Upotreba reči neću u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Ja sam ga preživeo... I sada mogu, kao ovaj nesrećnik sa raširenim rukama, reći: „Nema ga! Ne! I nikad ga više videti neću!“ — Evo, pa čitaj! I on mi pruži svojom suvom rukom list bele hartije.

Sirota deca!... Ja ne mogu gledati da se porod moga brata i sustradalnika od nemila do nedraga potuca. I ja mislim da neću prema vama grešiti ako ih k sebi primim — bar dokle im stariji brat ne poodraste da može svoju sirotu majku i sestru

„Ne mogu, Aleksa, ja ne mogu!“ On onda reče: „Pa neću ni ja ići u kolo!“ Reče i ode... Kad je to govorio, glas mu je zadrhtao, a vrela ruka dotače se moje ruke...

Imaćemo u izobilju barem za pet-šest dana; ali, Grlice, onaj lončić moraš razbiti!“ dodade nekako potmulim glasom. „Neću ništa da te podseća na sramne namere onoga nevaljalca!...“ Posle se diže i odreši vreću.

Onde je i ostao, siromah! A kakav beše! He, moj brate, ja ti onakoga već neću za života uzjahati!... Na vašaru sam štetovao na kožicama, kod kuće, opet, zastanem ženu gde se razbolela; zlo, da ne

Ja sam ćutao. — Što mi ne odgovorite? — pitaše me penzioner malo hrapavijim glasom. — Zato što neću! — E, tu smo sad, ha, ha, ha! Znate, gospodo, a nećete mi verovati, a, evo sâm se odao!...

Može biti, gospo, da biste vi voleli da znate i ime i kolevku moje obožavane ljubavnice? Ja vam njezino ime neću kriti. A zar bih i mogao?

Nek se ženi, al’, bogme, o njoj neka i ne misli!... Pa baš kad postane i punoletan, neću mu je dati; proglasiću ga, onako sudski, za ludoga ili za raspikuću... He, he! Zna Nikola Belić šta radi!...

— Al’ neka, čedo moje! Još za koji dan, pa ću biti sam svoj tutor, i onda neću njih, nego ću tvoga oca moliti da mi te pokloni, ružice moja. — A kako može moj otac bez mene živeti?...

Obradović, Dositej - BASNE

Onda se lav vrati k zecu, al' nađe mesto čisto. Počne lizati usne i mahati glavom: „Eto ti moje pameti, hoću jelena, neću zeca!

lavu”, — odgovori miš s l umilnim glasom, — „vesma sam sagrešio, priznajem i ispovedam, no molim te da mi oprostiš; neću više to učiniti, ovo će mi biti prvi i poslednji ped. A i rasudi, molim te, kakva bi slava lavu bila da utuče miša?

Ni drveta ne može čovek naći na kom bi se lepo i ljucki mogao obesiti!” Jošt jednu, pak neću više. Jedan starac sve bi govorio da bi onom dobro platio ko bi mu kazao kako može umreti.

Domaći jarac uzme ga terati, preteći mu s rogovi. „Bre miruj, dobap jarče,“ veli mu bik — „dok samo lav prođe, neću ti ja pojate izesti!” Ali ko će manitu pamet dati! Sve se zaleće, kad strag kad s rebarke. Prođe lav i udalji se.

89 Lonac i tendžera Lonac se uklanjaše ispred tendžere, a ova mu reče: „ŠTo me se bojiš? He udri ti na me, ja na te neću.” „Ta meni je to svejedno”, — odgovori lonac — „ta ja na te udario, ta ti na mene.

Kako ćeš mi bušiti čelo, bušile ti vrane oči! Idi bez traga, načast ti rogovi, nosi ih sam, ja ih neću! He, ja lud, i triput lud! Nije mi žao ljute boljetice što sam pretrpio, nego što sad moram bez ušiju hoditi!

Ta bogu se molim, neću se tebi moliti!” Ovo pridodajem ovde, ibo ova bi često bivala favorit prepovetka mojega blagonaravnoga T e o d o r a

„Ne bojim se ja, — odgovori lav — što je god miševa, ali ja neću nipošto da se taj običaj uvodi: kad ja spavam da se oni meni preko šije utrkivaju; neka trče kud su i pre toga; široko

'Oćemo li zapisati parusiju? K.: Ja neću ništa pisati, nego što budem mo|gao daću i bez pisanja. S.: A šta ćeš dati? K.: Daću ti jedan cekin. S.

Zapita ga Montezuma: „Idu li Španjoli u taj raj koga toliko hvališ?” Kaže onaj da idu. „Dakle, ja tamo neću” — otvešta nepravedno osuđeni.

Zar 'oćeš da sam gora od zmije?” „Kad ti se ne dopada, da ti dam zle zube i nokte kao u lava.” „I to je zlo, neću. Daj mi što drugo.” — „A 'oćeš li dakle veličinu bika i strašne rogove, da te se svak boji?

” „I to je zlo, neću. Daj mi što drugo.” — „A 'oćeš li dakle veličinu bika i strašne rogove, da te se svak boji?” — „Neću ni to, ja ne želim da me se ko straši.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

POGLED KROZ TRI PROZORA I rat, i smrt, sve ću zaboraviti! Ali nikad neću zaboraviti dan kad su došli oslobodioci! Oslobodioci su nam doneli slobodu! A sva tri bureta slane ribe su odneli!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

od nas pet koga prvog nađu, zovu ga, te čita molitvu ili krsti i proče; i svaki popa neće reći: „Nije to moja nurija, neću da te venčam, ili molitvu čitam” — nego svaki svrši za što se pozove, pa što zasluži dade onome čija je nurija.

Moj otac rekne Mihaljeviću: „Ja ovde ostati neću, ja ću da idem na moju očevinu, gde sam se rodno.” Mihaljević, koji je moga oca pazio i uvažavao, rekne: „A zašto,

ginuti, to podnositi dalje nećemo, no ti gledaj koga ćeš postaviti knezom valjevske nahije, a ja više ni u čaršiju otići neću, a to li ću knezovati; nego ću iz careve zemlje begati sa životom u Nemačku” i pročaja.

̓ a on mi priseče reč: ,Ja znam šta vi tražite, vi hoćete da udarim porezu po hatišerifu carskom; to i ja hoću, ja neću jednu aspru više nego što se u fermanu piše.

moje vojske umaliti, a samo carski grad čuvati, i onda baš po hatišerifu carskom nijednu aspru više od vas uzimati neću, nego onoliko, koliko hatišerif glasi; a eto vas i vaši̓ aga i subaša, pa kako vam Bog dade!

„Čuješ, Jakone, tvoj me brat Aleksa u Beogradu iz crkve predavao, a ti sad ovde, odsad gde čujem da ima vaš soj, neću na tu kavgu ići”.) Ja sam svuda po gradu išao s buljubašama moga oca; išao sam s ocem i veziru.

Kad moj otac dođe kući, sazove kmetove, i kaže im: „Braćo, metite drugoga kneza, ja više neću; vidite sami da su Turci naumili mene ubiti.

A znaj dobro: ako ja od ćabe dođem živ, tebe neću živa naći; a ako i ne dođem, oni će tebe poseći”. — Moj otac kaže: „A kud, beg?

Da ovaj prota rekne: Đorđe, jedi meso u petak i sredu, — ja ću jesti, a kamoli neću Turke tući”. (To vam samo napominjem da vidite, kolike su onda Srbi postove uvažavali.

) Damjan jednako saletio: „Hajde!” — Ja mu kažem da bez vojske neću ići. — „Hajde — veli — vojske ima dosta za ove Turke, samo starešine nema.

— Kažem ja, da je sve onako kao što on govori „i ja njega dobro poznajem, ali bez vašeg dogovora neću da se kažem”. — „Kaži se, vele oni, kaži.

prazna bila (momaka puške u mnogi̓ prazne bile), i nijedan fišek; a u mnogih po jedan fišek u pušci, koji govoriše: ,Neću pucati, dok k njemu ne dođem i ubiti uzmognem (uzmogu i uznam) sigurno̓.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— Moje... moje ja hoću! Neću ja nikom ni ovoliko zajesti! — viče gazda Raka i pokazuje crno za noktom. — Neka, neka, gazda-Rako!...

Ali neka! Vera i bog, gledaću da i ja tebi zajam vratim u čem bilo — zaista! — Neću da čujem! To je po ateru! To nije pravo osečeno! — udari u viku gazda Raka. — Ako ti nije pravo, a ti apeliraj!

— E, je li ti stalo srce na meru, gazda-Rako? — upita ga Sima zajedljivo. — Ja, brate, ničije neću, a svoje. ne dam... Što si puštao stoku u štetu? — Neka, neka, gazda-Rako!... Platićeš ti to meni!

— O te još kako, gospodine! Ova luda svetina... šta ti ona zna? Prava marva! — Samo, Đuko, pametno!... Neću nikom da si slovca proglavio. Ja neću da mi se rekne da uzimam mit...

Ova luda svetina... šta ti ona zna? Prava marva! — Samo, Đuko, pametno!... Neću nikom da si slovca proglavio. Ja neću da mi se rekne da uzimam mit... Vidiš i sam, ako im uzmeš jabuku iz ruke, dignu na te viku, kao na belu vranu...

što ga lane oteraše čak tamo negde oko Miroča u Vlahe, za kaznu što je decu razvraćao i govorio nešto ružno o vlasti. Neću pominjati ni samog domaćina što se, čim je izučio ono malo osnovne škole, odmetnuo od oda i pustio se u piskaranje po

i mučeći se« steče neku paru za svojih deset godina, pa sad, hvala bogu, ima čime dočekati svoje znance i prijatelje. Neću pominjati ni pop-Peru, onog što u najvećem trku na konju može da nosi punu okanicu vina na glavi a da ne upusti, i što

Vidim ja, pa mi bi za zlo što zapisuje; valjda ga ja neću prevariti. Kad je tako, stanem i ja beležiti na glavi šećera; kad se god proda, povučem po jednu belegu plajvazom.

— poče Vidak još s vratnica, kao tokorse u šali. — Što si se razvikao toliko? — Kako neću, brate! — okrete. se Milun njemu. — Sve ti to ide naopako; sve se radi kao od bede.

— Pomalo, ćato petla se. — A 'oćeš li ostati i od Đurđevadne kod Stanoja? — Vala, ćato, neću. Dosta sam ga služio. — A što nećeš? Stanoje nije baš tako rđav gazda. — Može biti; ali ja ne mogu.

povika treći. — Kake kace? — Onake! Sav mi šljivik istekao, onoliki mi mal propade. — Neću ja da znam za to! — Znaćeš, vala, Milune, već ako ne bude suda! — pripreti jedan između njih.

— Neću ja da znam za to! — Znaćeš, vala, Milune, već ako ne bude suda! — pripreti jedan između njih. — Ja se neću maknuti odavde dok mi ne platiš ovaj čabar — reče onaj što je doneo čabar — evo možeš prst provući između dugâ!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

— Ja bih prvo popu podviknuo!... On prvi treba da me pozna! — reče Marinko. — Ne, ne, ne!... Krvi neću!... Ja hoću čovješki! — Ama, dragi efendija, uzalud ćeš ćoravoj kvočki drobiti! — Ja neću krvi!...

— Ne, ne, ne!... Krvi neću!... Ja hoću čovješki! — Ama, dragi efendija, uzalud ćeš ćoravoj kvočki drobiti! — Ja neću krvi!... Ja hoću da ovi narod vidi da mu ja nijesam dušmanin!... Ja hoću da se bratski razumem sa ovijem ljudima!...

mu priđe bliže i, posle običnog pozdrava, reče: — Mnogo sam premišljao da li da ti kažem, pa najposle velim ako njemu neću, ja kome ću. — A šta to? — upita Lazar preko srca. I Stanko mu se ispovedi. Iznese mu dušu i srce kao na dlanu.

Opet se okrete Marinku: — Je li, čiča Mašo? — Šta je, rode? — Što me ne pustiš? — Jesi poludeo, bogami!... Neću, polazi! — Moj babo ima para!... Išti koliko hoćeš, samo me ne vodi tamo!...

Da beži u svet, da beži u zemlju, pa nebo — naći ću ga!... Ja se smiriti neću dok se triput njegovom glavom ne koturnem!...

Oči su mu sijale od zadovoljstva. — Reda je — reče on — da družinu upitam: prima li te? Ali, evo, neću pitati! U ime mojih trideset drugova velim ti: dobro mi došao!... Jovica!... Daj hlebac i so!

Ali on htede da bude pribran i miran, I poče sebe razgovarati: „Šta?” — mislio je. „Neću ja njemu prsa u prsa!... Ja ću njega iza grma!... Nišaniću dobro, i oboriću ga!...

Ali sad, ako mi budeš branio da čedo svoje pomenem — ja ću ti se protiviti... neću te poslušati!... On mi je sve!... Još mi je bog dece dao — neka su živi i zdravi! — ali on mi je odvojio!...

— Uzmi, popo, nek ti je alal! Pop odmahnu glavom. — Ja nemam sitno — reče tužno Aleksa. Popa mu vrati kusur. — Neću da ti dugujem — reče. Aleksu je ledio ovaj suvi govor i onaj hladni pogled... Ali on napreže svu snegu... — Sedi, oče!

Ali on napreže svu snegu... — Sedi, oče!... Daj, snaho, malo ra... Reč mu izumre na usnama od pogleda popovog. — Neću! — reče pop. I izide, pa ode, a i ne okrenu se... Aleksa osta kao stanac kamen.

I kmet baci štap. Sve se skoli oko njega... Stadoše ga moliti i preklinjati. — Neću!... Neću! Uzmite koga hoćete! — Mi tebe hoćemo! — Ali ja neću! Zar da mi vi pod sedu kosu pljujete u oči?

I kmet baci štap. Sve se skoli oko njega... Stadoše ga moliti i preklinjati. — Neću!... Neću! Uzmite koga hoćete! — Mi tebe hoćemo! — Ali ja neću! Zar da mi vi pod sedu kosu pljujete u oči?

Dučić, Jovan - PESME

I suze kad dođu, rane zakrvave — Ja ni onda od tog ništa neću znati. SONATA Htedoh da mi ljubav ima lice sretno, Kao rečna nimfa, čije vlasi duge Veselo crvène; ali beše setno,

Znam da nećeš doći, a čekam; i mašte Nepoznate sreće rastu u noć nemu; Neću više čuti tvoje reči tašte, Da tvoj glas svemoćni osetim u svemu.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Pa onaj što viče: „Jaoj, moja majko!” Pa onaj! Bestraga sve! Nije ni moje srce bačvanska ravnica. Baš neću više nikako o tome da mislim! — Je li, mamo, kako se nosio onaj zlatan pušćul što ga ti još čuvaš u ormanu?

Ne znam koliko su godina bili ortaci, ali u to doba, pre dvadeset godina, pojavi se kod nas vatra iz magaze! Ja neću da se upuštam u sve u ono doba mogućne kombinacije „otkud vatra!

Ja neću da se upuštam u sve u ono doba mogućne kombinacije „otkud vatra!” Neću da opisujem kako je moj otac tada pucao iz džeferdara na kalfa-Ješu, i kako je taj Jevrem bio bambadava tri meseca u

kako je moj otac tada pucao iz džeferdara na kalfa-Ješu, i kako je taj Jevrem bio bambadava tri meseca u hapsu, neću da... ali ne! Neću baš ništa! Dakle, vatra se brzo opazila u magazi.

ali ne! Neću baš ništa! Dakle, vatra se brzo opazila u magazi. Odatle ona dohvati čardak sa šišarkom, šupu s vetrenjačama i s rakijom

Ja sam toga dana nešto upamtio što nikad zaboraviti neću i ne mogu. Video sam sasvim iznenada i začuđen da je ona nalik na čiča-Đorđa.

Jest, ali gde sad da ga nađem? A on bi me, čini mi se, razbio i razgalio. Naravno, neću mu ja ništa govoriti o tome što me muči, — što da mi se, može biti, smeje? — ali ćemo bar proćeretati.

Baš da znam da te nikad ni uzeti neću! Anoka se ne zastide, kô što bi trebalo. Lukavo pogleda ispod oka, navi se malo na stranu i, prikrivajući ljutinu,

Đeda opet istim glasom i mirnim licem nastavlja: — Ja neću to, dok sam ja živ! Ne dam ja da je moja kuća ma za koje moje dete robija...

— Al' ja to ne dam! Ja sam star i nemoćan, i teško mi je samom dijanisati u tolikom narodu. I evo neću više, ja sad... Lice mu se izbeči, a usne mu počeše drktati.

— svima vama i vašim ženama zapovedam da u svemu slušate ovu ovde — rukom koja cepti kao prut pokaza na Anoku — i neću ništa da mi radi u kući, da ne uprlja gospodske ruke. Ni vina da natoči!

Anoka skide ruku i savi je sebi oko vrata: — Ako umrem, nemoj me po zlu pominjati! A sad idi, molim te! — Neću ja tebe ostaviti dok sam živa! — Ali ja te molim, kao što se bog moli! — A ti kuda ćeš? — Pusti me!

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

idealna Srpkinja! Pa tek ona stidljivost... — Prostota, prostota, bolje kažite — veli gđa Persa. — Sad, neću da kažem da je ona kriva, ona je krasno dete, dobro dete, ljupko dete. (Pera zavija dugu kosu za uši i sluša je pažljivo.

Eto joj sad! Moje proročanstvo se obistinilo; jerbo ja nikad koješta neću da kažem... Klavir, hekleraj, valcer i nemecki... — ’Ajd’, ’ajd’, vidiću i tvoju pamet — manu rukom pop Ćira dosadno.

— Pa što me je pit’o. — Mladić učevan i vospitan, doš’o iz varoši... (iz Karlovaca, nesrećo!) pa k’o veli: »Ako se neću sa gospodin-popinom ćerkom unterhaltovati, a da s kime ću!

E, Spiro, Spiro, ne nosila ja tu mantiju! — Pa devojačka su vrata svakom otvorena... A on neka bira. Valjda mu neću nametati k’o fališnu forintu?! — Hu-u-u!

— obrecnu se Jula na nj. — Pa zar ja divanim što zlo!? Velim: da vam malo pomognem. Ako ja k’o prvi komšija neću, a da ko će!? »Drvo se na drvo naslanja, kažu paori, a komšinica na komšiju!

’Oću, snago moja, a da kome ću ako tebi neću debelo maziti, ta da što smo se uzeli?! Gazdačka je ovo kuća, rode, ti samo izvolevaj!

— Bogme i jeste. — Doduše, imate se čim i ponositi; k’o mačka s ogorelom šapom! — No tek na vašu se kuću neću ugledati.

— reče razgledajući haljinu domaćičinu. — Kod Piškelesovice na roglju, u Bečkereku, treća kuća od apoteke. — Baš neću imati mira dok i sebi ne kupim... — Jest, vrlo lep cic! Niste vi prvi kojoj se dop’o. — A je l’ ostalo još u komadu?

O, sam vas je bog don’o. — Bogme, slatka, neću se moći dugo ni sama zadržavati, jer sam za poslom, a i vi ste, k’o što vidim, u poslu. — Ta, eto, cunjam po ormanu.

— Otkud samo štogla! — čudi se jednako gđa Gecininca. — Pa onda... — E, pa kad mi ne verujete, ja neću pripovedati — reče gđa Gabriela, gotova već da udari u plač. — Al’ molim vas, pripovedajte! — Ne, ne!

— završi sva uplakana. — O, bože, bože, s čim da se potuku! — E, pa lepo ako mi ne verujete, a ja vam neću ni doći više nikad. Zapišite slobodno kad me vidite kod vas! — Ta nemojte opet i vi biti tako na kraj srca!

— Pa zbogom — reče frau Cvečkenmajerka. — Zbogom, slatka, neću da vas zadržavam, a i sama sam u poslu. A sutra ću vam kod vas na jauzni sve potanko ispripovedati!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

— ...’ajdemo si! — još jednom se, preplašeno, usudila Vejka da ga pozove. — Neću kod tebe! — jedva on promumlao. Istina, videlo se kako se s mukom rešio, ali je ipak odbio Vejku.

Pitate ga: — Šta radiš, more? — Gledam si. — I počne da se krije ispred vas. — Šta gledaš? — Pa, neću više da gledam.

da si i ja kupim kuću, zemlju, stoku... da sam i ja kao vi... A dotle, neću... Ja i sad ne bih došla, nego hlebac mi nestade... Ne bih došla. Ne smem željarnik da ostavim...

— Ništa ja, Copo, ništa ja nisam. Ali bi Copa bacio te njegove pare. — Neću! Šta će mi to? — izdirao bi se on na gazdu.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Koliko puta sam moga molila da ih već jedanput kasira, pa mi sve obriče na proleće, no neću ni do posle berbe čekati. Izvolite sesti. — Hvala! Ljuba sedne.

— Bio sam, al' samo malko; i sad sam zaljubljen... al' ne jako. — Kako to? — E, tako! I malo, pa mi je dosta; neću moći mirno spavati; još sad pa mi stoji kao knedla u grlu, akamoli da je što više! Sestre se smeju.

— Ta ja mislim da to ne mora odma' biti. Ta neću ja ovo šta imam na drugi svet nositi; sve je to moje dece... — Ja se na veresiju ženiti ne mogu.

Ja sam o vama raspitao. Mladosti pogreške neću u račun da uzmem, no samo imanje. Ja vaše stanje vrlo dobro poznajem. Ako vi iz vaše velike kuće kirajdžije isterate, i

se za moje novce kartam, a nisam hteo alaturu prokartati; nemojte se dalje ni za moj dug brinuti, kao god što ja više neću o vami ni frajlaSoki da se brinem.

Zato, zbogom, neću ovde ni minut ostati. Ona nek za sebe traži, a ja ću za sebe. Dok je momaka, hvala bogu, biće devojaka!

— Al’ tek je opet lepo čitati. — A jeste l’ čitali Vidakovićeve romane? — Nisam, a i neću, jer je to već svaka čitala. — Pa kakva ste vi onda Srpkinja, frajlice?

— Pa kakva ste vi onda Srpkinja, frajlice? — Znate, ja sam Srpkinja, al’ neću da sam prosta, nego gebildet Srpkinja. — Dakle, mi smo prosti uvek, i takvi ćemo i ostati?

— Ne mogu čekati. — Dužni su mi, ne mogu da inkasiram. — To je baš žalosno. Ali ja neću da dobijem manje od hiljade. — Dakle, vi nemate prema meni poverenja? — Imam, al’ što ima biti, nek bude odma’ na panju.

dug, pa onda sami iz velike u malu kuću uđete, a meni i vašoj kćeri veliku date, jer ja nikad na veresiju ženiti se neću. Ako na to ne pristajete, nemojte mi ni pisati, jer već onda znam da niste u stanju.

Ružičić se smeje. — Al’ kažite mi, molim vas. Možete o mom karakteru uvereni biti da neću nikom kazati. — Kad je tako, kazaću vam iskreno, al’ i nadam se da nećete nikom kazati. Joca Nerić je moj dobar drug.

— Dakle, šta misliš sad? — Ništa; dok mi ne poruči, neću ići. — Tako i treba. Kad Ljubina mati vidi da ni sa ovom ženidbom nije sigurno, poče se i sama za Ljubu brinuti.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

A ona mu je rekla: — Dobro je što si došao, ...tako je dobro što si došao. Mislila sam više te nikad neću videti. — Oprosti, oprosti, oprosti, oprosti, — bezumno je jaukao Jurišić. — Mili, zašto mi se nikad nisi javio?

Ja ne znam i ja nikad znati neću. Ali slutim, nazirem, osećam jedno što mora biti, osećam užasnu tragediju, najslavnije, po bolovima, generacije koje

Afrika

Celoga dana ova mešavina vode i vina bila je moj san i moja uteha; sada, vidim da ni njom neću ugasiti žeđ, sedam na prag, na granici da zažalim što sam i došao u ovu zemlju.

i pratioci, rekoše mi da će kroz koju godinu biti sigurno lepotica. Iako je sve u stvari šala, iako nikad neću otići da je vidim, bilo bi mi žao da to bedno devojče ne postane ipak onoliko lepa koliko je sad njena sestra.

Istovremeno se radujem da sam primoran da to veče lutam po savršenoj pomrčini kroz selo. Neću biti čovek koji svetli i koga zbog toga svi vide i svi ga pozdravljaju.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JUCA: Taj diogen, može biti, da nije bio oženjen, pa je mogao činiti što je god hoteo; no ja sam vaša žena. Ja neću da se smeje svet od mene, nego da mi kupite šešir. JANjA: Uha! Oćiš da se svađiš jošt sos mene?

KATICA (podskakuje): Blago meni, sad sam i ja vospitana! Odsad se neću ustručavati, ma kakvo društvo bilo. (Ulaguje se.) Molim vas, slatka mamice, naučite me jošt štogod!

KATICA: Ali molim vas, samo jošt dve reči! JUCA: Šta će meni posle ostati? KATICA: Bože moj, ja vam neću ništa preoteti. (Umiljava se.) Kažite mi, slatka mamice, medena mamice. Znate kako nisam ono papi kazala!

Pravo, evo nam notaroša! Sad možeš taki početi. KATICA: Ah! S njime neću moći. POZORIJE 2. BIVŠI, MIŠIĆ MIŠIĆ: Sluga sam ponizan! (Klanja se prvo Juci, potom Katici.) JUCA: Službenica!

JANjA: (Hunsvutsko posla!) Ja imam moja jedna špekulacija. MIŠIĆ: O, izvolite vi, ja vas neću uznemiravati. JANjA: (Neći da ti čue, prokletu veru!) Gospodar notarius, nećite malo da vidite kako je pala šupu?

Sad da mu derem crkotine! Nek mu dere njegov otac. Ja, bogme, neću, makar on pukô! POZORIJE 7. PREĐAŠNjI, KATICA KATICA: Ovaj se s vami razgovara, gospodin Mišić, a ne zna da ga je moj

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

“ „Meni su, vidiš, husare dali, a niti mi se išlo, niti mi se ostaje, al’ što pisah neću poreknuti! Neću ja da budem prvi Isakovič što pisa, pa poreče. Nisu takvi bili ni naši stari! Idem, pa šta bude! Aha!

“ „Meni su, vidiš, husare dali, a niti mi se išlo, niti mi se ostaje, al’ što pisah neću poreknuti! Neću ja da budem prvi Isakovič što pisa, pa poreče. Nisu takvi bili ni naši stari! Idem, pa šta bude! Aha! Aha!

Pa i sad dodade: „I to ću ti rijeć, Petre! Ako Pavle ode sa ovoga svita, ja neću preživjeti!“ Kad njen muž to ču, on se trže, razrogači oči i pogleda je, trudeći se da joj uhvati pogled.

Nasloni se na mene! Vala ni ja više neću ostat kod Garsule! Mislio sam da ćutim i trpim, al’ ovako se više ne može. Možeš li da prohodaš?

sam primio k serdcu sve što smo pisali sa Ševičem i niko me neće odvratiti od toga, ni Garčula, ni Trifun, pa ni žena. Neću poreknuti što pisah, znaj, dok je u mene konja i pištolja. E da me iskorijene iz najdubljeg korena. Aha!

