Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Šta bih rekla posle svojoj deci kad bi me zapitali: »Čija je, nano, ona kuća što je zarasla u korov i zovu, te niko ne sme ni danju u nju ući?...
— čisto uskliknu Miona, — Pa što mi odmah ne kažeš, vesela bila? Daj meni tu torbicu! Ja ću mu odneti... — Neka, nano, ti si umorna... Odneću mu ja... Pa, onda... — Šta, čedo? — Rekao mi brale da ti ne kažem, odmah.
Zna ona šta valja umornu čoveku... Ustavi ralo, sine! Dosta si mi radio! I suze joj grunuše. — Šta ti je, nano? — reče Ognjan sednuvši. — Ti plačeš? — Ništa, sine, ništa! Eto smejem se!... Dela uzmi — gladan si, znam...
Bogami, i ja se zabavih malo dole u čaršiji... Da znaš kako učitelj hvali Senadina!... — Sedi i ti, nano, da ručamo zajedno — reče Ognjan lomeći i njoj parče pogačice. — Neka, sine! Ručaću ja kod kuće...
Najlepše je brašno od staroga žita. — Samo ako dobro rodi — reče Ognjan. — Znaš i sama, nano, da nam je ova njiva ponajtakša... Žito se gotovo svakad izglavniča... — O, rodiće, sine!... Mora roditi!
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
I prekrsti se. Njegove reči lediše srca... On onda priđe ocu i materi i skine kapu: – Babo! Nano!... Hvala vam na nezi i hrani!... — A kuda ćeš, sine? On se jetko nasmeja. — Kuda ću?... Tamo, majko, tamo!...
— Nemoj, sine! — reče očajno majka i pruži ruke da ga zadrži. — Moram, nano! Ovde nije moje mesto!... Zar nisi videla kako htedoše da me svežu!... A ja se živ ne dam svezati!... Zbogom!
Majka joj stojaše na pragu kućnjem. — Jelo, rano, hajde večeraj! — Ne mogu, nano, glava me boli... 11. DEVA Ne beše lako Stanku rastati se od Jelice.
— Otkud ti znaš? — Znam! — Zar si ti pametnija od oca svoga i tolikih ljudi? — Nisam pametnija. Ali, nano, greh je baciti krivicu na čoveka koji nije kriv! — Kako nije kriv! Zar nisu našli kesu s novcima u njegovom đubretu?
— A zar tu kesu nije mogao tamo i ko drugi zakopati? — Ali ko bi mogao takav greh učiniti? — Ja znam, nano. — Ko? Ona se zaplamti u licu. Volela je umreti nego izgovoriti ime Lazarevo.
Dokopa je za ruku i upršti pogledom u nju. — Otkud znaš? Ona je ćutala. — Otkud znaš, pitam te! — Ne pitaj me, nano! Ja nisam videla, ali znam da je samo tako moglo biti! — Govori! Govori, prokleću te!
Cijo moja! Nemoj me kleti!... Ja sam tvoje dete... — Neću, oči moje! — Ja nisam kriva, nano!... Bog je to ostavio... Oni su obojica lepo sa mnom. Bili su jarani i ja sam stajala s obojicom. Onaj je bio zavidan.
— I on je pucao na njega zbog tebe? — Jeste, nano. — A otkud ti znaš da je kesa podmetnuta? — Ja nisam videla, nano, ali bih se zaklela u sto manastira da je to
— I on je pucao na njega zbog tebe? — Jeste, nano. — A otkud ti znaš da je kesa podmetnuta? — Ja nisam videla, nano, ali bih se zaklela u sto manastira da je to njegovo maslo!... Jaoj, majko moja!
— reče Krunija posle podužeg ćutanja. — Kakva, majko? — Nije ti bog dao da odeš tamo kud te srce vuče. — Što, nano? — reče ona i pogleda materi pravo u oči. — Kako što? Zar on nije hajduk? — upita Krunija. — Ako je! — Šta veliš?!
