Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
moralno lep, hoću da doživim da mi veruje kad joj budem rekao na kolenima: evo ovde je samo sunce unutra, pogledaj, Natašice, samô sunce.
Raskid sa Natašom?! Užas! Pa to bi značilo raskid sa životom, raskid sa srcem, raskid sa krvlju. Nikad Natašice! Ne postoje više dve duše: tvoja i moja. Neko tajanstveno tkivo isplelo je svega jednu: našu dušu. Nikad Natašice!
Ne postoje više dve duše: tvoja i moja. Neko tajanstveno tkivo isplelo je svega jednu: našu dušu. Nikad Natašice! Jesam li bio bezuman onda kad sam te vređao? Ja, svakako, ne znađah šta sam govorio. Eto pomisao na tebe prži mi um.
Čekaj me, Natašice i oprosti To mora biti što pre, ovoga časa, ovoga časa...“ A na polju grmljavina sve jača i kapi, najpre krupne i
— Natašice! — jaukao je Jurišić dok je ona kašljala. — Ili kao da sam bila zaspala jedne noći i u onom monotonom životu sanjala jed