Upotreba reči nije u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Zemlja je pogorela i opustela. Poneko seoce ostalo je na miru, dušmanska ga vojska nije potrla, vije mu oganj osvete trščane krovove u prah i pepeo zgario — ali za to poneko seoce, poneki je čeličan sin

A, međutim, opet izgledaše kao jedna jedina porodica kojoj je kućni starešina preminuo: niko nikoga nije vređao, ni mlađi starijega, ni stariji mlađeg, svi su se u golemoj žalosti složili; svi su bili bez otačastva, bez

Naše je selo ostalo na miru, nije nijedna kuća oborena, nijedan krov spaljen. Naše je selo sa Nemcima izmešano — a Nemci su naši pitome naravi, blaga

Oni mi prodadoše oca, a na domu su, opet, kao verni susedi, čuvali naše kuće... Zar nije to blagorodno? Nije li mudro to?

Oni mi prodadoše oca, a na domu su, opet, kao verni susedi, čuvali naše kuće... Zar nije to blagorodno? Nije li mudro to?

Ja se još nekolicine tih škica sećam. Među ostalima beše jedna o padu Sentomaša: Beše noć. Plamen je po nebu lizao. Nije se videlo zvezda ni meseca.

Više puta bi, iznenađen, rekao: „Ove žice imaju srca, i plaču i smeju se: kao posle kiše duga na nebu“. On nije imao prilike da vidi kakvih velikih izloga od slika, i opet je znao razlikovati lepo od ružnoga.

Posle nekoliko minuta izvadi iz špaga cigaru i, ponudivši jednu meni, zapali svoju; a to nije bilo nešto obično, jer on sam vrlo retko je pušio, i to ili u najvećoj brizi ili bezbrizi, a, drugo, nije rado gledao

svoju; a to nije bilo nešto obično, jer on sam vrlo retko je pušio, i to ili u najvećoj brizi ili bezbrizi, a, drugo, nije rado gledao da ja pušim.

— očajnik — da mu se braća nikad više povratiti neće, kad je to sve pregledao, okrete se meni: — Ikona po sebi nije lepa, nije ni srednje izvedena, ali onome koji je duge dane i noći u mračnim svodovima vlažnih gradova provodio, e,

— da mu se braća nikad više povratiti neće, kad je to sve pregledao, okrete se meni: — Ikona po sebi nije lepa, nije ni srednje izvedena, ali onome koji je duge dane i noći u mračnim svodovima vlažnih gradova provodio, e, tome srce

Obradović, Dositej - BASNE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

No niko nije tako pokazao dostojinstvo basne kako Hristos, Spasitelj naš, upodobljavajući nju carstviju nebesnomu, ibo pričta nije

nije tako pokazao dostojinstvo basne kako Hristos, Spasitelj naš, upodobljavajući nju carstviju nebesnomu, ibo pričta nije ništa drugo nego (aλληγorιa*1) inoznačaštaja i inoskazajema nauka, a to je i sama basna.

Ništa nije sposo|bnije od basne usladiti decu k čitanju, prinuditi k vnimaniju i priviknuti njih razmišljeniju i rasuždeniju.

No holo slavoljubije! Kolike je pametne obespametilo i ostrovidne oslepilo? Orla za prijatelja imati nije šala, to lepo zveči!

A kad upazi na kraju drška strele orlova pera: „O bedni ja, — izdišući reče, — moja li me ista ubijaju pera? Nije mi toliko ni na strelu žao koliko na moje perje!” Naravoučenije Človek nepravedan i zao podoban je ove basne orlu.

— Pravo se orao na svoje perje tuži. Ništa nije žalosnije čoveku nego kad od ovojih srodnih strada; od koga će dakle pomoći čekati?

„Koja fajda što me je moj otac učio da ja nikoga ne prevarim, kad me nije naučio kako ću učiniti da i mene drugi ne prevari”, veli Žil Blaz.

Naravoučenije Ovo isto biva ljudma kojih um nije prosvešten čistom naukom, koji živu u gluposti i varvarstvu, i kojih su kačestva i sklonjenija svojstvam četveronožnih

No ovoga se onom narodu nije bojati kojim pravdoljubiv i prosvešten vladjetelj upravlja i gdi pravedni zakoni svu silu imadu, gdi su i sami podani

Jeja kad gdi zaviče, plaše se bake, jer to znači da će ko umreti. A gdi se ljudi rađaju a ne umiru? Jošte se to mesto nije našlo! Da i nema sovuljaga na svetu, i opet bi ljudi umirali.

Ako je lenjiv, neće sebi da razbija glavu da dalje postigne; ako je slabouman, a on nije kadar; ako li je pak (to što je najgore) visokouman, a on neće nipošto sebe da ponizi da od drugoga što primi, a

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Ovo je vino zaseda u mraku! Žaba u ustima, kandža u stomaku! Nije ti ovo ni radost siromaku, a kamoli caru! a kamoli junaku!

kad osvane sreda u subotu, a pogotovu vreme kad ostane više Sekuline krvi po Milunovim rukama no u Sekuli, nije vreme da se peva: Makivije, kose o čivije! POPEVKA Zapaljene sveće, kao koplja Pobodene, joj, u oranice Zadimljene.

da mi još nije ove lule... Gasi to! - gaze je nogama pa zar ne vidiš, bogamu, da i na svice pucaju! Ko otac, pre pola veka, sad

Streljane nas vešaju, poklane nas guše, ne znamo zašto, a nije ni važno. Sudijama je već svega toga dosta! Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike, dželate vešaju - oni im kao krivi.

Pa opet na nas: te topuzinom, te topom, te vešaj, te seci, te kolji! A mi živi. Nije tu nešto u redu, šapće narod, to neko štiti sudije od greha!

VIDIK U AUŠVICU Moj vidik nije više planinski venac, ni morska pučina, ni na pučini postavljen svadbeni sto; ceo moj vidik sad je ovo golo,

Al zna se da nema Ni jednog od ovih koje trava krije ko od ruke kuma, oca, sina, ili brata, poginuo nije. ZAPEVKA NA GROBU KAPETANA ŠULjAGIĆA Već smo zemnoj prepušteni sili, njenom sudu, njenom ruganiju; već smo Judin

sipaju ga prehlađenim dželatima; koje izdajnicima rukavice pletu, i palikućama lampu nad večerom pale; kojima niko nije toliko grešan da ga ne okupaš, ne nahraniš, i ne ogreješ, I niko toliko moćan da mu ne pomogneš, I niko toliko

svecu i grešniku, i crvu i mravu, dok se u mojoj utrobi peni bog sisu nudim đavoljim ustima nek je i zlo, samo da nije ništavilo, nek je i greh, samo ne jalovina, nek je i muka, samo ne pustinja!

2. Sad nova sila sija, ali ne spasava, kao što nas ni bivša nije spasla. Cena glave pada, ko što je padala, cena brašna raste, ko što je rasla. z.

Ako ti je i ova velika mala! Ako ti je mala i ova najveća! Najbolje bi bilo da jedeš lopatom! 2. Da nije sabiranja i oduzimanja, a pogotovu da nije deljenja, ne bi od njega bilo jačeg račundžije!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Promisao nije mogao lepšu zabavu i zanimanje za moju starost dati, nego da budem vaš učitelj. Od 1793. godine pa do danas svakojake

Od 1793. godine pa do danas svakojake promene bile su u Srbiji; nijedan taj događaj nije učinjen a da ja štogod ne znam, ili da nisam i sobom učastvovao.

Ja odem onim Turcima što su sa mnom patrolirali i kažem im: ,Nije vajde, ne mogosmo sačuvati, Nemci evo de pređoše, no vi idite u Valjevo i pozdravite age da ja više ne smem doći u

) „Ode naša vojska sa visa na Valjevo ali ni u polovine nije bilo oružja (jer su bili Turci pređe sve pokupili što se nije moglo po šumama u klade sakriti).

) „Ode naša vojska sa visa na Valjevo ali ni u polovine nije bilo oružja (jer su bili Turci pređe sve pokupili što se nije moglo po šumama u klade sakriti).

Ono kuća što nije bilo izgorelo, Srbi raskopaju, pendžere i vrata i sve što se moglo odvojiti poodnosiše, i kad pljačke nesta, gotovo svi

’ i proče. Mi smo odatle gledali cara dogod nije u sobu otišao.” „Docnije dođe jedan oficir k nama i zapita: ,Ko je tu knez Aleksa?

No odma pomislim: ja vido’ cara u avliji i usna mi ne prepuče, a i nije strašniji ni od jednog beogradskog vezira. Hajde, pa što Bog da.

) Ovo što ću sad da vam pišem, pričao mi je moj otac Aleksa da su njemu njegovi stari pričali, a on nije zapamtio: — Kad su same spa’ije s carskim beratima u Srbiji bile, uzimali su od svakog žita, krome sitne proje, desetu

” Knezovi ostanu da čekaju odgovor na njina prošenija iz Stambola. Vezir je bio janičarski prijatelj i ništa nije znao o tome, i kad vidi da se knezovi ne razilaze iz Beograda, zovne i̓ sebi i rekne im : „Zašto ne odlazite vi da

Jer u ono vreme u Srbiji nigde ni glasa ni traga od škola nije bilo, no svaki đak, koji je želio što učiti, morao je popu ili u manastir ići.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Dosadio je već svakome u selu M. — Vala, ja ne znam ima li koga, ko bi se pohvalio: da mu gazda Raka nije što zakinuo, opanjkao ga, posmehnuo mu se, ili makar u čemu natrunio.

Pa hajde što grabi — neka ga đavo nosi — nek grabi! Niko se nije od arama spomogao. Ama što se naduo onako od teška jordama?

Siromah Sima! Sad će imati posla! A to je jedan pošten čovek. Nije bogzna kakav gazda. Ima nešto baštine i mala, petla i radi kao mrav sa svojom Stojom, pa ima svega dosta u kući.

Zatreše mi sav kukuruz. — E, e, zatreše?... — Zatreše, jakako!... A ti bajagi kmet, pa zaseo tu u mehani, a nije ti ni u uvo što se ovamo poštenim ljudma čini šteta! — podviknu Raka još žešće.

Raka se trže malo, pa poče lakše: — Ne velim ja to, Stevane, bože sačuvaj! Nego, brate, upropastiše me. Nije šala onolika šteta! — Ama šta hoćeš ti more! — podviknu Stevan i unese se preda nj.

To su vam dva otresna, valjana i vredna momka. Imaju sestru — da je nije šale u svoj kapetaniji. Marica Pavićeva jedna je po jedna devojka i po lepoti i po vrednoći.

Ali neka! Vera i bog, gledaću da i ja tebi zajam vratim u čem bilo — zaista! — Neću da čujem! To je po ateru! To nije pravo osečeno! — udari u viku gazda Raka. — Ako ti nije pravo, a ti apeliraj!

— Neću da čujem! To je po ateru! To nije pravo osečeno! — udari u viku gazda Raka. — Ako ti nije pravo, a ti apeliraj! — podviknu mu Stevan, pa se okrete Simi: — Eto tako, Simo!

Hoće kmet sve u obor! Nemojte reći da vam nije kazano!... A znate li vi šta je to roga? Ne znate, je li? I ne dao vam bog da znate!...

A znate li vi šta je to roga? Ne znate, je li? I ne dao vam bog da znate!... Kao što vidite po samom imenu to nije ništa lepo, što bi se, na primer, moglo od kicošluka poneti. Roga je strašna stvar!

— reče Raka i opet zaškilji očima i kao nasmehnu se. — More, gazda-Radovane, obiđide ti malo podalje, dok te nije odneo đavo! — što, čedo moje? — Čedićeš se Ti nikakav, dok te odaderem ovom motikom! — oseče se Marica.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Narod je bio vredan i raden - nije čudo ako je imao!... Eto, takva je bila Mačva. Na severozapadnoj strani Mačve, baš u samom ključu gde se Drina u

Trideset godina kmetuje on Crnoj Bari. Znao je svaku kuću kao svoju, znao je svakog domaćina kao sebe. On nije smatrao svoju dužnost kao breme, nego kao počast.

I ode s ljudima kyći, miran kao jagnje. Nego i knjige su mu bile!... Nije kao ove jako što ništa ne pomažu, nego one stare, „kosovske” knjige, što je u njima svako slovo svetom rukom napicano, a

Popa je iz tih knjiga čitao opelo ludima „nemirosanim”, i nijedan se nije povukodlačio!... I za vreme njegovog popovanja nije bilo nijednog vukodlaka u Crnoj Bari.

Popa je iz tih knjiga čitao opelo ludima „nemirosanim”, i nijedan se nije povukodlačio!... I za vreme njegovog popovanja nije bilo nijednog vukodlaka u Crnoj Bari. Ali, brate, on ce i umeo moliti bogu!... Jesi čuo, junački sine!

Lepo veruješ da mu se molitva uslišava. To nije da samo čita i baca reči, nego čisto čuješ kako mu srce jekće tako se on molitvi preda...

Možeš ispred njega odneti sve kad se bogu moli, možeš mu kuću zapaliti, on glave ne okreće!... Nego, on nije bio samo pop. Bio je on čovek od perčina do pete, i to pametan čovek... Sve što ti on rekne - rečeno je.

Bio je on čovek od perčina do pete, i to pametan čovek... Sve što ti on rekne - rečeno je. On nikad nije ludu reč izustio. Čak i šala mu beše lepa; osećaš kako ti blaži dušu kao blagi povetarac.

Za njega su govorili: — On zna šta radi! I zaista, tako je. On nije bio čovek od nauke, ali je bio jedan od ljudi svoga doba, pun prirodne svežine i pravilnih pogleda na svaku stvar;

Ako je veselje, veselje je sviju njix: ako je žalost, i ona je opšta. Bili su svi uzovnici. Nije se pitalo je li bogat ili siromah, nero je li Crnobarac. Ta sloga njihna već beše prešla i u poslovicu.

Kruška ne beše takav. On beše, može se reći, više prijatan no neprijatan, više blag no surov, više tih no naprasit. Nije se tuđio od ljudi, baš je išao među njih. O svemu je vodio računa.

Dučić, Jovan - PESME

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica... Kao smrt su verne ljubavi bez nade! Vaj, ne recite mi nikad: nije tako, Ni da moje srce sve to laže sebi, Jer ja bih tad plakô, ja bih večno plakô, I nikad se više utešio ne bi.

I mladost moja nije više znala Za dane strasti i trzanja njina: U moju dušu njena sen je pala, Bleda i hladna, kao mesečina.

Jer kako je sveta i čedna beskrajno Tuga što se nikad nije rečju rekla, Što je samo tiho u suzu potekla, U bledilu lica javila se tajno.

I zašto ne osta tvoja knjiga mala Kô grob siromaha, grob bez istorije, Kog u svetom miru oskrvnula nije Ni bezbožna grdnja, ni bestidna hvala!

Sve je što živi na dnu tmine S prokletstvom nemim na svet palo — Sve što ne gleda u visine, I nije jednom zasijalo!...

— Da svakom čašom o pod tresne, Kao kad tiran piruje. Kao da u sjaj mojih voda Još suza nije kanula, I da je jutros s mladog svoda Prvi put zora svanula.

Nigde ni pustoš nije sama, Svud srce ljudsko sebe seje, Svud se useli ljudska čama — Sve se na našoj krvi greje. Svuda gde dođe bol

U nogama sfinksa prespim svake noći, Sa srcem što nije ni srećno, ni plačno, Za sve što je prošlo i sve što će proći: Jer svaki je trenut nešto beskonačno.

da mi je moći Ispuniti opet cele svoje noći Suzama i slutnjom kojoj konca nije. Da mi je da volim kao pre, pun mračne I svirepe slasti da patim i stradam; I uživajući u bolu što zadam, Da ne

I SMRTI Prijatelju Slobodanu Jovanoviću HIMERA Nevidljivom suncu pružam žudne ruke, I otvaram srce nekom koga nije; Duša mi je puna mračne harmonije, Kojoj nikad nisam saslušao zvuke.

Niču i mru u svoj lepoti tišine, I krišom zatvore svoje oči krupne. Zar večita nije ljubav, kao duša? Zar najlepši deo duše nije večan?

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

I ja sam bio zadovoljan što sam neženjen. I mada je majka počesto navijala da joj dovedem „odmenu”, ništa me nije vuklo pred oltar. Nije da sam ja iz principa želeo ostati neženjen, nego — ne znam ni ja! Naprotiv!

I mada je majka počesto navijala da joj dovedem „odmenu”, ništa me nije vuklo pred oltar. Nije da sam ja iz principa želeo ostati neženjen, nego — ne znam ni ja! Naprotiv!

ispisani u svakom bukvaru; a držale su ih visoko, s pouzdanjem i malo koketnim ponosom, kao vitez svoga dobroga sokola. Nije bilo nikakog pitanja ni zadatka života, ma kako on bio težak, a da ga one odmah lako i prosto ne reše.

— Bog s tobom, šta govoriš koješta? Neka je samo tebi draga i neka je čestita. — Tako mi boga! Ona se inače nikad nije klela bogom, a i mene je psovala što sam bio uobičajio uz reč „bogami!“.

Ona se inače nikad nije klela bogom, a i mene je psovala što sam bio uobičajio uz reč „bogami!“. Ni inače nije ona marila za kake svečane izjave.

Priča se uvek morala svršiti „moralom“ koji ona uostalom ne interpretiše i ne gura mi ga pod nos. Nije bar nikad rekla nešto nalik na „ova basna uči“, ali je zato ipak volela da snažnija mesta istakne i ponavlja.

— Volela je, na primer, da priča kako aranđeo nije slušao Boga, te uzeo dušu neke samohrane babe, a poštedeo majku sitne dece.

Oni su u čistom, jedu dobro, usluženi su, imaju valjanog lekara! Pa onda, eto ja sam tu, ja sve to gledam. Nije mogućno da su to one budalaste priče iz detinjstva što mi i sad matorom ne daju disati!

Nije mogućno da su to one budalaste priče iz detinjstva što mi i sad matorom ne daju disati! Nije mogućno tim pre što je osnov misterioznosti u lekaru, a lekar je ovde Joca, moj Joca.

Nije mogućno tim pre što je osnov misterioznosti u lekaru, a lekar je ovde Joca, moj Joca. Nije to, dakle, ono od čega je meni tako teško. A ipak mi je, i opet mi je teško!

Zar ja nisam video stotinu slepaca, pa ipak me nijedan nije potresao više od kog groša! Jaoj, ta ja njega poznajem! To je.. čekaj, molim te!... — To je!... Ne, ne!

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Koje je to selo, nećemo vam kazati, da ne bi selo, ni krivo ni dužno, potrzali i izlagali ga podsmehu, pošto ono nije ni najmanje krivo za sve ovo što će se u ovoj pripoveci pričati. A posle, ako ćemo šta, ono i nije selo, nego varošica.

A posle, ako ćemo šta, ono i nije selo, nego varošica. Ta kolik je samo onaj Veliki sokak s kraja na kraj, pa koliko tek malih sokaka ima, a svi su

Ta kolik je samo onaj Veliki sokak s kraja na kraj, pa koliko tek malih sokaka ima, a svi su široki! Zato nijedan nije kaldrmisan, a nije nikada ni bio.

Zato nijedan nije kaldrmisan, a nije nikada ni bio. Istina, podsmevaju im se Temišvarci da su im varoške krave pojele trotoar, ali to je samo jedna pakost,

im se Temišvarci da su im varoške krave pojele trotoar, ali to je samo jedna pakost, jer trotoara zaista nikada nije ni bilo.

No, međutim, nije baš ni tako. Naprotiv. Ispred svake kuće ima jendek pun vode, koji se nikad ne prazni; jer taman da presuši, a ono po

Niko ga nije dirao, pa čak ni nestašna dečurlija koja su posle kiše onako rado i veselo gazila po bari, ni ona ga nisu dirala.

A što se zaljubljivalo, to se ponajčešće i uzimalo. A kad dođe do svatova, onda nije dobro samo mladi i mladoženji, ne dobijaju samo oni svako svoje, nego i drugi svet.

A domaćica samo ćuti, a šta mu je u sebi pomislila — to smrtnom čoveku naravno da nije poznato! Ali to mu ništa ne smeta (ni njemu, pop-Ćiri, a ni pop-Spiri),2 da posle sedne za sto i da sa ostalim gostima

sinčić. Dobio sinčića, pa k’o jabuka, dete zdravo. k’o tresak! Kaže frau-Cvečkenmajerka babica da svoga veka još nije vid’la tako dete zdravo pa grlato... trinaest i po funti, kaže, teško, a dere se k’o mali bik...

I svi tresu žalosno glavom i hvale pokojnika. Iznose mnoge vrline njegove, od kojih za mnoge niko živi dotle nije znao, a najviše zna da pripoveda kakva Vavika ili Betika, kakva Švabica, koja se tu našla i bila na usluzi zbunjenim

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

I tako u povorkama, iz svih maala otiskuju se i žure ka groblju. A groblje nije daleko. Ono je odmah tu, blizu, do varoši.

Ali ih je bilo mnogo. Sama klisarica ma da je toliko godina bila s njima, svakoga poznavala, ipak ih nije znala sve. Uvek bi po neki nov nadošao.

A opet niko od njih u samo groblje, međ grobove, nije kao smeo da uđe. Svi su bežali. Sem nekih, obično sumanutih, koji su naročito, ludo, strasno se zavlačili po

Klisarica, ma da je bila slobodna, ipak ovo joj je bilo najteže. Ako joj nije bilo tu muža, ona bi skupila njih, prosjake, i zajedno s njima išla bi i izvlačila iz groba toga što se bio zavukao.

Naza ih je terala. Čak se i tukla s njima. Zato su je ostali prosjaci i voleli. A isprva ona nije prosila, već je služila u varoši, kod nekog gazde.

Ali kako je taj gazda hteo da siluje, to preplašena od toga, kao sumanuta, pobegla iz varoši, i više nije htela da služi, već počela da prosi. Bila je suva, kao spečena a još mlada.

Bila je suva, kao spečena a još mlada. I da joj nije bio spreda jako narastao vrat, guša, bila bi i lepa. Pa i ovako, kad se poveže šamijom, prebaci je preko vrata, te joj

Ali ona od njih je bežala kao luda. Ni novac, ništa nije htela da primi. A izgledalo je, da je od svih zavolela nekog Ljubu, prosjaka, koji je večito ležao i spavao.

On je večito, gotovo gô, u nekoj dugačkoj, prtenoj košulji, samo spavao i ležao. Taj nije prosio više nego što mu je trebalo a nikad ne bi, i da mu dadu, obukao odelo.

Ali to je svakoga dana bilo tako sve gore i gore, da ona nije mogla više. I jednog dana, pošto se groblje ispraznilo, svi prosjaci razišli, a pop seo ispred klisarnice da se odmori

— počeo pop da se jače šali. — Pa je li ti rek’o, kazao: da te voli. Naza, od stida, jedva je odgovarala. — Nije mi to rek’o, ali znam. Hoće me. — I počela da navodi dokaze. — Ete, još od kad ga ja čuvam, ranim.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Gosa mu je bio veliki bogomoljac, a Ljuba, kad ga je shvatio, nije ni jedno jutrenje prenebregao. U dućanu bio je okreten, mušterije brzo je posluživao, ali je i doterao do toga da su

Kao šegrt, kada je poslat bio kakvoj mušteriji po dug, donde se nije kući vratio dok nije sve ili bar nešto od duga svom gospodaru poneo.

Kao šegrt, kada je poslat bio kakvoj mušteriji po dug, donde se nije kući vratio dok nije sve ili bar nešto od duga svom gospodaru poneo.