Pa leže ponova, i zahrka. E taj hrk, hotče njega skupo stati. U grad osečki neću biti u arest odveden, više nikada!“ Samo Isakovič, iz dereglije, i nije bežao, na vrata.

A ti, Petro, ne smeš poganiti dete i davati mu da sisa. Jer ću te umlatiti! Na to će njegova majka: Dok ne legnem neću mu dati! Te večeri, dugo su sedeli za večerom, ali on poče goniti mater, da idu da spavaju.

Ja ni perčatku ne davah Višnjevskom, da mi je poljubi, a ti? Seđaše ti, kô molovan Turčin, na koleni. Da znaješ, ja to neću zaboraviti!

Muž mi sad kaže: Idi, pa živi, da Bog da, sretno, u svom bogatstvu, u Bačkoj. Kud ćeš sa mnom? Na meni je kletva! Neću da mi kažu da sam te ja unesrećio!

Teodosije - ŽITIJA

Ako me kad roditelji ushtednu oženiti, zadržan ljubavlju prema telu neću dostići takva života. Ni jedan dan ne bih hteo posle ovoga ovde ostati, da me se kako slastoljublje ovoga sveta ne bi

A prepodobni starac, izlivše mnoge.. suze, reče: — Ja o sebi ništa ne znam dok ne vidim Boga, i ako dobijem slobodu neću vas ostaviti.

Zbog toga neću da ćutim za vas, i ako ko od vas neznanjem zabludi od istinite vere ne priliči mi da gledajući svoje budem kao najamnik,

Ali pošto si potrudio visost Kraljevstva ka meni ocu svojemu, i sam si došao, neću da te, sina svoga, otpustim skrbna. Primi, dakle, svoga u Gospodu oca i odnesi svojoj kući kao što hoćeš.

Živ Gospod i živa duša tvoja, ja to učiniti neću, niti ću te napustiti. Bog tvoj, Bog moj, i tamo kud ideš da se naseliš idem i ja s tobom, i kako u postu ti živiš,

Desnica gospodnja satvori silu, desnica gospodnja podiže me i ojača me protiv vas. Neću ja od vas umreti, kao što se uzalud hvalite preda mnom, nego ću, naprotiv, živ biti u Bogu, spasu mojemu Isusu Hristu.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Sad me moj čiča Trišo nekud vozi, a sigurno na dobro mjesto dospjeti neću. Nastradao sam, nadrljao sam, obrao sam bostan, ode mi koža na šiljak!

Čiča na to mudro zaključi: — Poštedio si mi, znači, život. Ehe, onda i ja obećavam da više neću krasti tvoju slaninu, ali zato idem ponovo piti. — Ura! Imaš pravo, brate naš!

— Mišu proroče, obećavam ti, prije svega, da te neću dirati, jer sad nam prijeti ista opasnost: strašni medvjed žderonja.

— Mijau, zbogom bajna i čarobna slaninice, nikad se više do tebe popeti neću! — uzdahnem ja i stanem da se šetkam po pustoj kući: tak, tak-ta-rak!

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

tobom gujo pod košuljom Čuješ ti pretvornice Skini tu maramu belu Šta da se lažemo 3 Neđu te uprtiti na krkače Neću te odneti kud mi kažeš Neću ni zlatom potkovan Ni u kola vetra na tri točka upregnut Ni duginom uzdom zauzdan Nemoj

ti pretvornice Skini tu maramu belu Šta da se lažemo 3 Neđu te uprtiti na krkače Neću te odneti kud mi kažeš Neću ni zlatom potkovan Ni u kola vetra na tri točka upregnut Ni duginom uzdom zauzdan Nemoj da me kupuješ Neću ni s

mi kažeš Neću ni zlatom potkovan Ni u kola vetra na tri točka upregnut Ni duginom uzdom zauzdan Nemoj da me kupuješ Neću ni s nogama u džepu Ni udenut u iglu ni vezan u čvor Ni sveden na običan prut Nemoj da me plašiš Neću ni pečen ni

da me kupuješ Neću ni s nogama u džepu Ni udenut u iglu ni vezan u čvor Ni sveden na običan prut Nemoj da me plašiš Neću ni pečen ni prepečen Ni presan posoljen Neću ni u snu Nemoj da se zavaravaš Ništa ne pali neću 4 Napolje iz moga

u iglu ni vezan u čvor Ni sveden na običan prut Nemoj da me plašiš Neću ni pečen ni prepečen Ni presan posoljen Neću ni u snu Nemoj da se zavaravaš Ništa ne pali neću 4 Napolje iz moga zazidanog beskraja Iz zvezdanog kola oko moga

da me plašiš Neću ni pečen ni prepečen Ni presan posoljen Neću ni u snu Nemoj da se zavaravaš Ništa ne pali neću 4 Napolje iz moga zazidanog beskraja Iz zvezdanog kola oko moga srca Iz moga zalogaja sunca Napolje iz smešnog mora

tebe Svoj neprohodni svoj nemogući Pa ti sad gledaj da me sretneš 12 Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica Ništa neću da čujem ništa da znam Dosta dosta svega Reći ću poslednje dosta Napuniću usta zemljom Stisnuću zube da presečem

Nušić, Branislav - POKOJNIK

ALOŠA: Ja tek moram misliti na nju. Ja nju ljublju. Ja moram misliti na nju... mrtav neću misliti. PAVLE: Kako mrtav? ALOŠA: Ja napisal njoj. PAVLE: Šta ste joj napisali?

PAVLE: Šta ste joj napisali? ALOŠA: Ja napisal: Kad ovo pismo primiš, mene će pokrivati talasi Dunava i tada neću više misliti na tebe. PAVLE: Šta govorite, čoveče; kakvi talasi, kakav Dunav? ALOŠA: Ja tak napisal.

Ko je na telefonu? To ste vi, gospodine Petre? Ovde inženjer Marić. Hteo sam da vas obavestim da izvesno vreme neću biti ovde; međutim, kroz dva dana je rok vašem potraživanju.

MARIJA: Pitam zbog kofera, 'oću li onaj veći ili...? PAVLE: Nemojte ni jedan, ne treba mi! Neću ni jednu maramicu da iznesem iz ove kuće... Ne treba mi! MARIJA: Kako gospodin želi. PAVLE: Ne treba mi ništa.

MILE: Ali zašto, grlice moja? RINA: Nećeš verovati kad ti kažem... I ja još ne verujem, neću da verujem, ne mogu da verujem. To bi bilo užasno! MILE: Ali šta je, zaboga? Ti si tako uzbuđena.

RINA (grleći Milana): Ja neću da se rastanemo! NOVAKOVIĆ: Budi mirna, Rina! Ne postoji zakon koji ruši srećne brakove.

Ako dođe, smatraću kao da nije došao; ako me pozdravi, neću ga ni otpozdraviti; ne mogu se ja zdraviti sa mrtvacima. No, hvala lepo! ANTA: A ako progovori?

No, hvala lepo! ANTA: A ako progovori? SPASOJE: Neću mu odgovoriti. RINA: Ja ću okrenuti glavu; ja ne želim da ga vidim. SPASOJE: A mislite valjda da ja želim.

SPASOJE: E, pa šta bi dakle još? Mi smo sa svoje strane učinili sve što smo mogli. Šta hoćete još? PAVLE: Ništa ja neću; došao sam da vam blagodarim za sve pažnje koje ste mi ukazali. SPASOJE: Toga radi niste morali dolaziti.

Jesi li se već odlučila kakvu ćeš venčanu haljinu praviti? VUKICA: Nisam, ali na to neću ni da mislim pošto je svadba odložena. AGNIJA: Pa ako je odložena, odložena je momentalno, ali će je biti.

SPASOJE: Opet 1.000 dinara? ĐAKOVIĆ: I dve i tri i četiri... ali ja neću da vas ucenjujem, zadovoljiću se samo sa 1.000 dinara, što sa onom prvom hiljadom čini dve hiljade.

) Pa nemoj, dušo, zaboraviti kad ti bude gotova ona drap haljina; htela bih da vidim kako izgleda. VUKICA: Ne, neću zaboraviti. AGNIJA (poljubi je, zatim pruži ruku Spasoju): Pa ne zameri, Spasoje! Zbogom! (Ode.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Izdresiraću jednoga da ljudima zavlači šapu u džepove i dovesti ga u Karanovo, ako se vratim, mada mislim da se neću vratiti. A zašto bih? Niko neće crkavati zbog toga što me nema.

Neizmerno sam želeo da odem, pruža mi se prilika, i šta? Ne znam hoću li je? Ne znam ni neću li je. - Ne znam šta da ti kažem, Atamane!

- Ti se ne ljutiš? - šapnula je. - Ja ništa neću reći Vesni ni onoj drugoj, ni bilo kome, a ti ćeš napisati pismo Melaniji!

- Ti, ludo dete! Obećah joj da neću više zavitlati nijednu knjigu, ali je izraz neverice sporo iščezavao s njenog lica.

pismenog zadatka o glasanju kad sam napisao da glasam za ljubav, dobio keca, a onda ponavljao majci da više nikada neću napisati ništa slično, samo što ja nisam mogao da ne napišem nešto slično.

zatim, Melaniju kako u prolazu kroz hodnik klima glavom fiskulturniku, a lice joj se rascvetava, zarekoh se daja neću biti taj koji će napisati novo pismo. - Kiseo si kao sam vrag! - reče Neda i stade pored mene.

Bila je to sada Vesna s dugim pijanističkim prstima i glavom koja je i na železničkim šinama vikala: „Neću.” Pravoj Vesni nisam smeo da kažem ni reči o tome, jer objašnjavati nekom da si ga ubio zato što nisi znao šta s njim

Hadži-Nikolovu je ostalo da propita još pola razreda i ja sam bio siguran da više neću doći na red. - Ti si ponekad tvrdoglav - prišao je Hadži-Nikolov mojoj klupi, stavio mi ruku na rame i nasmešio se -

Ona me je gledala pravo u lice, onda se istrgla i viknula: - Ti si gad, ti si jedan šašavi gad! Ja neću to što ti hoćeš!

To. Ti znaš! - Ne znam! - rekao sam. - Ne laži! Znaš. Ja neću to što ti hoćeš. - Reci mi šta je to što ja hoću? - povukao sam je k sebi a ona je nakostrešila laktove i počela da

- Reci mi šta je to što ja hoću? - povukao sam je k sebi a ona je nakostrešila laktove i počela da plače. - Neću. Neću. Neću! - ponavljala je. - Šta nećeš, za ime Boga? Ti, budalo! Zar ne vidiš da si još samo dete?

- Reci mi šta je to što ja hoću? - povukao sam je k sebi a ona je nakostrešila laktove i počela da plače. - Neću. Neću. Neću! - ponavljala je. - Šta nećeš, za ime Boga? Ti, budalo! Zar ne vidiš da si još samo dete?

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Ljutito baci kartu o sto. Svi se smeju. — Neću se više igrati. Nisam stekao na kartama, i mojim sinovima, da znam da će biti kartaši, sad bi’ im još šiju zavrnuo.

Hoćeš li sa vinom? Vidiš sad kako je dobra cena u Đuru i Požunu. Ne bi zgoreg bilo dve-tri lađe odneti. — Neću, vino se pije i uvek ga je manje, teško se pazi na njega.

imamo dosta; novce da uzajmimo kakovim izelicama, pa da ne plate, pa da nas advokati, prokatori i sudovi poje, to neću; volem u špekulaciji izgubiti, ’de sam i stekao, neg’ da me poje.

Nude mi devojke, no nijedna nije mi se dopala, a bolešljive više nikad neću, no zdravu. Dakle, sam sebi sam se zarekao da ne uzmem koja je jektičava, ama za nikakve novce, nego ću uzeti ma

Rifka ga uhvati za ruku. — Gospodaru, mi to ne možemo jesti; sad vi to kupite, jer će me ubiti Aron. — Ja sad neću, zašto nam odma’ niste dali? — Kupite, molim vas, daću vam jeftino. Sad se stanu pogađati, i pogode se.

Samo, Sofro, nemoj da mudrijaš; samo onako učini kako ti ja kažem, pa će sve dobro biti; nemoj da mi kažeš: ja to neću, ja to ne mogu. — Samo nek ispadne dobro.

— Sad neću više nikog pitati; hoću odavde upravo u Košicu. — To je još gore. — Već gore ne može biti, nego što je dosad.

— Jest, kako ste vi tri lopova ubili. — Hm, pa šta još? — Da su u Košici devet lopova obesili. — Dakle, sve znaš, neću ti sad više ni pripovedati, no otvori taj sanduk, da vidiš šta sam vami i Šamiki doneo. ’De je Šamika i devojke?

— Koji dan biće godina kako je umrla, biće parastos. Ja crnilo nikad neću skidati, ali ti si mlad, ti ćeš skinuti, pa sebi traži, nađi ženu, gazdaricu, koja će i mene u starosti dvoriti.

— Jesam. — Dakle, kad ćeš polaziti? — Mogu prekosutra. A koliko dugo mogu izostati? — To od tebe zavisi, neću ti termin nametati, budi sam pametan. Dakle, sad idi pa se pripravi, novci su gotovi.

U Šamike suzne oči. — Sad te, sinko, više zadržavati neću, putuj srećno! Šamika poljubi oca u ruku, a otac njega u čelo i obraz. Sedne, pa ode.

Svu živad ću držati pet godina, nijedno neću klati, pustiću da se plode, pa sad proračunaj, koliko ću za pet godina imati krmaka, kokošaka, gusaka, pataka!

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Kazaću mu da sam je uzeo bratu, da je od mene zatrudnela i da neću da se rastanem od nje. I prebrojavajući neprestano svoje brojanice, bez pažnje, bez svesti, mrmljao je neprestano,

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Napisao momak scenario za film i zgrnuo grdnu lovu! Posle nam poslao karte za premijeru. Što jest, jest, neću da grešim dušu, dao nam najskuplja mesta u »Jadranu«. A znate li o čemu se radilo u tom filmu?

Čitav život! Naivno sam verovao da to neću doživeti, a svo me kako, ne bez izvesnog uzbuđenja, pišem o tome kako sam u Parizu, u otmenom »Raspućinu«, posle

Ništa se nisi promenila! — slagah u prolazu. Ti jesi — reče ona. USPELI MOMCI – Mama, ali ja neću u Ameriku! –Ćuti i plivaj! (Događa se u Rijeci 1947) Stižu s vremena na vreme iz belog sveta. Pitaju me kako sam.

Od onog prvog smušenog poljupca u vašoj kapiji do ove umorne dame kojoj je potrebno sve više stvari da bi bila, neću da kažem srećna makar samo zadovoljna!

Ali nisam bio tamo. Sedeo sam sa Pufkom koga je hvatalo očajanje. – Nikad se neću izvući odavde – kazao mi je tada nikada! Tako je Bel Ami bacio knjigu pod ležaj i nastavio da izigrava zavodnika.

Nikada neću zaboraviti one zečeve kako se sami upetljavaju u mrežu i neprilike, umesto da se mirno podvuku i prođu ispod nje.

sam fajront, video sam mnoge svoje predhodnike koji nisu uspeli da se izvuku iz ovog kluba, video sam da više nikada neću trčati za zečevima po onim divnim, vetrovitim poljima, video sam, najzad, i neke stvari za one dve otmene, sredovečne

Oduvek sam osećao laku zbunjenost pred barmenima, strah da ću nešto pogrešiti ili da neću imati dovoljno para za piće. Odjednom, momak se pažljivo zagleda u mene.

– Šteta, velika šteta... — kazao je predsednik. — Ali, ako se predomislite... – Neću se predomisliti — reče izlazeći. – Gde si toliko dugo? — upita je čovek ispred robne kuće.

— Sada je u redu! Hoćeš nešto da popiješ? — Neću... — reče Žan Žik — Oprosti, neću. Moram da idem. Izišao je pognute glave iz Kasine, gde više nikoga nije poznavao.

— Sada je u redu! Hoćeš nešto da popiješ? — Neću... — reče Žan Žik — Oprosti, neću. Moram da idem. Izišao je pognute glave iz Kasine, gde više nikoga nije poznavao.

Ljiljanina mama ga, kao i obično, ne primećuje dok na njenu glavu stavlja kockasti šeširić. — Neću kapu, neću kapu! — vrišti dete. — Ići ćemo tatinim autom. Tata ima auto, znaš? —Taksi, srce...

Matavulj, Simo - USKOK

Eto šta je. dakle, slobodno možete narediti da se grad otvori. — Neću! — viknu pukovnik i zapovjedi da se vojska raziđe.

Ništa pak uraditi neću bez tvoga savjeta, kneže, jer te odsada smatram kao drugog oca! I da si mi zdrav sa cijelom porodicom, sa cijelijem

— doda Krcun. Njekoliko momčadi potekoše da nađu palice. — Sad ko će se sjeći s Jankom? — pita Krcun. — Ja, zanago, neću, jer ja vjerujem da će me nadgornjati! A-nu, ti, Labude, koji kažeš da ta vještina ne pomaže! — Ja, vaistinu i hoću!

Ode glava!... Zbilja, šta će ovo biti? Kako ću? — Udri ti mene, ili bodi, kako god hoćeš, ja ću se samo braniti!, — Neću, ni dao bog! Ovo je, da-ti, šala! — ni ako uzoćeš — doda Krcun da ga podraži...

Platu ne tražim. Biće mi velika čast i sreća ako budem vaš činovnik bez ikakve nagrade. — Ali ja neću da čovjek u službi cijeloga naroda bude bez nagrade.

I započe: — Neću da ga hvalim, a neću ni da ga karam, biće vremena za sve to! Došao sam samo da ga vidim da se očima uvjerim e je

I započe: — Neću da ga hvalim, a neću ni da ga karam, biće vremena za sve to! Došao sam samo da ga vidim da se očima uvjerim e je prezdravio.

— Ako će knez da je dâ za tvoga sina Stanoja, može, ali ne mora. — Neću, božja ti vjera — reče knez mirno, ali odlučno. — To sada kažem čisto i jednom zavazda!

Hoću! Ali ti meni sad reci čisto, otvoreno: hoćeš li ga za zeta? — Hoću, božja ti vjera! Kako neću onakog kućića i junaka i moga osvetnika! Da mi je ište njeki od Petrovićâ, ne bih bio zadovoljniji!...

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

KUMAČA: More, kad će biti svadba? DEVOJKA: Đavo ga znao. KUMAČA: Valjda nas nećeš ni u svatove zvati. DEVOJKA E, neću da! KUMAČA: More, pa posle da nam kažeš kako se s mužem živi. DEVOJKA: Čekaj dok se i ti udaš, pak ćeš viditi.

DEVOJKA: A meni nije ništa. KUMAČA: More, nemoj zaboraviti kad pođeš na venčanje da me povučeš. DEVOJKA: Neću, samo se ti nađi oko mene. KUMAČA: I da spavam pre venčanja kod tebe - oćeš? DEVOJKA: Zašto ne, bar ćeš me očešljati.

DEVOJKA (sama sedi i plete) DEVOJKA: Pravo mije kumača kazala da neću moći spavati. Kako oči zatvorim, eto ti mi svadbe. Da ga đavo nosi, sad opet uredili posle Uskrsa; zašto nisu dogodine?

MLADOŽENjA: Vi ćete se uveriti. DEVOJKA: To ću dakle ja biti najsrećnija na svetu. MLADOŽENjA: Neću se maći od vas: DEVOJKA: I šta ćete jošt raditi? MLADOŽENjA: Neprestano ću vam ugađati.

PROVODADžIJA: E, jesam li dobro, to jest, učinio, što sam vas ovamo doveo? MLADOŽENjA: Nikad vam neću moći dovoljno blagodariti. PROVODADžIJA: Verujem, kakva devojka, to jest. MLADOŽENjA: Svake ćete nedelje kod nas ručati.

No kad svet od toliko godina postoji i ljudi nisu našli za dobro da se takovo knjigovodstvo zavede, neću ga ni ja uvoditi. Zato da gledam posao. (Počne opet svoj protokol pregledati i koješta upisivati.) UGLED 2.

ŽENA: Dosad si mi svašta kazivao, a sad nećeš. MUŽ: Idi jedanput od mene. ŽENA (mazeći se): Neću da idem, znaš. MUŽ (ustane): Ti si beda na moju glavu. ŽENA: Šta ti je, molim te, zar tako treba? MUŽ: Šta?

MUŽ: Kamo sreće. ŽENA: Dabogme, ti bi jošt želio da umrem. Al ja neću da umrem, oću da se gojim tebi u inat. MUŽ: Dobro, dobro!

Pravo imaš. - Krasan muž, lep muž, blago meni kako sam se usrećila! MUŽ: Idi dovraga! ŽENA: To bi ti želio, ali ja neću, znaš more, ja neću! UGLED 3. PROVODADžIJA, PREĐAŠNjI PROVODADžIJA: Sluga sam, sluga; kako ste?

MUŽ: Idi dovraga! ŽENA: To bi ti želio, ali ja neću, znaš more, ja neću! UGLED 3. PROVODADžIJA, PREĐAŠNjI PROVODADžIJA: Sluga sam, sluga; kako ste? Kako se, to jest, naodite?

MUŽ: Dosta! ŽENA: A zašto dosta? Zbog jedne tričave kape da se moramo svađati. MUŽ: Dosta, kad ti kažem! ŽENA: Neću da ćutim, znaš! MUŽ: Oćeš li da počnem drugojačije? ŽENA: Samo probaj, pak ćeš viditi šta će biti. Sram da te bude!

MUŽ: Ta ubio te Bog, tako da ti kažem, šta si donela, te si napala toliko! ŽENA: Tako! Izvrći samo. Bolje kaži: neću da ti kupim. MUŽ: Pa neću, znaš. ŽENA: Nemoj. MUŽ: Neću, da vidim šta ćeš činiti.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

LjUBAVI JEDNE PRINCEZE 115 RIME LjUBIVOJA RŠUMOVIĆA 118 ERIĆEVA GRUŽA 123 ROBINSON 126 ONO ŠTO NIKAD ZABORAVITI NEĆU 129 PISMO OSNOVCIMA 131 POSTSCRIPTUM 133 NAPOMENA 135 JEDAN VEK DEČJE KNjIŽEVNOSTI Uvodno pitanje Kada je, kako, pod

S. Egziperija (šest prevoda na srpskohrvatskom jeziku posle rata!), ispuni me jedna vrsta zgađenosti. Neću reći da je Mali Princ delo nedostojno svake pažnje.

na put „pod utiskom priviđenja“, a u epilogu se naglašava: Šta se posle toga zbilo Nije teško pogoditi, I, štaviše, neću kriti Sve što može dalje biti, Može svako, Vrlo lako, Svojom glavom izmisliti.

ONO ŠTO NIKAD ZABORAVITI NEĆU Budimpeštanski dečji list Pajtaš, u saradnji sa omladinskom organizacijom, sproveo je pod navedenim naslovom

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ŠERBULIĆ: Ko oće, neka ga diže; ja znam da se neću više u takve stvari mešati. LEPRŠIĆ: Šta, šta? ŠERBULIĆ: Preseli su mi i protokoli.

LEPRŠIĆ: To je izdajstvo protiv narodnosti! ŠERBULIĆ: Neka je makar šta, tek ja jedan neću. LEPRŠIĆ: O, Miloš Obiliću, čuješ li ga? Srbine, Srbine, ne vređaj pepeo tvoji praotaca!

GAVRILOVIĆ: Opet vi! Boja je za narod odlični znak, kao i za čoveka aljina. Ali ja, bogme, zbog aljine neću se tući ni poginuti. LEPRŠIĆ: Zašto nemate čuvstva za narodnost. GAVRILOVIĆ: Može biti.

ŽUTILOV: Pak? Ona zna madžarski kao Madžarica. NANČIKA: Ali šta će svet reći? ŽUTILOV: Bolondšag! Svet ja neću pitati šta ću raditi u mojoj kući. NANČIKA: Ali ovi ludi rodoljupci? ŽUTILOV: Pak šta?

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

svoga Laže i paralaže (1830), piše: »Dakle posle dugog tumaranja i krivudanja jedva na pravac iziđo, a nadam se da neću s ovog puta svrnuti...« Štaviše, on ismejava pravac kojega se u početku držao.

»To vreme, pisao je docnije Karadžić, svakidašnje razgovore s Kopitarem neću da zaboravim nikada i doveka; tu je moje pređašnje opširno, ali nesavršeno znanje srpskoga jezika pravilima oživelo.

Milićević, Vuk - Bespuće

— Vi ćete skoro u Zagreb? — zapita ga ona. On ne očekivaše njezino pitanje i trže se. — U Zagreb? Ne, neću ići ove godine. To jest, ne mislim više nikako tamo odlaziti, - i bi mu neprijatno što ga ona ovo pita.

Sremac, Stevan - PROZA

A evo kako je to bilo. Znam da će vas interesovati priča, zato ću malo poizdalje početi i neću prećutati ni pojedine sitnice, samo da bi vam slika što plastičnija ispala.

Maksić, i polaženik i domaćin, bili su činovnici jednog tunavog nadleštva u jednom istom mestu, ali u kom, to vam neću kazati, jer nisam rad da imam posla sa sudovima, niti da vređam otačastvene poštare.

Pogle, priko! A? Pljušti ti voda na usta k’o bandistu na rasečen limun. Hehe!! Uživaj, priko. Dakle, gilta? Pa, priko, neću ti boga nazovem ako mi tu ljubav ne učiniš i ne dođeš. — Dobro, stoji! — reče Pavle i rukova se s Jovom.

— ’Ajde, sedaj već jednom! — oseče se na nj domaćica. — Evo, evo! Tako! — reče Jova i sede. Otpoče ručak. Ja neću opisivati šta je sve bilo. Ko je god bio polaženik, taj će znati sve to.

— Verujem — veli g. Paja. — Jok, jok; uveri se na licu mesta! — veli Jova. — Ama verujem, de... — Ama, jok, neću ja da mi posle te ovo te ono kažeš... Šta će prika, stade tražiti tu ranu na glavi, ali je nikako ne nađe.

Eh, šta ćete, sad je to u modi da se paradira rečima, pa neću ni ja da sam osim sveta. Hoću i ja pomalo narodski da se izražavam; ako mi ne pohvale priču, a ono bar jezik u njoj da

Navalio seljak, pa veli: »Neću ti boga nazvati, učo, ako mi ne primiš prase. E, ne znaš kako mi je ćef da ti poklonim!

Odmah da ste se izmirili i poljubili; drukčije neću da me pozdravite, da mi boga nazovete, kad pokraj mene prođete! Šta? Jogunite se! Odmah!

Radičević, Branko - PESME

Dan i noć ja mislim samo na nju, Nojca ide — moma preda mnome, Zar ću samo u snu biti s njome, Nikad neću, nikad, Bože, danju? Zar je bio samo prazan sanak, A ne beo, a ne vedar danak Kad se ona meneka pojavi?

Vinogradi, zbogom umiljati, Zbogom, grožđe, neću te ja brati, Ao berbo, tebe žalim kletu, Ta šta lepše od tebe na svetu?

