veli, sutra Opet doći.“ Pije, peva; pije, igra Čiča Mija, Kapa mu je sad od glave Pametnija. Glava desno, a kapa se Levo ’eri: Kapa hoće da se glavi Ne zameri.
Krakov, Stanislav - KRILA
Nema dovoljno autoriteta kod mlađih. Iskren i karakteran. U borbi pouzdan. Preporuku zaslužuje. Vodnik rez. pporučnik Mija Jeličić iz Smedereva. Hrabar oficir. Priseban u svima momentima. Ima inicijative. Inteligentan. Rđav ekonom.
— Šta to znači, gospodo? To je skandal, skandal... Oficiri su poskakali. Jedna stolica je pala. Suvi potporučnik Mija zgrabio je šarenog ”Metaksu”. — Bezobrazluk. Ne daju ti ni da piješ...
– Ludorije. Rasturili se! Hoćemo li i u smrt ići poravnjati? Lako je njemu sa konja pričati. Gunđajući Mija prinese ustima grlić. — Potporučnik. Kakav je to bezobrazluk?
A Duško se smešio, jer se sećao poljupca koji je danas sa zlatnih zuba u letu primio. Sećao se i Mija. — Eh, dabogme da smo imali uspeha. Te kakvog.
Patrole su krstarile gradom, i kupile pospale pijance. — Da se spava, reče major. — Laku noć. Mija je setno pogledao na čuturu koja nije bila prazna. Fenjer je ugašen.
Pri prelazu reke noge je ukvasio. — Sramota, mogli bi vojnici pomisliti... Mija se malo podiže. Vojnici leže kao crne trupine po zemlji. Glave se odigle. Po vratovima se vidi da im se oči razvukle.
Kod dvospratne kuće je pucnjava sve jača. Samo se jedno malo dete, sve golo, mirno igra na bunjištu. Viču nešto. Mija čuje kuršume kako zvižde, kidaju drvo na ogradi, tupo probijaju meke zidove kuća, ali ne vidi nikoga da pada.
Ko bi još saznao istinu u ratu? Isprebijani kmet se digao sa ovčje kože, i uz suze je podneo hleb oslobodiocu. Mija je potražio od njega rakije. Rekao je da bude što ljuća. u dvorištu srušene kuće prikupljali su zarobljene.
Otresli su crvenu prašinu sa nje. Vojnici su govorili da svi bludnici ginu od kuršuma. Mija je već pio rakije. Pomilovao je devojku, ne po kosi, — bila je puna zemlje, — nego po bedrima.
Vasilj je ćutke gledao u zemlju. Brkovi su mu tužno pali. Malo dete je vršljalo na bunjištu. Mija se uputio ka kmetovoj kući. Nasred ulice odjednom zazviždaše meci. Puške zapraštaše kao pomamljene povrh sela.
Po kamenu je ležala pobacana sprema n jedan udavljeni pevac. — Paf, paf, paf... Mija je skakao po reci. Tanki mlazevi vode brizgali su uvis. Klanac se ukazao kao vratnice spasenja.
Sa crvene stene je još neko pucao. Nešto teško lupi o kukove. Puče. Mija se sruši ničice na zemlju. Iz probijene čuturice rakija se proli.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Na konja jašu, turakliju pašu. Maksim Zoriče, dobar vojniče, a pred konjici, dobri vojnici, Zorinkić Mija, poznan delija.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
— pita Branko. — Jesam, pa šta. Vi valjda mislite: tamo se sad štogođ strašno desilo. A ono Mija polar švaleriše, i zabavlja curu, pravi se sila.
Jedna od najboljih učenika, najbolji pitaličar i akademac, bio je, u šestom razredu, Mija Frušić. Dečko je zbog nezgodnih porodičnih prilika zakasnio malo sa školom, i imao punih trinaest godina, ušao bio već
Učitelj ga je, naravno opet dobrovoljno, spremao za privatne ispite iz prvog i drugog razreda realke. Mija je bio sin Marije, udovice u taj mah, i pokojnog, vazda napitog a kao hleb dobrog kantardžije na žitnoj pijaci, ujedno
ćerke, jedna mlađa, jedna starija od Mije, počele „slušati”, i uvek, mesto da uzmu kolač ili jabuku, tražile novac. Mija, kako je bio bistar i poučliv, šta sve nije radio.
a kad je saznao, zvao je Miju svojoj kući, i s njime razgovarao i ovako i onako, i naposletku ostavio da bude: ili-ili. Mija je poslušao, izabrao da se okane svega sem škole. Majka njegova se potpuno slagala sa učiteljem.
Mija je poslušao, izabrao da se okane svega sem škole. Majka njegova se potpuno slagala sa učiteljem. Ali Mija se navikao na društvo starijih, i tražio je takvo društvo i dalje, no sada ne uz rad, nego samo uz priču, uz dokolicu.
Dobra je strana bila u tome što je Mija uvek učio od starijih, bilo na radu, bilo u razgovorima, koje je on sam birao: ili da su korisni, ili da su korisno
Kad je lekcija bila o ribama, Mija je o ribama, o životu riba, o opasnostima u kojima ribe žive, o lovu riba, umeo kazati što učitelj nije znao.
No, u školi, Mija sve bolji i bolji. Sprema učitelju što treba u mlađim razredima, i učitelj ga, u šali, zove svojim asistentom.
Isplakao je Mija kod matere sasvim dugačke pantalone, ne samo preko kolena spuštene. To je, u osnovnoj školi, bilo smešno.
Opazilo se, dalje, da Mija, ako ne baš neguje, ali čuva ruke: prsti mu nisu, kako je ranije bilo, umrljani mastilima raznih ili svih boja.
bi da se ponovi onaj počešći slučaj u lekarskoj praksi, da otac umre u crkvi, a sin tamo gde je otac trebao da umre. Mija je oduvek rado šetkao po razredima, a sada naročito po četvrtom.