Plakao je pred dužnikom dovde dok mu nije pružio novac sa: „Na, nek te đavo nosi!” Za vreme celog šegrtovanja samo je jedanput bio bijen, i to što je gospodarov

Išao je često po vašarima. Tu je iskusio svu romantiku trgovačkog života. Zima, vrućina, žeđ — ništa to njega nije ženiralo; ne jedanput je na vašaru bivakirao i na vlažnom vremenu pod kolima spavao.

On je hteo još nauke u svetu da profitira. Žao mu je što nije video Medinu trgovačkih kalfa, „Belu lađu” u Pešti, i onde koje doba romantično proveo; žao mu je što ne može koje

U matere je ostalo nešto imanja; daće se valjda s njim što činiti. Ljuba, ako i nije u svemu ne znam do kakvog savršenstva doterao, ipak je mnogo znao, više nego ma koji grk u njegovom mestu.

Ne jedanput je snevao kako mu grdne bolozanke žitom napunjene po Dunavu plove; no na javi je uvek štetovao, jer nije imao novaca u hranu da uloži. Ono malo što je ulagao nije mu toliko donosilo da može sebe i kuću izdržavati.

Ono malo što je ulagao nije mu toliko donosilo da može sebe i kuću izdržavati. Od imanja materinog sve se više i više ronilo.

I sam Ljuba priznavao je tu svoju slabost, ali opet nije se mogao uzdržati, pa ma koliko da su govorili da je kartaš.

Ljuba je sve to uvideo, pa gleda da se kakogod oženi. U njegovoj varošici nije bilo mogućno, jer što je bolje, nisu hteli dati za njega, loše opet on nije hteo.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

nešto komentarisalo, predviđalo, prepiralo i nagađalo o daljem razvoju užasno neprijatne stvari, i ako se baš ništa nije znalo o besu i smerovima onih slepih i nevidljivih sila, od kojih je onaj razvoj događaja dalje morao zavisiti.

— Pa lepo, a ko kaže da je kidnuo? — Ovaj ovde gospodin video ga lično. — Gde ta video i ko je taj, Boga mu nije to mala stvar. — Ko sam da sam.

— Kako čekajte? Kako nismo propali? Kako to govorite kao dete? Zar nam nije bilo dosta? Zar nije suviše bilo? Zar nismo umorni, baldisali. zar nismo satrveni?

— Kako čekajte? Kako nismo propali? Kako to govorite kao dete? Zar nam nije bilo dosta? Zar nije suviše bilo? Zar nismo umorni, baldisali. zar nismo satrveni? Zar se u bugarskom ratu nismo bosi borili?

zar nismo satrveni? Zar se u bugarskom ratu nismo bosi borili? Recite, ajd' odgovorite mi. Zar oružje nije propalo od upotrebe? Zar topovske cevi nisu izolučene? Pitajte artiljeriske oficire. Zar nije bilo kolere?

Zar oružje nije propalo od upotrebe? Zar topovske cevi nisu izolučene? Pitajte artiljeriske oficire. Zar nije bilo kolere? Zar imamo municije, sanitetskog materijala i novaca i morala i stoke i odela? Pojmite po Bogu.

Zar imamo municije, sanitetskog materijala i novaca i morala i stoke i odela? Pojmite po Bogu. Zar nije druga stvar boriti se s carevinom?

— O Boga mu.... — Savski most tek što nije odletio u vazduh. — I još Putnika zadržali pa u đeneralštabu pogubili glave. — A i vlada noćas kida u Niš.

— Podrum, podrum. Hihihi... Hihihi. Pa se novinar žurno gubi iz gomile. — Podrum nego šta, nije to smešno. Nećemo u šake vatati one kufere s Bežanije.

ruši kuća sazidana do samoga krova, najednom obamro u nekoj strašnoj, ukočenoj i malaksaloj uzetosti, dok se postepeno nije povratio da oseti jednu jedinu strast: jednu mutnu i krvavu mržnju na sve i protiv svega oko sebe.

Taj plan bio je prost i izvodljiv: svršiti s ispitima i oženiti se. I u tome nije ni bilo kakvih god teškoća: pregrmeo je bio svoje najteže ispite i veridba je nedavno bila obavljena.

Afrika

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Dale se produžava dakar, kosmopolitsko pristanište na obalama Afrike. „Ne, ovo nije još vaš prvi dodir sa Afrikom. Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike.

„Ne, ovo nije još vaš prvi dodir sa Afrikom. Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike. Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće.

„Ne, ovo nije još vaš prvi dodir sa Afrikom. Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike. Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće.

„Dakar nije Afrika!“ ponavlja moj prijatelj, koji mi tako zabranjuje da se oduševljavam ovim urođenicima što su tu kao predstavnici

Ne, Dakar nije još Afrika, nije sasvim, nije nikako za moga prijatelja, koji je poznaje divlju, kakvu mi je obećava, ali za mene ovo je

Ne, Dakar nije još Afrika, nije sasvim, nije nikako za moga prijatelja, koji je poznaje divlju, kakvu mi je obećava, ali za mene ovo je ipak ono što

Ne, Dakar nije još Afrika, nije sasvim, nije nikako za moga prijatelja, koji je poznaje divlju, kakvu mi je obećava, ali za mene ovo je ipak ono što nisam nikada

Vraćamo se na brod da večeramo i da nastavimo put na jug. Sav ugalj nije još ni posle večere ukrcan. Nalazimo se i dale blizu pristaništa, nepomični na pučini.

Poznata je jedinstvena upečatljivost crnačkog mozga, koji inače nije sposoban ni za kakav analitički ili deduktivni napor.

Bregovi ostrva, ogledajući se u vodi još obasjanoj suncem, koje samo što nije potpuno zašlo, behu obrasli travom i visokim žbunjem, ne sasvim čestim palmama u podnožju i češćim na vrhovima.

Sve bi bilo skoro irealno, i tako bi ostalo i u uspomeni, da jedno jedino ostrvo, najmanje, nije se odjednom sasvim približilo brodu, još zeleno, još konkretno u ovoj večri, iako potpuno u skladu sa svojim

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

JUCA: Kad ste me prosili, vi niste tako govorili. JANjA: Što sum govorio? da ti držim u lutku, da ti pravim maska. Nije dosta kad ti zovim: dušo Juco; kad ti kažim: pili moje? JUCA: Otkako sam se u kuću.

JANjA: E, to je lepo reč, to je lepo slovo! Odi da ti polubim. JUCA: Nije samo dosta ustma ljubiti, nego treba muž da pazi šta mu žena zakteva, pak da joj čini po volji.

Filosof, more, slavno grečesko diogen sedio u buru i išo bez čizmu. JUCA: Valjda nije imao za šta da kupi? JANjA: O, hondrokefalos!

JUCA: Taj diogen, može biti, da nije bio oženjen, pa je mogao činiti što je god hoteo; no ja sam vaša žena. Ja neću da se smeje svet od mene, nego da mi

JUCA: Ja ne znam. JANjA: Ne znaš, škilji! A ko e šuškio na moja vrata? JUCA: Zaboga, u sobi nije bilo nikoga! JANjA: Nikoga, prokleto kost, samo tebe! Nemaš tvoja kujna, kao gazdarica, nego da si skitaš po sobu?

Gdi metiš, izgubiš; di radiš, imaš šteta, e, de! Ovakva vremena, otkad je svetu, nije bilo. MIŠIĆ: He, he, he! Ne bojte se. Nećete propasti, kad niste dosad propali. Ta vi znate štediti!

JANjA: Kirije imon! da si ausšpilui? MIŠIĆ: Jest, i to, po mom mnjeniju, nije ništa rđavo. On je uredio deset hiljada losa, po forintu srebra: deset hiljada forinata.

Ne može vam niko oteti. JANjA: Vidiš alopu! Da ne daim, da dođi notarius mlogo puta, i kad nije kir Janju kući, da si unterhaltui, a Janja da plati. JUCA Znate li kako ćete učiniti da ne platite?

(Trči.) Ubiem si! (Zavjesa pada.) DJEJSTVO DRUGO POZORIJE 1. JUCA, (malo zašim) KATICA JUCA: Ovo čudo jošt niko nije vidio; onde se ciganiše i štedi gdi je najveća opasnost.

Moja draga, kad nemam muža po volji, bar da se po volji nosim. On da nije uzeo oficirsku kćer. KATICA: Nemojte, slatka mamice! Vidite, otkad nisam i ja aljinu promenula, pak ne protestiram.

Eto, jedva sam ga naterala da te da učiti gitar, a i to ne bi učinio da nisi gitar na poklon dobila, i da mu nije gitar-majstor dužan, od koga inače ne može da se naplati.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

70 V IŠAO JE TAKO U VAROŠ U KOJU NIJE BIO POŠAO 88 VI BELI ZEC I CRNI AJGIR NA PUTU 102 VII NEĆE VIŠE VIDETI SVOJU PLANINSKU SERVIJU 139 VIII PO SEĆANjU SE

Hteli su da se iz Austrije odsele, u Rusiju. Grad Temišvar, iako se zvao grad na Tamišu, nije bio na Tamišu, nego na njegovoj pritoci, Begeju, upravo na barama Begeja.

On je bio jako naklonjen tim svojim vojnicima. A selo Mahala, gde su se bile smestile njihove porodice, i nije imalo izgled pravog sela. Nije nimalo ličilo na sliku Temišvara.

A selo Mahala, gde su se bile smestile njihove porodice, i nije imalo izgled pravog sela. Nije nimalo ličilo na sliku Temišvara.

Ali u Vijeni nisu slušali Engelshofena. Smatralo se da on nije uspeo da nametne podunavskim pukovima uniforme, koje Austrija zavodi, a da nije uspeo ni da ih natera da svoje mrtve,

Smatralo se da on nije uspeo da nametne podunavskim pukovima uniforme, koje Austrija zavodi, a da nije uspeo ni da ih natera da svoje mrtve, kroz varoš, ne nose otkrivene, do groblja. Niti da ušore svoja sela.

Nosio je kiku, srebrokosu. A na nos je stalno dizao naočali, kao da ih oblači i svlači. Nije propustio nikoga da prvo, kroz naočali, pogleda.

Iako je Engelshofenu bilo javljeno o dolasku oberkrigskomisara, starac nije smatrao da treba da ga dočeka, nego mu je poručio da izvoli gore, na treći sprat, kod njega.

Engelshofen ga je dočekao sedeći i nije ustajao. Feldmaršal‑lajtnant je bio bez kaputa, u prostoj, švapskoj, košulji, pušeći na dug, švapski kamiš.

U sobi Engelshofena nije bilo ničega sem jedne sablje konjanika i nekih zarđalih, ogromnih, ključeva. Na okrečenim, debelim, zidovima bilo je puno

Pošto ga je feldmaršal‑lajtnant dočekao tako, ni Garsuli nije imao obzira prema njemu i predade mu pisma kao s neba pa u rebra.

Teodosije - ŽITIJA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Predlažemo reč o mužu, ne pišući o njemu ono što nije, ni da ga mnogim pohvalama više ukorimo nego pohvalimo; već, ako i ono što jeste jedva mognemo izjasniti — bićemo

A i ova nije ni po čemu zaostajala u vrlinama za mužem svojim. Rodiše im se sinovi i kćeri, koje prosvetliše božastvenim krštenjem,

I ovoje bio početak neiskazanih Božjih sudova, da kao posle životom, tako najppe y rođenju bude čudesno dete, jer to nije ni bilo samo delo ljudske prirode, nego i zapovest svesilnoga Boga, koji pobeđuje zakon prirode kako xoće.

Obradovaše se dušom veoma i proslaviše Boga, koji nije prezreo moljenja njihova. Posle malo vremena porodiše ga vodom i Duhom, prosvetlivši ga božastevnim krštenjem, i dadoše mu

i veselje i sve što je ljudsko na zemlji sujetno i nestvarno, desnoga puta se dohvati pa se bavljaše proučavanjem knjiga, i nije se lenio da u crkvi na svima službama stoji.

I smatrahu kao da nije od njih rođen, već da je zaista od Boga dan. Kada je došao do sedamnaeste godine uzrasta svoga, roditelji njegovi

Rekoše: — Da se ne šali s nama i da se nije ka ocu vratio? A potražiše i monaha koji je bio s njim i ostale njegove sluge; i ni njih ne našavši, govorahu: — Kakav

Došavši k sebi, razumedoše da ga niko drugi nije odveo nego onaj Rus monah, govorahu, u Svetu Goru, jer su još otpre znali za njegovu žudnu da tamo ode.

i pošto je vojvodu s blagorodnima ljubazno počastio, odmah napisa pismo protu Svete Gore, govoreći: „Pošto stvar nije obična kada se ovo traži, prosim i toplo molim tvoju prepodobnost, nemoj prezreti ove molbe.

I videše ga u manastiru gde hoda s nepostriženim vlasima i s mekim haljinama, jer su ga stigli brzo goneći, a nije ni strahovao da će ga hteti goniti do unutar Svete Gore; ali bol roditelja, a ujedno i moć, i ovo mogade.

A on: — Ne, gospodaru moj, ne počinji takve molbe ka meni, tvome rabu, što mi nije lako učiniti. .Jer vladar moj, Tvoj otac, smatrajući me za verna poslao me je radi ovoga.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Ipak je ovaj problem izuzetno težak, poneki bi rekli nesavladiv. Zar tuđa duša nije često za nas potpuna zagonetka? Zar nije čovek za čoveka jedna od tajni u koju se može najteže prodreti?

Zar tuđa duša nije često za nas potpuna zagonetka? Zar nije čovek za čoveka jedna od tajni u koju se može najteže prodreti?

Zbog toga naučni duhovi pokazuju na ovom poslu skepticizam koji je uopšte opravdan. Međutim, iako je posao težak, nije mogućno da se čovek ne interesuje studijama koje mogu tako jasno da osvetle naravi i ponašanje naroda i njihovih raznih

licu mesta, daje više tačnijih rezultata u balkanskim zemljama nego u zapadnoj Evropi, jer južnoslovensko stanovništvo nije obrađeno, modifikovano i postalo gotovo jednoliko pod uticajem civilizacije.

Metoda indirektnog promatranja nije potpuno odvojena od metode direktnog promatranja. One se mahom ne mogu jedna od druge odvojiti.

Klasifikacija Južnih Slovena, koju pokušavamo dati, nije lingvistička klasifikacija. Ona treba da se osniva na svima psihičkim osobinama.

Ova osećanja, gotovo nesvesna, često su uzrok raznolikog načina mišljenja i delanja. Dosad se nije uspelo da se ove nijanse pohvataju sa dovoljno tačnosti.

Mesto štokavskim i čakavskim Slovenci govore kajkavskim dijalektom. Ali ovaj dijalekat nije svojstven samo Slovencima.

Ali ime „jugoslovenstvo“ zadugo nije prodrlo u narodne mase i upotrebljavalo se samo u književnim, naučnim i umetničkim krugovima.

Zatim je počela poslednja faza ovoga razvitka, faza politička. Sve balkansko stanovništvo doseljeno u AustroUgarsku nije nikada zaboravilo svoje sunarodnike, zaostale u „zemlji matici“: interesovalo se za sve događaje na Balkanu; mnogi su

Oslobođenje Srbije (1804—1815) probudilo je šire nade. Nova srpska država nije se, kao srednjovekovna Raška, stvorila u središtu Balkanskog poluostrva.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Ko li je taj čiča koji razgovara s jednim običnim džakom? Da možda nije lud ili pijan? Hajde da ga čujemo. — Ehe-he, sad ti se smrklo, gospodine moj!

Džak Tošo na te riječi samo pokajnički mijauknu. Hop, sad znamo tajnu. Zavezani džak nije ni gospodin, ni svinja, ni razbojnik, već se u džaku nalazi neki mačak, a taj zlosrećni mačak...

Probao sam svakako da koju ribu namamim da izađe na kopno, ali mi to nije pošlo za nogom. Zvao sam ih da im nešto prišapćem na uvo, obećavao sam im i slaninu, kobasicu i mnoge stvari kojih ni

Jao-mijao, alaj si nepravedan, dragi moj čiča! Ko krao? Ja? Vjerujte mi, nikad mi krađa ni na um nije padala. Ja samo priđem komadu slanine, dodirnem ga brkom i — hop! njega nestane. Šta se s njim desi, nek sam đavo zna.

Trišin mlin bio je tako daleko od sela, na samom ulazu u mračni gorski klanac, da tamo čak ni podne nije dolazilo. Kad bi bilo vrijeme ručku, a to su i čiča i mačak znali po nepogrešivom satu — trbuhu, starac bi samo rekao:

Ako vam ni ovo nije dovoljno za prepoznavanje, onda vam dajemo i ovaj opis i oznake: Mačak Tošo u djetinjstvu bio je vrlo malen, što zna i

Čuh samo kako nešto bućnu u vodu. Vjerovatno su oba skočila u rijeku. Smijao sam se i smijao dok me trbuh nije zabolio, a tek onda se nešto dosjetih i počeh sam sebe da grdim: — Tošo, pseto jedno glupo, zašto miševe nisi pustio

Znam, pričaju o skoroj kiši. I ja počeh da drijemam, ali evo ljudskih koraka! Ko li je to? Znam samo toliko da nije moj čiča Trišo. Njegove korake i odviše dobro poznajem. — Eh, šta li je sad ovo?

Mladog lava prodajem, divno lavlje mače! Nije veći od lakta, a već se penje po drveću, lovi ptice, miševe i zelembaće, na krovu djecu gleda.

Najprije načini toliku rupu da se mogao on sam izvući, a onda uze da dalje grize džak, sve dok se nije načinio toliki otvor da je i mačak Tošo mogao provući svoju veliku glavu i konačno se sasvim izvući napolje, pod prve

To su razgovarali miši. — Hej, Slaninko, šta ono tapka po kući? — čuo se jedan zabrinuti glasić. — Da nije slučajno mačak? — E, moj Brašnove, vidi se da nemaš iskustva — odgovori mu Slaninko.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

vrti Sve dok mu glava ne otpadne SVADBE Svako svuče svoju kožu Svako otkrije svoje sazvežđe Koje noć nikad videlo nije Svako svoju kožu kamenjem napuni Svako sa njom zaigra Obasjan sopstvenim zvezdama Ko do zore ne zastane Ko ne trepne

namignuli jedni drugima SAN BELUTKA Ruka se iz zemlje javila U vazduh hitnula belutak Gde je belutak Na zemlju se nije vratio Na nebo se nije popeo Šta je s belutkom Jesu li ga visine pojele Je li se u pticu pretvorio Eno belutka Ostao

BELUTKA Ruka se iz zemlje javila U vazduh hitnula belutak Gde je belutak Na zemlju se nije vratio Na nebo se nije popeo Šta je s belutkom Jesu li ga visine pojele Je li se u pticu pretvorio Eno belutka Ostao je tvrdoglav u sebi Ni

je u sebi U rođenom telu Izišao je Sakrio se od sebe Sakrio u svoju senku TAJNA BELUTKA Ispunio je sebe sobom Da se nije tvrdog mesa svog prejeo Da mu nije zlo Pitaj ga ne boj se Hleba ne ište Skamenjen je u blaženom grču Da nije možda

se od sebe Sakrio u svoju senku TAJNA BELUTKA Ispunio je sebe sobom Da se nije tvrdog mesa svog prejeo Da mu nije zlo Pitaj ga ne boj se Hleba ne ište Skamenjen je u blaženom grču Da nije možda trudan Da li će roditi kamen Da li

se nije tvrdog mesa svog prejeo Da mu nije zlo Pitaj ga ne boj se Hleba ne ište Skamenjen je u blaženom grču Da nije možda trudan Da li će roditi kamen Da li zver da li munju Pitaj ga do mile volje Ne nadaj se odgovoru Nadaj se samo

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

ZNALE 7 TUŽICA JEDNOG ZMAJA 8 BILO JE PROLEĆE MESEC MAJ 9 ZAPIS O PARADNOJ AŽDAJI 11 ŽURKATA NA AKREPITE 12 KAD AŽDAJA NIJE U DOBROM STANjU 14 SEĆANjE NA ASPIDU KOSANU 15 BABA ROGA 16 AŽDAJA SVOM ČEDU TEPA 17 JEDNOG ZMAJA KRAJA 18 JOŠ NAM SAMO

ŠTA JEDE MALA ALA Mala ala može da smaže iz cuga maltene pola Malog Mokrog Luga. Nije retkost videti alinog klinju kako se prikrada Malom Lošinju.

Nikome ništa nije rekla, pošto je bila seoskog porekla. Dokoličeći tako po gradu uvrstila se u paradu. Dok je svečana muzika

Taj u stvari može i da krepa dok ulovi sledećeg akrepa. KAD AŽDAJA NIJE U DOBROM STANjU Kad aždaja nije u dobrom stanju treba se odmah pobrinuti za nju, pa ili je poslati u Vrnjačku Banju,

Taj u stvari može i da krepa dok ulovi sledećeg akrepa. KAD AŽDAJA NIJE U DOBROM STANjU Kad aždaja nije u dobrom stanju treba se odmah pobrinuti za nju, pa ili je poslati u Vrnjačku Banju, ili joj odseći glavu na panju.

Jednoga dana stao je na ob, rešen da više ne živi ko rob. Pa skoči u reku, i već tome sl, a nije znao uopšte da pl. Fotograf stiže, i namesti blend, Zmaj reče i to beše.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

II PAVLE, I AGENT PAVLE: Ako se ne varam, vi ste iz Uprave grada? I AGENT (nemarno): Stvar, doduše, nije tako tragična, ali moja žena, u prvome uzbuđenju, odmah je pozvala policiju. (Spazi Rinu na vratima.

Iz nje je, vidi se, ukraden jedan deo pisama. I AGENT: Znači, dakle, da nije koristoljublje po sredi. Utoliko pre ne bih mogao reći da je provalnik došao spolja. Imate li mlađe u kući?

PAVLE i RINA (ćute). I AGENT: Sve što se može konstatovati to je: da ovo obijanje nije iz koristoljublja i da provalnik nije došao spolja; on je u kući. Ja mislim da u dalje konstatacije ne treba ulaziti.

I AGENT: Sve što se može konstatovati to je: da ovo obijanje nije iz koristoljublja i da provalnik nije došao spolja; on je u kući. Ja mislim da u dalje konstatacije ne treba ulaziti. Ja vas molim da me oslobodite.

Da niste nezadovoljni platom? ALjOŠA: Ah, ne, gospodine! PAVLE: Da vam nije težak posao? ALjOŠA: Ne, ne, ne! PAVLE: Dakle, šta je?

LjUBOMIR: Pa... ipak. Možda sve to nije tako, možda su vam samo zli ljudi došapnuli ružne stvari! PAVLE: Da, došapnuli su, to je istina, i ja sam preko tih

Bojim se, potvrdiće se moje slutnje, a to bi bilo užasno. To bi bilo porazno. Bojim se, bojim se istine; nije li zar bolje pobeći od istine? Dovoljno je već težak udar što znam da me vara! (Bori se.

PAVLE: Ako ti misliš da je to otvoren razgovor što ćeš mi učiniti priznanje, onda se varaš. Meni tvoje priznanje nije potrebno. NOVAKOVIĆ: Ne priznanje, ali možda opravdanje. PAVLE: Zar nevaljalstvo ima pravdanja?

Nikakav oblačak; hoću da mi je sve vedro. NOVAKOVIĆ: U srećnom braku uvek je vedro. RINA: No, a zar naš brak nije srećan! Imaš li da mi prebaciš što? NOVAKOVIĆ (brani se odlučno): Ali ne! RINA (ljubi ga): No, pa onda razvedri se.

NOVAKOVIĆ (brani se odlučno): Ali ne! RINA (ljubi ga): No, pa onda razvedri se. NOVAKOVIĆ: To nije ništa, sitnica, ne vredi ni govora. RINA: Dakle, ipak nešto? NOVAKOVIĆ: Da, ali beznačajna sitnica.