I sad je više ništa ne zadrža. — Bogu i njemu zaverila sam se da ću biti njegova, i biću, nano! Pre ću skončati u Starači, kao ona nesrećnica, nego što će se moja ruka druge muške ruke dotaći! Sad znaš sve!...
Ona izide u avliju, vide je tamo na drvljaniku gde slaže naramak da u kuću nosi. — Jelo! — viknu ona. — Čujem, nano. — Dela, odnesi ta drva, pa dođi u vajat, rano. — Eto me, nano, eto. Krunija uđe u vajat i stade se osvrtati.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Sestra vrisnu. Ja skočih iz postelje. I Đokica skoči. Sedosmo dole na patos kraj nje; ljubismo je u ruku: „Nano, nano!” Ona metnu ruku na moju glavu i šaputaše nešto. Onda skoči, upali svitac pa prižeže kandilo pred svetim Đorđem.
Sestra vrisnu. Ja skočih iz postelje. I Đokica skoči. Sedosmo dole na patos kraj nje; ljubismo je u ruku: „Nano, nano!” Ona metnu ruku na moju glavu i šaputaše nešto. Onda skoči, upali svitac pa prižeže kandilo pred svetim Đorđem.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
¹ U Homolju, prvi zub dete baci na krov od kuće i kaže: „Vrano, nano, ja tebi kosten, a ti meni gvozden zub!“² U Hercegovini: „Kad djete prvi zub izvadi, treba da ga baci preko kakva
Matavulj, Simo - USKOK
Ovaj moj jutros mi reče: „Neka, nano, imam ja sada druga, pri kome mi je sve ostalo ništa! Ako će se on ženiti i ja ću!“ Čuješ ti te rabote!
Ja mu rekoh: „Kad ti je već toliko u srcu, a vi se pobratimite!“ A on veli, a pravo veli: „Bog s tobom, nano, nijesmo li već braća! Kako se braća mogu bratimiti?
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Prozori sobe ćilimom zastrti, da se spolja iz sobe svetlost ne vidi. Ja je gledam, čudim se i pitam: — Nano?! — A? — trgne se ona i baca rad, pa kad vidi da sam to ja, ona ga opet uzima. — Što ne spavaš? — A što ti?
“ I suze, kašalj — počinju da je guše. Dede sad kaži mi toga, koji bi tad na tebe mislio? Ko bi smeo da joj kaže: — Nano! ne ljuti se, ali ja ne mogu toliki da budem. Strah me je od tolikog. Ne mogu nano, strah me je!...
Ko bi smeo da joj kaže: — Nano! ne ljuti se, ali ja ne mogu toliki da budem. Strah me je od tolikog. Ne mogu nano, strah me je!... Jesam li ja to smeo? Ne! Zagrejan, potresen, klicao sam „Napred!“ I pošao sam.
Ne brini i ne uči toliko, teške bile te vaše nauke?! — Teške, nano! I ispočetka bivalo mi je vreme bavljenja kod kuće prijatno. Započinjao sam neke radove, učenje predmeta.
Među ružama opazih poveći zemljani sud — „ćupče“, pokriveno lišćem. — Šta je ovo, nano? — pitam, a već sam se sago i dižem maramu kojom beše pokriveno. — Ne, ne! Ostavi, sine, to je mantafa.
— I potrčim. — Ne, ne — zaustavlja me. — Ne mo’š da ga vidiš. Doći će i kod nas... I zaista Božić dolazi, ali kako? Nano moja slatka! Zora puca, dan se dani. Prangija odjekuje i potresa prozore. Sa ulice dopire oštar bât novih cipela.
čašu rakije na dlanu, onda prilazim ruci, i, nudeći u isto vreme svoj obraz, čestitam praznik: — Hristos se rodi, nano, i srećan dan! — Vaistinu i s tobom, čedo moje! Ove godine majka ovako s tobom, a do godine da Bog dâ da mi ti...
