Obradović, Dositej - BASNE
A kad prođu lovci, onda on počne čupapi lišće i jesti. Upaze lovci gdi se loza nija; pristupe, vide jelena, i ubiju ga. „Pravedno stradam,” — rekne ovi sav u krvi.
Veruj ti meni, u njihovim prsima čelovečeska, verna i ljubovna srca traju, lepša i blagorod|nija nego u mnogih gradskih žitelja.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Beše kratkih ruku, debelih nogu sa vrlo velikim, punim, stopalama... Kad ide on se klati, nija na jednu stranu, maše rukama, te izgleda da mu je leva noga kraća od desne.
— I sve više širi ruke da bi joj dokazao koliko je mnogo voli. Širi ruke, gleda je netremice i nija se. — E dobro — rekla bi Toda — kad me toliko voliš, a ti odmah da se ošišaš i obriješ.
A ona kao da zna za to, pa ne sme da se okrene, samo mene jače grli i nija se, spotiče o najmanji šljunak. Zaustavlja je najmanja grančica i trzaju je i plaše senke i vlaga noćna.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
Dok i njega u budžaku nevolja ne smuti. On je moli, ona praska, sudove razbija, Čaše lete od straote, sva se kuća nija. Ako pođe, ona psuje, ako stane, ruži, Med joj gorak, malo kafe, na svašta se tuži.
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
Znam kad od onoga grešnoga Sime Jovanovića naplati dvaput menicu. Kuka onaj i preklinje, nija šala 22.000 dinara. I platio čovek, ali mu ovaj nije vratio staru menicu pa je izvukao i nanovo traži.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Jedna žena tiho ječi i lako se nija. Kada naiđe neki voz, ona kao izbezumljena trči pokraj vagona i viče: — Mile, sine Mile!...
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
počeše jače da svetle, kuća, osvetljena i puna toplote od ljudi, ženskinja, njihna odela, mirisa, poče kao da se kreće i nija. A oro nikako nije prestajalo. Sve se jače širi, razvija. Poče da opasuje svu kuću i puni celo dvorište.
Prvo kao pokleknu, odskoči i odmah zatim poče okruglo, toplo da se nija i kreće po svirci. Ostale jedva dočekaše tu njenu razdraganost, te i one počeše još veselije i bešnje, osobito čuvena i
Kroz nozdrve joj dopire noćni hladan vazduh. Bašta poče da joj se nija, noć sve lepša, određenija, kao i ona svirka, pesma: — Hadži Gajka, mori, hadži Gajka devojku udava, Em je dava, mori,
To Sofku još više uplaši, jer vide kako ne može da sedi, kako prekrštenih nogu i sa podbočenim rukama o kolena, sav se nija i gleda oštro ispred sebe, gleda u trpezu, nedignutu, u proliveno vino, razbacane kosti, rasuto jelo, komađe hleba,
Pandurović, Sima - PESME
Povetarac mek po njima duva, U suzama travu teši svelu; Suvo granje, žuto lišće nija Šum tajanstven noćnih elegija.
Petković, Vladislav Dis - PESME
Je l' podnožjem pao Sad blesak zore, pod kojim je dis'o U tami čovek?... Gle, kako se nija I ide boja preko vetra, granja, Ustavlja nered i tišinu svija I dugu vuče! Otkud ove zore U času kada kob i očaj sanja?
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
tesnac tebavija — pratilac, oružani sadrug, sledbenik, istomišljenik, prijatelj gospodarev torbeš — poturica, pogrd– nija reč od potur.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
bje i Lelio, bog ljubve, jego brat Polelio, bog braka, i treti, Dido, ih protivnik: Lelio zažigaše plamen Ljubove nija strasti v sercah ljudej.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Više ulica, iznad zidova, diže se i sklapa drveće, lišće. I ono gusto, zeleno šušti, nija se te ulicu čini još tamnijom, uvučenijom i još više punom vlage, zelenila.
Ilić, Vojislav J. - PESME
1887. FANTAZIJA U NOĆI Dvorogi mesec nad nama se sija, Jezero plavo pred nama se nija. Visoka trska uznela se gore, I sitni vali među njom žubore. Šumori trska i žubore vali, I tiho trepte kolutovi mali..
i sad često u nemoj tišini, Kad mesec svetli u plavoj daljini Carica vila sa dna se izvija, Na talasima sanano se nija. A vetrić pirka i žubore vali, I tiho trepte kolutovi mali.
Pa izvi glavu i slušati stade, Al' opet brzo u sanak se dade. A vetrić pirka i trska se nija, I bledi mesec nad jezerom sija. 1887.
I sad, u pozne dane, kad vetrić talase nija, I mirta sladosno šumi I Vesper na nebu sija, Na tvome jezeru plavom Čarobni stihovi I šume.
1892. BABAKAJ Crn, rastavljen od poljana zračnih, Tu se Dunav o klance razbija, Laki čun se kao perce nija Iznad stene i provala mračnih.
I junsko veče spušta mrak, Koprenu nemo svija Treperi zvezdâ bledi zrak, I blaga noć se nija. Sve mirno diše. Rata bog S mutnog se gubi vida, I anđô mira, s milja svog, Srebrnu harfu skida. O, zvoni, harfo!
mračnih, minulih i drevnih leta A sova s razvala kliče i mesec na nebu sija, I vetar sumorno dŷše i crni kiparis nija. 1889.