RINA (grleći ga, slatko se smeje): Bože moj! Bože moj! Nikad mi nije ni na kraj pameti palo, a ništa lakše... (Zvoni.) Zbilja, nikad mi nije ni na pamet palo.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

On bi to progutao. Takvi kao on u stanju su da progutaju i bodljikaviju ribu, ali meni se nije dalo da izigravam sveca. - Ta knjiga je namerno pala! - rekao sam. - Ti si lud!

- Ta knjiga je namerno pala! - rekao sam. - Ti si lud! - viknuo je, ali tu nije moglo biti iznenađenja: to da sam lud, i da je dobra trećina moje porodice luda, slušam bar triput dnevno.

- Nije mi bilo potrebno. Bacio sam je! - zavukao sam se u klupu i seo pokušavajući da u ono šugavo pola metra uguram noge, a d

Moja majka tvrdi da je i ona, jednom ranije želela da ode, ali nije otišla, jer svi mi sa šesnaest godina želimo tako nešto, pa posle zaboravimo i ne odemo. Ja ću otići.

Da nije za vreme rata odletela u nebo, poslala bi svoj izveštaj ljudima, anđelima i đavolima i jevrejska sinagoga. Ćutanje sinago

jer sam već bio u hodniku punom bioloških eksponata i mirisa prašine koja se ni za četrdeset i pet minuta mirovanja nije uspela da slegne. Naslonih čelo na prozorsko okno i zatvorih oči.

U dvorištu je osmi osmoletke izvodio ritmičke vežbe i fiskulturnikovo: „ ...ena, dva” uskoro bi me uvezlo u san da nije bilo jarećih glava devojčica koje su nogama izvodile nešto kao balet, a pogledi im bili prikucani za ogradu od

- Nije potrebno da govoriš kod kuće o tome, znaš. - Znam. Tata će te ubiti kad dođe! - Skupila je usta, a oči su joj postale

Za sestru koja je to samo upola (njena majka nije i moja majka, ali je zato moj otac i njen, što je očigledno po dužini naših nogu i crvenilu kose i pega!

) to je gotovo neverovatno, ali činjenica je da Vesna deli i kolače i batine sa mnom. Ponekad neku svoju tajnu. Ta nije ništa naročito. Reč je obično o tu ili tamo dignutom cveću ili jabukama. - Na!

Ono koje je nailazilo nije nudilo bogzna kakva ushićenja. Ja bar nisam video da nudi, a ako nešto ne vidite, ono i ne postoji za vas.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Pa to čudoredno „sortiranje”, da čovek sve što pomisli odmah dobiti može. Ni sam praotac Poje na svom brodu nije bio tako „sortiran”. Tek ako bi u Vidinu ili Pirotu takovo što video.

Najpre je počeo učiti trgovinu, pa onda je postao „tabak”, zato se tako izmešano nosi. Tabakluk nije mu dobro išao, počeo je trgovati, i to srećno.

Kad je „paradno” bio obučen, ceo izgled mu je bio za ciganskog vojvodu, što nije zameriti, jer te vojvode redovno impozantno izgledaju, pa kao oni, i gospodar Sofra, nosio je debeo, poduži, gore jako

Gospođa Sofija, ili Soka Kirićka, više nije mlada, ima veliku decu, pa je još i sad lepa; kao mlada, morala je biti baš lepota.

Pogodio ga je sasvim, samo nije trebalo da je u „svoj“ veličini; mora da je slikao parodiju. Bolje da ga je dopola slikao onako kao »Büste«, jer

Gospođa Soka namalana je u polovini veličine; nije nužno bilo u celoj, jer je bila mnogo veća od gospodara Sofre. Zelene fine svilene haljine, dugačke kožne žute

II Gospodar Sofra, mada se već obogatio, zato opet uvek je dućan i mehanu držao. Nije hteo dalje od svog izvora. Kalfe nije imao, držao je samo jednog šegrta, a kad je mnogo mušterija ili gostiju bilo,

Nije hteo dalje od svog izvora. Kalfe nije imao, držao je samo jednog šegrta, a kad je mnogo mušterija ili gostiju bilo, morali su svi pomagati, i sama služavka,

Isail, ili Isa Čamčić, bio je osobita šaljivčina, a gospodar Sofra voleo je šalu, i rekao je i primao je, nije bio mrgoda. Isu Čamčića je od sviju najvoleo.

Duhom pretežniji od gospodara Sofre. Dece nije imao; on sam sobom i ženom može živeti. A bio je te naravi da je ceo svet držao za komediju, i lozinka života mu je

Rado se družio sa onima od kojih je bio duhom pretežniji, a da s njima lakše šalu zbija. Nije se nosio kao gospodar Sofra. Premda je u poslen dan i on nosio „jankl“ od manšestra, ali pokraj toga pontalone i kapu.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

I PROLAZNIMA, KAO DIM, POSLE BITAKA 52 VI PROŠLOST JE GROZAN, MUTAN BEZDAN, ŠTO U TAJ SUMRAK ODE, NE POSTOJI VIŠE I NIJE NIKAD NI POSTOJALO 65 VII TUMARALI SU, KAO MUVE BEZ GLAVE; JELI SU, PILI SU, SPAVALI SU, DA NAJPOSLE TRČEĆIM KORAKOM

Ležao je u mraku širom otvorenih očiju, začuđen, i drhćući od hladnoće. Nije više sanjao. Poj petlova i lavež pasa čuo je. Žena, koja mu je bila zaspala na ruci, disala mu je na grudi.

markiza Askanija Gvadanji, zapovednika grada Oseka, da opremi trista biranih vojnika za polazak u rat na Francusku, ona nije prestajala lelekati.

Podbulih očiju od plača, sva oronula od užasa, u trećem mesecu bremenitosti, ona se nije dala odvojiti od njega. Lepotica na glasu, prolepšala se još više, u prvoj godini braka.

I kao da je to bio jedan drugi svet, tamo se nije ništa događalo. Ovde, nad njim, graktale su vrane, dole, pod njim, svetlucale su široke tame i svetlosti vode.

dva Ciganina, skoro sasvim gola, sa konopljom na grudima, pokušavahu da oglođu nekoliko oprljenih papaka, koje niko nije hteo da ponese.

kir Aranđel je veselo mahao rukama devojčici, starijoj ćerčici, koju je bio doveo da isprati oca, a koju sluga nikako nije spuštao na zemlju.

Braća su se bila dogovorila da prevare ženu pri oproštaju, jer stariji nije hteo da vidi ono što je bila u stanju da učini, u tom poslednjem trenutku.

Tu je bilo poslednje prenoćište ljudi, pre ukrcavanja u čamce, iz kojih više nije bilo izlaska do Varadina. Tu je i ona došla da provede poslednju noć sa mužem.

Ništa nije bio zaboravio. Milujući ćerčicu, naredi da se vozi lagano, i kao neki ostareo medved, sav nakinđuren, poče u kolima

Dete koje nije dobijalo na svako pitanje odgovora, ponavljalo ih je, izmučeno, po sto puta, trzajući ga za uši, za nakit, za brke.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

’ Koga tu večer snije, onaj će joj biti suđenik.“¹² Devojci koja čezne za udajom svakako nije svejedno ni to kakvog će društvenog statusa biti njen budući muž (siromašan ili bogat, udovac ili momak, star ili mlad,

„ Tim mlekom zakuvaju kolač i nađu mače koje nije progledalo pa njegovom šapom zamese, i taj se kolač da momku da pojede.

“²⁵ Nije, inače, uvek lako izvršiti ono što stoji u receptu za ljubavne čini. Tako, na primer, u Skopskoj kotlini preporučuje se

“) JEZIK I LOGIKA LjUBAVNE MAGIJE Ljubavna magija nije nikakav skup proizvoljno izabranih, bizarnih postupaka, nego predstavlja jedan sistem veoma precizno kodifikovanih

bizarnih postupaka, nego predstavlja jedan sistem veoma precizno kodifikovanih simboličkih akcija u kojem ništa nije slučajno: ni vreme, ni mesto izvođenja, kao ni postupci i sredstva.

Ni ovo nije slučajno: ovi dani u nedelji i veče predstavljaju „nečisto“ vreme koje je upravo stoga pogodno za opštenje sa demonskim

Sa dušom se rastavio, sa mnom se sastavio.“ Ljubavna magija, videli smo, često nije bezopasna: njen cilj je da postupcima privoli na ljubav željenu osobu ili — da joj donese ludilo (čak i smrt)!

“³⁸ Ali krajnji smisao magijskog opčinjavanja momka i udaje jeste — porod. Čak i devojka koja se udala nije u potpunosti ostvarila svoj cilj, odnosno nije dobila priznanje svoje društvene zajednice sve do onog trenutka kada je

Čak i devojka koja se udala nije u potpunosti ostvarila svoj cilj, odnosno nije dobila priznanje svoje društvene zajednice sve do onog trenutka kada je postala majka.

U istom kraju Srbije „neke žene paze, pa kad im mužu nije do snošaja, one ga silom neteraju, i drže ga za desno uvo i govore: ’Zadrža, zakači! Zadrža, zakači! 3adrža, zakači!

Izbor ovih sredstava, videćemo, nije nimalo slučajan, odnosno u njihovom odabiru ima izvesnog sistema. Od predmeta, kao što smo već videli, najviše se

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

O SIROTOJ KUDELjNICI U oblastima zemlje carske ni za jednu stvar, nijednog dana, nasilja da nije nikome, i sirota kudeljnica da je slobodna i poštovana.

molim za jeres što se širi u predelima carstva tvojega da svet tek od nje postoji, za jeretika što tvrdi da pre njega Nije bilo požara ni vulkana, ni mesečina, ni sunaca, ni injem posutih šuma, ni snega, da istorije reke tek od juče pene se i

Za velmože koje govore da za Uroša nije bilo gospodstva, ni zlatnih kondira, ni manastira. Za ljude kratkovide i uskogrude.

Za mladoga koji misli da čovečanstvo, da lepota koju mu oči vide, nastaje kad on je na svet nastô, da niko nije voleo slično, da velika svetkovina ljudskog života tek s tim posta. Za svačije mišljenje detinjasto i jeretično.

Za čoveka koga živa sahrane pa nije ni na zemlji ni u njenoj tami i memli. Za viteza kome su ruku ljubile majke i koga su blagosiljali starci dokle ne

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Ponekad nam je žao što smo već pročitali sve lepe knjige koje volimo. Zašto Čehov nije napisao još stotinak svojih divnih priča?

Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer. koga sve nije dodirivao. odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper!

Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer. koga sve nije dodirivao. odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper! Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje.

Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormare — nije ga nigde bilo! Odnela ga neka Ciganka, sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku.

Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše »Istorija«.

čizmu u prozor, i kako je sveti Nikola, verovali ili ne, čak i za vreme rata ostavljao razne stvari u tu čizmu. Nije to bilo bogzna šta; poneki potpuno okamenjeni medenjak preostao odnekud još od pre rata, »vodene« bojice iz, takođe

Rečju, živeo sam potpuno bez ideala, sve dok Božić-Bata nije uspeo da se prebaci u ilegalnost i uzme konspirativno ime: Deda-Mraz!

U redu, nemam ništa protiv Deda-Mraza, ali nije mi nekako imponovao: mislim, nije se uopšte izlagao opasnostima dok nam je delio knjižicu Arkadija Gajdara Timur i

U redu, nemam ništa protiv Deda-Mraza, ali nije mi nekako imponovao: mislim, nije se uopšte izlagao opasnostima dok nam je delio knjižicu Arkadija Gajdara Timur i njegova četa (izdanje NOPOK — Novo

prozor, kao, tobože, deda-Mraz, uzalud sam gutao baterijske lampe da postignem onu čarobnu unutrašnju svetlost — ništa nije vredelo! Božić-Bata, Sveti Nikola i Deda-Mraz su raskrinkani. Pitam se koga će sada izmisliti moj ujak?

Pitam se koga će sada izmisliti moj ujak? IGRANjAC Igranke su počele već prvog dana pobede, koja u tom trenutku nije nimalo ličila na onu dobro poznatu damu odevenu u zavesu, sa zastavom, golim grudima i svačim, kako su je docnije

Matavulj, Simo - USKOK

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

?... Šta biti može!?... Da nije utekao mladi princip!?.. Neće biti to, jer alarm dolazi od crnogorskih vrata!.. Odista su Crnogorci udarili!..

U isti mah čuše njima dobro poznati gromki glas pukovnika Knajsta, koji je njekoga grdio. Njeki od građana reče: — Nije pobjegao princip, jer čemu bi se ovdje skupljali? Biće najprije da je crnogorska vojska pod gradom!

smeli s uma, jer se bješe izobičajio ovih pošljednjih godina, u svakojakim mijenama i trzavicama, kad se ni o čem drugom nije moglo misliti do o odbrani! Eto šta je. dakle, slobodno možete narediti da se grad otvori. — Neću!

veseli što pretrpješe samo strah, idući kućama, počeše se šaliti i jedan drugom rugati, tvrdeći svaki za sebe da se nije ni najmanje prepao, da je znao e je njeka glupost tudeška, onoga goropadnog, nemilog, krutog Tudeška Knajsta!

Govorilo se: „Bog sâm zna šta bješe skrivio taj koljenović, kad ga tako uniziše! Zločin kakav doista nije učinio, jer kako bi onda jedan glavnokomandujući s njim razgovarao!?

snuje kako bi umakao; tvrdilo se da njekakvi velikaši, „onamo iz Tudeške“, prerušeni dolaze u Boku da ga oslobode! Nije, dakle, čudo što se toga jutra pomišljalo da je „princip“ utekao!... Općinski glavari vraćahu se zlovoljni.

Korpo de dio, da se jedna soldatina smije ponašati onako prema mene, a i prema vas!? To nije hvala! Da nije bilo mene i drugijeh kao mene, i vas i drugijeh kâ vas, ćaše i danas i dovijeka ovdjena zapovijedati

Korpo de dio, da se jedna soldatina smije ponašati onako prema mene, a i prema vas!? To nije hvala! Da nije bilo mene i drugijeh kao mene, i vas i drugijeh kâ vas, ćaše i danas i dovijeka ovdjena zapovijedati vladika

Ama čuda da nema više Crnogoraca, kao na današnji dan! Od Crnogoraka nije samo pažnju privlačila, nego prosto oči plijenila jedna od onih dviju djevojaka, stasita, prsata, ogrnuta crnom

E, moja banino, davno nije bilo, đe i kad se poznadosmo i sastasmo, đe i kad se evo opet nađosmo! Ali čovjek misli jedno, a bog drugo, a božja je

gunjevi, marame na ženskim glavama, zubuni i košulje lepršaju oko njih, a snažne noge pouzdano kraču gdje ni kozama nije lako!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Kad se venčadu, onda će doći naklonost, ako su pametni, to jest. Nije li tako? MLADOŽENjA: Vi imate pravo. Ali tu mora teško ići, gdi nema poznanstva izdalje. PROVODADžIJA: He, he, he!

Već mi je sramota i u crkvu da idem; a ona se, sirota, iskida od plača. Ne vidiš kako se čisto gubi u licu? Nije šala, sramota od sveta. Njene drugarice udale se vajkada, a ona sirota... OTAC: Ja znam da je tako, ama što ću?

OTAC: Ja znam da je tako, ama što ću? MATI: Šta ne gledaš, zaboga? OTAC: Kako ćeš, kad se ispoganio svet. Nije čestito ni u kuću stupio, a već razbira koliko devojka ima. MATI: Nismo ni mi siromasi u boga.

MATI: To se ne zna tako. OTAC: Dakako, ti druge umeš da pretresaš. MATI: Hej, hej, hej, hej! Sad mi nije do drugoga nego do moje brige. Da mi je da se devojka otisne, kanda bi se rodila.

Najposle vidimo nije vajde; pet, šest stotina forinti više ili manje, što mu drago. MATI: Propada, bogme, gospodaru!

DEVOJKA: O, to ja mrzim! Ne može, znate, čovek ni da se okrene, osobito kad je malo veće društvo. I kod nas nije tako velika, al je opet prilična, i slabo se kad i napuni. UGLED 7. PROVODADžIJA, OTAC I MATI VRAĆAJU SE.

Naumio je, ako bude božija volja, sebi druga tražiti, a i treba da se, to jest, oženi. Bez žene biti, to nije ništa. Istina, njega su mlogi, to jest, nudili, no ja kako poznajem i njega i vas, mislim, to jest, da je za njega

OTAC: Kad je tako, nega Bog blagoslovi. Ajde, ženo! MATI: Oprostite, bogme nismo se nadali pa devojka nije ni prepravna, a i mlada je jošt. PROVODACIJA: E molim vas, samo sreća od Boga i dobar, to jest, život. (Mati odlazi.

Samo neka su od Boga srećni, i neka se paze. MLADOŽENjA: (Novce zaboga!) PROVODADžIJA: Kao što ja momka poznajem, nije lepo da ga u oči falim, a čućete, to jest, i od drugi kako je dobar, vredan i pametan.

MATI: I ja kažem, zašto bi dvaput trošili. PROVODADžIJA: Već za trošak nije, to jest, ništa, nego propada, to jest, kuća. MATI: I to, i to.

DEVOJKA, MATI DEVOJKA: Šta me zovete? MATI: Doveče će ti biti prsten. DEVOJKA: Ala vragu... MATI: Zar ti nije po volji? DEVOJKA: Po volji, kad nema boljega. MATI: Šta ćeš, ćerko, dosta si i sedila. DEVOJKA: Ja znam.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Odgovor na ovo pitanje zahteva svakojaka uprošćavanja, ograničavanja, razdvajanja planova. Dečja književnost nije istovetna sa književnom umetnošću u običnom smislu reči, iako u nju spada; u nju ne idu svi valjani književni tekstovi

iako u nju spada; u nju ne idu svi valjani književni tekstovi dostupni ili preporučljivi deci, o lošim da i ne govorimo; nije dovoljno da su tvorevine dečje književnosti pisane sa ciljem da budu pristupačne detetu-čitaocu, nego se traži da

poseduju samostalnu estetsku vrednost, koja je nesvodiva na uobičajene postupke i propise; bavljenje tematikom detinjstva nije preduslov nastajanja ovakvih dela; najzad, u dečju književnost sigurno ne cpadaju stvari koje pišu sama deca.

(O književnoj vrednosti dečjeg pisanja ne može se ozbiljno govoriti; od svih vunderkinda nije ostala ni stranica koja bi se mogla meriti sa jednom jedinom Floberovom, a Rembo, ipak, nije bio dete.

od svih vunderkinda nije ostala ni stranica koja bi se mogla meriti sa jednom jedinom Floberovom, a Rembo, ipak, nije bio dete.

) Dečju književnost, dakle, valja odeliti od pobrojanih graničnih mogućnosti i područja; ona nije ovo, ne sme biti ono: otrgnuta, na kraju, od svega što je zasenjuje i ugrožava, postaje skoro neuhva- tljiva: teško je

dela nas navode na pomisao da je dečja književnost jedna mogućnost književnog izraza, jedna duhovna pustolovina koja se nije slučaj no dogodila u našem, modernom vremenu.

No kakav god joj značaj pridavali, čini mi se da nije dobro pripisivati joj važnost posebnog žanra. Ono malo dobrih dečjih pesama moglo bi se, za nevolju a i bez nevolje,

U svakom slučaju, pojava je moderna: dečje književnosti, u današnjem smislu reči, u prošlosti nije bilo. Pa i kad se posmatra u širem okviru, kao dečja lektira, koreni joj ne sežu duboko.

Snažan pokret ka oslobađanju čovekove ličnosti, koji se razbuktao u XVIII veku, nije mogao zaobići dečje pitanje. Dete se, po Rusou, rađa čisto, bez rđavih nagona.

Šklovski (1893—l984) ističe: „U vreme kad sam ja bio dete, dečjom se knjigom trgovalo, ali dečje književnosti nije bilo.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takovi ima svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju,

Sve što je bilo dobro, opisaće istorija; ovde se samo predstavljaju strasti i sebičnosti. A da moja namera nije s otim ljagu bacati na narod, nego poučiti ga i osvestiti kako se i u najvećoj stvari umu poroci dovijati, svaki će

ŽUTILOV: Iljen a sabadšag! SVI: Iljen! ŠERBULIĆ: Da živi petnaesti mart! SMRDIĆ: Vivat! ŽUTILOV: Nije slobodno vikati: „vivat“. U slobodi samo ima „iljen“. SVI: Iljen! ŽUTILOV: Nemeš, birger, prostak, jednaka prava imadu.

Sad imamo posla sa praznovanjem slobode. LEPRŠIĆ: Zar vi mislite da Srbin nije sazreo za slobodu? dajte astal, dajte astal pak ćete se diviti. (Dovuče astač nasred sobe, pak se popne na njega.

Kad je Srbin do velikog GAVRILOVIĆ: To nije dobro. LEPRŠIĆ: Madžaronima nije, to verujem; ali pravi rodoljupci drugojače čuvstvuju. ŠERBULIĆ: Svi smo mi Srblji.

Kad je Srbin do velikog GAVRILOVIĆ: To nije dobro. LEPRŠIĆ: Madžaronima nije, to verujem; ali pravi rodoljupci drugojače čuvstvuju. ŠERBULIĆ: Svi smo mi Srblji.

LEPRŠIĆ: Kad Srblji izvojuju slobodu, onda ćemo slaviti. Sad nam nije do toga (Peva.) Ustaj, ustaj, Srbine.... (Pri koncu svake strofe viču ostali.) Živio!... 4.

NANČIKA: Što nisam dosad znala, to ćete mi kazati vi. ŠERBULIĆ: Ja... ja... oprostite, to moj posao nije, nego evo gospodin Lepršić, on je od učenog reda. LEPRŠIĆ da! (Zabunjeno.

NANČIKA: Ako će na kokardama biti arhangel Mihail, to ja ne umem načiniti. ŠERBULIĆ: To nije nužno; samo srpske boje, pa mir. Ja mislim, to je dosta, gospodine Lepršiću.

je to da je vaše ime Šandor, ovoj gospođi Nančika, njenoj kćeri Milčika, a sinu Eden, kad onda, kad ste se vi rodili, nije bilo protokola madžarski?

GAVRILOVIĆ: Šta, izgoreo? ZELENIĆKA (smeši se): Jošte nije, nego samo bukti; no njegov dim osećaju Madžari čak u Buda-Pešti. LEPRŠIĆ: Pravo, gospoja ujna!

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Zbog ratnih prilika potpuno i ilustrovano izdanje nije izišlo 1913, no tek sada, početkom 1914. Ova velika Istorija nove srpske književnosti razlikuje se od školskog izdanja

Jedan posao ovakve vrste i ovolikoga obima, koji se sada prvi put radi u srpskoj nauci i književnosti, nije išao bez velikih teškoća, koje mogu znati samo oni koji su radili slične poslove.

Bibliografija je davana prema ovom shvatanju. Izgledalo mi je da nije potrebno čitaoce upućivati na sve ono što je o jednom piscu pisano — jer u bibliografiji o pojedinim piscima ima i

isključivo crkvenog karaktera, koju su crkveni ljudi u crkvenim idejama pisali za crkvenu upotrebu i za crkvene čitaoce, nije mogla biti od uticaja na jednu književnost novoga, svetovnog doba.

XVI i XVII vek su najgora vremena koja je srpski narod preturio preko glave, i u takvim prilikama nije moglo biti reči o napredovanju književnosti.

Crkveni ludi su sve manje pisali, u štamparijama su se počele štampati crkvene knjige, ali prava književnost nije se mogla stvoriti.

Jedna tako izveštačena i staleška književnost nije imala uslova za stalan opstanak i neprekidno usavršavanje, ni u samom kraju gde se javila, a još manje se mogla preneti

bila u upotrebi, na tu veliku masu srpskoga naroda ta lokalna, staleška, katolička i latinicom pisana književnost nije mogla imati uticaja.