Mita je blago zadrža: — Neka, nano; bolje mi je ovako. Ali se ona ne zaustavi, već mu je čak i preko glave navuče, govoreći: — E, šta znaš, sinko!
Smetala mu je mati, koja je ispred njega sedela do nogu njegovih. — Nano, trgni se! — poče da je moli Mita i još više da diže, izvija glavom. — Zašto, sinko?
ostavljen, trči za njom, ne može da je stigne, i kad vidi kako ona pada, nestaje je kod groba, pojuri k njoj: — Nemoj, nano... — Pa, od straha što se ona ne obzire na nj, pada i on do nje na grob i počne, gurajući se u njen skut, da plače, jeca.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— Hristos se rodi, Julo, čestiti sveti! — Vaistinu se rodi! Sedi, nano. Otkud se ti sad ukani čak ozgo iz Palilule ?
— Hvala ti, nano, koja me učiš kao svoje dete, Bog ti dao, no šta da radim kad mi još i ne mislimo na to. Kaja nema ni jedne košulje
— Ju, Bog s tobom, nano, šta govoriš, zar ti možeš svetu zapušiti usta; svet kô svet, što mu padne na pamet to i govori, daleko smo mi od
zar ti možeš svetu zapušiti usta; svet kô svet, što mu padne na pamet to i govori, daleko smo mi od toga, moja nano. — Dabogda, sinko, da si to istinu kazala, no već ja sam moje svršila, neći ni s kim da imam zlu reč pa ni s vama.
— A jesi čula, nano Jocu Ilinog kako kaže, da zna njega, skoro je — veli — svršio prava, pa kaže da je mlad i lep i lane ga je, kaže, video
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
— Sofke, udara neko! — doviknu odozdo mati. Sofka ostavi čišćenje i poče silaziti. — Pa što ti, nano, ne otvoriš? — poče se ona nećkati silazeći niz stepenice. — Idi, idi, došao neko! — poče je žuriti mati.
I ono prasence gledaj da dobro urediš i donesem, da ne zaboraviš! — Hoću, nano! — ljubi je sin u ruku. — I — nastavlja Magda — nemoj Staja (njegova žena) da pogaču prepeče.
Sve mi pozdravi, i svi mi zdravi i veseli bili! — Hvala, nano! Hoću, nano! — jednako odgovara ljubeći je po ruci brzo, i krijući se, da ih ne bi opet Sofka i mati, njine gazde,
Sve mi pozdravi, i svi mi zdravi i veseli bili! — Hvala, nano! Hoću, nano! — jednako odgovara ljubeći je po ruci brzo, i krijući se, da ih ne bi opet Sofka i mati, njine gazde, videli i
— Nano! Ali mati, kao bežeći, okrenuvši se od nje, sve više je naslanjala glavu na prozor, i sve više | plakala. Kroz plač, poč
Ali nikako ne mogući da u sve to veruje, ne znajući šta da čini, čisto pade. — Pa zašta, nano? Zašta?... — poče, a već joj od besa suze udariše. — Ne znam, čedo! Ne znam, ne pitaj me. Samo to: svršeno je.
Eno Sofke, pa ona, ako zna i ako hoće, neka ti da. I tek kada bi joj Sofka odobrila: — Pa podaj, nano. Ja ne znam gde i kakvo je | to. Idi ti i podaj!
I to je izda. Sofka, primetivši je, a pogađajući sve, počne blago, veselo tobož da je kori: — A jelo, nano? Ako ono tamo iskupi?
— Pa majko, nano, mi seljaci, kerpiči... — Nemoj, sinko! Nemoj, Tomčo! Ništa nije! — čulo se uplašeno materino utišavanje... — A?