I celivam mesto dragog svoga, Kad ga živa grliti ne moga, A ti brže kopaj raku ladnu — U nju leću, izdajice neću.

vam krio: Ako bude kâ što neki slute, I đauri amo se upute, Ko god hoće neka kuša sreću, Nek ih čeka, ja ih čekat neću, S pola sam im još i uteć mogâ, Al' sa grada ohronuće đoga.

Gdje se ote to pričati neću, Oteo se, i sretno mu bilo! Ali puno još Srbinja ima Štono Turčin ljuto pritiskao, Pod topuzom kâ crvi se viju, Ni

1845. KAD MLIDIJA UMRETI Lisje žuti veće po drveću, Lisje žuto dole veće pada, Zeleno ga više ja nikada Videt neću.

platim: Sve poljupce što njemu ja dariva Ja oću tebi redom da i vratim, Sve pretiskaje s čim ga pretiskava I te ti neću, zlato, da zakratim, Još dodaću ti veliku mložinu, Da tako skinem s mene svu krivinu.“ 15.

bijaše pređe, On odonuda puno zemlje pređe, I stroši junak tri il' četiri danka, Dok amo dođe i izabra stanka; Ma neću kazat šta bijaše ode, No samo kažem da je ukraj vode, Kraj reke neke, za vas bez imena, Al' beše divna, brza i

I tako mi nausnice, Prevarit te neću, Sedi tuna pa oslušni, Eto započeću. (1 PESMA) (1) Golemo je pusto mesto, Kuće lepe i visoke, A dućani svud

23. To početak bi viteški, A pomože Boža volja, Udriše se boji teški, Pa sve bolji iza bolja, — Ali neću da i ređam, Da goleme rane vređam. 24.

Zbogom, zbogom, ja vas slavim, Ali neću da zaglavim! UTOPLjENICA (1.) I Veće zvezdice se krasne Gube jedna iza druge, Pa suzice one jasne Od goleme

Amo, maču, brate kleti! Ja je neću preživeti. Juriš, juriš!“ — Veće skoči, Već unapred silan kroči; No šta mu je, zašto stade?

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Ugađaću mu, jašta neg ugađati. Kom bi drugom ako njemu neću. Načiniću mu nešto, ima da vidiš. — Ih, ti kao da čovjeku praviš samar, tako govoriš.

— Pazi ga! Pa šta ću drugo i znati ako neću to. Konj je Rade Ćopić, to si i sam kazao. — E, vidiš, pobro, da si bacio čifte u prazno. Nije tako.

— Da šta si nego pijan. Da ti išta znaš, ne bi se ovako ljutio i propinjao kao jarac. — Kako se neću ljutiti, nikakva vjero. Čovjek je kršteno čeljade, slavu slavi, dušu ima, a konjče... Samardžija se tužno osmijehnu.

Ne bi više smjeli u varoš, na pazar. Bradonja se nasmija. — Govoriš li ti to baš ozbiljno! — Kako neću govoriti, jadna ti majka. Zar te valjane, umjetne ruke blatiti i mrljati o štokakvu kljusad, o stare kobiletine?

— Neću, striče Rade, eto ga tebi pa razgovaraj, pogađaj se ... Zar da bude primljen tamo neko koga on, Nidžo, nije pronašao, omi

— Brani ga, brani — grakće Bačkonja. — Isti si kao i on. — Kako ga neću braniti kad noćas, negdje tu oko Banje Luke, isto ovako čeči i moj djed Rade s torbom o ramenu — pobunih se ja.

Imam ja i svoje zaduženje, zar je meni do benastog Mikana. Oni tamo s pendžera oči mi moje izvadiše. Neću, nek se sam vadi kako zna.

Bez legitimacije se rampa ne diže. — Pa, kume, brate, zar ti mene ne poznaješ? — širi kočijaš ruke. — Kako neću poznavati svog rođenog kuma! — čudi se stražar i prilazi rampi. — Daj, bolan, da te još jednom zagrlim.

— A one druge dvije iza njih, vidiš li, to su tvoje komšinice, kuća do kuće. Valjda i njih poznaješ? — Kako neću znati! Neki dan su nam donijele punu torbu šljiva. — Pa jesi li ih legitimisao, pravo kaži?

— Pa šta ćemo, Savka, kako ćemo? — Neću više da prtim i nosim Jošanovo dijete, pa neću! — tupoumno se inati djevojka.

— Pa šta ćemo, Savka, kako ćemo? — Neću više da prtim i nosim Jošanovo dijete, pa neću! — tupoumno se inati djevojka. — Zar on čizme na noge, novu kabanicu, a njegov sinčić ni pelena nema.

— tupoumno se inati djevojka. — Zar on čizme na noge, novu kabanicu, a njegov sinčić ni pelena nema. Džaba vam ga, neću njegovog djeteta, pa bog! — Pa što ga ne tužiš? — Tužite ga vi. Eto vam djeteta pa tužite. Zar on čizme na noge . . .

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Zato te toliko i trpim. A sad čuj šta ti kažem: Sad neću da me razumeš! Sad oću da me slušaš! JUSUF: Nisu li te reči malo pretvrde? HASANAGA: Nisu koliko batina!

Tim rečima? HASANAGA: Da više neću da je vidim, da mi se gubi, eto tako da kaš! (Zatamnjenje) II SLIKA HASANAGINA KUĆA HASANAGINICA: Šta sad da radim?

Molim lepo. Hasanaga otero ženu, beg Pintorović tražio ilmi-haber, kaže neću da je vodim bez ilmi-habera! Ima čovek i pravo.

HASANAGA: Šta bi ti teo? Da se presamitim: „Izvinte, pogrešio sam, jeo sam bunike, bio sam lud, oprostite, neću više nikad, sad sam se opametio, evo i potvrde, nabaviću i dobru karakteristiku, oćete li da kleknem, da vam se

Nek dođe, neka se oprosti s detetom! BEG PINTOROVIĆ: Baš ti fala! Ovo ti neću zaboraviti! JUSUF: A kad dolaze svatovi? BEG PINTOROVIĆ: Za šes dana. HASANAGA: Nešto mnogo brzo?

Ajde, zrelo razmisli: zar nije moglo i gore da se završi? Reci po duši. Neću da kažem da tvoj brat nije i svoje račune u sve to upleo. Ruku na srce, jeste. I to prilično.

Misliš li tako po celoj Hercegovini? BEG PINTOROVIĆ: Preko ovog ti neću preći! Da si mi rekao nasamo, pa da ti nekako i progledam kroz prste! Ali ovako, pred svetom!

Da si mi rekao nasamo, pa da ti nekako i progledam kroz prste! Ali ovako, pred svetom! Ovo ti nikad neću oprostiti! Ovo nisam zaslužio od tebe! Ovo je čašu prevršilo! Ovome se nisam nadao! Ovo će daleko da se čuje!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Nemoj da te vidim prljava i neobrijana, jer te neću više voleti. On ode do berbera, kaže mu, šta mu je Toda naručila, ovaj ga tad uzme i nakaradi.

Ja te ne slušam već jednako uzimam i jedem. Ti se ljutiš. — Nemoj. Sad ćemo zajedno da jedemo. Ako li ne? — neću ni ja! Evo, čekaj! — Pa brzo, hitro, uzimajući tako ozbiljno ulogu domaćice, donosiš ti pred mene veliku tepsiju.

Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno. Ali i tome dođe kraj. Sećaš li se toga trenutka?

Eto tako je to bilo! Znao sam ja: da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje; znao sam, da bi me negovala i čuvala k’o očnji vid...

Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta umoren i obuzet sumnjom da možda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.

Pevaš celog dana da se ori bašta, potok. A i glas ti doš’o mekši, topliji. I tada sam se zaklinjao da više neću s tobom imati posla. Zato sam danju bivao onako ponosit.

Istina što kažeš, ali ja. Znaš ti mene. Ja samo onako... dođoh da te vidim. A ti, eto, baš kad hoćeš, neću više, neću... zbogom! Ona mu ne pruži ruku, da se s njim rukuje, nego se odmače od njega i reče oštro: — Zbogom. Idi.

Istina što kažeš, ali ja. Znaš ti mene. Ja samo onako... dođoh da te vidim. A ti, eto, baš kad hoćeš, neću više, neću... zbogom! Ona mu ne pruži ruku, da se s njim rukuje, nego se odmače od njega i reče oštro: — Zbogom. Idi.

— Cveto! — veli on naposletku. — Hajde da pevamo. — Neću. — A što? Eto, ja te molim! — Pa baš i ti. Neću. — Ali kad te ja molim? — pita on slobodnije i pristupa joj.

— Cveto! — veli on naposletku. — Hajde da pevamo. — Neću. — A što? Eto, ja te molim! — Pa baš i ti. Neću. — Ali kad te ja molim? — pita on slobodnije i pristupa joj. — A što me ljutiš?

Šta će mi to, a?... On ćuti i češe se po glavi. — Kazuj, šta će mi to? Gde nađe pare? Neću ti ovo, neću! — I poče da baca i gura od sebe. On se sagao, pa ono što ona baci skuplja i ponovo joj pruža.

Šta će mi to, a?... On ćuti i češe se po glavi. — Kazuj, šta će mi to? Gde nađe pare? Neću ti ovo, neću! — I poče da baca i gura od sebe. On se sagao, pa ono što ona baci skuplja i ponovo joj pruža. — Jedi, jedi!

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Hristos voskrese. Neću ja čekati da prođu dve godine za odgovoriti človeku ljubezniku i prijatelju, kakono ti neki običavaju.

knjiga biti za svakoga koji razumeva naš jezik i ko s čistim i pravim srcem želi um svoj prosvetiti i narave poboljšati Neću nimalo gledati ko je koga zakona i vere, niti se to gleda u današnjem veku prosveštenom.

Na drugom mestu neću izostaviti priliku za opisati na šire ovoga slvanoga muža; ovde samo toliko naznačujem da on episkopom budući,

Vreme će me naučiti jesam li se u mojej nadeždi prevario. Ako li i to bude, neću se uplašiti, niti ću, ono što je s moje strane moguće, izostaviti.

Kostić, Laza - PESME

Je l' bole srce, ili ljuštika? Shvataš li, površniče?” Ja bih znao inače na to odgovoriti, al' neću da ga jedim, redak mi je gost; razmišljajuć bajagi ćutao sam. „Pa šta to čitaš?” zapita me gost. Jevanđelije, rekoh.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo, al' ipak neću nikoga klet'; štogod je muke na mene bilo, da nikog za To ne krivi svet: Jer, što je duši lomilo krilo, te joj u jeku

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Ali carev sin veli: — Hvala ti na svemu, ali se vratiti neću nikako, nego hoću Baš-Čelika da tražim, — a sam u sebi misli: zašto ne bih, kad imam još tri života!

Baš-Čelik mu reče: — Ja ti sad i drugi život poklanjam, no ti kažem da se više ne usudiš da se za ženu vratiš, jer ti neću više da poklanjam život, no ću te na mjestu pogubiti.

A Stojša mu reče: — Ja tebi neću ništa, — pa ga pusti. A zmaj ga onda uzme za ruku pa s njim u dvor, te se stanu veseliti za nedelju dana.

Onda mu Stojša reče: — Ja tebi neću ništa, — pa ga pusti. Onda ga zmaj uze za ruku pa ga uvede u dvor i stanu se veseliti za nedelju dana.

Otac i majka zapitaju ga šta je usnio, a on im odgovori: — Vala neću da vam kažem. Onda ga otac i majka dobro išibaju i nazovu ga inatom pa ga otjeraju.

A ovaj mu odgovori: — Makar da si i sam car, ja ti kazati neću. Tatarin otide, no čim caru dođe, odmah mu sve kaže, kako je jednog dečka na putu našao i što je s njim razgovarao.

Sad ga upita car, šta je usnio, a ovaj mu odgovori: — Neću da ti kažem. A car mu reče: — Znaš le ti ko sam ja, n da sam ja car, pa ako meni ne kažeš ja ću te objesiti.

A junoša mu odgovori: — Vala ako si baš i car, ja ti opet neću kazati. Sad ga car zatvori u jednu sobu do koje je bila jedna velika soba gde je bila carska kćer u kavezu.

Grbo onda uze za sjekiru, pa je izvadi iz drveta i reče kraljici: — Gospojo, molim te metni ruku u ovu puklotinu, jer neću moći rascijepiti drvo. Prevari se ona pa metnu ruku u puklotinu, a drvo joj steže prste.

“ Onda mu majstor reče: — Kaži meni, ja neću nikome kazati: ako li se bojiš meni kazati, a ti idi duhovniku, pa kaži njemu; ako li nećeš ni njemu, a ti iziđi u polje

Kad onaj momak odnese kožu i caru pokaže, car mu reče: — Išti šta hoćeš da ti dam za tu kožu. A on mu odgovori: — Neću je prodati nipošto. U onoga cara bio je doglavnik stric onoga momka, pa svome sinovcu nije bio prijatelj, već zlotvor.

Onda car zmijinji reče čobanu: — Šta ćeš da ti dam zato što si mi sina izbavio? Čoban odgovori: — Ništa drugo neću nego da mi daš nemušti jezik.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MAKSIM: Ta bogme; sad stoji čaša u podrumu. Ti ćeš me dovesti do pasa, to ja znam. SOFIJA: Ako želiš, ja mu neću davati više, i podrum ću držati zatvoren. MAKSIM: O, sad ćeš mu ukidati, kad si ga jedanput naučila.

Kakav te bal snašao, goropadnico, kakav bal? SOFIJA: Kod svoji ljudi. MAKSIM: Neću ni kod koga, razumeš li? SOFIJA: Bar tu nećeš trošiti.

SOFIJA: Kod svoji ljudi. MAKSIM: Neću ni kod koga, razumeš li? SOFIJA: Bar tu nećeš trošiti. MAKSIM: Neću, da šta ću; aljine se neće prati; cvetovi se nećeju kupovati? Kad sam ja jošt na bal išao? Za mene je bal!

MAKSIM: I dete da mi kvariš! SOFIJA: Da su balovi škodljivi, ne bi i ljudi držali. MAKSIM: Dosta, ja neću ići. SOFIJA: Kako ti je volja. MAKSIM: Ali nećeš ni ti. SOFIJA: Ja moram. MAKSIM: Preko moje volje?

MAKSIM: Jest, neka i diže na visoko, da i ni vrag zaprositi ne sme. Dosta, aljinu joj neću kupiti. SOFIJA: A ono ću joj kupiti ja. MAKSIM: More, jesi li ti poludila danas?

SOFIJA: Da kupim devojki aljinu. MAKSIM: To neće biti danas! SOFIJA: Pomagaj, čoveče, ta ja neću meni, nego tvom detetu! To mora da bude. MAKSIM (uzme štaš): Ali to ne mora da bude, kad ja kažem.

Od onog doba zakleo sam se da neću ruku metnuti na nju. Lako se može dogoditi nesreća kakva, pa da stradam zbog nevaljalice.

Kaži, koja je kuća od našega reda, koja nije dala bal; pa samo nas da pronose ljudi? MAKSIM: Ali ja neću, razumeš li? SOFIJA: Badava, kad mora biti. MAKSIM: Ta gdi je sikira, da ubijem dušmanina!

SOFIJA: Nesrećan, u čemu? MAKSIM: Dira li te u srce moja nesreća? SOFIJA: Smešno pitanje; valjda neću pevati kad je tebi zlo. MAKSIM: Da izbavljen budem, od tebe zavisi. Oćeš li, Sokice?

MAKSIM: Za ljubov tvoga rođenoga Makse. SOFIJA: Fala ti lepo! Pošteno moje ime neću nipošto okaljati. MAKSIM: A ja? SOFIJA: Zašto mi nisi saopštio, pa bi ti kazala da to ne činiš.

MAGA: Pa ja sam rastrebila. NIKOLA: Rastrebila kao teško meni! MAGA: E sad se, eto, opet jediš. NIKOLA: Kako se neću jediti na takvu potrad. MAGA: O vraga, ne znam, kako da ti ugodim, da se ne ljutiš.

4. KUM, PREĐAŠNjI KUM: Pomozi bog i opet! MAKSIM: Da nemaš kakav nov lek, kume? KUM! Zasad nemam, a neću ni tražiti, dok ne vidim najpre kako će dejstvovati ovaj što imam. MAKSIM: Jesi li počeo?

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

(Plače.) Bože, bože, zar sam to dočekala da mi se i đubre što ga gazim (lupa nogom) ruga? Zar neću i ja doživiti da prestane jedanput orjatluk ovaj?

Tako, sad govori: slatki Sreto. SULTANA: Ah! SRETA: Nećeš? SULTANA: Slatki Sreto. SRETA: Molim te, oprosti mi, neću više. SULTANA: Molim te, oprosti mi, neću više. SRETA: Tako, sad ustani. Vidiš kako je zlo kad je čovek pakostan.

SRETA: Nećeš? SULTANA: Slatki Sreto. SRETA: Molim te, oprosti mi, neću više. SULTANA: Molim te, oprosti mi, neću više. SRETA: Tako, sad ustani. Vidiš kako je zlo kad je čovek pakostan.

SRETA: Oćeš da te vežem? SULTANA: Jao, pomozite mi, zaboga! Trifiću, neću više takva biti! SRETA: Pelo, danas moraju biti čizme gospodinu gotove.

SRETA (pokazuje kaiš): Pelo, ajde kući! SULTANA (klekne pred Trifića): Ako Boga veruješ, oprosti mi, neću više biti kao što sam dosad bila, ja ću te uvek ljubiti i počitovati. TRIFIĆ: Idi, luda ženo, ja nemam s tobom ništa!

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Da sedim s prijateljima i klatarim nogama, evo ovako (ne, neću pasti, ne plašite se), pa da posle desetke odvajam uvce i slušam radio. One divne, zaboravljene šlagere ...

Meni se, naravno, ne soviše! Kome je do knjavanja kad se živi tako kratko? Tako, kad neću da zaspim, a oni me ljuljaju. Gospode, koliko su me ljulali, kad se samo setim! Ljuljali su me u ogromnim količinama.

Šta ćeš biti kad polasteš, dušo, a?“ Kako jedanput ne ukapiraš da me ti fazoni savršeno ne zanimaju. Neću da se protežem po tamo nekom guberu!

Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš?

Eto, uganuo mi se članak i ne mogu brže da trčim! Na časnu reč, ubijte me, ne mogu! Ali neću odustati od trke. Samo ću je razvlačiti što duže mogu. Nije važno prvo mesto — važan je sportski duh!

do 1971. godine. Mišelino je sigurno misilo da sam neka histerija, samo nije teo to da prizna. Neću mu to nikada zaboraviti. A onda odosmo u njegov atelje. Bilo je sve u redu, mislim, sem tog džaka za knjavanje.

“ — pobesneće. Ne, nisam. „To mora da je neka greška!“ Jeste, ali u vašoj glavi ... To naravno neću da kažem, ali ću pomisliti, u stvari, isto.

Kazala sam mu još i to da ću, ako bude trebalo, ja lično razgovarati sa rudarima i učiteljicama, ali da to neću činiti ni mrtva preko njega, večnog posrednika i koordinatora.

Majke mi! Trebalo je lepo da mu kažem da ni mrtva neću da izigravam zamorče u njegovoj smrdljivoj seksualnoj laboratoriji.

Gde da se briše? Čarli, neću da kažem da sam baš skroz-naskroz luda za Bahom, Čarli, mogla bih da živim na Savi i da Debisi nije komponovao svoje

Karte za premijeru možete poslati sutra, primiće ih naša devojka ... Ja neću biti kod kuće, jer imam zakazanu kozmetičarku ... Sada dolazi red na veštice da ostanu paf!

— kaže mirno matori.— Sve te godine, naravno, računaju mi se duplo! Zar ne, Ana? Ja ništa nisam čula. Neću ni za koga da navijam. Sistem — neutralna Švajcarska! — I ti to nazivaš životom? Drugi muževi ...

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Zbogom! Takav prijatelj meni ne treba. ALEKSA: O, o, o, nemoj tako žustro! MITA: Muziku neću da trpim, znaš li? ALEKSA: Pa čekaj, valjda se može pomoći. Evo ti koji tantuz.

JELICA: Gospodin baron, ja ovu vizitu neću skoro zaboraviti. ALEKSA: Čini vam se črezvičajno? O, kad bi hotjeo pripovjedati šta mi se koješta na mom

No, naravno, na španskom i francuskom jeziku. JELICA: Ah, francuski jezik, nikad ga neću naučiti! 7. MARKO, PREĐAŠNjI MARKO: No, jeste li pretresli sve vaše rumane?

Samo ako inače bude njegova volja. JELICA: Ja neću poći za drugog makar šta radili sa mnom; jer je obično u romanima da ljubovnici najpre stradaju, pak posle da se uzmu;

ALEKSA: Zapovedajte slobodno. Što je god u mojoj vlasti, uvjereni budite da vam neću odreći. MARKO: Ne znam kako vam se dopada moj dom, no ja kažem da vas radije imam nego da ste mi rođeni sin; i moja

Prilika može dobra biti, a gospodin baron činiće svoje. ALEKSA: Kako mi veksla iz Amerike stigne, neću propustiti mladencima sjajni prezent učiniti. MARIJA: O, lazljivico!

(Ščepa ga.) MARKO: Stante! Prsten najpre i novce, zaboga! BATIĆ: Tako? ALEKSA: Ovo je na mene potvorenije, i ja neću ostaviti, makar devet sela potrošio! No zato ništa; evo prstena.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Skitnica unuk leti bez krila, niz brdo tutnje tabani vrući, a za njim viče bakica mila: „Ne bježi, dušo, neću te tući!

“ „Zbog tvoga srca, dobra i meka, dok obnoć ideš nebeskim putom. Ne boj se, nije podvala neka! Neću te više taknuti prutom. Slobodno odsad po nebu brodi, svakome svijetli i kolo vodi.

diže: „Kunem se bakom, Suncem i mamom i s kraja na kraj Kumovom Slamom, da nisam na te nimalo ljuta i da se neću mašiti pruta.“ Priskoči Mjesec, bjegunac laki, poljubi ruku čestitoj baki i krenu s njom u srebren dvor ...

Kad ostarih, gazda kaže: — Ubiću ga! — O, gle vraže! — hvatam dim, neću više biti s njim.“ „Nevolja nas ista združi, hajde sa mnom, korak pruži.

— starina viče, na noge skače s velikom bukom. — Ako ti spremim, brka mi moga, opanak svoj ću pojesti s lukom! Neću da lovim, neću da spremam, milosti nemam!

— Ako ti spremim, brka mi moga, opanak svoj ću pojesti s lukom! Neću da lovim, neću da spremam, milosti nemam!“ Pa ipak čiča krenu se kradom kraj vrba starih, poznatim putom, logoru ribljem, dubokom

„Alaj ću noćas nabiti vreću! Ovoga hoću, ovoga neću!“ Najzad ga evo kod same straže, klizi tiho ko šajka, naperi uvo, razvuče usta: „Evo se priča bajka!

Jedina mana — priznajem grešan — mnogo sam ješan! POZIV Rođena kuco, vrati se kući, neću te više, nikada tući! Moli te, kumi, tužnoga lika Vrebalov Ika iz Erdevika.

Jazbinu ima toplu i tihu, zgodnu za zimski san. Lepše je nema, da pališ sveću! Ježa primiti neću!!! OGLAS DIVLjE SVINjE Ja, divlja svinja, Brljanić Brlja, javljam svima da znate: nikada dosad ručala nisam na knjizi

Sa pašnjaka, zamukloga mukom, niko neće domahnuti rukom. A ja, ipak, predati se neću, iskitiću, kao bajku staru, sjetnu priču o curici plavoj i o njenom voljenom drugaru. U toj priči biću vjeran, mio.

Doviđenja, druže!“ Okreneš se, dok suze uminu, stariji se činiš za godinu. A sa kim se pozdraviti neću? Zašto mi se oči rosom pune. Osta Zora, moja ljubav tajna, u kućici, s druge strane Une.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Istovremeno osećam nelagodnost što ću vrlo brzo stići, a ovako pogodan trenutak za sanjanje neću imati sve do sutra, ili čak ni sutra. A posle ću morati na posao i sve će biti samo stvarnost.

To je čitavo prokletstvo i valjda najveća nesreća koje je rat ostavio za sobom. I još kakva nesreća!“ Pogledam u sat. Neću imati više vremena da se vratim čamcem. Ovaj klizi i suviše lagano. — Mislim da bi ipak najbolje bilo da me iskrcate.

Ovaj klizi i suviše lagano. — Mislim da bi ipak najbolje bilo da me iskrcate. Ako se ne vratim žurno drumom, neću stići ni za ručak, ni za voz. — Možemo ostaviti čamac ovde i vratiti se zajedno.

Zbog njega mu odjednom sve oprostio. — Tata, opet si srušio tu ciglu; sasvim ćeš mi razrušiti peć. Neću imati na čemu da kuvam. — Svejedno, Lonja, poslaćemo vam za jelo ja i moja stara. — Šta to sipate, gospođo?

Ne idi još!“ — Neću još legati, — reče Pipo gledajući u stranu. — Zahvaljujem vam mnogo što ste došli. Male će sada!

Nije prašnjavo, samo se ne smete osvrtati jer je odostrag duboko. — Neću se osvrtati. Vidi li se jezero odavde? — Eno, vidi se vrlo lepo. — Uskoro će biti mesečine?

Biću samo prosto beskrajno srećan ako dođete. Dajem vam reč da neću biti zao, da vas neću zadržavati, ni dodirnuti. — Ne mogu doći. — Nemate pojma koliko ćete biti divni ako dođete.

Biću samo prosto beskrajno srećan ako dođete. Dajem vam reč da neću biti zao, da vas neću zadržavati, ni dodirnuti. — Ne mogu doći. — Nemate pojma koliko ćete biti divni ako dođete.

— Ne mogu doći. — Nemate pojma koliko ćete biti divni ako dođete. Dođite samo jedan trenutak. Neću čak ni govoriti. Samo dođite pa otidite. Dajem vam reč da neću ništa zlo pokušati.

Dođite samo jedan trenutak. Neću čak ni govoriti. Samo dođite pa otidite. Dajem vam reč da neću ništa zlo pokušati. — Kad bih i htela nisam sigurna da bih mogla doći. Ako iko upita: gde ideš, ja ne bih mogla doći.

Celoga života ću vam biti zahvalan. Glupo je i nerazumljivo, i znam da vas ništa tamo neću videti bolje no sada. Devojka se nasmeši. — Kad bi trebalo da najpre poverujem u to, sigurno je da ne bih došla.

Tako je lepo, ne treba da me se bojite... — Obećali ste da nećete. — Razume se. Jeste li vereni, Ivona? — Ne, ja neću da se udajem. — Mislite možda da se zavetujete?

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Otklonite svoje trube anđeli, mamuzama ne gazite po humci Ja ostajem gde sam u zemlji jezika mog, neću da mi se na vašim saborima sudi, ni da me pod otvorena nebesa bacite na hladno rešeto večnosti.

Samo mrak nisam bio, no reč što se bez kraja ponavlja u suzama, u kutu moje kolibe. JUTARNjI ZAPIS Sviće. Neću da kažem ko sam. (Šapatom: gramatik) idem po vodu. Duge sam noćne časove čitao kraj žiška.

ni trezan zemlje ove žamor nešto leti na mene brže od ptice divan mi se bliži kuršums druge strane mramorna ploča njih neću da izgubim.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

SARKA: Čudo nećeš i ti, prijatelj-Mićo? MIĆA: Ama, ko kaže da neću? Ako je čija dužnost da se nađe ovde kao čuvar, onda sam to ja na prvom mestu.