Za tu književnost u Srba se gotovo nije ni znalo, i ako je ko od obrazovanih Srba i poznavao nije je smatrao kao svoju.

Za tu književnost u Srba se gotovo nije ni znalo, i ako je ko od obrazovanih Srba i poznavao nije je smatrao kao svoju.

1794. godine Slavenno-serbskія vъdomosti (br. 74) donele su Pъsnъ Stefana II Nemani, kralя serbskago, koja nije ništa drugo do Pіѕma od kralja Stepana Nemanje iz Razgovora ugodnog naroda ѕlovіnѕkoga.

Milićević, Vuk - Bespuće

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Sa drugog stola zovnu jedan poznanik Gavru Đakovića da igraju bilijara. On mahnu rukom i odbi. Nije osjećao ni najmanje volje za igru. Uze Simplicissimus koji je redovno čitao.

On mahnu rukom i odbi. Nije osjećao ni najmanje volje za igru. Uze Simplicissimus koji je redovno čitao. Nije bio raspoložen za čitanje i baci ga na stranu.

Nije bio raspoložen za čitanje i baci ga na stranu. I kolikogod se trudio da nađe razlog zašto je neraspoložen, nije ga nalazio.

I kolikogod se trudio da nađe razlog zašto je neraspoložen, nije ga nalazio. Nije izgubio na kartama, imao je para, nije se ni s kim posvađao, nije se sjećao da mu se desilo nešto neugodno.

I kolikogod se trudio da nađe razlog zašto je neraspoložen, nije ga nalazio. Nije izgubio na kartama, imao je para, nije se ni s kim posvađao, nije se sjećao da mu se desilo nešto neugodno.

Nije izgubio na kartama, imao je para, nije se ni s kim posvađao, nije se sjećao da mu se desilo nešto neugodno. Osećao je samo u sebi nešto slomljeno, satrveno, tjeskobno; kad se to desilo

samo u sebi nešto slomljeno, satrveno, tjeskobno; kad se to desilo i zašto je došlo tako iznenada, u jednom trenutku, nije znao.

On mu ih dade bez riječi, rekavši da ide malo u Karlovac. Nije ni sam znao zašto ga je slagao. I on sleže ramenima. Svejedno.

To jednolično lupetanje navlačilo mu je drijem na oči, ali mu nije dalo da spava. Gavre Đaković tražio je silom sna da se odmori, da sve zaboravi, da prespava ovaj poznati put gdje zna

Pred osvit, on osjeti još veći umor, očni kapci bijahu mu teški i zapaljeni, duvan mu nije prijao, usta mu bijahu gorka, i olovna malaksalost umrtvljavaše mu cijelo tijelo.

pun modrine i svjetla, uvjerio se da se nalazio u svojoj kući, ponavljao tu riječ, naglašavao je, i ništa se u njemu nije maklo, zaigralo, potreslo.

Sremac, Stevan - PROZA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Zvali su ga Vatra, Jova Vatra, na što se Jova nije baš ni ljutio. »He-he!« trlja Jova zadovoljno ruke. »Vatrica, Vatrica!« popravlja ih Jova i cela varoš ga tako zna.

Oca nismo spomenuli, jer ga, jadnik, nije imao. Davno ga je izgubio. I tu je naš Jovan bio malerozan; došao je na svet dve godine posle očeve smrti, i na taj

a i pri isplaćivanju liferantu, ili već tako nekom, ne bi ni Jova ostao bez iseta, tako da se od toga bakšiša (a ovaj nije redak bio) mogao pristojnije odevati. Bio je tačan, smeran, prava praktikantska duša.

Nigde ga niko od starijih nije video s cigarom u zubima. Uvek je držao cigaru tako da je onaj zapaljeni kraj u rukav okrenuo bio, onako kao što to

To se tako ponavljalo iz godine u godinu nekih desetak petnaest godina — dok se nije najzad dosadilo i šefu i praktikantu Jovi.

naime, da sam sebe na neki način avanzuje i poboljša svoje stanje, tešeći se time da u ovom guravom svetu upravo niko i nije pošten! Vešto je izvodio.

! Da varaš geake i da im obećavaš nešto?! — To nije istina! — brani je Jova. — Kad je to bilo? — More, zar je jedared?

I posle, da je samo to... — E, pa ono treba samo jedan da vikne: Ua! — Nije to, brate Jovane, »Ua!«, nego ti si udario i u neke špekulacije. Znamo mi sve to! Postao si liferant!

— Pa molim te, Jovo, — umiruje ga Toša šef — pa ti to meni, ka’ da sam ja ministar pa te ja otpuštam. Nije me ni pit’o, ako ćeš mi verovati... — Molim te, ja ništa ne kažem, a ti, gospodin-Tošo, samo uživaj!

Aćim odadžija samo zinuo od čuda kad ga je video da puši u kancelariji. — Da nije avanzovao gospodin Jova? — pita odadžija Aćim šefa. — Avanzovao s konja na magarca! — veli šef.

Ovaj je osetio da mu se umalio prihod, ali zadugo nije mogao da uhvati otkuda dolazi to. Kad je doznao, on se iselio od Riste puškara, i mesto jedne stalne i glavne

Radičević, Branko - PESME

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Dole ćemo jako sesti, Al' će da se sladi, Morô bi te, ribo, jesti I da nije gladi.“ Pa je uze, pa njom brže Da primakne k usti, Čun se ljuljnu, on se trže, Ode sanak pusti. (1843, 27. nov.

Tužan ide on na groba De počiva njemu mila, Svaki danak dugo doba Suzā onde lije sila. Ali nije sve do groba Oko suza prolevalo, Jer i nji je blago doba Jedanputa ubrisalo.

Tešku ovu boljeticu Nije jadan preboleo, U lednu je nju grobnicu Sa sobome on odneo. (1844, 12. dek.) SLATKA MISLI!

(1845, mart) ? Nikad nije vito tvoje telo Ruka moja mlada obavila, Ni s' u tvoju usnicu upila Moja usna ikad, čedo belo!

pa sve zlatu bliže — Sad sam blizu — sad je veće stigo, Ala drkćem, al' mi srce bije — Strašni Bože, ta to ona nije.

Ja se streso, stra mi stište grudi, Pa iz teška sanka se probudi. Probudi se, izbavi se strave, Fala, Bože, te nije na jave!

se neba visokoga, Dok je moglo krila svoja laka Nebu dići tamo pod oblaka, Pod nebo se digô tić i sada, Al' veseo nije kô nekada, Gleda dole, reku, vrelo, luga, Drva, žbune, gore i vrleti, Pa mu s' čine do toliko druga, Do toliko

tišina, Začas ode cela luda vreva, Brat na brata opet se osmeva, Pa što bilo, to i bitisalo, Ni na um nam više nije palo, Obojica divno pomireni, Latismo se gore i zeleni, Pograbismo puške, te o ramo, Pa se veri i tamo i amo;

Nebo — zemljo — čuda golemoga! Jednom ovde nije ništa bilo, Do onoga Boga velikoga, Sam on beše, pa mu dotužilo; Da se dakle tužan razveseli, Svet satvori, kâ što

Pa se vinu nebu na visinu, Te pogleda ovaj svet ubavi, Pogleda ga uz duž i širinu, I Bogu je bilo vrlo žao Što ga nije davno već sazdao, Pa gledeći tako sa visine Zaplakô je od velje miline: „Svete krasni, o svete ubavi!

udri, seci, tuci!“ Crnogorci kolju kano vuci. Pa kad vojna tu pogodi zrno, Plače l' ljuba što se nije vrnô? Ne, ne plače crnogorska dika, Već potera vojnova krvnika: „Stan', da t' kažem šta je Crnogorka!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Neka, Zijo... Svak se brani svojim oružjem, a još uvijek nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmijane zore i tužne sutone. Zbogom, dragi moj.

Njegov spektar svodio se na svega četiri osnovne boje, a ono ostalo — to nije ni postojalo ili se svodilo, u najmanju ruku (ako je čiča dobre volje!

), na neki vrlo neodređen opis: „Žuto je, a kao i nije žuto, nego nešto onako — i jest i nije.“ Kako je na ovome našem šarenom svijetu većina stvorenja i predmeta obojena

), na neki vrlo neodređen opis: „Žuto je, a kao i nije žuto, nego nešto onako — i jest i nije.“ Kako je na ovome našem šarenom svijetu većina stvorenja i predmeta obojena „i jest i nije“ bojom, to je s mojim

“ Kako je na ovome našem šarenom svijetu većina stvorenja i predmeta obojena „i jest i nije“ bojom, to je s mojim djedom oko toga uvijek dolazilo do nesporazuma i neprilika.

On je u mirna sunčana jutra zračio tako povjerljivo i umiljato da to nije moglo izmaći čak ni djedovu oku i on bi udobrovoljeno gunđao majući se po dvorištu.

— Bog s tobom, dijete, gdje si to čuo? — Kaže moj djed — odvalih ja samouvjereno. — Nije tačno, vuk nije zelen. — Jeste, zelen je! — neočekivano se uzjogunih ja kao pravi unuk čestitog djeda Rade.

— Bog s tobom, dijete, gdje si to čuo? — Kaže moj djed — odvalih ja samouvjereno. — Nije tačno, vuk nije zelen. — Jeste, zelen je! — neočekivano se uzjogunih ja kao pravi unuk čestitog djeda Rade.

Učiteljica mi priđe sasvim blizu, ljutito uzriki u moje lice i povuče me za uvo. — Kaži ti svome mudrom djedu da to nije istina. Vuk je siv. Siv, zapamti.

Dotle li smo došli? I još reći da vuk nije zelen već nekakav ...hm! E, to ne može tek tako proći. Sjutradan, pušući poput guska, djed je doperjao sa mnom u

! Nije zelen? Pazi ti nje! Ja se s vucima rodio i odrastao, čitavog vijeka s njima muku mučim, a ona ti tu... o turu bi tebe tre

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

I ovakav život, i zlostavljanje! Ne vredi da poželiš, ako on nije poželeo! Ne vredi da kažeš, ako on nije kazao! HUSO: I baš razjurio? SULjO: Ma, kao kokoši!

I ovakav život, i zlostavljanje! Ne vredi da poželiš, ako on nije poželeo! Ne vredi da kažeš, ako on nije kazao! HUSO: I baš razjurio? SULjO: Ma, kao kokoši!

On, špiclov, pretio, potplaćivao, obećavao zlatna brda, skupio šta je skupio, bolje nije ni mogo, a i to na jedvite jade. Dve mu usput pobegle. A ovima koje su stigle Hasanaga potprašio pete!

I uvek mu je bilo malo! A ovo što kažeš, ovo je velika promena! Šta misliš, da nije na nešto nagazio? Neko mu nešto zamesio i smutio? Nije toliko obrtanje bez ičega. Možda je omađijan?

A ovo što kažeš, ovo je velika promena! Šta misliš, da nije na nešto nagazio? Neko mu nešto zamesio i smutio? Nije toliko obrtanje bez ičega. Možda je omađijan?

Njegova stvar. Kad je on tražio — a, priča se, i po tri-četri za noć — mene nije pitao. Njegov alat, njegova i rabota! Nisam Hasanaginica pa da se žalim ako i meni ne dotekne.

Čuće te ko treba! SULjO: Nisam ni ja u ovom mišljenju usamljen! Kad je aga najurio onih osam lepotica, nije zakino samo meni! Nego šezdesetpetorici vojnika! Evo dolaze, raspitaj se šta misle! Svaki zuji kao košnica!

Čim spremiš, pojaši, ko da im repovi gore, tako pojaši! A kad stigneš, pa makar bilo i u najgluvlje doba, nije važno, ima da probudiš Hasanaginicu i da istoj saopštiš da se ja kući vraćam prekosutra, al da me ona kod kuće ne

HASANAGA: Rekao sam da ne dolaze odsad, ali su dosad dolazile. Samo ona nije našla za shodno... JUSUF: Kako i da ti dođe, kad bi svi rekli, ko što za druge i kažu, da zbog pohote, a ne zbog

Nema žene koja je ovamo došla a da nije opevana papreno! A i ti. Ko zna šta bi i tebi ispevali. HASANAGA: Meni?

Biser u pupku? Mnogo ti čitaš i fantaziraš! Od ovog što se ovde zbiva odvoj ti to što o tom svetu znaš! Ovo nije Stambol, nego Trebinje! I tamo nije Bagdad, nego je Gacko! Šta on meni kaže! Žudnja! Pa ja od žudnje pobenavio? Bre!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Ko njega nije poznavao? Zapitajte ma koga za njega, i svaki će vam odgovoriti: „A, to je naš Dimitrija!“ A taj njihov Dimitrija beše

A glas mu je bio kreštav, jak i iš’o kroz nos. Ni na jednom mestu nije se zadržavao. Išao je od kuće do kuće po mahali. Svakome po nešto uradi, pomogne ili štogod načini.

I učas bi se on ukazao gde ide trčeći, smejući se i gledajući milo I ponizno u onoga koji ga zove. Ali nikad nije mogao da se ljudski obuče i odene. Da kažete: e je bio nemarljiv, nije. Ubi se on kicošeći i gladeći.

Ali nikad nije mogao da se ljudski obuče i odene. Da kažete: e je bio nemarljiv, nije. Ubi se on kicošeći i gladeći. Ali sve mu je ispadalo naopako i činilo ga smešnim.

A on im se smeje i gleda ih milo kad mu kažu kako je lep. Nikome nije bio na smetnji. Što god mu se naredi, on učini.

Ona je umrla odmah čim ga je rodila. Mahala ga očuva a i sama ne znajući kako. do šesnajeste godine nije se znalo kojima najviše dolazi, ali kad uze sedamnajestu tad poče češće popi dolaziti.

Ona se nije njega stidela. Za nju on ne beše muško, čovek, već običan svakidašnji stvor. A beše lepa Toda! Ne beše to bujno, krupno

U subotu, uveče, celu noć se je pilo i veselilo. I Dimitrija, koji do tada nikad nije pio, tad se opi, jer je večerao zajedno s Todom i ona mu je nalevala čaše.

kad ga Toda darova novom košuljom, a mladoženja stoparcem, on, uviv košulju oko sebe, i pokazujući svakom ono stopara, nije znao šta da radi od silne radosti i tolike sreće.

Počeše i mušice naletati na lice, krv i prašinu, on se nije branio, već je samo za kolima trčao, gledao, a iz grla mu se otimao promukao, tup glas nalik na krkljanje.

Kola se učas izgubiše, a Dimitrija ostade na putu. Sunce ga je peklo, mušice naletale na nj a on se nije ni micao. U istom položaju, u kome beše i pao, ležao je on tako ne dajući nikakva znaka o sebi.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Gra(h) i kupus zemljom upravljaju. Evo vreme zlatno i veselo, Kad nam nije zabranjeno jelo! Evangelska carstvuje svoboda, Zbacivši jaram s človečeskog roda.

Posle šta je bilo, znaš, nije potreba da ti povedam; i da sreća ne donese gospodina Varlaama, prošao bi(h) kud nisam mislio. Eto ti tvoj posao!

slovami, na naš prosti srpski jezik, jednu knjigu koja će se zvato «Saveš zdravago razuma», na polzu mojega roda, da mi nije zaludu muka i toliko puotovanje.

| Ja dobitka od moje knjige nikakva ne ištem, samo da se hoće toliko novaca naći da tipograf plaćen bude. On dosad nije nikakvu srpsku knjigu na štampu izdao, zato sumnjava se preduzeti je na svoj trošak; ne znajući kakvu će sreću knjiga

— — — Nek nauče — — — to je lasno reći, ali nije učiniti. Koliko je oni(h) koji imadu vreme i sposob za naučiti stari književni jezik? Vrlo malo!

| Francuzi i Italijanci nisu se bojali da će latinski jezik propasti, ako oni počnu na svoji jezici pisati; kako i nije propao.

se, dakle, mi Srblji sumnjavali u takovom i toliko poleznom i pohvale dostojnom delu, pročim slavnim narodom sledovati? Nije manja čast sveta u kojej se slavenosrpski jezik upotrebljava nego zemlja francuska iliti | ingleska; isključivši vrlo malu

Bog je sama večna dobrota i pravda; što god nije dobro i pravedno, nije od Boga. A zašto, dakle, u svakom zakonu ima zli(h) i nepravedni(h) ljudi?

Bog je sama večna dobrota i pravda; što god nije dobro i pravedno, nije od Boga. A zašto, dakle, u svakom zakonu ima zli(h) i nepravedni(h) ljudi?

A zašto, dakle, u svakom zakonu ima zli(h) i nepravedni(h) ljudi? Nije | tomu zakon uzrok, nego nerazumije, slepota uma, pokvareno, pakostno i zlo srce i preko mere ljubov k samom sebi.

Svaka nauka koja je ovoj protivna uznemiruje ljude: uzrokuje vražbu i svako zlo; sledovatelno nije od Boga. Zato, dakle, ja ću pisati za um, za srce i za naravi človečeske, | za braću Srblje, kojega su god oni zakona i

Kostić, Laza - PESME

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Al' nema raja! Zaman ga vabe poslednjim kajom sinovi doba, zadahom groba zadiše zloba pijanog Švabe. Al' nije Švaba: — od jeda mrska svetska se guja u kolo savi, rođenim telom svojoj će stravi glavu da smrska. Nesrećna glavo!

Na stolu nove srpske prosvete u pročelju je čelo bilo to, al' još to čelo, još to nije Vuk. Il' usta ona možda medena što toliki ispričaše nam plam?

Kroz usta ta je prošô poljubac što stare svoje njime celuje poštovalački mladi naraštaj; al' još ta usta, još to nije Vuk. Il' onaj valjda štakolazni krok, života radna verni pratilac?

Vekovito je drvo štaka ta, al' još to drvo, još to nije Vuk. Sasvim je Drugi, drugi to je Vuk; al' o tom Vuku što ga mislim ja ne priliči mi ovde pričati, jer Vuk je taj, taj

Da, još je živ! U grudma nam je živ, iz reči naših i on govori, uz pesme naše pripev nam je on; i da mu nije duha med nama, pomolili bi molitvom se tom pokojnih duša caru zadušnom nek volan primi našu starinu, nek daruje

A nije li božanstven sudijo u podzemaljski pakô poslô te, zemaljski što se rob usudio u nadzemaljske dirat poslove? I s paklom bi

Iz vaših usta saslušaće bar i naše glase pesnički vam car; al' neće li mu mali biti dar? Ni Srbin, bome, nije narod loš, od vere mu je glava tvrđa tek, a osećaj mu kâ i obraz mek, promotrivost mu britka kao nož!

zar tome mora nas tek da sluša obesteljena, slobodna duša? zar nije njome svak obuzet? Kome je misô u čistoj duši, s otim se duša Jovina druži, vesela s njime, s njime i tuži, krilima

zbilja: kuc, kuc, kuc! Ja nehotice dahnuh: ulazi! Otvoriše se vrata nečujno, nečujno stupi jedna bela senka — ne, nije senka, mrtvac; misli l' zar grozovito otkrovenije to sva čuda svoja ređat preda mnom, pogibije, vaskrsenija sva?

I rekoh vam, u pozorištu smo. A pozorište? Zar to nije hram? U njem se služi žrtva ljubavi. Iako se u njemu ne slave bogovsko-ljudske strasti Hristove, iako mu ne svetli sunčev

sili; kad junake vidim stare gde ih skotska naslad gnjili, te sad ono pale, žare, čem su bili borci čili; da želucu nije smetnje, mač otpašu sa bedrine: — take slike nisu vredne budaline Savedrine.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

JE DOBRA ŠTEDNjA NO RĐAVO TEČENjE 188 DVA NOVCA 189 ZLA ŽENA 193 ĐEVOJKA, UDOVICA I PUŠTENICA 196 MAJKA 197 NIJE VJERA TVRDA U JAČEGA 198 LISICA I KOKOŠKE 199 KAKVE SU DLAKE ONAKVE SU I ĆUDI 200 ZEC I ŽABA KORNjAČA 201 ČOEK I

244 ZAŠTO ĐAVO OPANKE DERE 245 ZABUNIO SE KAO CIGANIN U LUKU 246 BONIK I BOLEST 247 UTOPIO SE POP ŠTO NIJE RUKU DAO 248 KUDROV I KUSOV 249 ĐAVOLU SVIJEĆU PALIO 250 VARKA PRED MARKA 251 KLINČORBA 252 NIJESAM BAŠ IZ

PRED MARKA 251 KLINČORBA 252 NIJESAM BAŠ IZ SARAJEVA 253 GLAVOM O KAMEN DA MU SE OSVETI 254 GRADILI VODENICU, A VODE NIJE 255 PRIPRAVLjALI RAŽANj ZA ZECA 256 DJEVOJKA I KNEZ JOVO 257 I VRIJEDI! 258 KAD SE HARČI NEK SE HARČI!

svijeta«, »Sve, sve, ali zanat«, »Ero i Turčin« I »Slobo iže ali sirca niže«; u dodatku ka broju 95: »Zašto u ljudi nije taban ravan«, »Šta je najgore na svijetu?

Upravo, ta prva Vukova knjiga narodnih pripovedaka i nije ništa drugo do separat iz Davidovićevih novina sa čijim je stranica samo uklonjeno da je dodatak Novina Srpskih.

U koliko su se Vukove nade polagane na narodne pripovetke ostvarile? Odmah treba reći da uspeh nije bio potpun i svestran, ni na unutrašnjem srpskom ni na međunarodnom polju.

U Evropi interesovanje za narodne pripovetke nije bilo onoliko koliko za narodne pesme. Krug proučavalaca narodne proze bio je daleko uži, a sasvim je izostajala masa

Ne dobivši oreola u svetu, srpska narodna pripovetka nije mogla postati, u prvom redu baš zbog toga, ni dragocenost u svom domu.

Vidakovića i njegovih evropskih uzora. Originalnost narodnog (i Vukovog) pripovedanja nije bila uopšte shvaćena; njegovi čudesno ritmični tokovi bili su poređeni sa lomatanjem „preko bundeva“.

Masovni pak čitalac nije imao mogućnosti, pa ni nagona, da narodnu pripovetku pisanom rečju populariše i da se za nju zalaže; on se zadovoljavao

A sledeća generacija, Vukova, koja je nastavila i proširila rad svoga učitelja kroz časopise i posebne zbirke, nije nikako mogla naći načina kako da izmeni niski pijedestal na kojem je ovaj divni torzo počivao.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

) 1. SOFIJA I LEPOSAVA SOFIJA (sprema koješta po sobi):Boga ti, Leposava, kako ti nije sramota? Velika devojka, pa tako nespremljeno po kući! LEPOSAVA: Ja dosta rastrebljujem.

(Briše figure.) Gle, gle, toliki pra! LEPOSAVA: Ala ste i vi, bože, sve da vam je kao iz kutije! SOFIJA: Nije nego da se udaviš u đubretu. Idi pogasi onu vatru, da ne gore drva uzalud.

Nisam li sto puta govorio, da se meće pored odžaka. SOFIJA: Ja sam čula: u kraju do oluka. Ali ako ti nije tu po volji, lako ću ga premestiti. MAKSIM: Tako je; sad idi, te kvari nanovo aljine.

Ali ako ti nije tu po volji, lako ću ga premestiti. MAKSIM: Tako je; sad idi, te kvari nanovo aljine. To nije moglo biti iz početka, nego da se opet dangubi.

Ako hodim, ne valja; ako sednem, ne valja; ako stojim, ne valja. Ako je belo, „zašto je belo“; ako je crno, „zašto nije belo“. Ako ćutim, „zašto ne govoriš“; ako progovorim, „šta toročeš koješta?“ Ovakve naravi valjda nema nigdi na svetu.