Idi, čedo. Ostavi ga, Sofke! Idi, idi od njega! — Ništa, nano. Ništa. Sama sam pala i sama se ubila — zabašuruje Sofka. — Oh, kako: sama? Sve sam čula, sinko.
— Zašta, mori, nano? Zašta ne legneš, ne raskomotiš se? Nazepšćeš, razbolećeš se — počela bi je tada Sofka na sav glas koreti, ne mogući
Stanković, Borisav - JOVČA
MARIJA Pa gde ste, za Boga? SOFIJA Pa tu smo, nano. Ne možemo od onih dole da se okrenemo. Već se svi iskupili. Svi se zbili, pa od njih čovek ne može da se makne.
Pare ne žalim. I moli, preklinji, da navrati sutra sâm ovamo, ako on... Oh, teško nama! TOMA (predano): Hoću, nano, hoću za nju, sve, sve.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Po sata, ili više, bilo mi je u usti «nano moja, nano slatka! Julo, srce, Julo, dušo!», (majku sam moju nanom zvao) i više bi tu ležao, da nisu se čobani oko
Po sata, ili više, bilo mi je u usti «nano moja, nano slatka! Julo, srce, Julo, dušo!», (majku sam moju nanom zvao) i više bi tu ležao, da nisu se čobani oko mene skupili i
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Đuro!... Gle moga Đure!... Stanka!... — Dobro jutro, nano! — O, deco... a ja sve mislim i strepim kad ću čuti... a vi ste, vidiš, oboje zdravi. — Što si ti tako oslabila?
Zvao me da mu kažem gde si... On će ti, dijete, glavu odneti, to znaj, pa gledaj šta ćeš i kako ćeš... — Što, nano, otkud to? — Kažu mi ljudi jednako reži na tebe što ga ne slušaš.
Samo ga se čuvaj ... — Znam ja to, nano, odavno. Zato sam se i odvojio od njega, ne brini se ti. Nego šta mi veliš za druge naše ljude, mogu li se u njih
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Jedna od ovih đevojaka upita: — Ma, moja nano, što mu hoće toliko đevojaka? — Bogme je tako hak bog Turcima naredio, a svetac Muhamed za ćitap privezao.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
njihova velika imanja, gradove u kojima su bili i trgovali, onda unuk u sebi, jer ne sme glasno, moli i vapi: „- Nano! ne ljuti se, ali ja ne mogu toliki da budem. Strah me je od tolikog. Ne mogu, nano, strah me je!
ne ljuti se, ali ja ne mogu toliki da budem. Strah me je od tolikog. Ne mogu, nano, strah me je!”176 Strah koji mali Kosta oseća otkrivamo - katkad vrlo duboko skriven - kod mnogih Stankovićevih
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Pun, kratak i ponizan. Uz to zvek novaca i izvinjavanje: — Nisam mogao više, nano. A za to i to cena je ovolika. Niža nije. I, ako hoćeš, da kupim, ako ne, kako ti narediš.
sasvim ne zasićenim očima, ustima, telom, crveneći od tolike hvale, krila bi se i mucala, ograđujući se: — Ama nije, nano! Nisam ni ja baš tako vredna.
Stanković, Borisav - TAŠANA
(Plače.) Ja li, tvoja majka, tebi to u inat učinih? TAŠANA (obesne se o nju, plače, gura glavu u nedra): Nano, nano! O ne znaš ti, nano moja! KATA (miluje je): Pa kaži, čedo, kaži nani svojoj! TAŠANA Ne znam.
(Plače.) Ja li, tvoja majka, tebi to u inat učinih? TAŠANA (obesne se o nju, plače, gura glavu u nedra): Nano, nano! O ne znaš ti, nano moja! KATA (miluje je): Pa kaži, čedo, kaži nani svojoj! TAŠANA Ne znam.
TAŠANA (obesne se o nju, plače, gura glavu u nedra): Nano, nano! O ne znaš ti, nano moja! KATA (miluje je): Pa kaži, čedo, kaži nani svojoj! TAŠANA Ne znam. Samo znam da ne mogu više.