Dok ti plačeš, Agaton će da zauzme sve sobe. GINA: Pravo kažeš! 'Ajde, Proko! (Pođe.) A ti, Sarka? SARKA: Ja neću da se naturam. Doći ću i ja, samo docnije, pa ako bude mesta i za mene, dobro, a ako ne bude, vratiću se svojoj kućici.

MIĆA: Ja sam morao otići do kuće da uzmem najpotrebnije stvari. SARKA: Ama, kakve stvari, neću valjda ovde vek vekovati. Procunjala sam malo po kući pa našla pokojnikov šlafrok i papuče, pa eto, šta mi fali?

GINA: Šta ću, ko će ožaliti pokojnika ako neću ja? AGATON: A gde ti je Proka? GINA: On ode u opštinu da potraži pravnoga referenta da ga pripita: imamo li mi prava

PROKA: Gotovo... Bolje je da ne vidi ovoliku gomilu. AGATON: A ukloniću se i ja, neću da izgleda kao da sam ga naročito očekivao, nego ću ja posle naići kao slučajno. TANASIJE: Jest, jest, da se raziđemo!

AGATON: Mogli bi, ne kažem da ne bi mogli. ADVOKAT: E, ali, vidite, ja ne želim i neću tako da postupim. AGATON: Sasvim, i ne treba! ADVOKAT: Ja ću sasvim drukčije. AGATON: Baš sam radoznao kako mislite?

Ali ja njemu: po zakonu ne moram da čekam četrdeset dana i neću da čekam! Tako ti ja podviknem njemu. VIDA i SARKA: A on?

SIMKA: Kako, zar nećeš da primiš te tri hiljade? GINA: Pa primiću, nije da neću primiti, ali mu neću kazati hvala; niti ću mu otići na parastos; niti ću mu poželeti laku zemlju. VIDA: Ni ja, bome!

SIMKA: Kako, zar nećeš da primiš te tri hiljade? GINA: Pa primiću, nije da neću primiti, ali mu neću kazati hvala; niti ću mu otići na parastos; niti ću mu poželeti laku zemlju. VIDA: Ni ja, bome!

AGATON: Pa, naslednica je, ima pravo. VIDA: Ej, teško nama šta smo dočekali! PROKA: 'Ajdemo, Gino! Neću valjda da čekam da me takva jedna nezakonita ženska izbacuje. GINA: 'Ajde da skupimo stvari. (Polazeći za Prokom.

TANASIJE: Hajde, dabome! (Odlaze u svoju sobu.) SARKA: A da me pita čovek šta ja čekam? Neću valjda sedeti ovde da gledam u pokojnikovu sliku. AGATON: Pravo kažeš, Sarka, treba da se rasturimo svi.

Vrtio sam se, al' nisam ni slutio da će ona biti naslednica; da sam to slutio, drukčije bih ja, ovako mi izgleda da neću uspeti... AGATON: Radi šta znaš i umeš, nemoj me pitati, jer nas se ta devojka ne tiče.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Komandir pozva nas dva vodnika. — Čuli ste — govorio je ljutito. — E pa, brate, ja više to neću da podnosim. Jeste li razumeli?... Izgleda mi da je vama sve drugo preče od nadzora u bateriji.

— Hajd, skini i košulju! — Zar i to! — Pa ne mogu ja ništa da čujem... Znaš... Ti posle možeš i da mi platiš, ali ja neću doći. Jela oborenih očiju izvlači polako košulju iz suknje.

Njega da uhvate?!... Pade mu na pamet kad je ukrao vepra iz obora jednoga seljaka, pa svinja nije ni skiknula. „A tek neću točak!“ — pomisli zadovoljan, opet se počeša, pomerajući čaškire oko slabina. „Mrtva stvar... dok samo padne mrak!

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Ona se namršti i grubo progovori: — Što bežiš? Neću te pojesti. — Divljačno je, gospođo, mnogo, stade ga pravdati njegova mati. Nije ni izlazilo među ljude.

— Zamahni na pseto, ono će se kriti da ga ne udariš, a nekmo li dete. Tako je, bratiću moj! — Ono vidi da ja neću da ga udarim, pa što se krije ! — He, bratiću, kad bi ono znalo šta ti misliš.

Sva gori kao vatra. Hoćete ?... Da dođem, a?... Ali neću, ako me vi ne zovete... Ljubica se nasmeši usiljeno, usne joj se ukočile, pa ne može ni da progovori ni da se nasmeje,

»Da ga iskasapim svega!... Lepo onako da uzmem nož, pa pravo u grudi — neću u levu stranu, nek se duže muči. Pa onda maznem preko nosa: fik ! a nos u travu... On vrišti, kuka...

Pa lepo, seti se Husa i drugih. A mi ćemo već nemu... ne brigaj ti, čekaj samo dok smislim... — Ja mu ništa više neću, prekide ga Gojko živo. — Mene ostavi. A vi tamo ako hoćete... kako znate...

On iziđe brzo, jer poznade predsednika. — Pusti toga čoveka, nek ide kući. Neću da ga uzimam na svoju dušu, viknu kmet ljutito. — Dobro... nego znaš... da se ćata što ne ljuti?

Kapetan mu onako s nogu reče blago i prijateljski : — Idite, gospodine Gojko, kući, pa gledajte svoj posao... Neću ni da vas pitam da li ste doista govorili protiv vlade...

— Kako hoćeš... kako god ti hoćeš. Ako ti rekneš, neću ni ja ići... Kako god ti kažeš !... — Ama ne pitam te ja za odobrenje da idem, nego za mišljenje, reče ona, smešeći se.

Ali da znaš samo šta sam izmislio... Slušaj ! Ja već to krijem od sviju, ni Velji neću kazati, samo tebi... Tražiću negde pa granici... daleko...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

“ 134. “Sele Jele, što se ne udaješ?“ “Brale Niko, kad me niko neće. Koga hoću, a on mene neće, Koga neću, a on mene hoće.“ 135.

Što s’ čudite mom divnom odelu. Ja ga nosim, al’ se ženit’ neću! 136. S večer’ sjala sjajna mjesečina, Obasjala zelenu livadu, Po njoj pasu dva gospodska konja, Čuvala ih dva

“ 152. Rasla jela da je veće nema, Pod njom Mara da je lepše nema, Car je prosi, Mara se ponosi: “Neću, care, života mi moga, Neću, care, za Lazara tvoga, U Lazara do tri mane kažu: Prva mana: Lazar brata nema, Druga

jela da je veće nema, Pod njom Mara da je lepše nema, Car je prosi, Mara se ponosi: “Neću, care, života mi moga, Neću, care, za Lazara tvoga, U Lazara do tri mane kažu: Prva mana: Lazar brata nema, Druga mana: Lazar sestru nema,

dragim, Nad očima kapidžije nema, Nad ustima mlada jezidžije; Ko moj bude — oženit’ se neće, Čija budem — udati se neću. 196.

208. Dika kaže: “Ljubi me, umreću!“ Nisam kamen da mu kažem: “Neću!“ 209. Zahvali se bela Rada Kod svi’ druga na kladencu: “Kako li me majka rodi, Mene momče ne celiva, Ni mi

“Što me gledaš, sa brega, devojko, Oženjen sam, uzeti te neću, Okovan sam, grliti ne mogu!“ Progovara sa brega devojka: “Ne gledam te da me mladu ljubiš, No se pitam čim sokola

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

JELISAVETA: Sad samo kaži da ti to nisi znao! (Sedne na Majcenov sto i zapali cigaretu) MAJCEN: A, drugo, ja vas neću pitati kako ste se u drugim krajevima Srbije dovijali bez dozvole — to je problem tamošnjih vlasti, a ne moj!

GINA: Ne mogu ja od tebe napraviti ono što nisi! BLAGOJE: A ova georgina — za nju me ne pitaš? Ona znači da više neću da budem krpa! GINA: Nego vazna? BLAGOJE: Oslobodiću se i ove flaše i tebe! GINA: Mene možda i oćeš — i daj Bože!

BLAGOJE: Sasvim sam ja trezan! Trezan ko zvezda! GINA: Vidim! BLAGOJE: Može kraj mene da teče okean rakije! Neću je više ni pomirisati! GINA: Znam kako nećeš! BLAGOJE: Nikada više! GINA: Plivaćeš ti za onom flašom!

GINA: Za mene ne postoji! DARA: Onda hajde, kad si toliko zapela! Ali da znaš da neću dozvoliti da ičije emocije dovedu u pitanje našu akciju, pa ni tvoje! (Odlaze prema reci.

Obučena je u belu muslinsku haljinu, sa crvenim pojasom. U kosu je udenula belu radu.) SIMKA: Mislila sam nikad vas neću stići! VASILIJE: Otkud vi ovde? SIMKA: Sekula je jutros pušten iz zatvora!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Ja pevam tužnima: da tuga od svega oslobođava. Nisam patriotska tribina. Nit marim za slavu Poetika. Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina, niti da budem narodna dika. Sudbina mi je stara, a stihovi malo novi.

Zgasnuo žar za Tobom sija mi još na grudi, ali pun žalosti i očajnog razdraženja. Neću sačuvati ni misao, da sam cvetnu granu udisao.

Kao što ni u Dnevniku o Čarnojeviću nisam hteo da dajem opise bitaka nadugačko, i naširoko, ni ovde neću. Navešću za to samo dva razloga.

A kad na mome licu primećuje znake gađenja on me tapše, kao medved, po leđima, pa viče da ne moram, ako neću, da spavam sa devojkama. Na njih čekaju čitavi ešaloni oficira.

Međutim, za to je, prvo, još rano, a, drugo, ja nisam nikad bio toliko savestan kao neki Malerbov đak. Neću da budem ni duhovit, pa da upotrebim ironiju Edgara Poa.

Čar, ironiju, smeh tih dana nikad neću zaboraviti. Idući put o tome. V PARIZ (3) Mladaći su u XVIII veku ispitivali život, u XIX su ga kritikovali a u XX su

Nekad sam, umorno, ležao u zemlji, koja se rasipala pod topovskom paljbom, i nikad neću zaboraviti lišće rascvetanog krompira, koje se treslo, kao od grada, od tanadi, oko moje glave.

Kad sam bio odmakao, deca su mi vikala da su me prevarila i da se neću moći vratiti, ali ih ja nisam ni razumeo, ni slušao. Došao sam na ostrvo, i išao sve dalje od ribarskih kuća.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

— Ko si ti? — upita ga Agaton — i zašto se smeješ? — Ko sam ja, to ti neću kazati odgovori starac — a smejem se zato što ti se krčag razbio i što se ti zbog toga ljutiš.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

— Ja to pitanje, gospodine, neću ostaviti, jer to mi, najzad, nalaže dužnost koju imam da činim prema našoj miloj otadžbini kao sin njen.

— Ama ti si, u stvari, uz vladu, nego tek forme radi mora neko predstavljati opoziciju. — Ja neću da predstavljam opoziciju, ja sam uz vladu.

Najedanput se opozicija pokoleba i izjaviše svi da su za pivo (sem onoga što je glasao za melanž). — Ja neću uticati na vašu slobodu, — reče načelnik — i tražim od vas da ostanete pri svom ubeđenju. Bože sačuvaj!

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

« »Ne volim nikog, sem tebe, A odsad neću ni tebe. Na tebe ljudi mane kazuju: Prva mana — blijed, preblijed, Druga mana — tanak, pretanak, Treća mana —

ne diraj se, đavo te odn'o!... šapuće druga. — Cmok!... ču se na trećem mestu i sve se utiša. — Deco, to nikako neću! viknu č'a Marko, diže se i sede uz devojke. — Anatema te ubila, šta ćeš oko mene!

— Ama 'oću sad, zakona mi, sad, sad 'oću... — Nemo', očiju ti, da se diraš tako, boli me!... — Neću, samo reci: 'oćeš li?... — Ne mogu; moram još ponjava da tkem... — Tkaćeš ih kod mene. — Nisam sve ni oprela...

i nastaju burne scene, otrovan život, — propast kuće... »Ne, nikada ja neću sebe dotle dovesti... Bilo je vreme, mišljaše on dalje, al' šta ću kad se nisam njime koristio!

»Da padnem... sad je vreme... Ali — sramota! Zar da me gledaju drugovi kako se valjam po prašini. Neću!... Dakle: pao!... ja pao!«... Profesor pogleda Čiču. — Dosta! — reče starac i prozva drugoga.

Baš tebi je i poslao taj novac. — Kakva kirija! Neću da znam za to. Njiva je moja i ja ću je žeti, a ti možeš činiti što hoćeš.

— Jok ja... neću te dirnuti... nek me Gospod Bog od takvog iskušenja sačuva, — viknu čiča Pera i stuknu korak nazad. — Hej, sveče

— Ne viči, dete moje, evo tate... ja ću tebe obući i umiti... — Neću, ne umeš ti kao mama... Mamo! — viknu on glasnije. — Mama nije ovde, ona tebe sad ne voli pa te je ostavila...

— Mama nije ovde, ona tebe sad ne voli pa te je ostavila... Mi ćemo dovesti tetu da te ona čuva, da vidiš kako... — Neću tetu!... — prekide ga dete ona nije dobra kao mama... Nije mene ostavila mama nego si je ti oterao... ja sam video...

Dođoše kući. Čim ugleda majku, dete u sebi govori: »Neću joj kazati... neću! ... Zaklela sam se! ...« i u isto vreme oseća, kako bi slavno bilo naći mamu gde nasamo, da ne

Dođoše kući. Čim ugleda majku, dete u sebi govori: »Neću joj kazati... neću! ... Zaklela sam se! ...« i u isto vreme oseća, kako bi slavno bilo naći mamu gde nasamo, da ne opazi tetica...

Zaklela sam se! ...« i u isto vreme oseća, kako bi slavno bilo naći mamu gde nasamo, da ne opazi tetica... — Neću kazati... neću! ... živa mi tetica!... šapće dete i neprestano obilazi oko majke... Ala je ovo muka velika !

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Čuješ li, ovamo kad ti kažem! DANICA (ulazi). PAVKA: Ti opet? Jesam li ti hiljadu puta kazala: neću da te vidim tamo! DANICA: Bože, majka! PAVKA: Ama, nemoj ti meni: „Bože, majka!

DANICA: Bože, majka! PAVKA: Ama, nemoj ti meni: „Bože, majka! Neću da te vidim tamo kad nemaš posla, pa to! DANICA: Učinilo mi se da je pala saksija. PAVKA: Pala saksija, hm!

PAVKA: Svet, dabome! DANICA: A Mica Antićeva, je l' imala ovoliki rep, pa šta? Opet se udala! PAVKA: Neću ja tebe s repom da udajem, razumeš li? I ne nađe drugu da mi kažeš nego Micu Antićevu.

Ovako... Jesi li čula, neka popadaju sve saksije, neću više da mi izlaziš tamo! A ne znam ni šta će mi one saksije u hodniku, uneće ih Mladen još danas u kujnu.

Prikucaj ti to lepo na tvoja vrata, da te lakše nađu tvoje mušterije! IVKOVIĆ: Hvala bogu te je stiglo. Neću biti ovde dva-tri dana pa bi vas još više uznemiravali. DANICA: Nećete biti ovde?

SPIRA: Kakva zamka? JEVREM: Pa znaš kako se prave zamke i podvale uoči izbora. To može lako biti. Neću da čujem. Sad neću da čujem, a posle izbora možemo razgovarati.

JEVREM: Pa znaš kako se prave zamke i podvale uoči izbora. To može lako biti. Neću da čujem. Sad neću da čujem, a posle izbora možemo razgovarati. Idi, Spiro, tamo u sobu pa im tako reci: posle izbora možemo razgovarati!

Otac je naredio momku te svakom ko me traži kaže da nisam kod kuće i da neću ni dolaziti, pa mi na taj način odbija birače. Molim vas, ako me ko potraži, recite da ću skoro doći.

DANICA: On se kobajagi s boljima uhvatio! PAVKA: Ju! Još ćeš početi protiv rođenog oca da govoriš! DANICA: Neću, ali što je pravo, pravo je!

PAVKA: Biće, bome, ja ti to kažem! DANICA: Osim ako ti ne glasaš za njega. PAVKA: Nije ni moja majka glasala pa neću ni ja. Ali umem i ja drukčije kad je do inata! Zaći ću po kućama pa ću upaliti žene! DANICA: Da glasaju?

rđave stomake, pa im je svejedno je li zdravo ili smrdljivo meso; ali zakon može tebe da uvrne samo ako ja hoću, a ako neću, može i da te ne uvrne.

Nije da kažeš hiljada, nego pet stotina. Evo, i slovima piše pet stotina. JEVREM: E, to ja neću da potpišem! SEKULIĆ: Ama, kako nećeš? JEVREM: Tako, neću! Zašto da potpišem? SEKULIĆ: Kako zašto?

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

— Moram odmah učiniti jedan poklič svima mislenim ljudima! Neću da budem dželat ove jadne dečice. Savest mi ne dopušta to! A naš Sreta beše svojski i istinski odan svome poslu.

još mnogo štošta bez plana, dok se jedine kafane i mehane već od nekih trideset godina najsavesnije po planu zidaju. Neću vam mnogo opisivati, jer znam da je znate, iako niste u njoj bili. Ona je po planu kao i sve drumske mehane.

— »Ne, neću vas ostaviti, dobri ljudi!« — mišljaše Sreta idući doma. — »Napred! to će mi biti deviza, dok od ove Vandeje ne načinim

— Svejedno! Al’ će i on biti tamo! — Ama, pa rad njega i jeste sve ovo! — Tu ja ne idem! Neću da budem izelica narodna; da mu sisam srž i da se ranim znojem njegovim!

— Aha! Ama, nisu mi oni onako po volji. A jesu l’ služili u vojsci? — Jesu, svi su rezervisti! — Neću ja te! To je sve Mićina sorta! Njih je ubila kasarna. Ubila im duh! Nijedan nema moralne snage u sebi.

No dalje s tim prizorima što tako strašno podivljaju naravi! Neću o njima više da govorim. Reću ću još neku o stvarima koje su se svaki dan dešavale; o prepirkama koje nisu izlazile iz

Odatle ih je Sreta izvadio misleći da će taman biti za one tamo prilike. Ja neću ovde izneti ceo dopis. Ako se ko baš interesuje za to i želi da ga u celini pročita (a takvih budala bilo je i biće u

A verujte, crći će od muke oni drugi kad čuju da smo ih mi preduhitrili. — Ja, bogme, neću da se brukam! — reče jedan. — Ni ja! — prihvati drugi. — ’Ajd’mo! — Vala, ni ja! — reče treći. — ’Ajd’mo!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Sve znam kako bih, ali nikada Neću imati milion i sto hiljada Dolara, pa da gospodskim kretom Raskrstim sa planetom i spoljnjim svetom.

Rakić, Milan - PESME

Život će proći ko trenutne pene, Maćija nekad a nekada mati, Naprečac će, u naponu, da svene, I šta je starost nikad neću znati.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Jaje zdravo dobije slomjeno. Što uzmognem, čućete hoću li! KNEZ JANKO Ema neću, božja vi je vjera, više slušat odže u Ćekliće đe guguće svrh one stugline kâ jejina svrh trule bukvine!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Juče sam bila tamo i rekoše mi: tek što se nije vratio s puta. I neću ja više da drhtim i da strepim pred njim zbog tebe; neću više da lažem i da te krijem.

I neću ja više da drhtim i da strepim pred njim zbog tebe; neću više da lažem i da te krijem. Neću i ne mogu da, kad odem do njega, a on da se na mene iskolačuje: „Šta ti, mori,

I neću ja više da drhtim i da strepim pred njim zbog tebe; neću više da lažem i da te krijem. Neću i ne mogu da, kad odem do njega, a on da se na mene iskolačuje: „Šta ti, mori, kriješ onoga tvoga?...

Glavu ću mu kao vrapcu otkinuti. Ni ti ni on niti iko od vas na oči da mi ne izađete“. I, eto, zato neću i ne mogu da te krijem, da posle on mene tako grdi. I sve ću da mu kažem, čim dođe, videćeš ti! — završile su.

A to sve sigurno na njega, oca joj. — Ćuti! — Neću da ćutim, mori! — čulo se kako ona kao kroz prste ruku, kojima su joj ostale sigurno zapušivale usta, tako zagušenim,

— Ja ne mogu i... neću... I osećajući da će izgubiti svu kuraž i briznuti u plač pred njim, dovrši brzo: — Ja ne mogu i neću za takvoga da

neću... I osećajući da će izgubiti svu kuraž i briznuti u plač pred njim, dovrši brzo: — Ja ne mogu i neću za takvoga da pođem!

— Neću. Jela sam kod kuće! — odgovori joj Sofka i uputi se u sobu. I tek posle, kada ču da joj tetka u kujni oko ognjišta sve

— Pa hoćeš da ti donesem? Da idem i donesem štogod? — Neću! Ne! — vrati je Sofka. — A da piješ nešto? Uzmi, mezeti makar štogod? Uzmi, prvo jedi nešto, pa onda pij...

Ne! — vrati je Sofka. — A da piješ nešto? Uzmi, mezeti makar štogod? Uzmi, prvo jedi nešto, pa onda pij... — Neću, neću da jedem! — odsečno, čisto gadeći se pri pomisli na jelo, odbi je Sofka. — Pa onda da donesem da piješ nešto?

Ne! — vrati je Sofka. — A da piješ nešto? Uzmi, mezeti makar štogod? Uzmi, prvo jedi nešto, pa onda pij... — Neću, neću da jedem! — odsečno, čisto gadeći se pri pomisli na jelo, odbi je Sofka. — Pa onda da donesem da piješ nešto?

— i nije hteo da priviri, niti rukom štogod da pomogne — ma da se bez njega nije moglo ništa. — Neću bre, neću! I baci im ključeve, da oni, kako znaju, idu, rade...

Pandurović, Sima - PESME

Znaci mladosti već ne krase Dela mi, koja vreme lagano ruši, drobi, Nikada možda neću sa dobrim snima više U društvu biti, nit će pod senkom mračne kobi Presahnut’ suze noćne u dane splina, kiše, I

tugu, Sa jednom željom, da sam vazda s tobom, Leći ću ćutom ukraj tvojih nogu, Pokriven tamom, ozarenim grobom. Neću umreti u vlazi i studi, U grobu tvome, u memli i smradu, Već s tvojim cvećem, i da ne probudi Nikad svest nagon

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

“ Dijete se začudi otkuda stranac zna ime njegovu bivšem učitelju. Malome se učini kao da gleda nekoga vračara. „Neću više nikad!“ prošapta u strahu. I ostaloj djeci prionu strah.

Neka mi se sudi. Neću, nikada neću, ni doma, ni u vojsku!“ Tako se otimao pune tri nedjelje, pošto mu „milost“ objaviše.

Neka mi se sudi. Neću, nikada neću, ni doma, ni u vojsku!“ Tako se otimao pune tri nedjelje, pošto mu „milost“ objaviše.

“ Cura se postiđe i htjede da umakne, no je onaj momak uhvati za ruke. „Pusti me, Markiša!“ „Neću dok ne odgovoriš hoćeš li ga!“ reče Markiša zagrlivši je nježno, i gledajući je bratskijem pogledom.

Ovako neću, vaistinu, no jednoga ti uzeti, a ne maknu li mi se s očiju, brstina će isto posle imati...“ „Ha da vražije sile!

„Meni se srmče pred očima, Gospodaru, ali se sjetih uhvaćene vjere i tvojijeh strašnijeh riječi, pa se savladah. Neću, Ilija, rekoh mu, da ti vrćem žao za sramotu, nego ovako te molim, kani me se!

Suton se počeo bješe hvatati. „Ja bih da što založimo, e sam ogladnio... Jeste li što zgotovile Janku?“ „Ja neću ništa do mlijeka!“ reče momak. „Kakva mlijeka, čoče! Evo tri dana da srčeš sama mlijeka. To ti neće dati skoposti!

svršeno, niti se ja za to kajem, vjeruj mi, no mi je žao one nesretne cure i onog dobrog poštenog starca, što ih više neću vidjeti... Fala nek je Bogu...“ „Ama, čoče, može biti da te i mine tavnica!“ „Ne zbori o tome molim te...

Ne znaš ti što bih je pretrpio, gore i sto puta gore od tavnice. Ne znaš ti ko su oni... Pa i da nije toga, vrnuti se neću nipošto, nikad, ni za kakvu...“ „Neka, neka... kako uzoćeš moje dijete!

da, moj prijatelju, meni se čini da se neću pretužno s tobom rastati nego naprotiv. Razumiješ li me, sinoć mi je jadno bilo pomišljajući na rastanak; a danas

“ „Čujem te, gazda!“ odgovori Mita iz avlije. On se tamo šalio s Milicom i s Milunom. „Čujem te, čujem! Neću ja gladan otići ako bude što da pregrizem.“ „A kamo Stana!“ zapita serdar. „Otišla je na vodu.

Što učinjeh, učineh po tvome nagovoru. Da te čujem i sad. Ko zna! Ako ne ušćeneš sad zboriti, ja te drugom neću slušati, znadi lijepo... Prošao me ijed. Zbori slobodno, samo ne sramoti. Svaku ću ti čuti. Ti reče da ti je nevolja.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Džeferdare, moj po bogu brate! Nemoj mene s vatrom prevariti, Za oko te ni moliti neću. Što je pravo i bogu je drago. Što su telu dobra jela, To su duši dobra dela.

— Odakle mi je i žena. — O Turčine, za nevolju kume! — A ti, Vlaše, silom pobratime! — ’Oćeš li dobro? — Neću. — ’Oćeš li zlo? — ’Oću. — Popo, zar i ti čuvaš goveda? — E, moj sinko, te još da su moja. — Ubode li se, Mujo?

dozove ga preda se i iznesavši u zavezanoj vreći lisicu, reče mu: „Ako pogodiš šta je u toj vreći, pravi si vrač, i neću ti ništa; ako li ne pogodiš, pogubiću te“. Onda on zamislivši se malo reče sam sebi: „E, lijo, sad si dolijala!

17 Pitalo jagnje vuka, kad ga je oko vrata premetnuo i s njim bježao: — Kuda ćeš sa mnom? — Neću daleko. — A šta ćeš od mene? — Pritrpi se malo, znaćeš. 18 Pitali vuka: — Zašto kolješ više od jedne ovce?

14 Pitao magarac đaka: — Pa šta ćeš ti biti, kada neprestano učiš? — Ne znam šta ću biti, ali znam da neću biti magarac. 15 Pitali lupeža: — Gde nauči krasti? — Tamo gde sam naučio i lagati.