Ja moram propasti kod takve žene. Šta si imala kupovati gvozdeni lonac? Nije ti po volji od zemlje! SOFIJA: Psuješ što se drva troše, ili kad se koji sud razbije, pak sam mislila, da će ovako bolje

Ah, sirota Perso, nisam te znao uvažavati. Ona me je kukavna slušala kao cara. JEVREM: Pak si i nju kinjio, dok nije umrla. MAKSIM: Ti se u moje poslove ne mešaj.

JEVREM: Kad defenzivno stanje ne pomaže, onda se radi ofenzivno. Nije samo jedanput dobivena bitka drznovenim napadom; zato treba operacije promeniti.

Eto si dobila bitku. SOFIJA (smeši se): Vi, braca, s takvom vatrom komandirate, kao da ste u sred batalije. Al Maksa nije ljubitelj vojske; kako je vidi, odma beži. JEVREM: Tim bolje. No sad, k delu!

Samo mu pokaži, da štap ima dva kraja, pak ćeš viditi, kako će odma reterirati. SOFIJA: Moja narav nije za to. Pre bi mogla kakvu šalu preduzeti. JEVREM: Dobro; pokušaj od šale, pak ćeš viditi, da je sredstvo dobro.

Nit me vici šetnja, nit me vidi čestito crkva, pa sve ti nije pravo. MAKSIM: Al da kuvaš; to oćeš. SOFIJA: Ta, zaboga, ne kuvam sebe radi. (Pristupi mu umiljato.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

— Oh, Bože! Zašto sam došla u ovu kuću? Zašto me nije mati bolje umorila, nego što me za ćoravca dala! PERSIDA: Zapovedate štogod, milostiva gospođa?

Da sam neka druga žena, da mu s onim stakletom rascopam glavu. STEVAN: Meni jošt nije niko glavu rascopao. SULTANA: Odgovaraš? Sad ću se zaboraviti šta sam, pa ću ti zube izbiti, ugursuz jedan što si ti!

STEVAN: Zapovedate jošt štogod? SULTANA: O, što mi nije narav zapovedati, da ti jezik iščupaju! — Idi mi zovi Pelu. STEVAN: Koju Pelu?

POZORIJE 4. TRIFIĆ, PREĐAŠNE SULTANA: Moram crknuti, drugojače nije! (Okrene se na stranu.) TRIFIĆ: Sultano!... Ti se opet srdiš?... Sultano!... Zašto, pile moje, to činiš?...

SULTANA: Šta se rogušiš, strvino ženska? (Obzire se da nađe štogod; Trifić je zadrži.) TRIFIĆ: Nemoj tako, dušo, to nije lepo. SULTANA: A je li lepo da napuštaš služitelje na mene? Proklet i onaj čas kad sam te prvi put vidila.

Proklet i onaj čas kad sam te prvi put vidila. TRIFIĆ: Ali devojka ti nije ništa skrivila, brate! SULTANA: Ti vidiš, sram te budi! Misliš ne primječavam ja zašto je u zaštištenije primaš...

SULTANA: da me kojekakve nesreće sa sokaka psuju i ruže, to je čest kod tebe! TRIFIĆ: Tebe jošt niko nije obeščestio. SULTANA: Nije, čekaš dok me tko ne popljuje, pak će onda dobro biti! Sram te budi! Ti si muž!

TRIFIĆ: Tebe jošt niko nije obeščestio. SULTANA: Nije, čekaš dok me tko ne popljuje, pak će onda dobro biti! Sram te budi! Ti si muž!

Malo zatim PERSIDA). PELA: Ovakovog stra otkad sam živa nisam prepatila. Nije šala, navuče žena moje aljine, poveza se, pak kanda u vodu utonu, a mene ostavi da budem mesto nje gospođa i jošt da se

PELA: No, valjda ću da ti trčim u kosu? PERSIDA: (Ovo nije ona, ovo nije moguće!) Milostiva gospođa... PELA: No?... PERSIDA: Zapovedate li štogod? PELA: A šta znam zapovedati?

PELA: No, valjda ću da ti trčim u kosu? PERSIDA: (Ovo nije ona, ovo nije moguće!) Milostiva gospođa... PELA: No?... PERSIDA: Zapovedate li štogod? PELA: A šta znam zapovedati?

Lalić, Ivan V. - PISMO

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

nesanici drugog sna je koren: Sposobnost da si drugačije budan — i novi dan, po slici prošlog stvoren, dobije senku, nije uzaludan; Oblačiš kaput, pališ motor: tačnost Pokreta tvojih inorodna biva; Na semaforu peva višeznačnost, Trobojna

(22. V 1989) 7 SREDOKRAĆA Na sredokraći anđela i zveri, Vidljivoj u obliku ove ploti, Nije za tebe bilo mesta, kćeri; Ti si praznina u svakoj lepoti Vrtova, mora, gradova i kula U tromom blesku godina što

7 Jednom, kad dugo bila si na putu Po nekom podneblju što nije tvoje, A nisam znao pravac ni maršrutu, Ni šta ti na tom putu pisano je, Kada po dan bi stao u minutu, Kad morao sam

U jednačini sveta mi smo binom: To nije reko Petrarka Lauri, No matrica je ista. Isti pokret. Govor duše s dušom, kako reče Sokrat.

letnjih, Provučem taj šapat; moja je namera Da pošaljem signal kroz statiku smetnji I kažem: ipak mirno počivajte; Nije ovo podne ono što nas spaja, Nego jedna povest koja dugo traje, A vas usijava do crnoga sjaja, Pa podnevno ovo sunce

Stojte, galije carske! Nek mrtvima se pošta Makar nesvesno oda. Ne smem da ištem više. A istorija košta: Krv ipak nije voda. Krf 1985 — Beograd 1989. (9.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

te, pa zirkaju iza zavese, svi se nadžidžali, i keva, i bakuta, i tetka Gina što je u gostima, a na kraju ni matori nije izdržao, nego bacio novine i dovukao se iza keve, da vidi, kao, šta se to dešava. Bože, kad pre izraste ovo dete!

Gde li će i s kim li će? Ima li koga? Ima da ti ne kažem šta... Još je rano! A, tebi u njenim godinama nije bilo rano, a? Ode! Zamače iza ćoška... Trebalo je da ponese džemper! Naći će ona već nekog da je zagreje...

vaspitačice kotrljaju slovo r i afektiraju na mrtvo ime, i da si položila iz cuga sve testove, pa mama posle kazala: „Nije što je moje dete, ali učiteljica mi kaže da je to zaista čudo i da još ništa nije slično srela u svoj oj karijeri!

sve testove, pa mama posle kazala: „Nije što je moje dete, ali učiteljica mi kaže da je to zaista čudo i da još ništa nije slično srela u svoj oj karijeri! Bogami!

hvatao u krupnom planu četiri i po puta dok si radila sletske vežbe, a ona seljančura iz komšiluka opet kazala da te nije ni videla (nije mogla od pakosti), jer kako da te ne vidi, kako samo ona, kad su te svi lepo videli četiri i po puta:

planu četiri i po puta dok si radila sletske vežbe, a ona seljančura iz komšiluka opet kazala da te nije ni videla (nije mogla od pakosti), jer kako da te ne vidi, kako samo ona, kad su te svi lepo videli četiri i po puta: i tetka Gina, i

u krevetu, jer ti svi oni prizori ne daju mira, sve ono bogatstvo i sav onaj lepi svet, svi oni izlozi, a još ti nije jasno da si najskupocenija ogrlica u varoši, ribica u gradskom akvarijumu, najekskluzivniji maneken za jamice na

kože prvog reda sa zlatnim pramenjem iza uva, vlasnica dve leve noge sa štiklama koje kriviš prema unutra i još ti nije sasvim jasno kako će se noćas u svojim dosadnim krevetima prevrtati i okretati s jedne na drugu stranu najpametniji,

Tebi govorim šašavice, kud zijaš! Dakle, drage moje devojčice, nije uopšte važno imate li četrnaest, sedamnaest, dvadeset ili pedeset šest godina!

— a tamo, već vam je osam banki, a još niste načisto da li je trebalo dozvoliti onom putujućem glumcu da vas coki, ili nije?

Sećam se, u avgustu 1969. spuštali smo se nizvodno od Makiša do ušća Save u Dunav i ona nije prestajala da veze ni jedan jedini minut, čak ni onda kad joj je savska voda ulazila u usta.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Izvan sveta, izvan ura, teče, teče moja Mura. KUPINOVO To je ono — nije ovo. Daleko je Kupinovo. Nije devet nego osam. U snu li sam ili što sam? Nije ludnja — Reč je ovo.

Izvan sveta, izvan ura, teče, teče moja Mura. KUPINOVO To je ono — nije ovo. Daleko je Kupinovo. Nije devet nego osam. U snu li sam ili što sam? Nije ludnja — Reč je ovo. Zvezde jede Kupinovo. Trule sinji sni iznutra.

KUPINOVO To je ono — nije ovo. Daleko je Kupinovo. Nije devet nego osam. U snu li sam ili što sam? Nije ludnja — Reč je ovo. Zvezde jede Kupinovo. Trule sinji sni iznutra. Sa mene se svlače jutra.

Kao Novo sveto slovo rascveta se Kupinovo. Iz trnjina i ostruga prhne ptica, zasja duga. Nije magla već olovo. Ludi mnome Kupinovo. ČOT U božure senke tonu s perunike u sutonu.

Trn dozreva. Ko to rida, ko li peva? Čije lice svetli jutrom iz samice? Kiše toče. Nije lako preko Foče. Je li ona bosa, gola stigla jutros do Stambola? (Gola, bosa, sa venčićem od otkosa.

A BISTRICE, TRI BISTRICE Gluvo jutro - gluhi pevci. Ne čuju se zemljodelci. Tu ko nije - nigde nije. Klanja žara sa kapije. Gde je venčić, ranilice? A Bistrice, tri Bistrice.

A BISTRICE, TRI BISTRICE Gluvo jutro - gluhi pevci. Ne čuju se zemljodelci. Tu ko nije - nigde nije. Klanja žara sa kapije. Gde je venčić, ranilice? A Bistrice, tri Bistrice.

- Ugledaju prazan ram... Cikne jedan čvorugav: Nanu li ti naninu, nemaš sliku - imaš ram! Zar te nije, stoko, sram! — Kundak, šaka - djedov krik. - Kroz koprenu taminu krenu dalje skojevci.

AVLIJA: BOŽIĆNjE JUTRO Nije to pejzaž s hartije ni čija lirska sujeta To vid je čedne magije u znaku belog subjekta. Statue, kape, kipovi.

No zapojmo pripev ljubičasti (ni ćutanje nije neko zlato) ispod mota kad blesnu pilastri, uz bregove svetlost nedeljina: Sentandreja, Іrіѕ florentina.

Zlo je meni namignulo u krstima kad žignulo: To što pucka nije koska nego plamen žedan voska. Zlo je meni šaputalo kad mi grlom skakutalo: To što šumi, mrvo živa, šum je ruže

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Neka ide, kako joj je volja, napred ili natraške, nije mi stalo. Ja sam jedanput čuo da devojka nije čovek, i to mi je dosta.

Neka ide, kako joj je volja, napred ili natraške, nije mi stalo. Ja sam jedanput čuo da devojka nije čovek, i to mi je dosta. Znam da je ovo proizišlo od kakvog filozofa, jer su oni i sa ženama imali parnice.

Pak je baš svojim degnom ubio. Tako i ova sirota princesa stradala je i švermovala, a nije ni znala da je princesa. MARKO: Kaži ti meni zašto čitaš te knjige?

MARKO: Ako to nije ludo, onda ne znam šta je. JELICA: Ju, tatice, nemojte tako govoriti, jer će vam se u Beču smejati svi kao najvećem

(Jelici.) Sluga ponizan. JELICA: Zbogom! BATIĆ (odlazi). MARKO: Viš, Jelice, ovaj nije iz rumana, al je zato opet krasan dečko. JELICA: Ah, tatice, kad bi se udala u Beču! MARKO: Opet ona.

MARKO: Bogme, gospodine, ja vas baš ništa ne razumem. Aleksa: Negli zato, zane... MARKO: Zane, i šunegli! O njima nije bila reč. Aleksa: Vi šalu provodite. MARKO: Bože sačuvaj; nego bi rad znati kakvim to jezikom govorite.

JELICA: O, molim vas, on je trideset druge umro. ALEKSA: Starac, ali njegov sin... JELICA: On nije spisatelj. ALEKSA: Jošt kakvi! Znam dobro. Ove iste stihove on mi je u rukopisu čitao.

ALEKSA: Ona je žena od svoji dvadeset i pet godina, no inače vrlo lepa, i dobre naravi. Tja! Mislila je nešto, ali nije moglo biti. JELICA: U čemu?

Ja odgovorim nakratko da moja volja nije ženiti se. JELICA: Um Gotteѕwіllen, gospodin baron, carica! ALEKSA: Morate jošt znati da je njena zemlja vrlo mala, da

Divilo se malo i veliko; i svi su javno govorili da, otkad im je sam car umro, takve parade nije bilo. Bilo je i poklona, i mlogo koješta, ali, kao što kažem: moja volja nije bila, premda je inače žena u svakom

Bilo je i poklona, i mlogo koješta, ali, kao što kažem: moja volja nije bila, premda je inače žena u svakom smotreniju izrjadna. JELICA: Gospodin baron, ja ovu vizitu neću skoro zaboraviti.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Bezdana evo ko ponoć sušta. Dolje se junak u korpi spušta. Nebojša pravi! Zar nije, kaži?! Podzemno carstvo kroz tamu traži.

A svaka bajka, ma kako čudna, nije ni prazna ni uzaludna. Istina u njoj pupoljak vije, pod plaštom tajne brižno se krije, prosine samo poneki zračak,

Krećući na put ozbiljno reče: „Čuvaj se Lisca, bezbrižni Pijevče!“ Veseljak Pijevac! Takvoga stvora nikada nije rodila gora. Bezbrižno živi, dobrote pun, lukavstva nikad ni jedan trun, sva mu je briga rođeni kljun.

“ Uzalud Mačka doziva drug, daleko bješe zeleni lug. Stari se Mačak za lovom vije, Pijetlića svoga ni čuo nije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Svu noć je kiša šibala kruto, svu noć je Mačak po šumi luto, tražio stalno i nije stao, svu noć je Pijetla po šumi zvao. Zvao je Mačak, uzalud viko, jer mu se nije javljao niko. . . . . . . .

Zvao je Mačak, uzalud viko, jer mu se nije javljao niko. . . . . . . . . . . . . . . . . . . U zoru Mačak nađe na kosi prosuto perje, kiša ga

Od sinoć Mjesec kod kuće nije, a baka čeka... prolaze sati... Moraće, bogme, i da ga bije kada se zorom u dvore vrati.

“ Jadna se baka iz sna trže, zbuni je dreka i rumen sjaj, pa svraku pita što može brže: „Otkuda? Šta je?! Da nije zmaj?!“ „Kradljivac zvijezda u tvojoj kući! — povika svraka — Treba ga tući!“ „Pogađam ko je!

„Kuda li noge njegove jezde! Visine voli, nebo i zvijezde, kako ga nije u noći strah? Moram ga tući, tu druge nije!“ - i baka uze sandale sive, brezovim prutom po njima bije.

„Kuda li noge njegove jezde! Visine voli, nebo i zvijezde, kako ga nije u noći strah? Moram ga tući, tu druge nije!“ - i baka uze sandale sive, brezovim prutom po njima bije. Vi ste za skitnju njegovu krive!

To mi je nešto sumnjivo jako.“ „Zbog tvoga srca, dobra i meka, dok obnoć ideš nebeskim putom. Ne boj se, nije podvala neka! Neću te više taknuti prutom. Slobodno odsad po nebu brodi, svakome svijetli i kolo vodi.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

— Lepo vaše selo. — Da, lepo. Siroto. Prošle zime celo je jezero bilo zamrznuto. — Znači, nije se mogla loviti riba? — Ne, nije se mogla loviti riba.

— Da, lepo. Siroto. Prošle zime celo je jezero bilo zamrznuto. — Znači, nije se mogla loviti riba? — Ne, nije se mogla loviti riba. Starica pored njega, ne gledajući me, kaže: — Mladež iz Belmonteha otišla je pešice na Veće.

Samo svrate u naše selo. Imaju motor i tada dolaze sa gostima. — Kako se zovete? — Ivona. — To nije domaće ime. — Nije. Moj otac je služio u marini i putovao mnogo. Ali mnogi me zovu Roldana. — Ivona je lepše.

Samo svrate u naše selo. Imaju motor i tada dolaze sa gostima. — Kako se zovete? — Ivona. — To nije domaće ime. — Nije. Moj otac je služio u marini i putovao mnogo. Ali mnogi me zovu Roldana. — Ivona je lepše. Doviđenja dakle.

Svakako, koštalo bi vas mnogo. — Koliko bi me koštalo? — Možda trideset pezeta. — Mislim da to nije suviše. — Možete govoriti sa onim starcem na klupi.

— A ne, to mi je samo poslan na Huentu. Čovek Karlos, koji je imao da mi ga donese, nije mogao jer mu se žena razbolela. Žena mu je odskora zatrudnela pa ne sme da je ostavi. To je prvo dete što čekaju.

— O, ona im poručuje naročito da bi nas pomogla. Kako uvek imaju mnogo gostiju, upotrebi za poklone. Da nije markize i njenog sina mi bismo često pomrli od gladi. — Ove zime je jezero bilo smrznuto? — Četrdeset i dva dana.

Riba je već bila pod ledom. — Morali ste grdno propatiti? — I koliko! Posle deset dana niko više nije imao ni pet para u džepu. Nesreća je bila što zimi nema nikoga u zamku. — Žena vam izvrsno vesela. — Vrlo je jaka.

— Hoćete li da vidite sobu, gospodine? Mi tek treba da vam je spremimo. — Onda nije ni potrebno da je gledam. Glavno je da imam gde da prenoćim. Kada se večera kod vas? — Kad god hoćete.

Sa strane je još jedino velika jednospratna zgrada koja nije nikada završena. Ispod trave je veliko kamenje; iz nje izlaze stene pokrivene mahovinom, tako da se teško korača.

— Ali nema nijedne reke, ni koja utiče, ni koja ističe iz jezera? — Nema. — Jezero nije vezano podzemno sa morem? — Nikad to nismo čuli. — Kako je onda moguće da ima jegulja!

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

„Moja deca suze liju, Jer ih dušman muči stari, Dušmanski im krvcu piju: Turci, Nemci i Madžari, Što slobodan svuda nije, Zato Srbin suze lije”.

Udar sudbine obiš'o me nije, Iz groba zaman dozivljem te ja; Jesenji vetar u lice me bije, Priroda ćuti oko mene sva — Ćuti, i život goni svojim

U dalji gube se brezi I kruže vidokrug tavni. U selu vlada mir. Još niko ustao nije, A budan petao već, živahno lupnuvši krilom, Pozdravlja zimski dan — i zvučnim remeti glasom Taj mir u času milom.

PROSLAVU KOSOVSKE PETSTOGODIŠNjICE Kao Hristos na Golgoti, Kad ga Jude razapeše, Vekove je Srbin strad'o, Al' na krstu nije klon'o; Jer mu vera tvrda beše, Jer se Srbin u spas nad'o.

Izgleda, kao da čovek ni rukom dotak'o nije, Što su stoleća burna odbila u mračnom hodu Sa kula i platna gradskih. Tu gnjezdo jeina vije, I zmija odvratno mili i

Venulo je malo dete, što mu zemlja majku krije, Nestalo ga jednog dana i nikada došlo nije... Kud se delo? Šta je s njime? Niko nije znati mog'o, I od ovog tužnog dana proteklo je vrlo mnogo.

Kud se delo? Šta je s njime? Niko nije znati mog'o, I od ovog tužnog dana proteklo je vrlo mnogo. — Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina, Sa

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Mišljah da tajnu grada znam te grčki prozborih na trgu, no građani povikahu: nije to gospodar naš, i zatvoriše se u kule.

POZNA HILANDARSKA MOLITVA Uoči kosovskog boja Znam da svaki narod ima svoj početak i svoj kraj, i da početak nije samo jedan, pa ni kraj ne dođe samo jednom, no greh je moj da sumnjam u nove početke posle ove pošasti, i da volim

u polusnu ne naselimo provalije hadske, jer pre dugog premišljanja u smrti i dugog delanja pre nje, ni vaskrs nije svetome duhu na slavu.

GOVOR KNEŽEV UOČI BITKE Niko još nije prokleo to polje gde su nam kosidbu kosovi spremili, evo ja ga proklinjem pre no što ga ugledah i niko to ne čuje, u

Sva carstva su ista i sunca, i vid bez sunca. A zlata mi niko nije dao da reči svoje izvezem. Evo se utroba moja sa podzemljem složila, a do proleća ploda dugi su vekovi čekanja.

dole te trke ludih šuma i zveri bešnje od vetra, na pustošnom vidiku naroda nema ni vitkih zdanja, još niko tu nije stigao, još ništa tu nije stvoreno, ni sabor glasova, ni reke!

i zveri bešnje od vetra, na pustošnom vidiku naroda nema ni vitkih zdanja, još niko tu nije stigao, još ništa tu nije stvoreno, ni sabor glasova, ni reke! Sve što si video na Balkanu behu samo privid-lađe na mrkoj pučini prapočetka.

na prste topaze, a sluge su mozaikom oblagale vazduh, no ubrzo među zverima u vrtu počeše megdani, car više nije imao vremena ni u ogledalu da se vidi, počeo je da radi — uglavnom sa kožom kao neko ko je štavi: po hodnicima je

Zašto od naše radosne vere prave nešto tmurno i strogo, nizašta lepo ne haju, svakom dokazuju da nije pravi, a sami se ne kaju. Pa i mene su izveli iz takta ti gadovi lepljivi ko grobljanske bube!

Pa to mi niko nije reko! Zašto se sa mnom prave sprdnje? Pošalju mi zlikovca najgoreg, pa posle kažu: beše to brat pravedni i veliko se

Tu i tamo je padala pred nas, bez treska, neka crkva. Pri tome se nije razbijala, niti se raspadala ili rasturala, ostajala je cela, na izgled krečna i suvo obojena, u stvari neprobojna,

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Kao da ga nije ni bilo. PROKA: Tako ti je to, moj Agatone! Danas jesmo, sutra nismo. VIDA: Šta ćeš; takav je zakon božji, prijatelj-P

TANASIJE: Odista, takav čovek. AGATON: Takvi se ljudi ne rađaju dvaput. TANASIJE: Pošten, čestit... AGATON: Nije to samo pošten i čestit, nego čovek sa ovolikim srcem; dobrotvor, jednom reči dobrotvor.

SIMKA: Koga sve on nije pomogao? PROKA: Nije bilo siromaha kome nije pružio ruku. GINA: Pomogao, bome, i levo i desno!

SIMKA: Koga sve on nije pomogao? PROKA: Nije bilo siromaha kome nije pružio ruku. GINA: Pomogao, bome, i levo i desno! TANASIJE: Šteta odista, takav čovek!

SIMKA: Koga sve on nije pomogao? PROKA: Nije bilo siromaha kome nije pružio ruku. GINA: Pomogao, bome, i levo i desno! TANASIJE: Šteta odista, takav čovek!

TANASIJE: Šteta odista, takav čovek! AGATON: I kakvo je to poštenje bilo! TANASIJE: Nikome taj nije zajeo, nikome oteo! PROKA: More, kako zajeo i oteo; davao je. VIDA: Davao je, bome, i kapom i šakom.

VIDA: Istina, kad već pomenu parastos, baš pravo da vam kažem, nije lepo što je danas samo jedan sveštenik služio. Imalo je valjda odakle da se plati, a pokojnik je toliko zaslužio?