Gotov li je ručak za nas? DECA Nano, nano, dade nam baka cveće. TAŠANA (grli decu): O, o, gle moji domaćini već mi došli!
Gotov li je ručak za nas? DECA Nano, nano, dade nam baka cveće. TAŠANA (grli decu): O, o, gle moji domaćini već mi došli!
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Neću više nikoga do doktor Mirka. Ja znam da će on mene podići. — Ali, Nano, baš se doktor Mirko juče zabrinuo, i kazao mi neka dođe i taj za srce. — To vas dvoje preuzeste vlast nada mnom.
— To vas dvoje preuzeste vlast nada mnom. Hajd, hajd, ustaću ja valjda. — Julica zajeca iz sveg srca... — Ustani, Nano! — Julice! Lep si ti to moj treći sin!
Ili da odmah prestaneš plakati. — Ti se šališ, Nano, a ne znaš kako se sve u kući prevrnulo bez tebe... Odlutala i moja keruša, i nema je da se vrati.
— Tvoja keruša, budi bez brige, tamo je iza porte gde su i kerovi, i doći će kad ogladni. — Odmaraj se, Nano, neću više ništa da ti govorim. — A šta je sa Srbom? Kako me baš to pitaš? — Gospa Nola razrogači oči.
— Opet me upropastio onaj Grk naš. — Grk je odličan profesor, kažu, i ti imaš da učiš koliko od naredi. — Nije učenje, Nano, znate i vi dobro da nije; učim ja lekcije, nego ne znam da slušam.
Bolesna sam. — Nastade tajac. Srba tiho dođe do kreveta, i poče, glasom iz jednog sasvim novog registra: — Nano, da sednem tu.
— Nano, evo vidite da nije istina da se ljutite. — Gospa Nola ga pomilova po sagnutoj glavi, i namesti razdeljak. — A šta je bil
Šta bacaš, šta nosiš, izbroj štihove, plaćaj, — sve kroz zid. Uzeo sam Bati dvadeset krajcara, sve kroz zid... Eto, Nano to je bilo s kartama, bez karata.
Odole, iz baštice, čuo se vedar Srbin glas: Nano, smetam li vam? peva mi se! — I zapeva tiho, sa umenjem pevati: Sunce seda, noć me gleda, a ja, tužan, kuda ću?
— I zapeva tiho, sa umenjem pevati: Sunce seda, noć me gleda, a ja, tužan, kuda ću? — Da malo udarim i u tamburicu, Nano, da vam pravim serenadu?
Gospa Nola je želela da Srba uči svirati u violinu, ali on je sam drukčije rešio — Nano! vama sviram! — Srba je, međutim, više pevao nego svirao. Merakliski, sevdalinski.
Sama je, kaže, već je i stara i bolesna, pa ne može više bez svoga deteta... Nano, ja znam sve, dobro, ali mati mi je, i meni je žao nje— Ti, Nano, kupiš sav svet, pa bi, ja znam, skupila i nju, ali ona
Stanković, Borisav - KOŠTANA
(Viče ka vratima): Ovamo! Ulazi uplašeno Stana. TOMA Gde ti je majka? STANA (vraća se): Sad će, oco! (Viče): Nano! Ulazi Kata. TOMA Gde ti je sin? Sin tvoj? KATA (snebivajući se): Pa... ti znaš... TOMA (besno): Ne znam!
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
— preboljet ne mogu, no ponesi majstorima ručak“. Al' govori Gojkovica mlada: „Ču li, nano, gospođo kraljice! Ja sam rada tebe poslušati, no mi ludo čedo nekupato, a bijelo platno neisprato“.
Već ču li me, draga nano moja! Ako junak bude na konaku, pitaj, mati, dobroga junaka a je li se dosad oženio; ako bog da i sreća donese te s’