Susrela ga majka božja Bogorodica. — Što ti (ime bolesnika) cviliš, pištiš glasom do neba, suzom do zemlje? — Kako neću cviliti, pištati glasom do neba, suzom do zemlje, kad pođoh po pesku, ubodoh se na tresku, grdne se rane podljutiše,

Pitala je mlinarica: Što grgućeš, grličica? — „Kako ne bih grgutala, Kad me prose za pupavca! A ja neću za pupavca, Za pupavca, za gubavca, Već ja hoću za goluba, Koji šeće po pšenici, U žutijeh čizmičica, U modrijeh

5. Pošla koka na pazar Pošla koka na pazar, Ukaljala nožicu. Ona ide jednom grmu: „Tari, grme, ovu nogu!“ — Neću! — Pričekaj se, jedan grme, Ja ću na te kozu dovest’, Neka tebe koza brsti.

I dovede jednu kozu: „Brsti, kozo, ovaj grm!“ — Neću! — Pričekaj se, jedna kozo, Ja ću na te vuka dovest’, Neka tebe vuk izede.

I dovede jednog vuka: „Jedi, vuče, ovu kozu!“ — Neću! — Pričekaj se, jedan vuče, Ja ću na te selo dovest’, Neka tebe selo bije.

I dovede jedno selo: „Udri, selo, ovog vuka!“ — Neću! — Pričekaj se, jedno selo, Ja ću na te vatru dovest’, Neka tebe vatra pali.

I dovede jednu vatru: „Pali, vatro, ovo selo!“ — Neću! — Pričekaj se, jedna vatro, Ja ću na te vodu dovest’, Neka tebe voda gasi.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

u kćer toga i toga cara; iz svega će carstva doći ljekari, i popovi i kaluđeri, da je liječe i da mene ćeraju, ali ja neću izići, doklegođ ti ne dođeš; a ti se načini ljekar, pa i ti dođi da je liječiš, i samo je okadi ovom travom, a ja ću

“ Ali carev sin veli: „Hvala ti na svemu, ali se vratiti neću nikako, nego hoću Baš-Čelika da tražim“, a sam u sebi misli: zašto ne bi, kad imam još tri života!

i Baš-Čelik mu reče: „Ja ti sad i drugi život poklanjam, no ti kažem da se više ne usudiš da se za ženu vratiš, jer ti neću više da poklanjam život, no ću te na mjestu pogubiti.

Otac i majka zapitaju ga šta je usnio, a on im odgovori: „Vala neću da vam kažem.“ Onda ga otac i majka dobro izšibaju i nazovu ga inatom pa ga oteraju.

“ A ovaj mu odgovori: „Makar da si i sam car, ja ti kazati neću.“ Tatarin otide, no čim caru dođe, odmah mu sve kaže, kako je jednog dečka na putu našao i što je s njim razgovarao.

Sad ga upita car, šta je usnio, a ovaj mu odgovori: „Neću da ti kažem.“ A car mu reče: „Znaš li ti, ko sam ja, i da sam ja car, pa ako meni ne kažeš, ja ću te objesiti!

“ A junoša mu odgovori:, „Vala ako si baš i car, ja ti opet neću kazati.“ Sad ga car zatvori u jednu sobu do koje je bila jedna velika soba, gdje je bila carska kćer u kavezu.

“ A đavo mu odgovori: „Vala, ako me i mrzi s tobom raditi i opet ti se pokoriti neću, ali samo hoću da načinim ugovor pa da otpočnemo raditi.“ Sad se dogovore da posade najprije mrki luk; ovo i učine.

Sveti Sava - SABRANA DELA

svojih, učini kao i bludni sin, ostavivši dobrog oca i gospodina, i blaženu mater, gospođu svoju, i blagorodnu, neću reći braću, već gospodare svoje, i obnaži sve bezumljem svojim.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Jedan tuli svetlo, pali sveću, drugi traži da glumim da neću! Jedan sipljiv, a drugi me skoli: jesi l skoro bila na kontroli?

GOSPAVA: I jes mi velika lova! Jednom, ko dvaput za bioskop! A sutra, vala, neću ni radnju dotvaram! Mogu jednom i nešto za svoju dušu! IKONIJA: Čudo to?

Zamalo da me uapse! MILE (prišao šanku): Sreća njegova što neću da pravim ekcese po kafanama, inače bi video svoga boga! IKONIJA: Znam, strašno si opasan!

IKONIJA: Saće deset. SKITNICA: Moram da požurim ako mislim da stignem. Vama na svemu fala! Ono vam nikad neću zaboraviti! IKONIJA: Ma zašta fala, i ti bi meni pomogo! Nego jedno mi kaži. Ko te onako krvnički izdeveto?

Vidim, nisam ćorava, sipam čoveku pasulj! CMILjA: I ti to tako... Ništa, sipaš mu pasulj? IKONIJA: Valjda mu neću zitin u kandilo! CMILjA: Pa je l ti ne vidiš ko je to? IKONIJA: Kolko ja vidim, vladika nije!

STAVRA: Reko sam ti da me pred svetom ne nazivaš „maco”! CMILjA: Dobro, neću, ne ljuti se! Gledaj ovako! Ja imam nešto malo ušteđevine, i posteljine, kolko za prvi momenat, s te strane nemoj da

Stanković, Borisav - JOVČA

Ako meni nisu svi jedno, nisam im mati, tebi su svi jedno. Svi su tvoja deca. I ne zbog tebe, nego zbog nje, Vaske, neću posle, kad opet odeš i kad te opet po nekoliko godina nema, da oni zbog toga, zbog tebe, što ti samo nju gledaš, nju

JOVČA Koga da mrze? Ko je taj koji bi smeo, usudio se? MARIJA Niko nju ne mrzi, niko je popreko ne gleda, ali neću ni da može to da... JOVČA Ah, ti, ti!

JOVČA Ah, ti, ti! »Nećeš«, ti »nećeš«, ah za to tvoje »neću«, da si samo druga a ne njena majka, sada bi ti videla manastir ili tvoju majku i braću odakle sam te doveo.

ANĐA Nisi, nisi kriv. MITA Nisam kriv, i neću da sam kriv. Neću da bata na mene posle: kakav sam ja tvoj brat i, kako sam znao za to, što mu nisam na vreme kazao pa

ANĐA Nisi, nisi kriv. MITA Nisam kriv, i neću da sam kriv. Neću da bata na mene posle: kakav sam ja tvoj brat i, kako sam znao za to, što mu nisam na vreme kazao pa da on njega, kao

I, neću duše da grešim, pokojnik sve na vreme tačno vrati, a od toga vide vajde, dobro zaradi, kupi baš taj vinograd i tu njivu.

I mi ti lepo njega, sina, na njegov, očev, zanat dadosmo, da izuči, da ga u dućanu zastupi. I on izuči dobro, neću dušu da grešim, najbolje. Samo kad hoće, može da skroji i sašije kao niko drugi...

MITA Neće, neće da se davi. I ne mogu ja više. Odavna sam ja čekao da kažem, da skinem sa sebe. Neću posle da sam ja kriv, da ja nisam govorio, kazao... A sad, eto ona, i sad sama neka, kako zna, govori, brani se...

) JOVČA (Anđi, posle pauze): Pa? ANĐA (poniknuta, ćuti). JOVČA (nestrpljivo): Govori. Nemam ja kada, i neću ja to. Je li istina? ANĐA Istina. JOVČA Sve? ANĐA Pa... JOVČA Istina da je vinograd prodao? ANĐA Jeste.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Zato pri svakoj prilici neću izostaviti, dajući pristojna pravila, kako s decom valja upravljati da budu s vremenom dobronaravni i pošteni ljudi,

naša govorenja i dela, a navlastito ona koja se na štampu izdaju i poslednjim rodovom predaju, večna sledovanja imadu, neću nimalo sebe zaboraviti; čuvaću se svakoga| pristrastija i licemerja, a osobito samoljubja.

svetu moje pripoznanstvo i blagodarnost k njima; spominjaću se nji[h] i ljubiću i[h] dok god duša moja, sireč do veka, i neću prestati želiti da milostivi bog učini večno nagraždenije nji[h]ovoj dobroti.

Ako li gdi budem to činiti, zaisto neću radi mene, no polze radi moji[h] čitatelja: da ako ko što takovo pri sebi pozna, da se ispravi.

Zato, kako sam obeštao, namah pri ovoj prilici neću izostaviti roditeljem napomenuti da se staraju sami sa svojim povotkom deci svojej u vreme mladosti nji[h]ove dobar

Ja tebe ljubim kako god da sam te rodio; svetujući te, tvoju sreću želim, a ne moju. Ako li ti mene ne poslušaš, ja se neću kajati za dobro što sam ti učinio; meni će bog platiti na drugom svetu, no ja tebe žalim.

s roditeljskom milošću govorio: „Bába će tebi prekrasnu devojku isprositi, pak kad te vidim u mojoj kući oženjena, onda neću žaliti više što mi bog nije nijedno muško dete u životu ostavio. Onda ću srećan biti!

Kazao sam da ja neću sebe imati za poglaviti uzrok i konac ove knjižice, no polzu bližnjega mojega. Neću sebe nimalo štediti ni

Kazao sam da ja neću sebe imati za poglaviti uzrok i konac ove knjižice, no polzu bližnjega mojega. Neću sebe nimalo štediti ni izvinovljavati; pravdu neću sakriti, koliko znam.

Neću sebe nimalo štediti ni izvinovljavati; pravdu neću sakriti, koliko znam. Sam ću sebi po mojej savesti, kao pred vsevidećim božjim okom, sudija biti; neću sebi nimalo

Sam ću sebi po mojej savesti, kao pred vsevidećim božjim okom, sudija biti; neću sebi nimalo praštati. A moj ljubezni čitatelj samo nek’ čeka dok svu ovu istoriju od kraja do kraja očita, jer će samo

Stao sam bio, s jedne strane, kako ga mogu dobro gledati i kako neću drugima u služenju smetati. Ne znam, ili mi je bilo milije gledati ga ili slušati.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

— reče Rkalina. — Jer mi znamo put i do biskupa i do kralja! — Pa ja nisam rekâ da neću! — odgovori fratar, malo mirniji. Jerkovići počeše gurkati Rkalinu u pleća, svi zagrajaše: — Pa lipo!...

Na rastanku reče Bakonja: — Ćaćo, kupićeš mi još ove nedilje dvi priobuke novi dijački aljina, jer ja neću da služim po manastiru u benevrecima i opancima! — Ma moj sinko, i to je na tebi novo... Pritrpi se za viko vrime!

— Ma moj sinko, i to je na tebi novo... Pritrpi se za viko vrime! — Neću valaj, ćaćo, nego, ako mi ne budu aljine do nedilje, ja ću kazati svu istinu stricu, jer najposlinakarce, ja sam

A što je za čudo, koliko su mu svi dosađivali i brecali, on se nikad ne namrdi, niti reče: „Neću! ne mogu!“ Nego je bio zadovoljan; i u ono malo trenutaka kad bi ga pustili da preduši „pio“ je iz svoje lule.

Oslobodi me ovoga puta, pa jevo ti se za... (ćaše da reče: „zaklinjem se“, ali se predomisli) pa jevo ti davam rič da neću više! Fratri uđoše. Srdarini bješe red da služi.

“ Dakle, orazumi se, bolan, pa iđimo večeras! — Neću, pa neću! Nećkao se dva dana, a oni ne htjedoše bez njega. To ga dirnu, te trećega pristade, i sva četiri, istijem

“ Dakle, orazumi se, bolan, pa iđimo večeras! — Neću, pa neću! Nećkao se dva dana, a oni ne htjedoše bez njega. To ga dirnu, te trećega pristade, i sva četiri, istijem putem i

A ako li vra dozna sve, pak me istira, utopiću se, a kući neću, viruj mi, moj lipi sveti Vrane!... A ti znaš ko me naveja da se skitam po noći, da gledam kako se tvoja muka krade!

— Kakve latinske verše? — reče Srdar u čudu. — Šta ti sada pada na um?... — Ma jeto nike... Ja neću imati mira cile noći, ako i’ ne razumim!... Ja vas molim, puno vas za to molim, fra-Jakove. A nema i’ mlogo...

— Neka sluša do kraja! pa neka onda govori! — reče Tetka. — Neću da slušam do kraja! — viknu Vrtirep — nego odma spočetka oću da se to prikine, a vi koji ćete da slušate njegove pisme,

A lako bi vam se mogao osvetiti, i sad ovdi ričima i drugim načinom, samo kad bi tija. Ali ja to neću, jer držim da se bog služi s vamikarce da me kuša i da me pedipše. Daklenka, neka bude njegova volja!

“ „Ma ja oću da se ispovidim kod onoga bolesnoga vratra, kod vra-Brne, a njega nije u crkvi...“ — Neću ni da čujem o tome! — viknu Brne ustajući. — Ja sam nemoćan, ja ne mogu... — Ma stani, brate.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

U MAGLI Magla vlada svetom (il se sprema). Od nje se više odvojiti neću. Čim zavesu maknem: već na mene sleću Dimljive latice cveta koga nema. Evo bežim kroz nju, iz nje, ali sporo.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Morao si dosad da ih pocepaš. A ja neću da si vagabund tamo i da me brukaš. Šta će ti katolici da misle o nama Srbima kad tebe vide sa iscepanim kolenima?

— deset je godina kako te ja molim da se pomiriš s manastirom. Radi vodenice i onih pustih livada... — o tome neću da čujem! — Kako sam ja mogla? Svi mogu u mojoj familiji. — Možda je meni tako suđeno. Šta mogu protiv Boga?

— A ti baš ocu Metodiju — šiljak u nos! Za tvoju kuću ništa nije da kupiš manastiru zvono. — Neću, Milunka, da savijam šiju pred mantijaši— ma! Ni pred kojom zemanjskom silom.

htede da kaže, kajući se za ljutnju prema Vukašinu, ali u njegovim očima kao da nešto drugo vidi. — A ako ja neću? — reče. — Ja imam pravo to da zahtevam. Uostalom, sutra putujem. Služba... (Ne, večeras se mora sve svršiti.

Ti vodiš svoju politiku, a ja... (Važnija ti je radikalska demagogija od moje sreće.) Istinu da kažem, ja i neću da sledim tvoju politiku... (Kidaj do kraja!) Ja, oče, imam svoja načela. — Nisam ti više otac!

— mirno reče Đorđe. — Dobro. Ako me se odričeš, onda sam ti dužan ovo objašnjenje: neću ni u kakve stranke da ulazim. Ja svoj život i svoje sposobnosti neću da satrem u radikalskom politikantstvu.

Ja svoj život i svoje sposobnosti neću da satrem u radikalskom politikantstvu. Čekaj, slušaj me prvo. Baš to u vezi sa narodnim interesima hoću da ti kažem.

Zašto da ne tražim ono što je moje? Moje dostojanstvo je u pitanju. Da smo načisto. — Ja neću da živim u Tošićevoj kući. Hoću kuću da kupim i u svojoj kući da živim. I isplatite mi moj deo.

— Đorđe, daj ovome pet stotina dukata, i da ga moje oči više ne vide u kući. Gubite se, neću isti vazduh da udišemo. Za njima vrata ostadoše otvorena. Vetar jurnu u sobu. Pseto laje ljutito i izgubljeno. ...

— Budalo, gazda nikad ne sluša slugu — pade na uzglavlje. — Tebe mora da posluša. — Što mora? Neću da se mešam u medveđa posla. Ja hoću da umrem u ovoj jazbini. Meni je ovde dobro. Gubi se odavde! — Pomozi joj.

Pomislio je u sebi „neću“ i, na odstojanju, ušao za ocem; zamirisala je pšenica i trinja od žižaka; mali čovek sa fesom sedeo je za tezgom, ne

Šta bi mi, recimo, dao za ovog drugog opasnika? Da znaš, otkako se rodio, nije suzu pustio. „Veliku livadu i zabran“ Neću da čujem. „Dve njive i livadu.“ Nema razgovora. „I zabran odozgo, i vinograd odozgo!“ Jok.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Majka svih reka osmehnu se tek rođenoj kćeri i podiže palicu ka zapadu, kad mala tvrdoglavica reče: — Neću na zapad! — Ti onda teci na jug, a možeš i na sever!

Malopre je nije bilo! Riblja Glava bila je već na drugoj strani. Od muke dečak zajeca: — Nikada je neću stići! Nikada zadobiti Srebrnu ružu! — Pa, i nećeš! budeš li sedeo i plakao, zaista nećeš!

Žalosno opuštenih krila samo se vuče po stazi, i pišti: — Kako da poletim? Neću da budem vrabac! Zašto vrabac? Ima i drugih ptica... — Zar to nije svejedno?

Talas je ćutao ne mičući se s mesta. — Ostaću ovde do kraja sveta, ako treba! — zaricao se. — Ni pogledati je neću... Ali, čim prvi zrak sunca pade na stenu — on zadrhta i pođe ka obali.

— Nikada za nu nisam čula. Gde živi? — U pećini! Na dnu mora. — Pokloniću ti život, a neću dirati ni druge tvoje rođake ako odeš Do starice i upitaš je šta da radim! reče galebica i pusti ribu u more.

Kameno jaje pokrete se u svom ležištu, a lepotica uzmače korak unazad. — Nisam se vratila. I neću ostati. Tražim mladića iz pustare... — Uzalud tražiš! — nasmeja se jaje nasav glas.

— Nisam se vratila. I neću ostati. Tražim mladića iz pustare... — Uzalud tražiš! — nasmeja se jaje nasav glas. — Neću ga vratiti ako se ti ne vratiš osim ako u pustari nađeš vodu... Lepotica se na trenutak zamisli.

Ali niko nijednu nije video. Otkuda ova? Mladić zateže mrežu, a vila zajauka: — Pusti me, momče! Nikada ti ovo neću zaboraviti! Ali momak je čvrsto držao mrežu. — Ne ide to tako! — doviknu joj.

Dečaka naročito iznenaDi njegov blistavi pogled. — E, pa, ovo ti neću zaboraviti! — maleni gost otrese iverje sa sebe, .a dečak u čudu protrla oči.

Patuljak se jedva razlikovao od paprati: bio je tako malen da se bez muke mogao pod nju sakriti. — Zaista ti neću zaboraviti! — ponovi.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

— Živa neću iz svog zavičaja — odgovorila je Ljubica — a mrtvu me mogu i psi izesti. To je bilo u jesen 1813. godine. U jesen 1842.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Vinogradi, zbogom umiljati, Zbogom grožđe, - neću te ja brati! Ao, berbo, tebe žalim kletu! Ta šta lepše od tebe na svetu?

Jakšić XLI KAD MLIDIJAH UMRETI Lisje žuti veće po drveću, Lisje žuto dole veće pada; Zelenoga više ja nikada Videt' neću! Glava klonu, lice potavnilo, Bolovanje oko mi popilo, Ruka lomna, telo izmoždeno, A kleca mi slabačko koleno!

il' na njojzi zar? Je l' bole srce, ili luštika? Shvataš li, površniče?“ Ja bih znao Inače na to odgovoriti; Al' neću da ga jedim, redak mi je gost. Razmišlajuć' bajagi, ćutao sam... „Pa što to čitaš?“ zapita me gost.

Produži vlast, noći čarobna! Skoro će zora doći, Već dišu jutarnji lahori, I ja neću moći Pocrpsti bogatstvo slasti, Kojim su prepunjene Usne i grudi njene... M. Jakšić LV NE VJERUJ...

I svršeno je! Ti si sada žena Prosta ti bila moja ljubav živa! Ja neću kleti ni njega ni tebe, Ni gorku sudbu što sam tebe sreo; Ja neću kleti čak ni samog sebe, Jer ja bih time svoju ljubav

Ti si sada žena Prosta ti bila moja ljubav živa! Ja neću kleti ni njega ni tebe, Ni gorku sudbu što sam tebe sreo; Ja neću kleti čak ni samog sebe, Jer ja bih time svoju ljubav kleo. I našto kletve! Našto ružne reči?

srećo, kojom život sladih! Šumarci! staze obrasle u cveću! Vi pratioci mojih dana mladih, Nikad vas više ja imati neću! „Ne!

zemljom, gde ću mrtav sam da trunem, Životom svojim zemaljskim, i grobom, „Životom večnim - i raspetim Bogom Da neću više grešit' se o Tebe: Po tvom ću putu ići čvrstom nogom, Zaboraviti na samoga sebe!“ V.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

“ „Neću - kaže - dva vjerni vojvode, zavjet sveti vječno narušiti; što sam jednom vjenča besmrtijem smrtnu kosu ispitati neć

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Bilo mi je, pre svega, jasno da posle tog svog najvećeg dela neću celoga života uspeti da napišem još jedno naučno delo koje bi se sa njime moglo uporediti, a kamo li meriti.

Platon će te na moje zauzimanje već primiti u svoju školu“. „Ne, striče, hvala ti lepo. Nedostojan neću ni da mu stupim pred oči“. „To ne bi, bar za sada, ni mogao, sve kad bi i hteo. Platon nije ovde“. „Šta veliš?

Onda mu rekoh: „Ne mogu da se odlučim na kupovinu, jer se ne razumem u tu robu“. „Pa neću vam valjda podvaliti!“ „To ne kažem, ali ne znam koje knjige bi moj brat najviše želeo.

Neka ti je toplo hvala na svemu što si za mene učinio, neću to nikad zaboraviti“. Oni se kucnuše čašama. Ujak zagrli svog nećaka koga i svi ostali srdačno izljubiše.

Dok Isak beše u Grentemu, mogla sam ga obilaziti, a u Kembridž neću stići celog svog života. I on ne bi došao odatle ovamo da ga nije kuga poterala“. „Kuga!“, uzviknu najmlađe dete.

Dogod ne svršim i ne objavim svoje veliko delo, kako ga zamišljam, neću se pojavljivati u javnosti, pa lajali vi i urlali“.

„Ala je to interesantno!“ uzviknu oduševljeno gospođa Lavoazije. „Žalim“, tako nastavih, „što neću doživeti taj klimatski optimum da bih ga se nauživao sa čašom na ruci“.

No ako su njihova savetovanja bila državna tajna, neću se, milostiva gospođo, o tome dalje raspitivati“. Ona me pogleda milostivo, no okleva šta da mi odgovori.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

A ja još imam snage. I deset nokata biće mi dosta da zaradim mir koga nemam i koga ovde nikad neću imati. Utom mršavko ustade i podiže čašu: — Meѕѕіeurѕ, mangons et buvonѕ, car demain nouѕ mourrons!

I Leonu će biti ža... ža... žao, i urlaće svaku noć, a u školu neću nikad poći; a kad bi jedan ovde imao srca..., ali mene niko ne voli — jaoj niko zato što sam veštica i jašem na

Ali ja se lako dati neću, pa makar, na onom svetu, pretrpeo ne znam šta za svoj prema njima izdajnički postupak. Međutim, evo, i to ću ti

a to osetih ovoga časa: glavnu snagu da ti pišem daje mi, pored sve moje odlučnosti, neka nada, da ipak ni ovoga puta neću pristupiti delu za koje se spremam baš zato što ti pišem. Upravo otud mi jedino i moć da držim pero.

Onda nesvesno ja učinih nekoliko koračaji prema njoj. A tada... ja to nikad neću moći da izrazim! Jer šta se to od meseca bilo upilo u nju, šta?

Da li onaj užas njegove mrtvoblede hladnoće čudno sjajne, da li šta, ja ne znam, ja nikad neću znati. Ja osetih samo tako kao da smo sami, jedino nas dvoje tamo negde sasvim u njemu, na njemu, po njemu, ohlađeni kao

— Ne brinite ništa, — navali on — neću vam ja biti na smetnji, Bože me sačuvaj. Prosto me stavite pored vas kao što bi stavili vaš sopstveni štap.

Dakle pričam ja to mojoj ženi i čekam efekat. (Ja vam svoju ženu neću opisivati, ja hoću da vi iz njenih sopstvenih reči dobijete predstavu i pravu sliku toga čudovišta pakosnijeg od pauka.

“ „Oću,“ odgovorio je Đorđe, „oću, gospodin predsednik, zašto da neću, ama te molim da mi daš da sednem, ovde gde ti slavni sud narediš i kako narediš.

“ „’Oću“, veli Đorđe, „kako misliš da neću, sve ću da ti kažem i ostajem pri što sam kazao, da sam pred kuću sedeo i dremao, a kad sam pogledao, a ono žena moja

Činilo mi se tako da onda i neću videti druge grobove, i da ću, udaljen samo nekoliko koraka od nje, najbolje moći da se predam onome zašto sam se tu i

Gledajući u vrhove planina suncem obasjane, ja sam na licu osećao jedan osmejak zaista čudan, koji neću zaboraviti dok god sam živ, jer je bio prvi i poslednji u mome životu.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Znao je vikati na svog pisara lupajući šakom po stolu: „Ja neću da plaćam stalije i kontrastalije, to upamtite jedanput zauvijek!” Nije bio nimalo sentimentalan.

I hoće li ikad popustiti tiranija te nehotične memorije, hoće li ikad doći dan kad se toga neću sjetiti? Već sam gotovo očajavao. I, razumije se, najzad je taj dan došao. Došao sam po sebi, odjednom i neopazice.

Doskora će nas sasvim nestati. I to, objektivno, neće biti baš nikakva šteta. A vjerujte mi, neću ni ja subjektivno mnogo žaliti: zbilja nismo ni za što dobri, ni za što upotrebljivi.

— Zašto u drugu sobu? Neću ja u drugu sobu! Meni je sasvim dobro ovdje! — Zato što ovu sobu treba ciklonizirati. — Ali zašto ciklonizirati?

Odigrali smo nekoliko partija. — Hoćeš li malo gore? — upitao me kad je došlo vrijeme da zatvori apoteku. — Neću večeras, nešto me boli glava. Da učinim uvjerljivijim, nadodao sam: — Imaš li kakav prašak?

U ono doba, i moje se ime dosta često susretalo u svijetu na plakatama i po novinama. Bio je to moj četvrt sata, neću da kažem slave, ali nekakvog renomea. Upoznali smo se u Parizu na jednoj večeri.

Novopronađeno sredstvo neće biti nikakav alhemičarski „eliksir besmrtnosti”, već nešto čisto naučno. Zato neću upotrebiti riječ „eliksir”, a još manje riječ „besmrtnost“, koje bi svojim metafizičkim prizvukom zamutile kristalnu

Nema toga: postao sam slučajno i iz ničega, ali neću da dalje budem podložan slučaju, nećy da se vratim u rodno ništa!...

Koliko to iznosi? A što bi tek značilo kad bi se ljudski vijek općenito produžio, neću da kažem ad infinitum, ali za samih petnaest ili dvadeset godina.

) Stvar je u tome što je ona bila zadovoljna uvijek kad je mislila da sam zadovoljan ja. — Neću da te ni u čemu sputavam, neću da ograničavam tvoje mogućnosti.

— Neću da te ni u čemu sputavam, neću da ograničavam tvoje mogućnosti. — Kad su nastupila teža vremena, spremno je pristala da s djetetom ostane kod svojih

Tad sam je zamolio da mi je donese u sobu. „Neću svirati, tek tako, da je imam uza se”. Udovoljila mi je. Kasnije sam razabrao da je o tom mom interesiranju za violinu

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

«To ću ja od istine da gladujem danas... O, brate, da mi je samo komad hleba... — pomisli Đurica opet. — Vala neću sad lupati, pa makar crkô... Mrzi me da gledam očima pandure... Kako bi bilo da spavam?... Jes’, ko će ti sad zaspati !

