Ćosić, Dobrica - KORENI
“ To je odavno bilo, ali sam te baš to pitao. Sigurno znam. Licem joj pređe nešto kao drhtaj, kao senka, obrve joj se natuštiše i primakoše jedna drugoj, ruke stavi na razmaknuta, nadošla bedra, razmače bosa stopala.
Otkako je sinoć isterao Raku apsandžiju i seo, nije se više pomakao. Andri se odjednom natuštiše obrve: ne može da učini što je namislio. Od Aćima ne sme. Ustade i zakloni mu svetlost.