Jakšić, Đura - PROZA
Ha, ha! Čuste li ga, poštena! Neki, opet, od bolesnika ćutahu tužno i neveselo. Među tima našim mučenicima beše i jedno žensko lice osobite lepote.
maramice svoj žuti tasić, a moj otac dohiti jednu malu tronogu stoličicu, posadi se na nju i mirno gledaše preda se, neveselo i zamišljeno. „Nećemo se dugo brijati, majstor-Simo, ne!
Otac ga, siromah, uze, zagleda se u njega, posmatraše ga, prevrtaše u suvim rukama, pa nekako neveselo progovori: „Pre nekih vremena beše i ovo vrano kao zivt, a sad je pobledelo, kao i lice što sam ga juče u ogledalu
Pred kućom nas je čekala Stana; bila je neveselo zamišljena, oči je oborila dole, gledajući zabrinuto preda se, a prstima čupkala je šarenu ivicu od svoje pregače...
Ja joj kažem, ona se rastuži i neveselo mahne glavom, pa me ostavi... Moji dobri prijatelji znaju za tu moju ljubav, pa mi čisto zavide: što baš ja tu najlepšu
Šta je to od tebe?... Da nije?... Učitelj ne hte sve što je mislio iskazati, nego, brižno posmatrajući, gledaše u neveselo lice svoga učenika, a Milisav stojaše pred njime kao neki krivac: oborio oči, pa samo ćuti; a mogao bi mu mnogo štošta
Ljudi se ćuteći raziđoše kući, a učitelj ode neveselo u svoju školu, da o tuđoj deci misli, kad svoje nema... Kad je pošao, a on se okrete svome učeniku: — Bog neka ti je
Dučić, Jovan - PESME
Na bregu iznad mokrog krša Prvi zrak sunčev tek se rodi, I neveselo zaleprša, I ugasne na plitkoj vodi. SUŠA Već mesecima oganj daždi, Prepuklu zemlju mori suša; Najzad će sunce sad
I blisnu prema selu bednom Krvava, strašna, zvezda gladi. BOR Golem i mračan, neveselo, Stoji, bezimen kao travka; U njemu huči gorsko vrelo, I noću prespi jedna čavka.
U dolini su se rušili prljavi potoci i šumili neveselo. A kada skrenuše u pomrčinu, nije se više raspoznavao čovek od psa.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
„Kud li ta imena nađu?“ pitao je Đurđe, neveselo. Pavle onda poče vaditi neke hartije, pa reče da će u Petersburgu žene moći da vide čuvene dvorce, koji se zovu
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Šamika Kirić, advokat“. Pismo dâ na poštu. Šamika je neveseo. U Polačekovoj kući takođe neveselo. Otac uvek ozbiljan, devojka plače.
Radičević, Branko - PESME
Oce gledat bistro vrelo, Čini mu se neveselo: Za vodicom voda goni, Kô da neko suze roni; Voda ječi i žubori, Kanda cvili, kanda kori.
Nji junak gleda setno, neveselo, Tu njemu srce malko uzavrelo, Te malko krvce u lice natera, On osmenu se, al' puno čemera, Te veđe sabra, rasrdi
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Prespavao sam i njegov dolazak i rani odlazak, u samu zoru. Ujutru, kad sam se probudio, sve je već bilo pusto i neveselo, nikom nije bilo do mojih zapitkivanja, i ja sam se, zbog nečeg prevaren, uputio na obližnje ledine, među dokonu
Pa šta ćemo sad? — ote se nekom od ukućana. Djed je tužno zurio u ispošćena konja i najzad neveselo zaključi: — Neka ga, ovo je njegova kuća.
Izjedali smo se i klali kao bijesni psi. — Pa jeste, bilo je i toga — priznavao je stric i tonuo u neveselo ćutanje. Da i njemu nađe neki posao i pravo mjesto u kući, djed je svake nedjelje, kad je naš dan za meljavu, opremao
Kud li mi se samo žurilo? — A ti je sad potraži, brzopleti moj prijatelju neveselo se smješka prosijedi sagovornik. — Nigdje više na svijetu nećeš naći jedno tako bezazleno bosonogo djevojče, koje
Samo mi kažu: tamo je Stevo, ne brini. * Završile se govorancije, opustila tribina, vjetar se neveselo sašaptava sa zastavama. Na prostranoj poljani razgorijeva se i buči narodno veselje.
Predsjednik se osmijehnu, pogleda Stevana mučeničkim neveselo reče: , — Lakše je tebi, Stevo, ti vodiš brigu samo o mrtvim spomeničarima, a meni su živi o vratu.
Kostić, Laza - PESME
” OBJESEN Ostarelo leto bolno, opada mu kosa gusta, drvlje suho i nevoljno, i što osta lišća pusta sve je velo, neveselo.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Gojko izgledaše teško bolestan. Čas ga vidiš da se jedva vuče preko dvorišta, glavu tužno oborio, oči gledaju neveselo, stradalnički, a po celom licu razlila se ona sumorna melanholija, koja pridaje neobičan izraz čoveku.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Povrati se dvoru neveselo, Te otide u Marinu bašču, Mlada Mare u bašči zaspala. Gleda Ivo, misli kako li će: Ali će je od sna probuditi,
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Tad se rodi jedan koji vam telo žalio istom žalošću neveselo kao duh, on ga diže u prah medan, providan, jutarnji, što bez traga celo nebo rađa jezom čistom.