— Pa... kad nije drukče, ono... neka bude tako! — prošapta Đurica zbunjeno. — Neću tako, no kaži odsečno, da znam! — Pa vidiš, valjad’, da pristajem... moram! — Dakle, sigurno? — Sigurno!

— Hoće da se klade! Bravos, Marko! — povikaše radoznali gledaoci. — Ja hoću, eto, al’ on neće za opkladu. — Što da neću, ko to kaže ? — oduševi se terzija. — Eto, de za kavu!

— Bog s tobom, Stanka, zar bi mu smela na oči izići? — Izišla bih, vala, i pred besna kurjaka, a što da neću pred obična čoveka. — Daleko mu lepa kuća! — povikaše devojke i stadoše da se razlaze sa studenca.

Onda ga ugledaše i ove, pa vrisnusmo i zagnjurismo se u vodu, a on stade. »Ne bojte se, neću ja tamo — veli nam — kupajte se slobodno« — pa ode žurno niz reku. Ali ti ja, crna, umreh od stida.

— Pa... vidiš sam... Zlo je, ne može biti gore. — To znam, al’ opet... valjada neću ni ja do veka ovako. — Ja šta ćeš, posle onih mrtvih i ranjenih glava? — Ni jednoga nisam mojom rukom dirnuo.

Đurica, videći ga onako vesela, prihvati šalu. — Vala, pobro, pa i nisam. A ti si mi se grdno namrčio! — Kako neću, jadi ga ubili! Gledô sam ti da nas dvoje mladih, đe se ljube ka ’no golubovi — osmehnu se Pantovac i pogleda ga lukavo.

— Ništa ti ja ne znam, niti umem da mislim. Najbolje nam je ovako, pa šta ćemo više! — Jok, ja neću tako. Ovo će se naposletku doznati, pa onda ja nemam kud. Treba iz ranije da znamo šta ćemo.

treba joj kupiti odela i preobuke. — Sve ću ti sutra poslati, a sad moram ići. Za nekoliko dana neću dolaziti, dok ne posvršavam neke poslove i dok ne vidim šta ćemo činiti posle. Sad, u zdravlju! — reče im i ode.

Sad dobro čuje tutnjavu od konjskih kopita i oseća da ga snaga pomalo izdaje... »Ta neće me, valjad’, stići ... neću poginuti?« — misli on, i ova strašna misao daje mu novu snagu, i on trči, samo trči, ne znajući više ništa za sebe.

Kmet ode zadovoljan, a Đurica snuždeno pogleda Stanku. — Da ideš, za noćas, kod Jova — reče joj. — Neću više tako da se potucam — odgovori ona odlučno. — Hoću da idem svuda s tobom. Ali...

— odgovori Vujo i pogleda je oštro, kad mu ona priđe ruci. — Sad možemo to, radi viđenja, a posle ne moraš. — Posle neću i da hoćeš — odgovori Stanka, osmehnuvši se. — Ehej, more, pobro, da ne stradaju tvoji čuperci!

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Petar ne posluša devojku, nego joj reče: — Neću ja brazdu prekoračiti, — pa pruži ruku da uzabere cvet, no u koji mah da uhvati za cvet, a cvet se previje i Petar

A smrt reče: — A ko će ga umoriti? — Ti, — reče joj bog. — Neću ja, gospode. Ja više ne pačam u njega, nego ti njega pusti u raj, pa ti više neće dodijavati.

Potom ga vrag pita: — Šta išteš za platu? Koliko ćeš novaca? A starac mu reče: — Ja novaca neću, da me ko za njih ubije, nego daj mi onu staru kabanicu iza vrata. A vrag mu reče: — Bolji bi ti bili novci.

A vrag mu reče: — Bolji bi ti bili novci. Ali stari reče: — Neću, nego kabanicu, pa ćy se pokriti s njome gdje budem spavao.

Sad treba telo u zemlju, a duša u raj. Ali se starac naljuti pa reče: — Bogme neću još, nego mi produlji još trista godina, ili mi daj moje ovce.

Onda car zmijinji reče čobanu: — Šta ćeš da ti dam za to što si mi sina izbavio? Čoban odgovori: — Ništa drugo neću, nego da mi daš nemušti jezik.

Ako ćeš mi dati što, daj mi prsten s ruke, a ako mi prsten nećeš dati, ja ti neću ništa drugo. Car mu je davao šta hoće drugo, samo ne prsten, ama on zapeo na jednu: prsten te prsten.

On je dobar i pošten čovjek, pa sam se s njime pobratila, te me je on, pošto sam mu zadala božju vjeru da neću nikome kazati, zamolio da pilav okrenem tako da prsten dođe preda te.

Sunce joj odgovori: — Ima, ima, majko, nego neka iziđe slobodno, neću joj ništa. Ona onda iziđe, pak mu pripovedi svu svoju nevolju; najposle mu reče: — Jarko sunce, ti sijaš po celome

Vetar joj odgovori: — Ima, majko, ima, već neka iziđe slobodno, neću joj ništa. I tako ona iziđe pred vetra, pripovedi mu nevolju svoju; a vetar joj odgovori: — Ja sam ga video, on je

I pošlje svoga slugu k ženi da je pita hoće li prodati te stvari. Ona odgovori: — Neću prodavati, nego da me pusti carica da prenoćim jednu noć s carem njenim, pa ću joj dati preslicu.

Ali carev sin veli: — Hvala ti na svemu, ali se vratiti neću nikako, nego xoćy Baš-Čelika da tražim, — a sam u sebi misli: zašto ne bih, kad imam još tri života!

Petković, Vladislav Dis - PESME

KALEMEGDANU 78 TIŠINE 80 ORGIJE 81 SLUTNjA 83 PREDGRAĐE TIŠINE 85 JESEN 87 VOLEO SAM, VIŠE NEĆU 88 PESMA BEZ REČI 92 NIRVANA 94 PRESTANAK JAVE 96 SA ZAKLOPLjENIM OČIMA 98 KOB 102 RASPADANjE 106 NEDOVRŠENE

Videti neću zoru kada sviće, Molitvu, suze onih koji cvile, Ni vlagu, crve što po meni mile, U oblik idu čas dublje, čas pliće.

Nigde ničeg što se budi. Sumaglica. Noć bez neba. Pokrov studi. VOLEO SAM, VIŠE NEĆU † Milanu A. Simiću Katkada snaga krvlju mi prostruji I probuđena žeđ života, da me Izvede malo iz gluve osame, Gde

Grob velik k'o put smrti neizbežne. Znam, dete neću nikad biti više. Sa starom dragom neću opet poći Srećnim neznanjem, gde život miriše Na krv i ljubav i veo ponoći.

Grob velik k'o put smrti neizbežne. Znam, dete neću nikad biti više. Sa starom dragom neću opet poći Srećnim neznanjem, gde život miriše Na krv i ljubav i veo ponoći.

Kao sunce, i ja ništa neću znati: Ni raniji život nemiran i loman, Ni da drugi danas zbog mog mira pati, Da je moja pratnja neveseli roman.

Pođi mi zbogom, moja vero jasna, Možda te nikad ja videti neću. Svuda kraj mene kuknjava je glasna, Krvave suze po krvavom cveću, Potmuli topot, ubijanja strasna.

Od svog postupka ne prezah ja, Pa makar da je ponik'o u grehu. Rob ako postah. Ali neću kriti U stranoj zemlji izgnanik stašno je biti. Ostavih, dakle, svoj kućni prag I otadžbinu: najljuće rane.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Ona je bila otmena dama, Žena jednog pukovnika, veterana, učesnika mnogih bitaka. Nikad neću zaboraviti tri godine provedene u njihovom domu. Nijedna tvrđava u toku rata nije imala strožu disciplinu.

prihvatim plaćeno mesto crtača u Centralnom telegrafskom uredu pri ugarskoj vladi, sa platom koju — dozvolićete mi — neću otkriti.

Nikada neću zaboraviti snažan utisak koji je taj čarobni grad ostavio na mene. Nekoliko dana po dolasku, tumarao sam ulicama,

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Njegovo ime nikad neću zaboraviti jer je ono draga muzika u mojim ušima zbog uspomena na ono divno prijateljstvo koje je on gajio prema meni.

uglednom položaju, meni je bilo dozvoljeno da ostanem do kraja školske godine u svom razredu, pošto sam obećao da se neću družiti sa buntovnim dečacima koji su jurišali na austrijsku zastavu. Međutim, tu se stvar nije okončala.

Njuje sve ovo jako dirnulo i onda mi je jednostavnim i svečanim rečima otkrila istinu koju nikad neću zaboraviti a ta je da Amerika pruža jednake mogućnosti svima, da svaki Pojedinac mora tražiti ove mogućnosti i biti

Unošenje uglja sa ulice u podrume i čišćenje ulica od snega za vreme zime, koje nikad neću zaboraviti, bilo je zdrav i prijatan posao, ali ne baš sjajno nagrađen.

I tada se zarekoh da ovaj list neću čitati sve dok predsednikova slika ne nestane sa njegove uvodne strane. Bilharc nije razumeo da sam se ja divio

Št se mene tiče, bio sam sasvim uveren da neću biti zaveden uticajem Bičerovog genija i napustiti sv. Savu i pravoslavlje moje majke, jer Bičer nije pričao samo

Zato su se moji drugovi ustručavali da me pozovu i uključe u svoja razna udruženja iz bojazni da im neću moći izići u susret i da će me to činiti nesrećnim.

Obećao sam mu da neću štedeti truda samo da pomognem Vintropu. U početku Vintrop je dobro učio. Ali njegovi drugovi u Tenis klubu, u Rokevej

Od tada ga više nikad nisam video, ali ga nikad neću zaboraviti. On je bio prvi koji mi je skrenuo pažnju na jednu staru, divnu civilizaciju, čija je duhovna lepota sve

Znao sam da uprkos žurbe i velike želje da što pre stignem u Idvor, neću moći otići iz ove čarobne zemlje pre nego što osvojim snegom pokriveni vrh Titlisa.

Znao sam da uprkos žurbe i velike želje da što pre stignem u Idvor, neću moći otići iz ove čarobne zemlje pre nego što osvojim snegom pokriveni vrh Titlisa.

Međutim, Rut i Niven su smatrali da neću moći pratiti ova predavanja, a još manje da ću moći da čitam čuveni Maksvelov traktat o njegovoj novoj električnoj

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

—More, miči s puta! — plane i efendija; mahne bičem, no ne spusti ga, već ga sobom drži. —Neću, dok mi ne odgovoriš! — bjesni Spasoje i gleda ga čisto u oči. — Miči, skote, jer si poginuo!

A kako je tebi? —Pusti!... — odgovori on nehajno. — Ja se prazan neću vraćati; u svijet ću poći...Vidim ja što je: najgrđi je drug nevolja, a kod nas je ima koliko te volja...

Milinje je spopada, veli mu: — Neću ti ljubav nikad naplatiti! — i, da je nije stid, sita bi se naplakala. Devojka već zaboravlja broj dana otkada su

—Nijesi ti za me! — ponovi on odlučnije— A i što ćeš mi? —Što govoriš? — začudi se Lazo. —Čuo si... Ma neću da me niko kune. Naći ću joj posla... Biće joj bolje no otkud je došla...

—Hranim svoje dijete, —opazi ona. —To možeš i doma... Poštena žena čuva kuću... 'Ajde doma! —Poći ću . —Odmah! Neću da te vidim dalje od kuće...

Da znate kako se trzao u ladu, a jedva sam ga savladala! —Prodaćete ga? —Neću, ostaviću ga za rasplod: jak je... Ma da pričam kako se ovaj prevario. Ima ih još nekoliko po gustrm šikarama školja....

—Sedmoro — oduži ona premišljajući: — troje s pokojnim Markom, jedno, kako vam rekoh, s Andrijom, a troje... neću ih ni spominjati, i onako im očeve ne poznajete . ..

—Reci im što si čuo! — odluči se paroh. —Dakle, zbilja uklonićete ga s otara?... —Ukloniću ga i spaliću ga... Neću trpjeti idolatrije, — zaključi paroh i uniđe u sobu. — Spalićete našega staroga sveca...našega zavitnika?!

Nemaš ni preobuke... —Pošalji mi je po kumu! —Vratićemo se skupa —Ostaću još koji dan; neću praznuž ruku gore, — stid me...Tako je i ono dvoje gvorilo... —Čega te stid? .. . Čemu si isilazio?...

Dođe mu da zagazi u vodu i da priđe k vatri. Pas u vrbaku zaštekta... Milivoj se trže. —Da idemo! — reče Arnautu. —Neću! — ne mičući se odseče zarobljeljšk. —Što da me dalje mučiš? Ubij me ovde! — Ne ubijaju se ljudi bez potrebe. Ustani!

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Moja je nesreća što sam se sticajem prilika morao da selim i menjam radna mesta jedno za drugim. Strah da zbog toga neću ništa valjano uraditi navodio me je da se bar strogo držim same književne umetnosti, da ne prelazim njene granice, a da

• Šta dalje? Brzo promiču godine i na leđima mi je sve veći teret zamora, pa postajem pomalo sujeveran: neću reći kud ću krenuti da me na putu ne bi sačekao urok dok uročica pokraj puta spava. Književne novine, 15. maj 1997.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA: Ju, baš ti hvala, slatka tetka, nikad ti to neću zaboraviti. SAVKA: Je l' da donesem predveče?... ŽIVKA: Jest, molim te, još danas!

DARA: Bambadava smo išli. ŽIVKA: Što, niste nikog našli kod kuće? ČEDA: Čujte, majka, ja više neću da slušam te vaše savete. Te idite kod ove ministarke, pravite vizitu, te idite kod one ministarke, pravite vizitu.

ČEDA: Ama, kako to, kod mene živog, pa već razgovarate s čovekom? ŽIVKA: Boga mi, pravo da ti kažem, neću ja za tvoju ljubav da ispustim ovako lepu priliku. ČEDA: Gle'te, molim vas! A sme li se bar znati ko je taj budući zet?

ŽIVKA: O, to si ti, Vaso, otkud ti? VASA: Kako otkud ja? Pa ko će da ti dođe ako neću ja? Baš sad uz put sretnem gospa-Vidu, prija-Draginu svekrvu, pa mi veli: „A što ste se vi tako poneli, gospodine

Vidiš da je sasvim izgubila pamet otkako je ministarka. DARA: Ne može ona ništa kad ja neću. ČEDA: A ti si sigurna za sebe, je li? DARA: Sve dotle dok se ne bih uverila da me varaš. ČEDA: Ja? Otkud ti sad to?

Pa zar nije ona već dve godine udata za mene? VASA: Jeste, ne kažem da nije. Vidiš, ja sam takav karakter da nikad neću reći da nije ono što jeste. Samo... ČEDA: Šta samo? VASA: Mi tu udaju ne računamo. ČEDA: Kako ne računate?

VASA: To i ništa više! ČEDA: E, pa recite gospa-Živki da neću da je ostavim. VASA (iznenađen): Nećeš? E, jesi li čuo, tome se nisam nadao od tebe.

ČEDA: A vi onda nemojte ga gurati u poslove koji vas se ne tiču. VASA: Lepo, lepo, evo ja se, ubuduće, neću mešati. Samo onda nemoj da požališ ako ti se desi štogod što ne želiš. ČEDA: A i na to ste pomišljali?

(Pauza.) Pa da, uviđam i ja sama da je to vrlo nezgodno, ali, šta ću, ne mogu iz ove kože. Ta kako kazniti, neću ga kazniti, nego ću ga isprebijati, ali je meni glavno da se nekako zataška stvar kod engleskog konzula, da se on ne

ANKA: Da, gospodin zet. On čeka u predsoblju. ŽIVKA: Recite gospodinu zetu: neka mi se vuče ispred očiju, neću da ga primim. ANKA: Ali gospodin kaže da ima zvaničan razgovor. ŽIVKA: Nisam danas zvanično raspoložena, pa eto ti!

Je l' nećeš? RAKA: Pa neću, dabome! ČEDA: E, dobro? (Ode.) XX RAKA, ŽIVKA RAKA (na levim vratima): Mama, mama!... ŽIVKA (dolazi): Šta je?...

(Plane.) Vaso, daj mi pušku; čuješ li, pušku mi daj da ubijem skota. Pušku mi daj... ili nemoj... VASA: Pa dabome da neću! ŽIVKA: Idi, idi mi kupi mišomor. Čuješ li šta ti kažem, idi mi kupi mišomor!...

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Našto ovo? Sve je ovo tako sirovo, masno! Neću to . . . Staro, staro mi dajte!“) prešlo na drugu vremensku ravan - u varoš iz detinjstva a u sećanju sačuvanu.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Sipaj mi rakije, duše ti!... Rakije, i ostavi te razgoVore večeras... — Neću da ih ostavim. No gledaj!... Zdrav si i pomozi Bože!... Okreni, Gospode, naoposleno!.. Zdrav si!

— Ovoga svijeta ne! — Hoćemo, hoćemo. Radi nas, jer se ja neću nikada poturčiti, a ti ćeš vavijek ostati ni to ni ovo. Radi našega đeteta... Pomisli: zar ima bole vjere od naše?

Podmićivanje, moljenje Turaka, zauzimanje svih oko uticajnih ljudi. Pomenusmo novac. Starac kao gromovnik planu: — Neću ja odavde pare!... Ovde treba svi da donesemo, a ne da uzimamo... Imam ja para, ne me žalite!...

Često sam se zaricao da neću da ga gledam koliko ni dobar Jevrejin onu žalosnu svoju dolinu plača. U Kačaniku, kad god polazim za Kosovo, u vozu

Sam sebe sam raspopio. Hoću da umrem kao čovek. A pre sam služio i u krvavim haljinama. Sad ne mogu i neću, jer ovako kao derviš, kao običan rab gospodnji, služim noću na mesečini drugu službu, skidam prokletstvo s Kosova i

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

ili željo... Il’ spomene... šta l’ bijade? A ona mi kanda šapće Kroz tišinu blage noći: „Neću ti se nikad vratit’, — Ti ćeš k meni doći.“ VOLEO BIH LEŽAT’ MIRNO...

Opazi ga jedno momče: „Eh, kad bih ga dragoj dao! Al’ ja srdu molit’ neću, — Ma do veka jadovao“. Stručak plave ljubičice Već se puno rascvetao; Miris mu je sve na svetu, — Ma ga niko i

Al’ s korovom i sve čupat’ Što je niklo samostalno: To ja nikad priznat’ neću Da je radikalno. XI Ali ovo odbit’ moram, Tako mi oltara, I od sebe i od svojih Davnašnjih drugara: Ko ne

„Daj mi samo mrve one Što sa stola padnu tvoga!“ A bogatiš ima toga, Al’ je srca kamenoga. Neću dalje... grozi mi se, Zadršće mi duša živa — Kad se setim da i danas Ovde, onde tako biva.

Neću dalje... grozi mi se, Zadršće mi duša živa — Kad se setim da i danas Ovde, onde tako biva. Neću dalje: znamo priču Što je Hristos ljud’ma dao; Znamo, znamo, bogataš se: Ali kasno, pokajao.

»Neven« 1890. II BABA JULI-POSKURAČI (kad mišljah da ću umreti) Baba Julo, neću sveću, Znam ja kud je put; Eto vidiš: nisam zbunjen, Pa ni zabrinut. S ovim rupcem otari mi Hladan s čela znoj.

Dođu l’ deca da me vide U poslednji dan, Neću da im mrka slika Protrzava san. Omakne l’ se koja suza Luda, dečija, Ti poljubi golubane Kad ne mogu ja.

Žalim što me neće spalit’!... „Ju, Gospode moj!“ Al’ neću se povampirit’, Ništa se ne boj. Znam da nećeš zaboravit’ Jedan očenaš.

Hoćeš li odu? — O, zašto ne bi’! Bila u trnju, bila u cveću, Ti nisi nikad kazala neću. Tebe je lako poznat’ sa lica: Nemaš uveza, nemaš korica. Tako si prosta kô baba stara, I opet tako puna cifara.

»Starmali« 1885. ODA KEČIGI Bežite ribe, šarani, smuđi, Brkati somi, jegulje vite; O kesegama ni zborit’ neću, A i vi, štuke, pod ren se skrite.

Preblažen gortan kroz koji prođeš!“ »Starmali« 1885. RIBOLOŠKE SITNICE (Prve tri po nemačkom) I Neću da se držim Ukusa tuđa: Da kečigu hvalim Na štetu smuđa.

krajnje dane brojim Da se skinem s duše prijatelj’ma svojim: Ako j’ i to malo, većma ću ih smirit’ S obećanjem da se neću povampirit’.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

FEMA i EVICA FEMA: Jedanput za svagda, ja neću da si mi takva kao što si dosad bila. Kakve su ti te ruke, kakav ti je obraz ispucan i izgrđen, kanda si od najgore

EVICA: A moj Vasilije? FEMA: To je nesreća! Ja joj govorim o prvom gospodinu, a ona oće svinjara. A neću se ja mlogo tu s tobom rezonirati. Kaži komi fo! EVICA: Šta je to komi fo?

EVICA: Komi fo! FEMA: Ako svaki dan dvadeset redi ne čujem od tebe ovu reč, nisi moja kći. Neću ja nepotkovanu kravu da imam, nego devojku od mode. POZORIJE 5. ANČA, PREĐAŠNjE ANČA: Majstorice!

FEMA: Ja da ti kažem, ti nisi služila kod noblesa? ANČA: Oprostite, ja nisam znala šta vi zaktevate. FEMA: dobro, neću ni ja za vas znati. Vuci mi se ispred očiju! ANČA: A šta ćemo za ručak?

FEMA: Tako najveće gospode pedinteri nose. Dobro samo pazi kad te viknem Hanc. JOVAN: Ja neću da budem konj, makar me ubili. FEMA: To je najlepše ime, ludo!

Gledaj kako je suptilno Hanc, bolje nego gurbijansko Jovan. JOVAN: Makar i gurbijansko, moje je, ja ga neću pod starost menjati. FEMA: Oćeš li da budeš Žan? JOVAN: Džan! Sad da me pravite Ciganinom. FEMA: Ludo, ludo!

JOVAN: Molim vas, majstorice, nemojte me zvati Džanom. FEMA: To mora biti, Žan. JOVAN: Ja neću, makar znao ovaj čas trideset batina izvući. FEMA: A ti ajde budi Johan, to je lepše.

JOVAN: Ja neću, makar znao ovaj čas trideset batina izvući. FEMA: A ti ajde budi Johan, to je lepše. JOVAN: I to neću, nisam ja Nemac. Bolje da idem topiti one kože što su od majstora zaostale. FEMA: Šta, kože?

Ova polica... MITAR: Dosta, imena ti božija, prevrću mi se creva. Šta je ta žena naumila? Ajde, Evice, od jeda neću moći čitav dan jesti. (Odu.) JOVAN: Idite vi, Jovan je opet od vas sviju najpametniji.

EVICA: Ah, kako ćemo lepo živiti, dok samo dobiješ! VASILIJE: Da vidiš kad zgrnem dvanaest iljada. Onda neću u ovakvom janklu ići, nego gerok od najlepše čoje i dva para pantalona. A tebi ću načiniti vikler od same svile.

Na pijaci, gde su gospoda, šta će nama živine? EVICA: Ja drugojače neću. VASILIJE: Ali ti moraš. EVICA: Ja neću. VASILIJE: Kad nećeš, ja ti neću nijednu aljinu kupiti, znaš.

Na pijaci, gde su gospoda, šta će nama živine? EVICA: Ja drugojače neću. VASILIJE: Ali ti moraš. EVICA: Ja neću. VASILIJE: Kad nećeš, ja ti neću nijednu aljinu kupiti, znaš. EVICA: Vaso, srdiš se?

Miljković, Branko - PESME

Od prošlosti i zaborava vreme što se divi izdajstvu moga zaustavljenog lika? Da li to znači reći promeni: neću! I ostaviti pesmu da se sama menja? Pokloniti sebe životinjama i cveću i snagu svoju dati gladi crnog korenja?

Krakov, Stanislav - KRILA

Ali kada joj je Bora hteo poljubiti ruku, otrgla se: — Neću da izneverite vašu malu prijateljicu... Napolju se palili motori.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Celoga dana ova mešavina vode i vina bila je moj san i moja uteha; sada, vidim da ni njom neću ugasiti žeđ, sedam na prag, na granici da zažalim što sam i došao u ovu zemlju.

i pratioci, rekoše mi da će kroz koju godinu biti sigurno lepotica. Iako je sve u stvari šala, iako nikad neću otići da je vidim, bilo bi mi žao da to bedno devojče ne postane ipak onoliko lepa koliko je sad njena sestra.

Istovremeno se radujem da sam primoran da to veče lutam po savršenoj pomrčini kroz selo. Neću biti čovek koji svetli i koga zbog toga svi vide i svi ga pozdravljaju.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

GLAVAŠ: A sad? Šta si otsada činit nauman? ISAK: Sad neću s grobom, sad ću sa tobom! Jače je srce i od starosti, A za osvetom žŷdi strahotne Poznaje onaj što je slušao

STANA: Posramiće ga ako dozvoli Da joj na kocu bratac pogine. SPASENIJA: To nikad neću!... Majko, vodi me! GLAVAŠ: Ni korak jedan!... Zar ne znaš, Spaso, I ne sećaš se noći strahotne?

Majka te moli, pašo svemoćan, Povrati rumen licu bleđanom, Po bledilu ga neću poznati. A još da više njemu naliči, Na ramenu mu glavu postavi, Ako ćeš roblje da se zaklinje Golemom snagom svoga

Na svetu, valjda, nema mudrosti Koja se s tvojom može sravniti!... SULEJMAN: Čuli ste sve; Ja donde neću okom trenuti; U tihom miru tamne ponoći Izmišljaću mu muke, bolove, Od kojih će se podne groziti.

“ „Ja ići moram, moja nevesto! Neću da misli roblje pašino: Gle, čuven hajduk nikud ne smije, Nego se krije kao krtica!“ Ona ga opet stade moliti.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Vidi se da se u vojničkim stvarima ništa ne razumete, a uz to imate još vrlo živu fantaziju; nikad vac više neću povesti sa sobom. Ovako ukoren, ja pokunjim nos i povučem se malo dalje.

Šta li će sutra biti?! H Aleksinac 11 avgusta, u sredu uveče, 1876 g. Da strašna dana; nikad ga zaboraviti neću. On se duboko urezao u mojoj pameti; da ga zabeležim i u ovaj dnevnik. Današnji dan osvanuo je neveseo.

Ja ce mogu boriti, ali ja neću umeti da vodim ljude u borbu — usudih ce da primetim ja. Černjajev ce samo pljesnu po butinama: — Eto ti sad!