TRIFUN (kao izraz opšteg negodovanja koje se javilo u pokretu i razmeni pogleda): Mogao je i tako da ti kaže, zašto da nije mogao.

AGATON (plane): To nije istina! Tako su pisale opozicione novine, a ne možeš ti tražiti od opozicionih novina da pišu kako sam ostavio

TANASIJE: Ama, i bez toga, drugo je to, Agatone, upravljati narodom, a drugo je upravljati imanjem. AGATON: Nije drugo, Tanasije, nije to drugo. I za jedno i za drugo treba imati iskustva i ruku.

AGATON: Nije drugo, Tanasije, nije to drugo. I za jedno i za drugo treba imati iskustva i ruku. A deder, kaži mi ga ovde, među vama, ko bi bio za taj

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

PADINAMA CERA 39 NA DOMAKU POGLEDA I SLUHA NEPRIJATELjA 52 OKO JEDNE PREĐICE 59 PREKO SAVE 64 ŠTO NI U KRVAVOM RATU NIJE TAKO OBIČNA STVAR 77 POD OKRILjEM KRSTA 84 RAT JE BUKTAO 90 OSMATRAČNICA NA CRKVENOM TORNjU 95 NA KARTEČ!

Negde je lanuo pas. Kao da čujem zrička; onda je umukao, pa opet zatreperio njegov šum, ali to kao da nije bio šum, već zvuk, koji se ponavljao pravilno, odmereno, kao zvono. Pa da, tu je bilo i stado...

SIROTE MAJKE... Moji su roditelji stari, patrijarhalni ljudi. Majka se brinula da mi se nije šta desilo, a otac, kao stari ispravan činovnik, razmišljao je da li ću na vreme stići u svoju komandu.

Krijući pogled od mene, dobovao je nervozno prstima po stolu. Najzad progovori: — Šta ćeš... nije on sam. Ceo narod ide... Ne vredi plakati, opet će doći.

Da bih ih utešio, pričao sam kako rat ne može dugo trajati pri ovako usavršenoj tehnici. Ali moja majka kao da to nije ni slušala. Ona je sva bila obuzeta jednom mišlju: — Eto, rodiš ga, čuvaš ga, da ga naposletku pratiš u rat...

— Ti bi bolje uradila da ga spremaš za put — prekide je moj otac. Moja mlađa sestra kao da nije shvatala o čemu je reč. Nju je više zanimalo kako će mi uniforma stajati.

Zatim se okrete onima koji su stajali napolju: — Neka uđu još dvadeset... I niko da mi nije izišao iz vagona! Počeše novi da ulaze; stari se pomeraju, neki sedaju, da bi što pre zauzeli mesto.

— Podnaredniče! Jedva sam shvatio da se to na mene odnosi, pa se žurno vratih strepeći da se komandir nije predomislio... — Za ovaj momenat ti praštam, jer si nov i još se nisi svikao.

— Ama je li, bogati, kako će oni da nađu stvari, kad ne znaju?... — E, će nađu, de!... Nije im prvina da traže ukradene stvari — zateže Trailo pojas i ode da stane na desno krilo.

Poslednji je stigao Tasa, vukući kraj opasača, koji nikako nije mogao da dohvati rukom iza leđa. Odnekuda naiđe i komandir. Baterijski narednik mu iziđe na raport.

I njegova ljutnja, da li slučajno ili namerno, tek srazmerno je rasla, da se na kraju sve sruči na Tasinu glavu — što nije obrisao žvale na ustima. Onda je naišao potporučnik Aleksandar. Zvali su ga „Bas“.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Čim se Gojko predstavio kao učitelj, na licu ovoga seljaka opazila se živa radost, koju on nije ni sakrivao. Prilazeći učitelju, on prethodno skrenu učiteljičin pogled na sebe, osmehnu se na nju veselo i učtivo, kao

Prvo se usudi da je pogleda, jer malo pre to nije smeo učiniti. Podiže oči na nju i — prođe ga prijatna jeza svega...

Pa kako lepo žive! I ona je, eto, mislila da će i nju ta sudbina stići odmah prve godine, ali vidi se nije suđeno. Bud je takav, pa još privremeni !...

Ček-ček, naći ću te ja. He moj bratiću, ako čiča Stojan ne vidi dobro, može on rukama da te napipa... He, ali im on nije dao ni opepeliti: zubat beše, pa odmah za oči. »Šta vi tu, veli im on, mučite ovog jadnog starca.

I ovde smanjuju dodatke, čim opaze da je čovek mekši. Ali eto i ona zlo prođe, a nije baš tako meka, ume dobro da govori. Badava, mora tako da ide, kad smo bačeni na milost ovim bezjacima!...

Kako u novom stanu? — Dobro jutro želim. The... kad nije bolje... — Vidi se da mi nismo za selo: treba sa njima biti drukčiji.

— To je ’nako... kad nas je vodio u polje, a nije nas naročito učio. Ljubica je mislila da počne sa njima koju igru, da zametne šalu i smeh, želela je da se upozna sa

Neću te pojesti. — Divljačno je, gospođo, mnogo, stade ga pravdati njegova mati. Nije ni izlazilo među ljude. Taman rekoh: da mi bude od pomoći, a ono...

— Izrađeno je to sve, sutra će se doneti. Nismo mogli sve odjednom da dignemo, reče kmet. — Prirez nije bio pokupljen, dopuni ga Bogosav. Znate, muka je sa tim prirezom: svet nema a ovamo treba.

dao sam mu pun džak... More dovije se čovek u nuždi, još kako! — Meni nije nevolja da se tako dovijam, odseče se Ljubica.

Šta će ti kontrave! ... nastavi kmet i zasmeja se slatko. — Ta nije kod nas škola od juče, dopuni ga ćata; znamo mi šta školi treba, a šta je suvišno.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

19. Granu sunce iza brda, Veselo, veselo! Nije sunce nego Božo, Koledo, koledo! Nosi igru za pojasom, Veselo, veselo! Manu igrom na junake, Koledo, koledo!

Manu igrom na junake, Koledo, koledo! Junaci se razigraše, Veselo, veselo! Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na nevjeste, Nevjeste se razigraše.

Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na đevojke, Đevojke se razigraše. Granu sunce iza brda, Nije

Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na đečicu, Đečica se razigraše. Svi u kolu veselo, veselo!

42. Ovi dvori paunovi, A pendžeri đinđerovi, Tu mi sedi mlado momče Nakićeno, naređeno, Manj što nije oženjeno. Ženite ga, ne drž’te ga, Da ga brada ne prevari, Da mu moma ne zabavi. IVANjSKE PESME 43.

51. Pogledaj, vojno, pogledaj, Jeli ti slika prilika; Ako ti nije prilika, Usedni konja, pa beži, Da mi ne rečeš do posle: Prevara što me prevari Jošte u dvoru taštinom.

Pogledaj, mori devojko! Jeli ti slika prilika; Ako ti nije prilika, Uzmetni vence, pa beži, Do posle da ne govoriš: Prevara što me prevari Jošte u dvoru majčinom. 52.

od pređe zvati, Od pređe zvati, košulju davat’, Dok nisam stala uz milog kuma, Uz milog kuma, i uz devera; Dok nije bio prsten na ruci, Prsten na ruci, venac na glavi. 69. Što se ono u planini sjaše? Jeli svila među svilarima?

Jeli svila među svilarima? Ali zlato među zlatarima? Ali svita među terzijama? Ali Mare među đeverima? — Nije svila među svilarima, Nit’ je zlato među zlatarima, Nit’ je svita među terzijama, Nego Mare među đeverima. 70.

Kad ja dođoh u ’ve dvore, Ali nije, kako fale: Dvori mirom sagrađeni; Što u njima zlatni stoli I u njima paunovi, To su svekar i svekrva; Što po dvoru

85. Doleti listak od nika polja, Pade devojci na zelen venac, Na zelen venac, na rusu kosu. Nije to listak od nika polja, Već je to bela avli-marama, Bela Marama, briga golema: Da tuđu majku majkom pozove, A

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Ne propustite priliku da u jednoj od najvećih predstava vidite cvet srpskog teatra! PRVA GRAĐANKA: Nije cvet, nego poslednji šljam! DRUGA GRAĐANKA: Baš ste mi našli vreme za pozorište! TREĆA GRAĐANKA: Nije vas stid!

DRUGA GRAĐANKA: Baš ste mi našli vreme za pozorište! TREĆA GRAĐANKA: Nije vas stid! ČETVRTA GRAĐANKA: Užice se crni od crnih zastava!

SOFIJA: Ali, gospodine, nemojte da budete smešni! JELISAVETA: To nije oružje, to je rekvizita! MILUN: Reko sam odloži! Pazi, repetiram! I ruke uvis! Uvis, kad govorim!

MILUN: Svi tamo ukraj! Uza zid! Ko ti je kazo da spuštiš ruke? Ukraj, čuješ ti, i niko da mi nije ni pisnuo! Imate li ausvajs, ili nemate?

Milun: Ja ću da ti pokažem kakve imate veze! Napred! SOFIJA: Kuda nas vodite? Milun: Nije tvoje da pitaš! Napred, kad govorim! JELISAVETA: Vasilije, za ime Boga, preduzmi nešto!

(Filipu) Ti se toliko uživljavaš u svoje role, da je to nenormalno! SOFIJA: Nije kriv samo Filip! Vasilije mu je dao šlagvort! VASILIJE: Kad sam mu dao?

(Sofiji) Pokušaj ti da mu objasniš... SOFIJA: To što je Filip rekao, nije rekao Vasiliju, nego Stefanu, i nije on to rekao kao Filip, nego kao Uroš, razumete?

(Sofiji) Pokušaj ti da mu objasniš... SOFIJA: To što je Filip rekao, nije rekao Vasiliju, nego Stefanu, i nije on to rekao kao Filip, nego kao Uroš, razumete? MILUN (posle kraćeg razmišljanja): Stefane, napred!

SOFIJA: Filipe, molim te, samo ti nemoj ništa da objašnjavaš! FILIP: Da možda nećete da kažete da drveni mač nije ozbiljno oružje? VASILIJE: Molim vas, ne obraćajte pažnju na njega!

I da kamene kuće traju duže od nacrtanih? I da su od njih sigurnije? I da nacrtana kuća nije prava kuća? JELISAVETA: Nemojte da slušate njegove fantazije! FILIP: I vi za sebe kažete da ste glumci!

Pružite mu kesu talira, on se pretvori u Kir Janju! Pa se vi snađite! VASILIJE: Filip, gospodine, uopšte nije svestan stvarnosti! FILIP: A ti jesi? VASILIJE: Našao se ko će da me pita! MAJCEN: Prekinite!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Da nije najlepše ljubav, već za grumen Sunca ubijati i rano umirati. SRP NA NEBU Ti nezaboravljena moja na rodnom polju iznenada

Kadife i svile nek nestane draž. Jauk i groblje je narod moj. A sjajna prošlost je laž. Moj narod nije steg carski što se vije, nego majka obeščašćena. Znoj i sirotinja i mržnja što tinja u stidu zgarišta i stena.

Ne treba nam žena kad cveta, ni kad vene. Ne bacamo decu u zvezdan beskraj. Za naša srca ništa nije dosta. Za naša srca ništa ne osta. Dok jedan od nas na zemlji diše: da ni jedan vrt ne zamiriše. Da živi groblje!

I ostavlja draganu za uspomenu dve tri kapi ljubičaste krvi. PUTNIK Idem slobodno, niko mi nije odneo da ljubim tužnu moć. Raširim ruke, ali ne u zore nego u more i noć.

O koliko puta tad ustajem sam, poguren i crn pa se zagledam kroz mutan prozor u proplanke daleke. I osetim da mi nije dosta ljubav nevesela. Razočaran od tvog umornog tela, radoznalo milujem bludne i meke velike oči bilja.

Nikad me nisi čula još da ječim, nikad me nisi videla da klečim, nikad u mojim očima pljusnuo nije begunac talas. Daleko je ono, daleko, što moje zdravlje pije. Često zazvoni u noći, mirisno i meko.

ETERIZAM Drugu Ivi Andriću Moja je bajka: da se u snu dok se spava dobra čine, i da ništa nije java. Nismo znali a imali smo čedo u daljini. Rekao sam ti cvet jedan lak ispuniće tvoje misli.

Sve osmehe koji su od bola svisli, sačuvaće zrak negde u daljini. O ničeg nek te nije žao. Zato sam ti tu misao dao tužnoj goloj i beloj, neveseloj. Gledaj u jesen mirno, kako se gubi dan i ljubi.

NOVA SERENATA Draga, tenorista više nema. Na mesecu ne drema Don Huan više. Na glavi mi nije perjanica crna, ni ruka puna bisernih zrna, a noć ne miriše.

Na mrtvima sam proveo mladost, tvoj mladež na dojci nije radost, koja je nekad bila. Pa i na tebi nije više svila, sa ljudima radiš ceo dan, za ljubav ne čekaš da cveta

Na mrtvima sam proveo mladost, tvoj mladež na dojci nije radost, koja je nekad bila. Pa i na tebi nije više svila, sa ljudima radiš ceo dan, za ljubav ne čekaš da cveta jorgovan, ne gledaš sa tornja za mnom.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Crvenih ruža onda nije bilo, već samo belih. I tih belih ruža, koje su mirisale na pčelin vosak i med, na čistotu i nevinost, i nisu imale

Tako je bilo sve dok Eva nije zgrešila pa navela i Adama na greh. A kada su prvi ljudi zgrešili, sve se izmenilo. Oblaci, mrki i strašni kao gnev

Belih ruža nije više bilo na svetu. Greh je zarazio i ljude i zemlju. Prođoše mnoge hiljade godina a ruže su kroz celo to vreme bile

Prođoše mnoge hiljade godina a ruže su kroz celo to vreme bile crvene, a belih nikako nije bilo. Pa i one ruže od kojih je grešnica Magdalena, plačući, splela venac i njime obvila glavu mrtvoga Spasitelja kad su

venac i njime obvila glavu mrtvoga Spasitelja kad su ga u grob polagali — i te su ruže bile crvene, jer belih ruža nije bilo. A onog jutra, kad je Isus ustao iz groba, dođe Magdalena ka grobu, i ne nađe Isusa tamo.

Gospod progovori: — Anđeli moji, delo moje još nije gotovo. Njemu još nešto nedostaje pa da bude savršeno... Hoću, danas, da stvorim čoveka — biće razumno, biće koje će

Tako je on živeo u toj pustinji, gde nije bilo ljudi, osim što bi ponekad zalutao kakav pastir sa svojim stadom i zaustavio se na nekom proplanku, da napase

I on se opet ljutio kao i pre, dok je bio u svetu, među ljudima; psovao je krčag, kao da je krčag bio kriv. Nije se ljutio on što mu se krčag razbio, nego je žalio što mu je ovaj slučaj pokvario ono dobro, blago raspoloženje duše,

A kako je on radio? On je mislio da je dosta da se čovek samo ljuti na zubaču i korov, a ništa nije radio da ih utamani.

On je ubijao koga je hteo i ostavljao u životu koga je hteo. Niko mu se nije smeo protiViti, I narod je drhtao od straha i samo se molio Bogu.

se opirala, poče da poskakuje i odskakuje, da đipa, da se rita, da se okreće uokrug kao da je dobila vrtoglavicu, dok nije, okrećući se sve unatraške, zagazila u rit i zaglibila se u mulj sa sve četiri noge preko kolena.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode; držali se govori i pisale knjige o privredi, a niko ništa nije sejao; cela zemlja pretrpana moralnim poukama, a morala nije bilo; u svakoj kući pun tavan logika, al' pameti nije

držali se govori i pisale knjige o privredi, a niko ništa nije sejao; cela zemlja pretrpana moralnim poukama, a morala nije bilo; u svakoj kući pun tavan logika, al' pameti nije bilo; na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje,

nije sejao; cela zemlja pretrpana moralnim poukama, a morala nije bilo; u svakoj kući pun tavan logika, al' pameti nije bilo; na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje, a rasipalo se na sve strane, a svaki zelenaš i nitkov

Video sam mnogo gradova, mnogo sela, mnogo zemalja, mnoge lude i narode, ali me ništa toliko nije začudilo kao jedno malo pleme, u jednom divnom, pitomom predelu.

da ne biste smatrali da vas ovim nagovaram na čitanje, evo odmah, u samom početku, najiskrenije izjavljujem da nije vredno čitati, i da čiča (taj pisac, šta li je?

— Pođi, sinko, nek ti Bog... S tom nedovršenom rečenicom izdahnu moj dobri otac. Nije prošlo ni mesec dana po smrti njegovoj, a ja se s torbom o ramenu i štapom u ruci krenem u beli svet da tražim svoju

— A odakle si ti? — pitam. — Pa, eto, tu mi je za jedno pola časa kuća. Tu sam se i rodio. ,,Čudnovato, to onda nije zemlja mojih predaka, moja domovina“ — pomislim, a glasno zapitam: — Pa zar ti baš ništa ne znaš o toj zemlji?

Zar ni po čemu nije čuvena? Ribar se zamisli, pusti mrežu iz ruku, pa kao da se nečeg seća. Posle dugog ćutanja reče: — Kažu da ima u Toj

Ja ti govorim što sam od drugih čuo. Niti sam ja tamo bio, niti znam sve to pouzdano. ,,To već nije zemlja mojih slavnih predaka, jer ona je čuvena junacima, velikim delima i sjajnom prošlošću“ — pomislim, ali me ribar

„Jest, to je jezik kojim je govorio i moj otac, i njegovi stari, i ja, ali nije ta zemlja; on mi je pričao o sasvim drugoj zemlji.

„Pravo je“, govorilo se, „jer je mogao sve upropastiti, ali mu plemenitost i rodoljublje nije dalo da to učini.“ Jedan je odlikovan što je mesec dana bio čuvar nekih državnih magacina i magacin nije izgoreo.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Bik Divonja leži uz vrljike i posmatra ludog Širgu; šta mu je, te dira junicu, kad vidi da joj nije do ašikovanja. Sivonja ga gleda i mrda levim uvom, a time mu kazuje, da se potpuno slaže sa njim, baš k'o naš kmet sa

Što će mu zelenilo!.... Lepše je i milije mu je videti sređenu letinu, što je nije ni kap kiše taknula. Kako li će lepo da urani svoje mile vočiće, svoja goveda i ovce!...

A tamo u strani, kod poslednje seoske kuće, čuje se žagor. Tamo je pozna, jesenja vršidba. Ko nije čuo, ko ne zna za čari znojne i umorne vršidbe?...

A ti se dohvataš debela hlada, ispod koga još nije rosa spala, baciš se u tu svežinu, pa osećaš kako se grudi nadimlju, ne mogu dovoljno da se nadišu, a leđa se kale, kao

po neki zalutao oblačak i opet zatrepere zvezde, a tamo iza gore ukaže se rumena, blešteća svetlost, misliš požar... nije, malo — pa se pomoli pun, sjajan mesec, koji obasja svu okolinu, a od drva se pruže duge crne senke...

Zvezde svetlucaju, ali uzalud, kad mesec još nije izgrejao, tek da te malo oslobode u ovoj nemoj i gustoj tami. Približismo se reci i čusmo žuborenje vode, ali te taj

— Kako da ne dođem, kad sam ti sam kazao da mi se javneš. No vi, ka' da već otpočeli. Imaš li dosta komišalaca? — Nije, more, još ni polovina došla. Daleko nam dobrosrećne njive, a narod poduže radi; no sad će to, za po sata svi će biti.

E, ti si poboravio naše adete, a mi znaš, s našim pojkom, sve 'nako po starinski.... Nije vajde, nema se kud, no 'ajde u kuću.

— O, belaja, Boga mi ja bih volela sedeti u sobi na klupi, samo da mi nije rada. Daj, dijete, visoku stolicu i jastuk. — Daj mi tronožac, molim te; ja najvolim uz ognjište na njemu sedeti.

Znaš, moji su vojnici malko stidljivi. — E dobro, kad nije drukče. Evo ja ću ovde, za vašim leđima. — Boga mi je to poblizu.

— Milice devojko, u sred sela moga. Jovane bećare, koja ti je draga? — Lepoto devojko, Milica Đokina... E, da nije pustog mraka, voleo bih onda videti Milicu kako je izgledala, dok se pesma horila.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Neću da te vidim tamo kad nemaš posla, pa to! DANICA: Učinilo mi se da je pala saksija. PAVKA: Pala saksija, hm! Nije nego još nešto! Što se meni ne učini da je pala saksija! DANICA: (gunđa): A, već... PAVKA: Šta kažeš? DANICA: Ništa!

DANICA: (gunđa): A, već... PAVKA: Šta kažeš? DANICA: Ništa! PAVKA: Slušaj ti! Moja majka nije vukla rep za sobom, nisam ga ni ja vukla, pa ne dam ni ti da ga vučeš! Ne dam, razumeš li me...

a on mlad čovek! DANICA: Znam, al' ovo je drugo! PAVKA: Po čemu drugo? Ni po čemu. Nije da kažeš da je čovek otvoreno kazao, nego tako: bila njegova tetka dva-triput, progovorila o tome, raspitivala koliko

PAVKA: Nego šta su? DANICA: Ja znam da nisu. PAVKA: Ti znaš? Kazao ti valjda? Ama, ja sam kriva, niko drugi nije kriv nego ja. DANICA: Šta imaš ti da budeš kriva? PAVKA: To što sam se stegla kao kukavica pa hoću da uštedim.

A eto ti sad, uselio ti se u kuću mlad čovek, a imaš devojku u kući, pa sad trljaj glavu! DANICA: Svejedno, da nije on, uselio bi se drugi. PAVKA: Uselio bi se, jest, al' je mogla da se useli kakva familija. Ovako...

PAVKA: Dobar dan. SIMA: Je li gospodin kod kuće? DANICA: Nije! SIMA: Hteo sam, znaš... a ti si njegova rocpođa? PAVKA: Jeste! SIMA: Hteo sam, znaš, da ga zamolim za nešto. Baš...

(Prekrsti se.) Ama šta govoriš, čoveče i prijatelju, zar te moj muž goni zbog žene? SIMA:... Reci mu: nije čovek kriv! Jedanput-dvaput što je isprebijao ženu, to toliko. A ko će je i isprebijati ako neće muž?

PAVKA: Ja ne znam o čemu ti to govoriš? SIMA: Ama, evo šta je. Odbegla mi, znaš, žena. Veli: tučem je, a nije, boga mi! Jest, digao sam ruku, nije da nisam!

SIMA: Ama, evo šta je. Odbegla mi, znaš, žena. Veli: tučem je, a nije, boga mi! Jest, digao sam ruku, nije da nisam! Al' onako dva-triput, kao što i priliči mužu; al' nije, da kažeš, dušmanski.

Jest, digao sam ruku, nije da nisam! Al' onako dva-triput, kao što i priliči mužu; al' nije, da kažeš, dušmanski. Pa ona sad kaže: dosadilo joj, i otišla od mene, kao da će negde naći bolje.

JEVREM: Ama, nije to, nego čovek me upita: kako, kako, gazda-Jevreme? PAVKA: Pa to je To što ti ja kažem. Čim se približe izbori, on

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

i seljaci živeli među sobom lepo i prijateljski, nazivali se kumovima, komšijama i prijateljima — i kome (selu) još nije palo na pamet da traži od ministra da se proglasi za varošicu iako je bilo u njemu četiri Cincarina i dvaput toliko

mislilaca i revolucionara, kao: Prudona, Roberta Ovena, Bakunina, Karla Marksa, Pugačeva, Stjenka Razina, Kibaljčića, a nije se ustručavao uzimati za svoje psevdonime i čuvena ženska imena kao: Lujze Mišel, Vjere Zasulićeve, Sofije Perovske i

imena sela tiče, nećete za sada u prvi mah, čitatelji, čuti to ime sela još i stoga što se naš Sreta ni u jednom selu nije dugo skrasio.

nećete za sada u prvi mah, čitatelji, čuti to ime sela još i stoga što se naš Sreta ni u jednom selu nije dugo skrasio. Nije mu ovo prvo, a neće mu, — ako je bog onaj stari bog, i stara pamet ako podrži Sretu — ni poslednje biti!