Onaj drugi ljulja se kao senka, nedaleko od našeg. Pitam ribare šta im uče, u školi, deca. Ali mi oni neveselo odgovaraju da ribanje prelazi sa oca na sina i da i na našem brodu ima takvih koji rade zajedno. Šoferov sin – šofer!
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Taj ćuv nas podseti, neveselo, Na detinjstvo, na rodno selo. Hukne: njiva se naroguši, I blesnu stare zvezde u duši. Stojimo pokraj sivoga
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
” Zet na to: „Ono su dve jetrve. Šta si još video?” Šura odgovori: „Video | sam drugo selo i u njemu sve neveselo.” Starac mu reče: „Onde nema nikakve pravde i nikakve sloge niti znadu za Boga. Šta si još video?
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
vi’š kako odnosi sve brige u maglu — reče on sučući guste brke i gledajući jednim okom Stanku, koja seđaše do Đurice i neveselo gledaše na njega. — A što mi reziliš pljosku, bolan Rako, — reče Jovo. — Zar ona ne može da izvrši taj posao !
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Zet na to: — Ono su dve jetrve. Šta si još video? Šura odgovori: — Video sam drugo selo i u njemu sve neveselo. Starac mu reče: — Onde nema nikakve pravde i nikakve sloge, niti znadu za boga. Šta si još video?
Krakov, Stanislav - KRILA
Ivon je dizala visoko suknje i plašila se skrivenih zmija pod kamenjem. Lišće je šipraga bilo tamno i neveselo klimalo na njih. Ali se zelene ivice na vrhu planine veselo smešile. Penjali se.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
XLIV Moje nebo, jer je mutno; Moje sunce, — jer je selo; Moje cveće, gde god koje, — Jer je tako neveselo. Moji vrti, moja polja, — Jer je tako suzna trava; Moje zvezde, — jer se kriju; Moje doba, jer svet spava.
Ćipiko, Ivo - Pauci
— Pa nije ti zar žao? — upita ga. — Virujte da i nije! — odgovori on neveselo. — Valja da i mi siromasi gledamo kako ćemo živjet'!... U to vrijeme od ranijih iseljenika banuše u selo i fotografije.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Zlo ti vino napoknje bilo!“ Ja kad bane knjigu proučio, muka mu je i žao je bilo: u obraz je sjetno, neveselo, mrke brke nisko objesio, mrki brci pali na ramena; u obraz se ljuto namrdio, gotove mu suze udariti.
Što si, zete, jutros podranio? A u obraz sjetno, neveselo? Od šta si se, zete, razdertio? Na koga si s', zete, ražljutio? Al' se šure tebe nasmijaše, u jegleni ružno govoriše?
dosjetila, podvi skute i podvi rukave, cjeliva mu ruku i koljeno: „Gospodaru, ja se molim tebe, što s’ u obraz sjetno, neveselo? Al’ nijesi snahu isprosio? Al’ ti nije po ćudi đevojka? Ali žališ tri tovara blaga?
Što s’ u polju čador ostavio, i u polju kićene svatove? Što li si se, sine, namrdio? U obraz si sjetno, neveselo: kaž’ ujaku jutros na uranku?“ Progovara Jovan kapetane: „Prođi me se, moj ujače Ivo!
Kad Alilu knjiga dopanula, stojeći je Ture proučilo, pa se skide niz bijelu kulu, neveselo po avliji šeta, podmetnulo ruke pod pazuke; al’ eto ti od Kladuše Muja, ide Turčin sa zelene londže, prigrnuo zelenu
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Boko gricnu i reče zabrinuto: — Ovo ne, ispalo bi mnogo neveselo, nešto kao kad zec noću, osamljen, sjedi u mladom žitu i mrda ušima. Stric je našao pero divljeg luka.
— Da sam bar ja ponio neki fenjer i sam samcit pokušao da se uvučem tamo. Dok je tako sjedio neveselo oborene glave, trže ga iz misli Stričev prestrašeni uzvik: — Eno je! — Šta je?! Ko je?! — poskakaše dječaci. — Ona!
pored škole, šiban susnježicom, on je domahnuo oproštajni pozdrav Jovančetu i Stricu koji su stajali na vratima i neveselo zabrundao: — Dječaci, ode Nidžo u rat. Ako se ne vratim, pripazite moju staru mater, drva joj donesite. — Hoćemo!
Škola nije radila. Jovančetova družina, stara garda sva na okupu, sjedila je gdjegod blizu druma i neveselo pratila pogledom grupice vojnika u prolazu.
Ej prokleta izdajo! Ej puste sramote za svakoga od nas! Porobiše nas, evo, skoro bez jednog metka. Momak neveselo pogleda u dječake i huknu: — Eh vas dvojica, najbolje bi bilo da uzmete te svoje čobanske štapove pa da me prebijete