Prala mi žena moju rđu, pa neću da me mrtvoga ružno spominje. Dužan sam joj tako jal' će biti 18 groša, jal' rublju. Ona to zna; neće ona reći više no

« Ali ja se još ne dam osvojiti; ja još neću, ne mogu poverovati da gore na vrhu srpskoga društva sedi takvo čudovište koje će iz proste partajske mržnje davati

Ne, ne, ja neću u to da verujem, pa ma me kako Aleksa uveravao da su njegovi izveštaji pouzdani. Ali iako neću da poverujem, hoću da

Ne, ne, ja neću u to da verujem, pa ma me kako Aleksa uveravao da su njegovi izveštaji pouzdani. Ali iako neću da poverujem, hoću da zadržim toliko sumnje koliko će mi biti dovoljno da o ovoj stvari razbiram i propitujem toliko,

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Moj je biser, a na mom je cveću, — Zavideću, — al’ zamerit’ neću. HHHV „Moj dragane, gde si sinoć bio, Il’ si pio il’ si dangubio?

Oh, opros’te strani ljudi, Oprosti mi, ledno doba, Evo skidam s mojih grudi Rosno cveće s — njena groba. Ja se neću kitit’ cvećem, Već ga kidam na odelke, U knjigu ga, evo, mećem, Te đuliće — te uvelke.

Volim dečju čistu dušu Posmatrati, negovati; Ako s’ posle unakazi, — To bar neću dočekati. LXVI Mesečina kad prelije bole, I kroz jade dune ponoć siva, Zamiriše od gore do dole, — I oboje u

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

— Pristajem na najstrašniju dijetu, ali neću u bolnicu. Onda mu je lekar zabranio kavu, duvan, meso i propisao naročiti jelovnik.

Nisi morao da dolaziš zbog toga. Mogao sam komotno i ja odavde... Slušaj, da ne bismo odali našu nameru, ja sada neću gađati... Čujem, bio si u Solunu, kao bolestan. Ako možeš, dođi danas malo do mene, da mi pričaš...

Ali... „Nek laje, dok traje. Kad nestane, nek prestane“. Baš me briga. Sto godina neću živeti. — Inače, kako živiš? — Kao car. Ne daj bože gore. Komandanti me ne obilaze... Jer znaš... ovde je vuna, vuna.

Potrebna su mi, dakle, petorica. Ko hoće? — Ja... ja... — začu se više glasova. Komandir je odbrojao. — Tebe neću — obrati se jednome. — Ti se stalno saplićeš, čak i po ravnoj zemlji, a tek nećeš da se zapleteš u žicama.

Svi ste naši gosti. — Radoslav se diže. — A ne, ne. Ostanite! — uhvati ga za rukav Bora. — Vi ne pijete, i ja neću da kršim vaša pravila. Ali meni se prohtelo — on se obrati posilnom: — Evo ti deset drahmi i kupi za sve pare.

— Radoslav je gledao mutnim očima, sav crven u licu i znojav. — Š’a ’oćeš?... Dušu? — Jok!... Ništa... ništa ti neću, ne-nego da jašeš ovo „konjče“. — I onda odma’ idete? — Makar išli... Jaši ti, igumane, i putuj.

— mahnu glavom kapetan Radoslav. — Rešili smo da se iselimo i sakrijemo. — Hoćeš li šta da preduzimaš? — Neću ništa. Mani, boga ti! Ali divizija je preduzela sa svoje strane. Jutros je dolazio islednik.

I posilni se čak pritajili. Obuzima me neka muka. Hteo bih da izađem, ali naići ću na Luku. A ja mu se pokoriti neću. Među nama je sve svršeno. Teši me samo što zamišljam da se on sada još više jedi od mene. Ako... Neka ga!

Luka se obrati Vojinu: — Ostavi ga sad. Sutra kad on ode, znaš... — A, i to ima?... Onda neću da vam pričam. — De, de, šalimo se! — dodade Luka. — Jaoj, kad te ne bih znao... — Kipislcauf... A?... Produži.

Bio sam tužan, tužan. Izgledalo mi je kao da se više nikada neću vratiti. Vetar poče da zavija oko lađe. Bilo je prilično hladno.

Opirao sam se. Ali on me i na srpskom zamoli da ga ne napuštam, jer se boji da ću se zagubiti. — Uostalom, ja neću ostati dugo — i gotovo me ugura u drugu sobu, u koju se ulazilo iz predsoblja.

On je vrlo simpatičan i... — ona zaćuta. — Recite slobodno. Dajem vam reč da vaše poverenje neću zloupotrebiti. — Nadam se... Vidite... Tom me poziva u posetu... — To nije ni strašno, ni neobično — hrabrio sam je.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

opet k'o da mi je djevojka na ruci; I da budu neizvjesni glasi mi i r'ječi, Kad daleko svirjel bude, hoću da joj ječi; Neću da zna urečene ni čase ni dane, — Ovako se misli love, vode nas nezvane.

Mati plače bedna: „Tužna, jadna ćerko, ti s' ostala jedna K'o tikva za seme. Ah! docne će biti, Neću, ćerko, zeta očima viditi.“ A ko će me, majko, jadnu zaprositi?

Muhamedskom smrt strela moja pleću! Sad zbogom! Glede slatke sestrice me.” To nek’ je tako. Sumljati se neću Da Ti, o Umna, sve me žališ vreme; Jer zdravlje želim Ti, dug vek i sreću. 1829.

— Zar su i divljake voće? — upitam. Nebo mi stružu, Usta mi kupe pri jelu, i nikakvu želudcu hranu Daju. Piljarice, neću divljaka! — Plati pa kušaj, Novci su meni od nužde, marim za usta ti, nebo, Želudac.

Draga, o žalosna braćo! Ja već trpiti neću. Vratu mi s’ neće u gvozdeni jaram svirepa vraga. Ako je drago vam, čujte mi svetlu i veliku tajnu, Koja duboko u

S ove ja zemlje ni kročiti neću za Đorđevim tragom. On ako slušati neće, ne bilo mu nikada traga! Vi ćete turskog neštedećeg žertva postanuti mača

Baš zato neću da krvavim ruku U poželjnoj ali podloj strasti, Da s’ osvetim za grdnu pakost Vuku, Premda to stoji sad u mojoj

Al’ besedi Sablja-momče: „Zalud muka, Cvet-devojče, Zalud nega i ponude, Ja ti neću preboleti. Eto ide strasni petak I velika subotica; U petak ću umrijeti, Subota će oglasit me A nedelja sahraniti.

materinim, I očinim blagoslovom, Da ću tebe samu ljubit I do groba i u grobu I ako je što za grobom, I da s’ neću ni ženiti Ako moja ti ne budeš.

„Poslušaj me, mlado momče, Jošt ti imam jednu reći: Ja sam rekla Sablja-momku Pod zakletvom na samrti Da se neću udavati, A ako se kad i udam, Da ću za njim svuda poći Kad se meni on prijavi K’o što mi je obrekao.

I kad ova cveće u šali meni ustupi, Cveće od mene uzme, iskida, izgazi sve. Neću, baš nikad neću nijedno gledat devojče, Sve su jednake, sunce u martu sve su; Neću ni ovo moje da vidim, neću da

I kad ova cveće u šali meni ustupi, Cveće od mene uzme, iskida, izgazi sve. Neću, baš nikad neću nijedno gledat devojče, Sve su jednake, sunce u martu sve su; Neću ni ovo moje da vidim, neću da čujem Ni da živi;

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Vujo! Hej Vujo! Ma ču li more, ne ogluvio!... VUJO: A što ću vi?... Ha?... BOŠKO: Na riječ jednu, Pojest te neću, kravorepino!

KAP. ĐURAŠKO: Zapovedaj mi, Svetlosti! JELISAVETA: Ti si jedini Kome u ovoj zemlji verujem, Pred tobom neću ništa tajiti... KAP.

PRVI SERDAR: I pravo ima! DRUGI SERDAR: A kad on nije pravo imao? RADOŠ: Pa onda, kneže, neću pitati Za Šulovića i za Mićića — Premda i oni mesto imaju U mudrom zboru tvoga saveta, — Ali po želji Ivan-begovoj:

Sad ima kade mržnju gojiti, Izricat tajno — javno vikati: „Neću i ne dam svoje sinove! Neću štamparu! Neću duždeve! Venecijanske neću darove!...

Sad ima kade mržnju gojiti, Izricat tajno — javno vikati: „Neću i ne dam svoje sinove! Neću štamparu! Neću duždeve! Venecijanske neću darove!...

Sad ima kade mržnju gojiti, Izricat tajno — javno vikati: „Neću i ne dam svoje sinove! Neću štamparu! Neću duždeve! Venecijanske neću darove!...“ Neka, nek viče, pa da promukne, Ovde mu niko ne mož’ čuti glas...

Neću štamparu! Neću duždeve! Venecijanske neću darove!...“ Neka, nek viče, pa da promukne, Ovde mu niko ne mož’ čuti glas... Samo Staniša — Još on ostade?...

Na časnome se krstu zaklinjah tvome ocu, pokojnome gospodaru Ivan-begu: da tebe, sina njegovoga, za života ostavit neću... Bog da mu dušu prosti, a bio sam mu mnogo u volju; rijetko da prođe dan, a da se sa mnom ne nasmije...

RADOŠ ORLOVIĆ: Boško!... Bogdane!... Sirota deca!... I sad se boje kletve očine... Neću vas kleti!... Neću, bogami... Kaž’te mi, evo, da se poturčim, Ponemčim, talijančim, arapim... (Metaniše.

RADOŠ ORLOVIĆ: Boško!... Bogdane!... Sirota deca!... I sad se boje kletve očine... Neću vas kleti!... Neću, bogami... Kaž’te mi, evo, da se poturčim, Ponemčim, talijančim, arapim... (Metaniše.) Alah il alah!

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

— Kad ne mogu knezovati kô što su mi stari knezovali, neću da budem ni turski alabaš! — govorio je Relja ponosito. Silno je mrzio čaršilije i rijetko je silazio u čaršiju.

— vele mu đendari. On sio na kućni prag, podnimio se na obje ruke, pa šuti i gleda u zemlju. — Neću! — izdera se Mijo silovito, pa podiže oči, u kojima se svijetlilo nekoliko suza. — Zar je baš do toga došlo?

— Vjerujemo, vjerujemo, Simeune! Što ne bi vjerovali? Uli-de mu, Mićane, jednu čašu. — Neka! Neću! — odgurnu Simeun osorno rukom čašu, jer je bio pao u onaj nepojmljivi, vatreni zanos kad svi živci drhću i trepere u

Ama, što bi ti, glavati gospodine, duljio, otezô i natezô: znam zakon, pa neću preko zakona. Neću preko zakona, pa ubi me!...

Ama, što bi ti, glavati gospodine, duljio, otezô i natezô: znam zakon, pa neću preko zakona. Neću preko zakona, pa ubi me!...

Bojić, Milutin - PESME

U mozak moj je dah tvoj bio utkan. I zato danas neću čase jada I bolni uzdah cveta koji vene, Jer još si lepa, puna magle snene, Mada u meni krik strasti je sćutkan.

I tiho jecam sred večeri pozne. XXIV Sav sjaj što neću kraj mene se jati, Sva prazna laska strasno me celiva I hučnom igrom žuđen idol skriva I orgijama sunca hod mi

I svu noć tako pustim gradom bludim I tebe tražim i svoj oltar žudim, Zabrinut gledam nebesa što ćute. I ništa neću od života ovog No milostivog nekog Hrista novog, Da isplačem se u njegove skute.

Svakidašnja priča... Ti si tako htela. Mada nijedan ti pogled neću dati, Ipak u meni će spomen zadrhtati, No moj gordi osmeh taj uzdrhtaj skriće.

Tvoje sunce me je učilo da grešim. I neću mu reći da se za to kajem.'' I reći će Gospod: ''Raj ti neću dati, Tu bolnicu gde se od dosade pati.

Tvoje sunce me je učilo da grešim. I neću mu reći da se za to kajem.'' I reći će Gospod: ''Raj ti neću dati, Tu bolnicu gde se od dosade pati. Ni pakao neću: stvorićeš ga rajem.

'' I reći će Gospod: ''Raj ti neću dati, Tu bolnicu gde se od dosade pati. Ni pakao neću: stvorićeš ga rajem. Nagradu dobijaš kô ni jedan čovek: Bićeš večno ništa od danas i dovek.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

JEROTIJE: Eto ti sad! Čudo božje! Otvarao sam ja pisma malo veće gospode, pa neću Đokino. ANĐA: Otvarao si, al' si zbog toga i službu izgubio. JEROTIJE: Izgubio, pa šta?

ANĐA: Pa dobro, al' zašto da je razbiješ? MARICA: Ja sam ti kazala jedanput za svagda: neću ni reči više da mi govoriš o tome gospodinu Vići, a ti nećeš da me se okaneš.

Drukče ne mogu s tobom da izađem na kraj. ANĐA: Pa ne govorim ja za tvoje zlo. MARICA: Za šta god da mi govoriš, neću da čujem, razumeš li me? Čim mi ga pomeneš, razbiću što god dočepam.

još bole, sedi ti ovde, a ja ću tebe da ostavim. (Odlazi desno.) IX MARICA, zatim JOSA MARICA (sama): Ja ovo neću da trpim. (Uzima sa stola tanjir na kome je ranije bila čaša s cvećem.

TASA: Neću, boga mi! JEROTIJE: Hoćeš! Znam te! Nego ćeš ti sa mnom — centar! MILISAV: Vi ćete da siđete pravo čaršijom.

ŽIKA: Nemoj nikad više u životu ni da pomeneš. (Zvoni.) MILADIN: Neću, gospodin-Žiko! ŽIKA: Deder govori, zašto si došao? MILADIN: Pa evo šta je: neki Josif iz Trbušnice...

” VIĆA (plane i skoči): Molim, ja ne dozvoljavam da se čita to pismo. KAPETAN: Ehe! VIĆA: Ja neću to da trpim, ja ne dozvoljavam! KAPETAN: E, vidiš li, sinko goli, na šta izađe stvar?

KAPETAN: E, dobro, čula si i sad si ga videla, a sad 'ajd' tamo u sobu, da mi nastavimo svoj posao. MARICA: Ne, ja neću da se odvojim od njega. Ja ću ga ovde, pred celim svetom, zagrliti, pa ne možete da me odvojite. (Zagrli čvrsto Đoku.

Jakšić, Đura - PESME

POSLE SMRTI Noževi kad mi srce podele, Nad grobom zvekne krvavi mač, Slatke devojke, ružice bele, Neću da čujem vaš gorki plač! Nemojte reći: „Ovde počiva Ljubavi naše uveli struk!

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Samo još to je trebalo! — Ona, sinko! Došla i veli: »Živa natrag neću, pa bijte, secite! To je. Živa ja tamo više neću!

Samo još to je trebalo! — Ona, sinko! Došla i veli: »Živa natrag neću, pa bijte, secite! To je. Živa ja tamo više neću!

— Uzdisanje znam, ali ne milovanje. I nikad ga neću da znam, da osetim, nikad. Star sam... I zaista, tada se oseti toliko star, suv, bolan, ispečen od bola, da nehotice

— preseče je ne dav joj čestito ni da stane. — Što, sinko? — To! Sto puta, ne jedanput, rekao sam o toj ženidbi. I neću da čujem da mi se spomene, a kamoli da mi još ko dođe i pita me za to. — Ne znam ja, sinko, ništa!

Jer Srbi već sve uzeli. Evo ih u Pljačkovici, Krstilovici. Sad će ovde pokolj. On se reši. — Idite vi, ja neću. Zar, kad dođu naša braća, pusto da nađu? Da nema ko da ih dočeka... vino, rakiju... da ih ugosti?...

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Među tipična αδυνατα ‹= što ne može biti› u narodnoj poeziji dolaze j. sa javora (»...udati se neću, Dok ne rodi javor jabukama, Suva vrba pitomijem grožđem«, BV, 10, 1895, 28; upor. i 16, 1901, 364; Vuk, Posl.

Njen vrh saviju k zemlji, pritisnu ga kamenom i govore: »Ja te evo reštim (zatvaram) i neću te pustiti dok ne ispadnu svi crvi iz rane toga i toga marvinčeta« (LMS, 139, 88).

Upotrebljava se u gatanju i lečenju. Uzabravši cvet b. r., devojka kida listiće govoreći: »oću, neću«; ako na poslednji listić padne »oću«, veruje da će se udati. Skuvanu b. r.

Ćipiko, Ivo - Pauci

— i, obgrlivši je, privuče je za sobom pod svoju kabanicu. —Vodi me kući! —šapnu djevojka ispod kabanice. —Neću, noćas bi nas moji ometali; sjutra ću te povesti ... —Hoćeš? —Hoću, Prečiste mi djevice!

ne dadu. A ja, kad što trebam, pođem u gospodara.. . uzmem, on zapiše, pa mirno. Pa volim biti o sebi; neću da se sa svakom gubom miješam! —Imaš u nečemu razlog, — uzvrati Ilija, ali, brate, zagrdiše trgovci u varoši.

—pretrgne ćutanje žena. —Znaš da jesam... —A imaš li djece? —Na putu je, — nasmija se Rade. — A ti mišljaše da neću biti vrijedan. — Ne velim ja ...

Možda i neću prodati, samo da vidim na čemu sam ... Pa se okrete ravno k Iliji i veli mu: —Vidićeš kupaca, kao mravi navrvjeće ...

—Hoću, za potrebu je, — javi se stara. —Poslušaj, sine! —De, Rade, sreće ti! — zamoli i Božica. —Pa dobro je; neću da vam hatora štetim… Pa se okrene ženi: — Čuješ, Božica, zamjenićeš kovrljak s curskom kapom, hoćeš vala, jer

Hoćeš li, a? — Neću li... — nasmija se na nj žena mu. Ilija pođe popu Vrani sjutradan i veli mu da je došao radi sinovljega vjenčanja.

I kanio se jedne žene radi tebe.. —A ona? —Smije se. —Biće štogođ rekla... —Jest, ali neću da vam kažem, biće vam žao .... —Reci! —Ja joj napomenuh Radu... a ona se izdade i veli: „Volim mu kao očima u glavi.

Dobro, brate, daću ti dvije kvarte sada najboljega, kad je najskuplji... Dođi po nj, kad hoćeš!... — Neću ja tamo, — odgovori Petar. — Ko veli da si davao dvije kvarte? Pusti, bolan, — milo za drago!

Bolje dati advokatima... Operušaše nas do boga!... Porubaj me! — Ne boj se, naći ću ja što da odvedem! A neću ti ostaviti luga na ognjištu. .. A čije su ovce, a? — Ha, ovce! Fuk je meni za njih! ...

—De, ti, ali junački; odbaci kaluđeru! —Neću moći ... — i pogleda mladoga kaluđera, koji držaše teški kamen u ruci. — Neću moći, — ponovi.

—Neću moći ... — i pogleda mladoga kaluđera, koji držaše teški kamen u ruci. — Neću moći, — ponovi. — Snažan je, gledaj mu pleća, a bikuje li, bikuje! Pa i vino, pope, i hrana ... . —Nije po tome .. .

— Ostani, Mašo, još ostani! ... Ovako mi je lijelo ... Fala ti! Ovo ti neću nikada zaboraviti ... I sve strasnije je miluje...

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

A u stvari znam ja to što on hoće. Nisam ni ja izlapeo. Neću ja dopustiti mangupima da me tociljaju. On to sad u vezi sa onom mojom sramotom kad me je trbuh izdao.

U redu je to, znam ja da neću izaći na bedem ovako kljast i skvrčen, a i da sam sposobniji, neprilično bi bilo za jednog kaluđera da juri unaokolo u

Prisećao sam se svih bitaka u kojima smo bili zajedno i grlo se stezalo pri pomisli da ih žive nikada više neću videti. Makarije Ono što se jutro dogodilo božija je kazna. Sručila se na nas žestoko.

Ako se istina ne može zabašuriti, ako je već ne mogu sprečiti da dođe razjapljenih čeljusti po još jednog čoveka, neću biti barem ja taj koji će joj pomoći da se porodi. Neka sama pobaljega svoju nečist na ovo đubrište. Ja ne učestvujem.

Neka sama pobaljega svoju nečist na ovo đubrište. Ja ne učestvujem. Neću protiv jedinog čoveka koji ovde nešto vredi.

Kako li će samo riknuti moja lepa košutica. Kako li će u bolu razmahnuti svojim dugim kosama. Ne, neću tako. Cediću je polako, natenane.

Šta da dodam svemu ovome? Sve što bih rekao bilo bi suvišno. Ovoga puta biću, nadam se, malo pametniji i neću onako blesavo kao pre izvrnuti džepove pred gospom.

Tu smo i tu ostajemo. Dimitrije Isteklo je vreme moga plandovanja na ovom zgodnom mestašcetu. Neću više imati nikakav izgovor da bih bežao od bližnjih.

Šapuće mi na uvo svakojake budalaštine ta mala nezasita kučka, a kad joj ne odgovorim, ujede me za uvo. Trpim, neću da pokažem da me to boli, ali kad bol preraste, okrenem je na trbuh i počnem da devetam šakom po njenom zgodnom

Hladno mi je. Cvokoćem, skakućem na jednoj nozi ne bih li se zgrejao ali neću da uđem unutra, ne zato što se plašim Crnog Stevana (znam da je on već otišao i da se nikada ne vraća u toku iste

neprohodne zemlje u koju ću prispeti jureći zamršenim vijugama njene šare utvu zlatokrilu, da ću onde izgubiti vid te neću više znati kako i kuda da se vratim?

možda obična radoznalost a možda i želja da se nekom nađem u nevolji, tera me da spustim granje i potrčim preko čistine. Neću da nosim na svojoj duši život onog deteta što kao mišić izviruje iz modre izlizane ponjave. Smerno me pozdraviše.

Ilić, Vojislav J. - PESME

) 76 (VEČE JE ODAVNO PROŠLO... ) 78 SUMNjA 79 MOJIM PRIJATELjIMA 81 (ZBOGOM!... NIKADA MOŽDA NEĆU) 83 FANTAZIJA U NOĆI 84 ISTOK 87 (POD NOGAMA MOJIM OTIMLjU SE VALI) 88 U SPOMENICU PRIJATELjU SIMI J.

No dalje s tugom!... Milo dete, Tim neću da vas morim sad, Ja volim kad se nasmejete, I mene onda mine jad. Ja volim vaše vedro čelo I vaš srebrni, jasan

1886. (ZBOGOM!... NIKADA MOŽDA NEĆU) Zbogom!... Nikada možda neću Tvoj mili više čuti glas, Nikada neće ruka moja, Grleći tebe u samoći, Rasplesti tvoju

1886. (ZBOGOM!... NIKADA MOŽDA NEĆU) Zbogom!... Nikada možda neću Tvoj mili više čuti glas, Nikada neće ruka moja, Grleći tebe u samoći, Rasplesti tvoju gustu vlas; Niti će ikad više

Zar da kvarim radost, što im tako liči, I sa kojom štedro proleće se diči? 10. Ja neću da pevam... U najdubljem miru Pokidaću žice i razbiću liru.

U najdubljem miru Pokidaću žice i razbiću liru. I kada ih čujem na kakvome veću, Slušaću ih hladno, al' sporiti neću: Gadiću se samo u srcu i duši, I zviždaću tako - da im zvone uši! 1889.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Herodot priča da je kroz taj zid vodilo sto bakarnih kapija, noviji asirolozi misle da ih je bilo samo osam. Neću da se uplećem u tu raspru istoričara, jer za nas je dovoljna samo još kapija da u grad uđemo. Eno je onde!

„ne bi Bog, pravedni, požar, vlastitom svojom rukom, ugasio. A ako ovu robu uzmognem prodati i para zaraditi, neću se brinuti da li je otrovana, ta niko je neće jesti.“ - Mi stigosmo u njegovu telalnicu.

verovanja, sve moje zablude i jeretička učenja i svaku inu svetoj crkvi neprijateljsku nauku, i zaklinjem se da u buduće neću, ni usmeno, ni pismeno, ništa više tvrditi zbog čega bi na mene mogla pasti sumnja jeretičkog dela...

“ - „A da li su se,“ zapita Tiha jedan od gostiju, „Vaša pretskazivanja ispunila?“ - „Neću da budem neiskren i neskroman,“ odgovori Tiho.

Žalim što neću dospeti da ih se nauživam, jer vrlo volim smokve. Za vreme vekova grupisanih oko godine 28.000 posle Hrista, primaće

On se rodio iz Zemljina krila, ali kada i na koji način, o tome se razilaze mišljenja astronoma. Zato se neću ni upuštati u te njihove ginekološke hipoteze.

Marsove atmosfere znalo se onda još veoma malo, i sada se ne zna mnogo više; zato sam spočetka mislio da moje račune neću moći dovesti do konačnog cilja, nego da ću se morati zaustaviti na pola puta. No, hvala Bogu, nije bilo tako.

O sudaru našeg Sunca sa onim stranim neću da govorim, to bi bila jedna užasna kosmička katastrofa, kakve se, u ostalom, dešavaju s vremena na vreme, a nama na

Ako dozvolite i taj njegov oblik, onda, i kao beskućnik, neću biti sirotinja. Vi ste sigurno čuli za ona imanja feudalnog plemstva koja su se zvala fіdeіcoіnmіѕѕum perpetuum, imanja

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

No, pusti me živa, oprosti mi sada, A ja ti zgrešiti već neću nikada.“ Lav se sam nasmeja, pa otpusti miša Miš veseo ode ispod suha lišća.

Stanković, Borisav - TAŠANA

se materi u lice): Čuješ, ti, evo ja tebi sada kažem, a ti svima: ocu, hadžijama, i kome hoćeš, da ja više ovako i ovde neću i ne mogu. Ili da me odavde vodite, sklonite nekud, ili ću ja sama... Ja ću, ja...

A ja da sam sasvim zatvorena, sasvim čvrsto ograđena, te ću bar onda biti slobodna, mirna, neću strahovati da što rđavo učinim. KATA (uplašeno odskoči od nje): Ama, jesi li luda? Kakav strah?

A ja, sama za sebe? Ništa! Mogu da živim, mrem. MIRON (plane uvređen): Zar ništa više? TAŠANA Oh, da! Neću da kažem da mi kogod što reče; ali tako je: za sve njih ja nisam ništa, mrtva sam.

MIRON (tiho Stani): Ne zaboravi na hadžije da sutra svi dođu i da me čekaju. STANA (izlazeći na prstima): Neću zaboraviti, ne, dedo!

zato mene, kao svoga zemljaka tražili da baš ja budem sveštenik, što ste mislili da ja, kao sin nekog vašeg čivčije, neću smeti da udaram na vas, prve, bogate i najveće, i da ćete vi moći da radite što god hoćete: i sa mnom, i sa crkvom, i

SVI (upadaju): Hoćemo, dedo! Kako da nećemo da živimo. Samo ti nam kaži, pouči... MIRON Da, i zato neću ovde da, kada u koju kuću uđem, u kojoj je Bog zna kada ko umro, a ono iz nje jednako bije tama i crnina!

I hvala ti na tome. Hvala, tako mi je sada to drago. (Odbija da jede): Ali, da jedem, to ne mogu, neću. TAŠANA (mazeći se, kao ljutito): A zašto? Pa ja sam to za tebe, samo za tebe... MIRON (odbija): Ne, ne mogu.

vama, za koju sam znao da će biti i veća i teža, a to zato što sam znao: da, i ako ću biti usamljen od ljudi, od vas, neću bar biti usamljen od drveća, kuća i planine, gde sam se rodio i odrastao.