će ga još talasi života poneti, kao onu tikvu niz vodu; odneti ga daleko od pozornice slave i ispričanih događaja! Nije od svoje volje došao amo, pa neće, izvesno, od svoje volje ni otići odavde.

ona vrana iz one basne, ostavlja on staro ukaljano gnjezdo i ide u novo da i njega ukalja, a odatle će opet tako dalje. Nije odavna Sreten u ovom selu o kome je reč. Skoro je premešten.

Ni one skamije, ni oni prozori, ni ona visina i širina — jednom reči, ništa po propisu! Pa mu se učini da učionica nije dovoljno ni akustična. Odmah raspita koliko ima đaka i odmah izvadi colštok pa izmeri dužinu i širinu i visinu sobe.

— I ovo je u devetnaestom veku! Posle Amosa Komenskog, Pestalocija u Distervega! U civilizovanoj Evropi! Ovako nije ni među Hotentotima i Zulukafrima!

Sreta ližući grozničavo svoje suve usnice i uvrćući nestrpljivo svoju retku a dugu broćastu bradu (jer brkova skoro nije ni imao, tako da je izdaleka izgledao sa onom retkom i podužom bradom; a bez brkova, kao kakav predsednik kakve

Žurio se sa ovim (to jest sa pravom glasanja), dokle nas nije Amerika u tom pretekla. Pisao je dalje: o đerzonkama košnicama, o obdelavanju konoplje, o filokseri, o tome koliko

Eh, o čemu vam on sve nije pisao i otkud mu, đavola, sve to padne na pamet! Mnogi od tih njegovih radova nisu, doduše, ni izašli, pa ne mogu biti

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

JE DEDA POBEGAO U SVET 349 DEDA ZAMIŠLjA KAKO KAŽNjAVA VUKU, MAGDU i JOŠU 352 DEDA SE SEĆA KUMA, KOGA TAKOĐE NIJE VIDEO GODINAMA 355 MAGDA KALABA SIKĆE 358 GOVOR VUKE MAŽDRUKE 360 TUŽBALICA BABA-JOŠE 363 NEGODOVANjE PRAVEDNOG

— E, tu leži cela stvar, To jest, tu je ono što nije lepo. Džon Hohohond iznad svega voli da se napije, Kasno u noć se vraća, puca u nebo, viče.

” A Hohohond se mršti, ko da iz zemlje čupa debele sonde, I nikad ne kaže Ni „dovde” Ni „donde”. Kod drugih nije tako. Svud lepše sunce grije, U svim drugim kućama bolje se živeti može.

U kafanu nijednom u životu taj nije navratio. Bioskop? Nikad! („Kauboji, i razni Džejmsi Dini” ). Jednom je slučajno nekog tapkaroša uhvatio I dugo mu

Nikad! („Kauboji, i razni Džejmsi Dini” ). Jednom je slučajno nekog tapkaroša uhvatio I dugo mu objašnjavao da „nije dobro to što čini”. Korača, nogu pred nogu, gleda preda se, zna se... Ulica je pusta odavde do Tahita.

Ja, ja... Bilo je svega. — Deca su kriva. Nikad se ni na jednog od njih on nije ispizmio; Ono, jeste... deca nisu kriva što su živa. — Bog ubio, lopto, ko te izmislio!

Istrča crkvenjak: „Bog te ubio! Tako mator, a poludio!” Zbunjen, obnevideo, čuo je Psovku, ali se nije stideo, — Da je šutnuo — šutnuo je, I Bobek bi mu pozavideo.

Nema hleba, nema Cice, Pa kako da čovek ne izgubi živce! A lepo joj je rekla: „Požuri, nije daleko; Pazi na tramvaj, okreni se na sve strane; Danas nemoj kupovati mleko — Imamo previše hrane.

Možda se okliznula, pa pala... Možda je zaboravila da Miti kaže: Hvala. ...Možda ta ni hleba kupiti nije znala! A šta ako ju je neka rđava žena ukrala?!

trepće, u čudu se čudi, Trepće i njena haljinica, plava pa bela; Što su ti čudne mame, i ljudi: — Ovaj prekor ona nije predvidela. Četiri sata? Kakva četiri sata!

Oni su se nadali da će Nemačka biti Imačka Al pošto dizanje utega nije šala, niti igračka Povremeno se vraćaju u okolinu Pljevalja Gde sve, ko i obično, škripi i gde ništa ne valja!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Međutim, niko živi i nikad od Adama i Eve nije video sitnu jeguljicu, onakvu kakva bi bila rođena od svojih predaka, niti je ko ikad video jeguljinog mužjaka.

Niko nikad nije video mladu jeguljicu drugojače do u blatu, sa kojim je izgledala kao srođena i u kome ju je bilo teško i zapaziti.

Takve je tragove naročito Sirevi docnije, 1874 godine, dobro proučio. Međutim, nikad niko nije u to vreme, kao ni pre toga, u kopnenoj slatkoj vodi našao polno zrelu jegulju, kao ni sitne jeguljice koje bi tu bile

Njima je bilo utvrđeno da se jegulja, kao i druga riba, plodi mrestenjem, i to samo u morskim dubinama. Ali se nije imalo pojma o tome gde se nalaze ta mesta mrestenja o kojima se slutilo, kako se vrši migracija jegulje od dotadašnjih

Do svoga putovanja u vode Feroerskih Ostrva 1904 g. Šmit nije naročito mislio o jegulji, koja za danske ribare ima mnogo manju važnost od haringe i bakalara.

Ono je bilo tako providno, da se u čašici vode, u koju je stavljeno nekoliko desetina takvih životinjica, nije ni jedna mogla videti.

Njegovo rezonovanje bilo je ovakvo: nije mogućno da je ta larva, dugačka 75 milimetara kao i one u Mesinskom Zalivu, doprla iz toga zaliva do Feroerskih Ostrva

Larva ni u kome slučaju nije mogla doći iz Mesine, već sa drugog nekog bližeg mesta, koje valja pretražiti. Kad je sebi postavio taj zadatak, Šmit

ne znajući za odmor i ne vodeći računa ni o vremenu, ni o svojoj karijeri, ni o svojoj porodici koja ga godinama nije videla.

Od naučnog materijala nije ništa ostalo, ali je ostalo ono što se iz toga materijala izvuklo, a to je činjenica da su larve bile sve gušće, a

Za to vreme nije ulovljena ni jedna jegulja, ni mlada, ni odrasla, ali je pohvatano milionima njenih larvi, koje su se iz jedne određene

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Rakić, Milan - PESME

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Čula si pesmu, draga, al̓ to nije Vesela pesma nekadašnjih dana... O, da l̓ osećaš da se u njoj krije Nesnosni zadah ustojalih rana?

Stojimo tako skrušeni i bledi Dok našu starost objavljuju trube. No još u meni iščeznuo nije Sledbenik mladog Vertera, što sanja Pri mesečini, i što suze lije Uz svaki spomen starog osećanja!

I duša moja nije htela znati Za tajnu grižu i osećaj stida, Ni da l̓ ćeš biti dobra kao mati, Ili si stara, večita Dalida.

tebi nijednoga dela Da se mome oku mogao da skrije, Nijednog prevoja blistavog ti tela Da se moj poljubac na nj spustio nije.

Ko bajka da je, da to nije java, Da s mesečinom sve se stapa sada, I neosetno gubi se i pada, I sve nestaje, i sve iščezava, Pa kad na mene

Moj rođeni život tuđ mi sada biva, Jer šta ja pamtim, nikad bilo nije! Sad, u noći zvezda i meseca pune, Usamljen i tužan, oborene glave, Koračam lagano pun slutnje i strave, Jer znam da u

Sad sam silom ćudi, Gospo, ne znam čije, Na severu mrtvom, gde se mrzne more, Gde nijedna tica propevala nije, Gde prastare šume nikad ne šumore, I gde snežne jele što stoleća broje Kao bele duvne nepomično stoje...

No misao moja nije tako bela, — U meni se budi opet čežnja stara, I, šapćući tajno, ko večernja vrela, Pred očima mojim stare slike stvara.

Večeri jedne, na kamenoj ploči, Znajući da ga tad ne vidi niko, Arbanas ti je nožem izbo oči! Ali dirnuti rukom nije smeo Ni otmeno ti lice, niti usta, Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

Neka ih, Gospo. Nama nije krivo. Neka im i to zadovoljstvo damo. I ćutaćemo. Što bih dokaziv̓o? Kada dorastu, kašće ime se samo.

No onog časa kad ja sklopim oči, Tad sve će sa mnom zasvagda umreti. Oh nije život rđav što je beda, I nevolja, i muka duhu, niti Što nam sudbina večno zapoveda A prohtevi nam nikad nisu siti, No

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Iz grmena velikoga lafu izać trudno nije, u velikim narodima geniju se gnj'jezdo vije: ovde mu je pogotovu materijal k slavnom djelu.

MUHADINOVIĆ FERAT, začirski kavazbaša RIDžAL OSMAN JEDNA BABA Lica koja pesnik nije uneo u spisak: Vuk Marković, jedan Cuca, jedan vojnik, drugi vojnik, svat Crnogorac, svat Turčin, đače, đaci.

San pakleni okruni Osmana, darova mu lunu kâ jabuku. Zloga gosta Evropi Orkana! Vizantija sada nije drugo no prćija mlade Teodore; zvijezda je crne sudbe nad njom. Paleolog poziva Murata da zakopa Grke sa Srbima.

Kakva te je spopala nesreća teno kukaš kao kukavica i topiš se u srpske nesreće? Da li ovo svetkovanje nije na komu si sabrâ Crnogorce da čistimo zemlju od nekrsti?

Oh, divan li bješe pogledati! U svijet ga jošt nije takvoga ni ko čuo niti ko vidio. Pomoz, Bože, jadnijem Srbima, i ovo je neko znamenije!

roblje mijenjaju; ema sam im poslâ poklisara: tek se vrate, da ovamo idu, da hitaju da ne dangubimo, e ovome već trajanja nije. DOĐOŠE I OZRINIĆI. VUK TOMANOVIĆ Koje jade dangubite, ljudi?

SERDAR VUKOTA To znaš, Bajko, bi im mila bila, od dobra se jošt bježalo nije. Kâ ne žele Turci dobrovanje, da u miru raširuju ovce? KNEZ ROGAN Riječanja bi li među vama oko roblja al' oko drugoga?

“ MNOZINA Mićunović i zbori i tvori! Srpkinja ga jošt rađala nije od Kosova, a ni prijed njega. KNEZ JANKO Jošt nijesam lijepo kazao oko šta se na stanak poklasmo.

SERDAR RADONjA Svak je došâ ko je od potrebe, al' nijesu pet Martinovićah. I nije im bez neke nevolje, a bez njih se nikako ne može.

KNEZ ROGAN Je li vino goste posvadilo, kâ je vama ovo krsno ime? TOMAŠ MARTINOVIĆ Nije svađe među goste bilo, no ni Turci ženu ugrabiše. VUK MIĆUNOVIĆ Kakvu ženu, rugaš li se zbilja?

Dokle dvije jedna iza druge: cik! cik! opet, izdušit ne daše; i klikuje čovjek kao prijed. Ono nije bez nekakve muke! Ugrabismo puške, potrčasmo.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Od tada Turčin, zaptija, nije smeo pored kuće proći, još manje da zastane. Cele noći ispred kapije morao je da gori fenjer i po tri i četiri noćna

Juče sam bila tamo i rekoše mi: tek što se nije vratio s puta. I neću ja više da drhtim i da strepim pred njim zbog tebe; neću više da lažem i da te krijem.

Sigurno muž njen nešto skrivio. Ili novac, što je uzajmio od njega za radnju, nije vratio; ili nije ga ni uložio u radnju, već ga slagao i za nešto drugo potrošio.

Sigurno muž njen nešto skrivio. Ili novac, što je uzajmio od njega za radnju, nije vratio; ili nije ga ni uložio u radnju, već ga slagao i za nešto drugo potrošio.

Ali, i pored sve te njegove strogosti, opet i najsirotija i najudaljenija u rodbini nije bila zaboravljena, jer je svakoj donosio sa tih putovanja kakav poklon i svaku ma čime obradovao.

Mnogo nije govorio nikada. Ali što bi rekao, to je bilo rečeno. I tada se pamtile i upotrebljavale njegove reči i izreke.

Ali pored svega, što je uvek moralo da bude kako bi on hteo, ipak sa sinom, jedincem, nikako | nije mogao da iziđe na kraj. Kćeri je već udao i udomio, kako je on hteo.

Ali sa sinom, koji mu se rodio dockan, kada je on već bio ostareo, kada se već niko nije ni nadao da će imati dece a još manje sina, naslednika — on je dakle bio poslednje dete, „istrišče“ — kada je ovaj

dece a još manje sina, naslednika — on je dakle bio poslednje dete, „istrišče“ — kada je ovaj odrastao, nikako sa njime nije mogao da se slaže. On, sin, kao u inat, nikako nije hteo da mu ide po volji. A ko zna zašto? — mislio je starac.

On, sin, kao u inat, nikako nije hteo da mu ide po volji. A ko zna zašto? — mislio je starac. Da li što već, onako star, nije više mogao ići po

A ko zna zašto? — mislio je starac. Da li što već, onako star, nije više mogao ići po trgovini, te, valjda, ne donoseći i ne zarađujući više, nema onaj ugled kao pre; ili, a to je najviše

Pandurović, Sima - PESME

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Setno se nebo oblacima mrači. Ludost, veselje! Raka! raka! raka! Vaj! koga pokrov pokrio je beli! Zar muka nije iscrpeno vrelo? O, kuku! kuku!

Opet je ponoć budnom mi promakla I mekim krilom, tugom srce takla; Opet je duša umorna, A s grudi Teret se nije sišao. Šta mari? Ponoć je prošla. – Zora rudi... Treba nam leći, snovi moji stari.

Danas me zalud stari vetar bije Po licu, da me svega opomene, Da vidim kako sve prolazno nije I da me seti sve lepote njene. Zalud!

k’o para, U mrkom, muklom, crnom sarkofagu, Bez ljubavi i proleća što vara; Saranio sam svoju dobru dragu, A nije znalo proleće ljubavno, Čestice spomena u kome trepere, Ponos i mladost zakopani davno Bez seni sreće i bez blage

A nije znalo proleće ljubavno Za sne bez noći i noći bez snova, Za sne u kojim sijala je ona, Večernja zvezda nesrećnih duho

ljubavno Za sne bez noći i noći bez snova, Za sne u kojim sijala je ona, Večernja zvezda nesrećnih duhova; I nije znala mirna vasiona Za sne bez noći i noći bez snova.

oblak na čelu Naših dama jednu malu tajnu krije: Odricanje némo, jednu čežnju svelu, Strast što je buktala i koje sad nije.

NOĆ SLUTNjE Spavaj mirno, čedo moje; Sve je mirno... Zvezde stoje. Ni dah poći nije pirn’o. Ti ne moraš, kao mati, U toj tami Bditi, znati Da smo sami, da smo sami.

Pod bremenom sumnje i života; Ne ozari sreće je lepota, Niti snimi ikad tugu tajnu; Umrla je uboga sirota. Nije bilo pogreba ni pratnje Za nestalu ljubav toga dana, Niti suze za njezine patnje, Niti pesme, sem graktanja vrâna.

A ti nam ipak daješ vidno Jedine čase koji vrede, I sve što nije nisko, stidno, I uspomene čuvaš blede. Mada ti niko ništa ne da, Ti rađaš svojim lepim vrenjem I gordu Mis’o što te

ZA PRIJATELjE Nije to, mislim, budućnost daleka Kada će proći sav nemir, rugoba Života zemnog, a mi reći: neka! Pred senkom smrti i

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

„Pomamili smo se svi!“ viknu konte, okrenuv se živo i prišavši k svojima. „Ta gdje nam je pamet, nije li im danas Badnji dan!?

Otkad su Francuzi bili, slobodno je izvanjskom narodu da u grad ulazi...“ daljeg objašnjivanja nije trebalo jer u taj mah sunce iskoči, i rasprši maglu.

Veseli vlasi jurnuše u grad i razmetnuše tragove po njemu. „Ono znaš, vidite, ja sam znao da nije ništa“, reče konte svojima, „ali opet znaš, vidite, svašta mi je padalo na um.

„Nastala su opet dobra vremena“, govorahu oni, trljajući veselo ruke. Nije šala toliki narod, taki pazar! Od principova vremena toga ne bi, jer bjehu mutna vremena, da se slabo i znalo kad je

i na nj naslonila torbicu, nabrala obrve, pa premeće nešto po torbici; jadnica, kusur čini koliko je potrošila, jali da nije što zaboravila, jer će odgovarati, možda, svekrvi...

Serdar je odbijao dimove: pogled mu je bio rasijan, kao onda na gradskijem vratima; ništa oko njega nije moglo svrnuti njegov pogled i njegovu pažnju. Lako se domisliti, čitaoče, gdje su serdareve misli bile!...

A danas više no obično, jer je red u pustoj kući badnjake prilagati!... Nije čuo kako ga oni pred njim već izdaleka dozivlju, i Bog zna, koliko bi on tako stajao da nekoliko studenijeh kapalja ne

“ Zatijem, diže struku na glavu i momačkijem korakom stade se peti. Nije kročio sto puta a mećava zavija. Kako naprijed ona sve to jača.

Vrh ognjišta visaše mnogo ovčijeh i svinjećih butina i rebara. Potkrovlja nije bilo, no slameni krov, pocrnjeli od dima.

“ reče serdar tronut do suza, „znam ja da je tako. Fala vi, braćo!“ „Pa i bez toga, serdare, ne vrijeđaj Boga! Nije li ti naknadio ovijem djetetom?“ to rekavši, Radoje uze dijete sa Stanina krila pa ga sjede na svoje i poljubi u glavu.

A da kako!“ Marko uze dijete pa ga poljubi, pa Petar, pa Milija; svi ga izgrliše. Ko vidio nije kako Crnogorci, uopšte, djecu miluju osobito djecu poznatijeh junakâ, a osobito pak ako je jedinče, taj pojma nema o

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

II POSLOVICE Naziv „poslovice“ nije ponikao u narodu sa tvorevinama koje se pod tim pojmom razumeju. Ovako im je ime dao Vuk St.

), ili prenesenog značenja (Šapat kuću gubi; Da nije nade skupa bi užad bila; Kada orao izgubi krila, onda ga i pilad kljuju; Bolest na hatu, a ode na raku), ili saveti i

— Za inat; Ko ti je izvadio oko? — Brat. — Zato je tako duboko). Mogu da budu i stihovane (— Kuga je u Sremu. — Nije nego u tremu; — Vami vaše, nami naše! rekoše baše. — Sve naše, ništa vaše! — rekoše paše).

ili kao ostvarenja nastala u organskoj vezi sa pesmom pa otud prešla u svakidašnji govor (Zlatu će se kujundžija naći; Nije blago ni srebro vi zlato, / već je blago što je srcu drago; Pravda drži zemlju i gradove, / A nepravda ruši obadvoje;

B) VRAČANjE I GATANjE Po narodnom shvatanju vračanje, gatanje, pa i bajanje nije jedno isto. Ove tri tajanstvene radnje, iako imaju posebne uloge, — stoje u međusobnoj vezi.

u izvođačkoj interpretaciji pojedinaca ili najviše dvojice improvizatora — svedoče: da je naš narod, i onda kada nije imao posebno organizovano pozorište kao ustanovu, znao za svoje sezonskeverske (obredne i ophodne) i profane scenske

Na čunu katana. — (Kad se za koga hoće da kaže da je rđav vojnik). Nije bio doma, kad su mu krojili (kaže se u šali, kad na koga vide kakvu haljinu — preusku i kratku ili predugačku).

— Ja se mučim i nosim, a deca kraadu, kraadu! — kakoće matora kokoš kad snese jaje, a na to petao kukuriče: To nije lepo! — Kako reku! — kukuriče petao. — Kuku, kuku, kô akov! Kuku, kuku, kô akov!

Ćiju, ćiju, izjeo čiča gljivu! — kazuje žunja u lugu, a na to joj druga odgovara: — Nije pečena! Nije pečena! Nije pečena! Ubio Ilija Miliju! — kliče prva žunja, a druga je pita: A što? A što? A što?

Ćiju, ćiju, izjeo čiča gljivu! — kazuje žunja u lugu, a na to joj druga odgovara: — Nije pečena! Nije pečena! Nije pečena! Ubio Ilija Miliju! — kliče prva žunja, a druga je pita: A što? A što? A što? — Za lanjsku kiriju!

Ćiju, ćiju, izjeo čiča gljivu! — kazuje žunja u lugu, a na to joj druga odgovara: — Nije pečena! Nije pečena! Nije pečena! Ubio Ilija Miliju! — kliče prva žunja, a druga je pita: A što? A što? A što? — Za lanjsku kiriju!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

10 VI. SVE, SVE, ALI ZANAT. 11 VІІ. ERO I TURČIN. 12 VIII. SLOVO IŽE, ALI SIRCA NIŽE. 13 IX. ZAŠTO U LjUDI NIJE TABAN RAVAN? 14 H. ŠTA JE NAJGORE NA SVIJETU? ILI PIJAN SRBIN I GLADAN TURČIN. 15 XI. MEĐED, SVINjA I LISICA. 16 XII.

78 15. MILOSTIVA SNAHA I NEMILOSTIVA SVEKRVA. 80 16. PRAVDA I KRIVDA. 81 17. OČINA ZAKLETVA. 83 18. ZAŠTO U LjUDI NIJE TABAN RAVAN? 85 19. ĐAVOLjA MAŠTANIJA I BOŽJA SILA. 86 20. POBRATIMSKI DAROVI. 88 21. KALUĐER I ČETIRI GRJEŠNIKA. 90 22.

211 16. KUDROV I KUSOV. 212 17. KAD SE ARČI NEK SE ARČI. 213 18. ŽEĐA I VINO. 214 19. UTOPIO SE POP ŠTO NIJE RUKU DAO. 215 20. ZLA ŽENA SAČUVALA MUŽA. 216 21. ZA ŠTO SE SVETI IGNjATIJE ZOVE BOGONOSAC. 217 22. BONIK I BOLEST.

NESRETNIKU SE NE MOŽE POMOĆI. 232 36. MLADA I CIGANIN. 233 37. KAKO SE KRALjEVIĆ-MARKO JUNAŠTVU NAUČIO. 234 38. KO NIJE DOBRO SVEZAO? 235 39. KAKO SE MEDVJED PREVARIO. 236 40. A ŠTA TI JE? 237 41. KAKO CIGANIN NAUČI KONjA GLADOVATI.

Dositije, koji je u ovakoj struci pisanja, gotovo poslije trideset godina, popravio svoju jednu pogrješku, pa još nije pogodio, kako bi trebalo. I. ZLA ŽENA.

lijepo ti je ova livada pokošena!“ A žena: „Zar ti je napalo na oči, te ne vidiš, da to nije košeno, nego striženo!“ A čovek opet: „Bog s tobom, ženo! kako će se livada strići? to je košeno, eto vidiš otkosa.

ali ti više da ne ideš za mnom, đe se ja oglasim, zašto ne će dobro biti (ovo su oni tako govorili, da niko drugi nije mogao čuti ni razumjeti, osim nji dvojice).