Da, istina je. Ja sam kriv! (Spazi njenu golu ruku): Pokri to! Može ko ući i videti te takvu. TAŠANA (u prkos): Neću. Pred tobom neću da se krijem. Nisam se krila ni pre, kad si s pokojnikom dolazio, pa neću ni sada.

Ja sam kriv! (Spazi njenu golu ruku): Pokri to! Može ko ući i videti te takvu. TAŠANA (u prkos): Neću. Pred tobom neću da se krijem. Nisam se krila ni pre, kad si s pokojnikom dolazio, pa neću ni sada.

TAŠANA (u prkos): Neću. Pred tobom neću da se krijem. Nisam se krila ni pre, kad si s pokojnikom dolazio, pa neću ni sada. SAROŠ (prekida je): Pre si bila druga, a sada si druga... TAŠANA Nisam. Za tebe sam uvek ista.

! — (Uplašeno): Ama, ti ne znaš zašto ja nisam dolazio! Ne znaš ti, Tašano! TAŠANA (jetko): Ne znam. I neću da znam. SAROŠ (odlučno): Znaćeš! Znaćeš! A kunem ti se: ni na samrti, ni na onom svetu, nikad ne bih kazao.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

” Pa onda uze skoro kroz plač govoriti: „Neću da me savest jede, neću da činim nepravdu i silu, neka radi šta hoće, neka ide kud hoće.

” Pa onda uze skoro kroz plač govoriti: „Neću da me savest jede, neću da činim nepravdu i silu, neka radi šta hoće, neka ide kud hoće.

To je naročito važilo za večeru. — U ekonomskim kućama je večera odmor, i neću da mi se zalogaj hladi ni za čiji ćef, pa ni za ljubav.

Što znam, evo vam: volim decu, volim mladost. Nikad mlada nisam bila, nikad svoje dece neću imati! Decu ću izvoditi na put što bolje mognem, svakom dati komad hleba u ruke, i pomoć moju dokle sam živa...

A testament, gospa protinice, ja pisati neću! — Vi ste lakomisleni, gospođo Lazarić! To je vaša dužnost domaćice, starateljke i posednice, i građanke!

” — Kako Božje?! Da nećete od njega popa da načinite? — planem vam ja, gospodine pretsedniče. — To neću dati ja! Ne trpim popove, ni vaše ni naše! Neće Luka u popove, ne dam, i kraj...

Kod nas tamo, ljudi planinci kažu da srcu nema leka, ni u mladosti, ni u starosti... Neću više nikoga do doktor Mirka. Ja znam da će on mene podići.

— Tvoja keruša, budi bez brige, tamo je iza porte gde su i kerovi, i doći će kad ogladni. — Odmaraj se, Nano, neću više ništa da ti govorim. — A šta je sa Srbom? Kako me baš to pitaš? — Gospa Nola razrogači oči.

” Ali mi Bog dade te joj začepih usta. — Neću u pansion, nego na ruke, ako mognem izneti čoveka, jȁ! Todor moj da je živ, kako je bio bolji od mene i „miraz” bi mu

Čujem da i profesore zbunjuje. Znam da će biti čovek, i neka bude, zato sam ga i uzela. Ali neću da bude bolji od našeg deteta! Ne dam! Ne dam mu više srpsku paru, ako i to mora biti!...

zašto sam ga kupila? — Mladić, kao uvek, malo pocrvene, pa tiho reče: — Nosim ja štap, Neno, i čuvam ga; ali valjda neću pred vas dolaziti sa štapom. — E, jeste, imaš pravo, Luka; uvek ti imaš pravo, đavolski stvore!

Pa onda opet znam da kraj svoj nikada videti neću... Pa mi izađu pred oči Srba i Luka... Spavaju sad tu, kod mene, ali ko zna... Hoće li biti srećni?

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

O Kratesu neću da mi primer navodite; jedna je Hiparhija bila na svetu. Naprotiv, koliko su se oženili samo zbog toga što su lep frak

tom i potvrđivanje načalnika da on nije ni buvu jošt ubio, po onomu: non te creavі, non te occіdam (nisam te sotvorio, neću te ki ubiti), jošt veće počitanije kod slišatelja podigne.

Ovaj mi nije lep kao pokojni Pera, ovaj nema kuću kao pokojni Pera; ovaj je lep; sve, sve, ali mislim da neću tako živiti kao s pokojnim Perom.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

I jednog dana učinio sam prvi muški korak u životu. Stao sam odlučno pred majku i izjavio da neću više da nosim suknju.

Kada sam srećno pao na ispitu, stao sam pred gimnazijska vrata i ovako razmišljao: — Batine mi ne ginu, a dukat neću dobiti, to su dve štete. Kako bi bilo kad bih ja to sveo na jednu štetu.

Iako na toj suprotnoj strani sveta žive divljaci, ja ipak neću više da provlačim prste kroz tu tvoju prljavu kosu... To je ta strana gde je noć kad je kod nas dan i, obratno, gde je

Ona bono reče: — Onda nikad neću biti tvoja! — Ti moraš biti moja, pa ako ne na ovome a ono na onome svetu! — uzviknuh ja ove reči koje sam nekoliko

i nakaznih stihova, u kojoj kipte „ah“ i „oh“ i u kojoj se ritmovi tako milozvučno slikuju na reči: mojim, tvojim, neću, sreću i rujna, bujna. Koliko sam puta bio već i zamočio pero, u mastilo, pa se ipak uzdržao.

To dolazi otuda što se mi sporazumno rastajemo. Ona neće mene, a ja neću nju, zašto — nemojte pitati. Za vas je, međutim, ovakva situacija vrlo povoljna.

— E, sad dolazi ono što je najglavnije. Vi ćete otići na sastanak, a ja, međutim, neću otputovati, kao što sam ženi kazao, već ću ostati i sa dva građanina, kao svedocima, banuću u kuću baš kad se ni vi ni

To dolazi otuda što se mi po sporazumu rastajemo. Ja neću njega, a on neće mene, a zašto — nemojte pitati. Ako su vaši osećaji, koje ste mi iskazali, iskreni, onda je sve ovo

— To jest! — A kad izađeš odavde, hoćeš li opet da pišeš pesme? — Neću više! — Pa dabome. Nikakve hasne nemaš, a ležiš badava robiju.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Ruka mu je drhtala, kao da okleva. Onda progovori: — Koliko ste imali šećera? — O tome vodi računa ti, a neću ja... Najzad otvori, i u kasi zablista pun čanak srebrnih dinara. Luka se maši za novčanik i izvadi gomilu banknota.

Ah, sad se setih. Zvao se „Crkveno branište“, Tu drugu noć neću nikada zaboraviti. U ljudi nije bilo više daha ... Dok jedan vod zastane, da bi izišao drugi, zaspali i vozari i

Trupe dolaze sa raznih strana. Neke jedinice zastale, jer su izgubile vezu, te ne znaju na koju će stranu. — Ama neću da pitam ni za koga! — ljuti se jedan komandant bataljona. — idem sada gde je meni volja, a on neka me traži!

je crnogorski general prostosrdačno uzviknuo, kada je video jednoga našeg književnika: — O, dragi prijatelju, ako vama neću dati samar, ja kome ću! — i potapšao ga po ramenu. Ono malo robe po dućanima rasprodano je. Radnje su zatvorene.

Kretali su se lagano, s kamena na kamen. Ali najednom... Tu scenu nikada neću zaboraviti. Top je prelazio preko jedne oble zaleđene stene.

Uto se jedan od bolesnika pridiže i, kao da razgovara sa nekim, poče da govori: — A, oćeš, jes... Neću ja, neću... neću da umrem Šta ću ja tamo?... A, jok! — i on odrečno mahnu glavom. — Šta mu je? — zapitah medicinara.

Uto se jedan od bolesnika pridiže i, kao da razgovara sa nekim, poče da govori: — A, oćeš, jes... Neću ja, neću... neću da umrem Šta ću ja tamo?... A, jok! — i on odrečno mahnu glavom. — Šta mu je? — zapitah medicinara.

Uto se jedan od bolesnika pridiže i, kao da razgovara sa nekim, poče da govori: — A, oćeš, jes... Neću ja, neću... neću da umrem Šta ću ja tamo?... A, jok! — i on odrečno mahnu glavom. — Šta mu je? — zapitah medicinara. — Halucinacije...

Noga se izvuče iz stopala čizme, još samo da je izvučem iz sare. Zapnem što Mogu jače i tada... Ah, bogamu, to neću zaboraviti. Nešto puče poda mnom. Donje krilo kreveta se preklopi i ceo krevet se sa treskom sruči na gomilu. A-uh!...

Tih nekoliko dana lebdeo sam između života i smrti. Kada sada o tome mislim, čini mi se, druže, ubuduće neću više moći da budem takav. Onda me je zahvatio opšti zamah i u mojoj svesti lebdela je samo jedna misao: dužnost.

Petrović, Rastko - PESME

tkiva no do života, i ništim sebe, ne iz ljubavi, već iz besa; sa tobom počinje životinjstvo i kanibalstvo, zbog tebe neću stići trezne svesti ni umreti, moj trbuh nije mogao još svariti grudvu krvi i mesa.

Te nikad njenog odlakšanja dočekati neću, Smrt će mene najzad rasturiti sutra; Umreću. Kad? U hladna jutra. Dva vojnika kraj druma sede, Pa ushićeno gledam

Teži je jedan Šarlo no sva kozmička mora; Nikad njenog porađanja dočekati neću: Umreću. Odlakšaće se jednim uzdahom ili smehom, Otkinuvši od pritiska Odleteti kroz zrak Zazvučaće ime jedne palanke

) Crveni zrak mozak da probode! duboka zvučna šuma podseti na stado mladih jarića; Ja vam neću reći nikada crvenu plimu slobode, Ja vam neću spomenuti nikada Prašumski zanos slobode!

duboka zvučna šuma podseti na stado mladih jarića; Ja vam neću reći nikada crvenu plimu slobode, Ja vam neću spomenuti nikada Prašumski zanos slobode!

E dobro, a te oči sa slike tvoje na samrti, užasno što pate: nikad ih se neću moći osloboditi! nikakvom ih neukrotljivošću moći neću zastrti.

nikakvom ih neukrotljivošću moći neću zastrti. Nije li i tvoj život bio životinjski: jednom fatalnošću ću u užasu strašnom umreti!

Tu taj bol bez smisla sveg mesa, tvojih ruku, glave! Nikada, o nikada!, neću izdvojiti košmare od jave! Nikada! Užas: ako je meni ovakvom apokalipsa poreklo!

Pa imam senzaciju da se događaj zbio i projektovao u prošlosti, u trenutku kad sam ja došao do bolnog saznanja da ga neću moći uopšte izbeći no da će doći neumitno.

To je opet o moralu reč! Ali da li si ti u stanju da rukuješ fatalnostima? Ima stvari koje ne znam ili na koje nikad neću moći odgovoriti.

Saznah da ga nikad neću zgledati, i oblivaše me znoj; I opet gubljah svest, ko užas da je to i stid: Samo bih duboko cvilio u nemogućnosti da

strahu prezah da ne preživim ovo i u snu Gde dovoljno će spavanje pregoniti me, u truljenje, Kada nijednim dizanjem svesti neću se iščupati tom dnu, Već kroz spektar razjedinjenja završiti najzad seljenje: Moljah ga da ne odmiče se, veče to, od mog

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Reči učitelja zujale su kao mušice oko njegovih ušiju: čuo ih je, ali nije mogao da razume. — Nikada ja to neću naučiti, majko! — reče i gnevno odbaci knjigu, ali se žena samo saže i ponovo je stavi pred sina. — Hoćeš! I možeš!

Ničija nisam! Ničija neću ni biti, ako se ne nađe onaj koji je spreman da ispuni tri moje želje i tako zasluži moju ljubav!

Ko može sunčanu zraku da prisvoji? Ničija nisam, ničija neću ni biti! Zaboravi me i neka ti je srećan put! — Da bi prikrila zbunjenost, pognu Zlatokosa tanani vrat i prezrivo se

Žestoko zamisli se Varalica. — Pa, dobro! — reče napokon. — Šta ti govori da onaj jedan gutljaj, ako do njega dođem, neću sam popiti. Sada se majka zamisli žestoko, poćuta, pa reče: — Ne znam, ali verujem da ćeš ti spasti moje dete...

— Tamo i gledam! — gnevno je mešala čorbu. — Ne zanovetaj. Nećemo noćas dremnuti ni časka! »Neću ni ja!« pomisli Varalica. A i kako bi? Jecalo je kamenje oko njega, a Mesec već svijao luk.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Niko nas neće moći gledati. Sami, kod nas i u našoj bašti igraćemo. STANA (otimajući se): Neću, Vaska, neću! (Plačno): Sami smo kod kuće. Otac ljut, prek... VASKA (prekorno): Hajde, Stano! Što si takva?

Niko nas neće moći gledati. Sami, kod nas i u našoj bašti igraćemo. STANA (otimajući se): Neću, Vaska, neću! (Plačno): Sami smo kod kuće. Otac ljut, prek... VASKA (prekorno): Hajde, Stano! Što si takva?

(Plačno): Sami smo kod kuće. Otac ljut, prek... VASKA (prekorno): Hajde, Stano! Što si takva? STANA (odlučno): Neću, ne! Iz bašte se čuje pesma i igra. STANA (slušajući im pesmu, briše suze). VASKA A što plačeš?

TOMA Gde ti je sin? Sin tvoj? KATA (snebivajući se): Pa... ti znaš... TOMA (besno): Ne znam! I ništa neću da znam! Ti si mu majka, ti si ga rodila! A šta ti znaš? Kad si i ti nešto znala? Nikad! Ništa! Od koje si familije?

A i sada, evo, sve da ti dam! (Vadi sahat, kesu, ćilibarsku muštiklu.) Na! KOŠTANA (odbijajući): A ne, ne! Neću to od tebe! Neću od tebe novaca! (Sa svoga vrata odvezuje nizu od dukata i daje mu.) Evo ja... ja ću tebi da dam.

(Vadi sahat, kesu, ćilibarsku muštiklu.) Na! KOŠTANA (odbijajući): A ne, ne! Neću to od tebe! Neću od tebe novaca! (Sa svoga vrata odvezuje nizu od dukata i daje mu.) Evo ja... ja ću tebi da dam.

(Ustaje, silazi sa čardaka.) Neću više ovde. Ovde mi na staro, na moljci miriše. U bašču, na ava, na zelenilo iskam! (Asanu): Asane bre, uz njuma li si

Šta ću... Šta me traži? KOŠTANA (zaustavlja ga): Nemoj, Stojane! I ja te molim! STOJAN Pa baš zbog tebe — neću. Jer znam da će on sada sve na tebe! Za sve ćeš ti biti kriva. KOŠTANA Neće, neće! Samo ti nemoj!

Em je dava, Em je ne udava... MITKA (prekida je): Neću tej stare, tej mrtve, hadžijske pesme! Drugo! KOŠTANA (peva): Dude mori, Dude, belo Dude, Kako tebe, Dude, nigde

(Odlazi uplašeno.) STOJAN (budi se): Zora! Dan već? (Uplašeno.) Neću ja dan! Nju, usta njena hoću!... Ah, što se probudih? Ona beše! Ona, vrela, slatka Koštana!

(Salčetu): A tebe? Sad, odmah, i to u sahat, u minut obesih, ako za nedelju, onu vašu — (besno) neću da znam ni kako joj je ime! — ne udate. Svadba, novac, sve ću ja da dam. (Razjareno): Neću više za nju da čujem! Odmah!

— ne udate. Svadba, novac, sve ću ja da dam. (Razjareno): Neću više za nju da čujem! Odmah! SALČE (đipi preneražena, pada pred Arsu): Ne to, gazdo...

Šantić, Aleksa - PESME

Moji vrti, više ne čekajte na me, Vratiti se neću iz studene tame Svog života... Sunce polagano gasne... Hladni suton pada... Noć sve bliže ide...

''Ja neću presto oca tvog, Niti mu krunu jasnu, Ja neću skiptra kraljevskog, Ja hoću tebe krasnu.'' ''Zaludu'', reče glas

''Ja neću presto oca tvog, Niti mu krunu jasnu, Ja neću skiptra kraljevskog, Ja hoću tebe krasnu.'' ''Zaludu'', reče glas joj mek, ''Ta mene grob je skrio, I doći ću ti

U nj ću još spustiti dosta, No šta, sad neću reći; Od bačve Hajdelberške Taj kovčeg nek bude veći. Nosila spravite čvrsta Od daske debele dosta; No duža

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

nabiju na kolac, pa ga Turci ponude da se poturči — da mu oproste život, on psuje Muhameda dodajući: „Pa zar poslije neću umrijeti?“ Hajduci se svi drže za velike junake, zato u hajduke slabo smije i otići onaj koji se u se ne može pouzdati.

Jednom si se od majke rodilo, a drugom ćeš, srce, umrijeti. On je rekao svome ujaku: No ja s tobom drugovati neću kad si tako strašljiv među društvom.

pesmi Marko Kraljević i Musa Kesedžija): Prođi, Marko, ne zameći kavge, il' odjaši da lijemo vino; a ja ti se ukloniti neću ako t' i jest rodila kraljica na čardaku, na meku dušeku, u čistu te svilu zavijala, a zlaćanom žicom

To je Miloš jedva dočekao: „Hoću, bogme, moja braćo draga; kad ujaku neću, da kome ću?“ Tad ga braća opremat stadoše; ode Petar opremat kulaša, a Vukašin oprema Miloša: na njeg meće tananu

zasuka bijele rukave, pak se moli bogu istinome: „Prosti, bože, i bijela crkvo, da se jednom bacim preko tebe: neću na te, nego preko tebe“. Pak poteže parnim buzdovanom, buzdovan se zemče u oblake. Jedni vele: „Jeste preturio“.

Već te moje oči ne viđele! Kako si me danas prepanuo, nikada te poželeti neću!“ Ode Marko uz kršno primorje, osta Bogdan ukraj vinograda.

Nek šurevi bidu u nevolji, el sam, taste, mogu poginuti; kod šureva neću poginuti, jali rane lasno dopanuti“. Kad to začu stari Jug Bogdane, planu Juže kako oganj živi, Strahin-banu zetu

Da ćeš sade sablju povaditi, da ćeš pola vojske pogubiti, nevjere ti učiniti neću, ni tvojega ljeba pogaziti: iako sam bio u tamnici, dosta si me vinom napojio, bijelijem ljebom naranio, a često se

od kamena: da ćeš sade đoga naljutiti, da ćeš sade sablju povaditi, da ćeš satrt pola caru vojske, nevjere ti učiniti neću, ni Turcima prokazati tebe“.

Ta nikom je drugom napit neću, već u zdravlja Miloš-Obilića! Zdrav, Milošu, vjero i nevjero! Prva vjero, potonja nevjero!

To, je braćo, vaše zlamenije, bojati se da ne izginete“. Al' besedi Vaistina sluga: „Draga seko, Stevanova ljubo, neću, seko, nevere činiti gospodaru i mome i tvome; jer ti nisi na zakletvi bila, kako nas je zaklinjao kneže, zaklinjao,

Daj mi, seko, klobuk svile bele, da ga poznam koga je vojvode; a tako mi sretna puta moga, nevere ti učiniti neću!“ Al' besedi Kosovka devojka: „Zdravo da si, kneževa vojvodo!

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

parče sira Da miš može da bira Oko sira sam nacrtao čamac U čamcu upalio sveću Da miš bolje vidi mamac Da ne kaže NEĆU Ali čim sam nacrtao miša Počela je da pada kiša Celu je hartiju skvasila Sveću ugasila Nije se skrasila Dok

glavi Pa čas se žuti Čas se plavi Pa mi najlepše slike ređa Ovde u glavi ispod veđa Sutra ujutru kada svane Ja neću dati Snu da stane Hoću da sanjam danju i noću Odlučio sam I tako hoću JEDNOG ZELENOG DANA HAJDE DA RASTEMO Do

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Baš ovakvim tukao me je djed Todor. Boli kao vrag. Mašio bi se za drugi i odmah trgao ruku. — Ne, ne, ni taj neću! Nečim sličnim vijali su me oko crkve kad sam skidao vrapčija gnijezda. Sve su mi noge bile modre.

— Šta misliš sad? Paprika je ljući od prave paprike, prebiće te kad sutra dođeš u školu. — A ja zato neću ni doći. Stric samo zinu. Toj mudrosti on se već ne bi dosjetio: ne dođeš u školu, nema batina, prosta stvar.

— Eto baš nije mene, nego Boku Potrka! — zlurado zakrešta svadljivica. — A koga još? — E baš ti neću kazati! — Ne znaš, pa zato nećeš. Ne znaš, ne znaš, baš, baš! — Znam, baš znam: Đoku Potrka i Lazara Mačka, eto ti!

— Tebe su već izbili — poče da se ceri Stric. — Ih, da sam na tvom mjestu, ja više ne bih učitelju u ruke. — Bogme i neću! — planu prgavi Mačak. — Pa kuda onda misliš? — Smisliću nešto kod kuće, na tavanu.

Toga dana rastuženi Nikolica uz put reče svojoj kuji: — Žuja, gotovo je sa školom. Kad ne daju tebi, neću ni ja ići.

— Kud si pošao? — okosi se Stric. — Za tobom. — Vraćaj se odmah. — Neću! — Vraćaj se kad ti kažem jer ako te... Stric poprijeti šakom i požuri kroz Gaj, ali mali opet krenu za njim.

! — zlurado dočeka Nikolica i sjede pod bukvu zajedno s kujom. — Odlazi odatle! — povika Stric s grana. — Neću! — E, ni ja neću da siđem, šta mi možete ti i tvoja ružna kujetina. — Ja i Žuja pričekaćemo.

— Odlazi odatle! — povika Stric s grana. — Neću! — E, ni ja neću da siđem, šta mi možete ti i tvoja ružna kujetina. — Ja i Žuja pričekaćemo. — A ja neću da siđem ni za sto godina!

— Neću! — E, ni ja neću da siđem, šta mi možete ti i tvoja ružna kujetina. — Ja i Žuja pričekaćemo. — A ja neću da siđem ni za sto godina! — inati se Stric. — A ja i Žuja čekaćemo trista godina! —prkosio je Nikolica.

—A meni učitelj ne da da Žuju dovodim u školu — požali se mališan. — Kad ona ne može, neću ni ja da idem. — Pa šta ćeš onda raditi?

— Ne damo mi, bogme, svog Nikolice. Hajde ti sa mnom. — Neću! Baš nek me vuk pojede. — Ehe, poješće on Žuju, a tebe će ostaviti! Ovo je upalilo.

— iskreno priznade mališan. — Nikad ja ne bih plakao zbog trna i mušice, ali Žuja... Plakaću noćas dok ne zaspim. Neću ni večerati ... samo ću malo gricnuti ako bude pite.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Dođoh ja smehom među njih besramno. Rekoh im: »Uzmite i mene sa sobom na put kud vi idete, a neću vam neugodna biti.« I mnogo svakojakih sramotnih poželjnih reči izgovorih. Učinih i da se svi smiju.

To znajte, evo, koliko je sutra da se neću više ovde na prazno baviti, kako god bude. Hele poloviću ja vas i uhvatiti u zamku, ka jednu pticu i grad od vas

A vi, ako me primali, ako nipodašto držali, o tom neću se smanjiti, ni se s vašim prihvatanjem mamiti. Moje je s vama govoriti, a baše je pak slušati, vanimati i govoreno

Idi si k svome milostniku s kim si se žarila i palila! Hele, to znaj da te ja od sele neću držati ni hraniti, niti ćeš ti više hleba jesti za mojim astalom od sofre mi. Jer si mi sasma obružila moje sede vlasi.

Josif Vidim da sasma si obegenisala toga tvoga milostnika, te ga vrlo tajiš od mene i trag mu kriješ. Ta neću ti ništa učiniti, nu de na dobru volju tek toliko iskaži mi ga tko je, da ga znam.

Pun sam ja svakoga dara i prinosa; ovnova i loja jagnjećega. Ni krvi junče ni kozlje to uzeti neću. Ni pak da hodite preda mnom se ukazivati. Tko li pita od vaših ruku ili od vas izteže?

Što je mnogo, mnogo je to od vas zla i veće do sitosti mi biste i veliko mi dosadiste i više k tome neću trpeti vam vaših grehova.

Kade vaše ruke pružite k meni, odvrnuti ću oči moje od vas, akoli umnožite vaša mnoga moljenja, neću vas poslušati. To će vam sve na vetar biti. Zaštono ruke su vam vaše do lakata krvave i pregršti pune s krvlju...

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

A on, kuče, — i koj ga, bre, nauči da si tako zbori? — reče: „Neću da gi nosim; bos ću si idem, eli u selski op’nci, a da gi nosim, reče, — neću!...“ E, zašto nećeš? — „Ne mogu“, reče.

— reče: „Neću da gi nosim; bos ću si idem, eli u selski op’nci, a da gi nosim, reče, — neću!...“ E, zašto nećeš? — „Ne mogu“, reče. — Zašto ne možeš?

ručicu svoje drugarice Gene, ili se nasloni na nju, pa je krišom štipa i ljubi, pa joj šapće i veli: „Geno, mori, ja se neću udam!...“ (A i Gena njoj veli da se i ona neće udavati. I obe mlade drugarice se zariču da se nikad neće udavati!...

— Ete, što pa da si cenim?... — odgovori joj Kalina. — Imam si majku i brata... Izmećarka neću sam!... Sal pri majku hizmet ću da činim... — I pri muža... — upade joj u reč zajedljivo Zona.

Ni sas cvet neću te udarim!... — Hm! — ’Oću da te pazim... da ti lackam... da te slušam... Kako pašinicu ću te nakitim i nađizdim!...

I-i-ič ne može! M-m-ladoženja ’oću sam, a d-e-de-dever, ete-ete, i ku-ku-kum, — ete-te, neću sam!“ A one ga pitaju koju će da uzme, a on kaže: „Sve po avliju i po sokak“.

— Šta iskate? — pita ih Mane. — Ja neću da pazarim, sal prajim drustvo... iz jedno smo selo, i komšije... Ona iska da kupi ništo...

Znam te ja tebe ubavo!... jesi!... Ti da se oženiš, a ona da te kune! Toj da si dočekam, crna majka! — Ja se neću ženim, nane. — Mančo! — reče Jevda podignutim glasom. — Uzni se, dete, u pamet! Bog dužan nikom ne ostanjuje!...

— E, ela sama da ga pogodiš... — Kakav je? Je li je tanak, visok; ima li mustaći? — pita Zona. — Neću ga, ako nema mustaći... — Pa... će da ima... — A šta je? Od kakav si je red? E li činovnik, oficer?... — Neje!

— Ama, de!... Zbori si, živa ti ja, što je! — Saraf i banker... — E, saraf! Kako može saraf dever da bidne?! Neću sarafina! — Ama de, nije Čifut... naša si je vera!... Em, mlad, ubav, bogat... sarafče i banćerče...

Ama antika dever... poubav odi gardijskog poručnika, ete... — Ama, zbori, de... — Manulać... — veli Mane. — Ba, neću si! — prekide ga ljutito Zona i zalupi avlijska vrata za sobom, ostaviv Mana napolju.