Sad on nije znao, koju će uzeti; zašto su po sebi sve tri bile dobre i lijepe; nego otide nekakom starcu, da ga pita: ili je bolje

dođe starcu, i vičući na njega i srdeći se kaže mu sve kako je prošao s premudrijem; onda mu starac reče: „E moj sinko! nije to premudri ništa onako rekao: ako uzmeš đevojku, ti znaš, t.j.

tvoja krava ubola moju kravu.“ — „Pa ko je kriv, more! je li je ko naćerao?“ — „Nije niko, nego se pobole same.“ — „E! vala, more! marvi nema suda.“ — Onda Ero: „Ama čuješ li ti, efendija!

vjetar, pa ga baci čak u nekakvu zemlju, đe se o njegovu carstvu ništa i ne čuje (kao ni on o ovome što do sad ništa nije čuo ni znao).

Sveti Sava - SABRANA DELA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Niti, opet, mita radi da se ne postavlja neko u ćeliji toj, a da nije dostojan pravila duhovnog. Ovaj ustav ustavljam u ćeliji toj da ga se drži onaj koji hoće živeti u njoj.

7, 37) „sa istočnika života moga“ (Otkr. 21, b) i koji je zatim rekao: „Ko ljubi oca i mater više od mene, nije me dostojan. Ko ljubi ženu, ili decu, ili njive ili imanja više nego mene, nije me dostojan.“ (Mt. 10, 37; 19, 27; Mk.

Ko ljubi ženu, ili decu, ili njive ili imanja više nego mene, nije me dostojan.“ (Mt. 10, 37; 19, 27; Mk. 10, 29) Ovo čuvši treba sve ostavljati i za njegovim zapovestima pohitati

“ (І Kor. 2, 9) „Jer tamo žele i anđeli zaviriti“, (І Kor. 1, 12) i zatim reče: „Nije slava sveta ovog slična slavi budućeg veka“. (ІІ Kor.

ranivši se ljubavlju i pokrenut božastvenim Duhom, ču preslatki glas kako govori: „Ko ne ostavi sve i za mnom ne ide, nije mene dostojan“, (Mt.

Na tim službama i kolenopoklonjenja treba da budu po zakonu, kada nije praznik. Praznik, pak, zovemo kada se na jutrenju poje „Bog Gospod“.

A neka bude i ovo: Ako iguman štogod nije slobodan, jer se umnožilo bratstvo, neka zapovedi kome god od jereja, ili nekom od poštovanih među braćom.

od vas, o teško njemu, nađe da zbog ovoga gneveći se izazove slučaj, ili odlaže obaveze, ne čeka zapovesti igumanove, i nije na ukazanom mestu, zapovedam u Gospodu da mu se odredi poslednje mesto kako bi se naučio da svetovno ostavlja u svetu.

A ako se, što nije preporučljivo i pristojno, i dalje boči i prepire, i posle druge i treće pouke nepopravljiv bude, takav da se izagna iz

Nego odvraćamo vas i od tajnog tamnog dela i nepoznatog, da ne kažem i ukradenog. Nije li vam tamno delo koje se čini sakriveno?

Ako im je razlog opravdan, tada su nevini, ako je bezrazložno, zapovedamo da se ne ostavljaju pa jelu. Ni ovo nije pohvalno, da se zbog neopravdanog uzroka izostaje od jela. A to, ako bi i bilo teško, treba po mogućstvu odstraniti.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

CMILjA: Priča dvásata, a ne kaže šta oće! IKONIJA: Je l on to misli na divlju izgradnju? MILE: Nije, to je povodom neke invazije, i oružane intervencije! IKONIJA: Ja čujem pominje neko rušenje...

MILE: Dobra ova Gospava, kad je pogledaš! STAVRA: Za moj ukus je malo previše kabasta! MILE: Nema ženske dok nije karađorđuša! GOSPAVA: Ša je, da je, meni lako nije opslužiti nake mušterije!

MILE: Nema ženske dok nije karađorđuša! GOSPAVA: Ša je, da je, meni lako nije opslužiti nake mušterije! Jedan tuli svetlo, pali sveću, drugi traži da glumim da neću!

IKONIJA: Ma skloni to, ne moraš da mi pokazuješ! Je l bi to moglo đuture, a plaćanje da bude u naturi? PROSJAK: Nije da ne bi moglo...

Je l važi? PROSJAK: Nije da ne važi... IKONIJA (Cmilji): A ti spremi dvaput škembiće, dva piva, i dve kupusalate! Tebi ću ja da naspem!

Tebi ću ja da naspem! MILE: Ču li je, leba ti? Komplet večera za šaku glista i muva! Je l ona blesava? STAVRA: Nije žena blesava, nego varuje! Pomisliš prosjak, najuriš ga i šupiraš, a sve ti posle po kući prokisne!

Pita sirnjača, gužvara, savijača, bundevara, krompiruša! A kad ona umesi gibanicu! Nije bilo takve gibanice od Valjeva pa do Ivanjice! IKONIJA: Mora da ste nešto imali, kad je toliko falite na sva usta!

A kad treba da kaže Š, počne da šuška. Ne kaže: šaša, nego: šaša! I ne kaže: šišmiš, nego: šišmiš! Sigurni ste da nije svraćala? IKONIJA: Pobogu, čoveče, pa nisam blesava! Kažem vam da bi se setila da jeste!

Oću da je iznenadim! Samo ispitajte, onako izokola, kao slučajno, gde živi, i to. Ako vam nije teško. IKONIJA: Što da mi bude teško! Mogli ste nešto i popiti, dok stojite! SKITNICA: Drugi put.

GOSPAVA: Ispod kredenca, iza ormana, iza šporeta, sve mišje rupe! Nije onda ni čudo što mišje cveće! Na tavanu miševi, u zidovima miševi, ispod patosa, u sanducima, pod krevetom!

A i onaj, što je u kujni večero! Sve neki s koca i konopca! IKONIJA: Ne greši duše, sevap je! Da nije nekad sarana, parastos, četresnica, il zadušnice, od čega bi se naranio? A ne zna se šta nosi dan, šta noć!

Stanković, Borisav - JOVČA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

JOVČA Jeste zdravi? MARIJA Zdravi. JOVČA A Vaska? Kako ona? MARIJA Zdrava je. JOVČA Zdrava? Nije bolovala? Da ti ne kriješ?... MARIJA Nije, nije. Videćeš je već kakva je. JOVČA Znam ja kolika je. Ali, kamo je?

JOVČA A Vaska? Kako ona? MARIJA Zdrava je. JOVČA Zdrava? Nije bolovala? Da ti ne kriješ?... MARIJA Nije, nije. Videćeš je već kakva je. JOVČA Znam ja kolika je. Ali, kamo je? Gde je? MARIJA Sigurno nije još ustala.

JOVČA A Vaska? Kako ona? MARIJA Zdrava je. JOVČA Zdrava? Nije bolovala? Da ti ne kriješ?... MARIJA Nije, nije. Videćeš je već kakva je. JOVČA Znam ja kolika je. Ali, kamo je? Gde je? MARIJA Sigurno nije još ustala. Šta ću?

MARIJA Nije, nije. Videćeš je već kakva je. JOVČA Znam ja kolika je. Ali, kamo je? Gde je? MARIJA Sigurno nije još ustala. Šta ću? Znaš, ti si je tako razmazio pa i od tebe duže spava. JOVČA Ako, ako. Je li čula da sam došao?

Šta ću? Znaš, ti si je tako razmazio pa i od tebe duže spava. JOVČA Ako, ako. Je li čula da sam došao? MARIJA Nije. Nisam htela da je budim. JOVČA Ako, ako... Dobro, što je nisi budila. Neka spava, neka se odmara.

Nisam htela da je budim. JOVČA Ako, ako... Dobro, što je nisi budila. Neka spava, neka se odmara. Ama, da nije ona bolovala, bila bolesna, a ti me sad lažeš, kriješ? Jer, snevao sam je, toliko puta sam je snevao, pa sam se bojao..

Jer, snevao sam je, toliko puta sam je snevao, pa sam se bojao... MARIJA Nije, nije nikad bila bolesna, uvek je bila zdrava. JOVČA E, ako... Dobro samo kad to nije.

Jer, snevao sam je, toliko puta sam je snevao, pa sam se bojao... MARIJA Nije, nije nikad bila bolesna, uvek je bila zdrava. JOVČA E, ako... Dobro samo kad to nije.

MARIJA Nije, nije nikad bila bolesna, uvek je bila zdrava. JOVČA E, ako... Dobro samo kad to nije. (Odobrovoljen): Sada idi tamo (pokazuje sobu) i tamo iz bisaga izvadi neke svile i basme što sam za nju doneo.

Ali, ovako, nu mi ti rodi, njena mati postade, i veza mi ruke... MARIJA Ne kažem ništa. Samo nije lepo. Ako meni nisu svi jedno, nisam im mati, tebi su svi jedno. Svi su tvoja deca.

Što si čak tamo sela, u kraj? Jesi zdrava? Kako tvoji? ANĐA (podiže se, ponizno): Zdrava sam, zdrava. MITA Nije htela da dođe. Jedva je dovedoh. Neće. Veli: što ću i ja tamo?

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

” U trideset godina vozrasta počinje sumnjati da nije Ni sam dosta pametan bio. Oko četrdeset godina ne dvoji više; vidi da nije najpametniji bio, obače namerava i nada se

Oko četrdeset godina ne dvoji više; vidi da nije najpametniji bio, obače namerava i nada se da će se ispraviti, dok i starost dođe. Što ćemo sad? Ništa, na put, na put!

Pravdu i istinu radiću vsegda pred očima imati. Nauka i poznanje ljudi nije niti malena niti malo potrebna stvar človeku na svetu; o ovom poslu može se reći kako god i o vospitaniju, sireč, da o

Lašnje je živiti s jednim narodom kojega jezik ne znamo, (premda i to nije malena muka), nego provoditi sve svoje življenje s ljudma koji[h] svojstva, narave i ćudi ne poznajemo.

No, ako je što dobra u nami, to nam je milo gledati, to dobro vidimo i tome se čudimo; a što nam nije milo viditi, to za leđa mećemo i dobro sakrivamo.

Iz svega ovoga sleduje da možemo ljude milovati i ljubiti pohuždavajući i osuđavajući nji[h]ove krivoputice, zašto inače nije moguće ispraviti se.

Ko se zadovoljava samo kao ovca ići za drugim ovcama, pravda da njemu nije potreba ni misliti ni rasuždavati. Ukorenjenije stari[h] običaja podobno je korenju veliki[h] drva; za koliko godina su

Iz toga što sam dovde govorio može se poznati, od časti i nakratko, šta će ova moja knjiga u sebi sadržavati; nije više potreba o tom govoriti.

Toliko sam malen ostao po ocu sirota, da jedva ga pamtim, no rasteći, koga sam god čuo o njemu govoriti, nije ga niko bez uzdisanja spominjao, koliko Srblji toliko i Vlasi, dobrim bratom Đukom nazivljući ga, žaleći što je mlad umro,

kuće oteo, no ka|ko bi pošli u školu, dao bi mi ga opet, moleći me da ne kažem ništa mešteru, ispričavajući se da on nije bio nakanjen osvojiti ga, no da mi ga je na malo vreme uzeo bio da vidi šta ću ja činiti.

Ovakve preporuke imale su veliku silu. Moj gospodar magister (on se nije dao zvati mešterom) imao je zaisto na mene osobiti pozor; po sovršenju psaltira dao mi je učiti katihisis, to jest

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Biža je od Turaka priko vode dva puta... Bija je ranjen iz puške od rišćanah... Ima jedan zapis od njega: da nije nikada okusija ribe, ni varene ni pečene, ni morske ni ričke, jerbo je nije moga podniti, što je baš jedan čudan

Ima jedan zapis od njega: da nije nikada okusija ribe, ni varene ni pečene, ni morske ni ričke, jerbo je nije moga podniti, što je baš jedan čudan sekret od naravi!...“ „Fra-Jerica (1631, † 1652, †† 1710).

Mogao bi ko, zbog tijeh nadimaka, pomisliti e su Jerkovići prezreni među svojim zemljacima, a to nije istina. Ne samo po župama sv.

Pitan u sudu zašto to tako učini, ubica odgovori: „Nije mi, valaj, žâ šta sam ga ubija, ali ne bi nikad prižalija da sam mu krv prolija, jer je njiova krv teška i devetom

Kušmelj življaše ponajbolje među svojima, a bijaše odijeljen od braće. A kako bogatstvo nije na odmet ni u svetloj lozi i kako je vrijedno znati koliko treba da čovjek ima pa da bude najbogatiji u Zvrljevu, čujte

Po tome možete suditi kako su životarili Čagalj i Šunda, a kako i svi ostali Jerkovići. Ali siromaština nije sramota nikome, a najmanje svetoj lozi! A kad bi ljetina izdala?

To je duje činio kao dobar čovjek, ali tome bješe i jedan krupan uzrok, nije vajde kriti. Rekosmo poprijed da su Jerkovići maličak prihvatljivi, a glad je glad, a ljudi su ljudi, pa eto fratru bruke

Velimo: kao da bješe, jer ne znamo pouzdano. On se kleo da nikad nikome nije ništa ukrao osim stričevima dvije koze, i to prije no što se oženio, i to po nagovoru pokojnog strica Jurete; ali su

Tako je kanda i carska vlast mislila, te prebivši na polak i uzevši na um da kad je čovjek iz Zvrljeva, a nije prihvatio više od petnaest glava životinje, da taj čovjek nije priješao iz granica čestitosti, te da može biti

na polak i uzevši na um da kad je čovjek iz Zvrljeva, a nije prihvatio više od petnaest glava životinje, da taj čovjek nije priješao iz granica čestitosti, te da može biti narodnijem glavarom. I postavi vlast Kušmelja knezom u Zvrljevu.

Po večeri žena bi započela: — Čmanjak nije za to! Aja, brate, aja, aja, aja! Ovako slab i beduast niti bi umija stricu čizme očistiti, niti bi mogâ vode doniti,

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Teško je: drhtiš ko bor. Pa ćutiš... Što sklapaš vid? Zar nije crno ko flor? I pesma: da l plavi vir? Ili kap pala na zid? Samo je budila mir.

O SJAJ SU SAMO VRATA KRAJA Taj muk — da nije zvuk bez kraja Što svud seže Pa neki mir sa krikom veže Il maglen duh sa mesom spaja?

Taj krik — da nije vrh tišine Što se ko usov u nas ruši Il neki bat u našoj duši Kad bol se vine? O miso rije Moj duh i kao smrt me

O miso rije Moj duh i kao smrt me gleda: Sve to što biva — da san nije Zaspalog nečeg usred leda? Taj mrak — da nije bolest sjaja? O sjaj su samo vrata kraja.

O miso rije Moj duh i kao smrt me gleda: Sve to što biva — da san nije Zaspalog nečeg usred leda? Taj mrak — da nije bolest sjaja? O sjaj su samo vrata kraja. KRAJ JESENSKOG MORA Iz visokog sna me budi morski blesak.

A onda: pokret ma kakav (prah u letu) Seti me kako stojim u tuđem svetu. KULA NA PESKU Nije li kasno (sati jutra idu) Dodati opet neku reč toj hrpi Reči, što leži odavno u krpi Korica, negde na rafu, u zidu?

Zalud je tražiš po travi. Ona je u tvojoj glavi: Uz druge stvari već stade. Niko je video nije. A ni ti: samo si čuo Tup pad, za leđima, truo (I znao si šta pad krije).

Sad ko da za mnom pade reza: Sve ono što sam reći hteo Proguta strah i stinu jeza. NOVI POVRATAK Još nije ni smiraj, a kamoli mrak: I nemam znači čime da se tešim Što mi se sav vidik suzio, a znak Da možda gubim svest je što

Ćosić, Dobrica - KORENI

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Iako mi je brada do sedmog rebra duga, noge su mogle da nose nju i nož. Pobodoh se uz poslednju reku. Nijedan fenjer nije ranio noć, nijedna lampa. Vetar je u kanijama, pa ni on ne zločini. Moram napred jer, rekoh, za mnom i sneg gori.

Na obali u snegu crni se čovek. Snažna čovečina. Podigao ruku, ćuti i ne miče se. U naravi mi nikad nije bilo da čoveku okrenem leđa i ja nastavih da gazim krckanje suvih ribljih koščica.

— pod ledom je toplo. Život ionako nikada nije bio moja jabuka. I ništa moje neće ostati ni na jednoj obali. Nelagodno mi je samo što se toliki strah čuje.

E, nećeš me sad, kažem glasno i opsujem, jer tako je bilo kad je u moj šanac na Šumatovcu palo topovsko đule, i nije samo tada, jer na obali za leđima ostaše šume da gore i konopci kao kruške da se njiškaju.

Čovek o kome se u Prerovu priča da ima pesnicu kao mal, leđima je polomio plot .i od stida se dva dana nije pojavljivao na poslu.

Nikad nije video da duvan tako dimi. Turkinja lako sedi prekrštenih nogu, strogo i redom gleda sve putnike, naginje se da ih bole

„Ja znam šta SI ti.“ Tada se on i odelom i držanjem krio. Nije hteo da iko zna koliko žutih nosi u nedrima. Sa slugama je i jeo i spavao.

Tada ću da ti kažem šta treba da radiš.“ Poslušao je, tako je rekla i tako ga gledala da je morao. Više nikada nije smeo da svrati na konak u tu mehanu. Šta li je imala da mu kaže?

— I zato se ti mučiš? — prošapta kroz cvokot Đorđe, posumnja da li je Tola čuo i reče glasno: — Da ti nije mene, pocrkala bi ti od gladi. — A da tebi nije mene? — Prestani! I uzmi pušku. — Šta će mi?

— A da tebi nije mene? — Prestani! I uzmi pušku. — Šta će mi? — Tola dohvati pušku, začuđen Đorđevim strahom. Dukati ga izmišljaju,

— Tebi kao milo što meni noćas propustiše glavu? — Niko nije ni pretio tvojoj glavi. Ja i ti smo vršnjaci. Zajedno smo odrasli i vojsku služili. Zajedno ratovali. — Ne laži.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Jorhe Luis Borges Sinu Aleksandru NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE ZLATOPRSTA Devojčicu, nađenu u močvari, niko nije želeo da primi u svoj dom. A kako i bi?

Pri pogledu na sitno, izmršavelo stvorenje prisutni su i nehotice uzmicali. Devojčica je bila tako slaba da nije imala snage ni da ustane ni da zaplače.

Otkud devojčica u močvari? Da se nije iz lokvanja rodila? S neba pala? Pljuštala su pitanja radoznalaca, ali odgovora nije bilo.

Otkud devojčica u močvari? Da se nije iz lokvanja rodila? S neba pala? Pljuštala su pitanja radoznalaca, ali odgovora nije bilo.

Uporno i nežno zasipala je lekovitim travama detetove kraste, hranila ga i odevala kako je najbolje umela, ali dete nije raslo, ni govorilo, ni hodalo.

Brzina kojom je devojčica učila zbuni staricu. Još je više iznenadi da mala zna i ono što ona nije znala. »Od koga li je sve to naučila?« Starica se zaprepasti kad u vezu vide ptice i cveće kakvih nigde nije bilo.

»Od koga li je sve to naučila?« Starica se zaprepasti kad u vezu vide ptice i cveće kakvih nigde nije bilo. 3atim poče pomnije da je posmatra.

Ruke su joj bile nežne i hitre, oči pažljive i pune toplog, zlatastog sjaja. Takve oči starica još nikada nije videla. Podsećale su je na zrake sutonskog sunca, cvet dragoljuba, krila leptira. I nehotice, starica se zabrinu.

I nehotice, starica se zabrinu. »Možda su seljanke bile u pravu?« pomisli. »Možda dete nije od ovoga sveta?« seti se priča o ukletoj zvezdi, vilinskom rodu, đavoljem semenu, i zadrhta.

Žao je bilo 3latoprstoj da se rastane od pomajke, ali nije smela da odbije vladarkinu naredbu. Jedino što je pokretima ruku zamolila bilo je da je povremeno puste da vidi

— Vreme je da Zlatoprsta pređe u moje carstvo — reče jednoga dana Carica Istočnog carstva, s čijom se moći niko nije mogao meriti. Vladarki 3emlje Srebrnih Breza ne preostade ništa drugo nego da Zlatoprstu pošalje suparnici.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

tu gde je pešački prelaz između Narodnog pozorišta i Kneževog spomenika, prolazi granica koja se ne vidi mada nije nevidljiva.

Sve se to svetlosno čudo stiče i komeša nad granicom koja nikako nije slučajna jer je tu, možda baš na tom prelazu, nekada, kroz decenije, stajala Stambol-kapija, najveći od ulaza u grad,

razaznaje se da je šanac, tokom vekova, građen i rušen, ali da svoj prvobitni pravac, duž Francuske, uglavnom nije menjao.

Može se pretpostaviti da to ipak nije sasvim tačno, jer su, u usmenom predanju Beograda s kraja prošlog stoleća, sačuvana kazivanja koja su se i onda, samo

dogodilo da još jedno opažanje ovih rad nika ostane nezapaženo: oni cy imali utisak da se linijom šanca, i kad ga više nije bilo, proteže neka tanana svetlosna granica.

O tome se ništa nije znalo i nova, Pozorišna ulica, prosečena dužinom kojom se, niz dunavsku padinu, spuštao šanac, samo delimično

već razrušene a doskoro moćne džamije, čiji su se ostaci i te kako videli u ovom kraju, kao što se već gotovo niko nije sećao gde se tačno nalazio konak dahije Kučuk-Alije, čuven sa udobnosti, koji je u prvom ustanku, pošto je oslobođen

Tada kikom nije moglo izgledati zanimljivo pitanje da li je taj konak bio, kako se danas misli, u jednoj od najstarijih ulica na padini,

i počela da hara, uvek je pravila istu grešku: prvo je htela da promakne, nevidljiva, preko palisada, što nikako nije mogla. Neprijemčiv za užas koji je nosila sobom, palisad je nije propuštao.

Neprijemčiv za užas koji je nosila sobom, palisad je nije propuštao. Morala je u grad na glavna vrata, kroz Stambol-kapiju i, obično skrivena među vreće žita, ulazila je pravo

Istina, ove iz 1914. kao da su bile nešto ubojitije od ovih iz 1790. godine, ali ni to nije sasvim sigurno. Izgleda sigurno da su veoma ubojite bile, u aprilu 1941. nemačke, a u aprilu 1944.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Pitanja naša šum nejasni sreta, I žudnom duhu odgovora nije; Gdje je početak? Gdje li čudna meta? U neprovidnim maglama se krije.

i sred mrtvog dola C'jeloga v'jeka zvonku pjesmu vije, I najzad umre - bez imalo bola Što joj pjesmu nikad niko čuo nije! J. Dučić PRVO DOBA (Posle 1840) II IZ „GOJKA“ Gusle moje, ovamo'te malo! Amo i ti, tanano gudalo!

Ao, svete, mio i premio, Krasno li te Višnji udesio! Samo, samo, da još mreti nije! Al' već neka kad inako nije! danas, sutra, čas će udariti, Jarko sunce meni zakloniti, Iz ruku mi jasne gusle

Ao, svete, mio i premio, Krasno li te Višnji udesio! Samo, samo, da još mreti nije! Al' već neka kad inako nije! danas, sutra, čas će udariti, Jarko sunce meni zakloniti, Iz ruku mi jasne gusle trgnut', Moje telo pod zemljicu

Srce mu se zaigralo: „Amo sad, milena! „Dole ćemo jako sesti; Al' će da se sladi! Mor'o bih te, ribo, jesti I da nije gladi!“ Pa je uze, pa njom brže da primakne k usti Čun se ljuljnu - on se trže Ode sanak pusti! Br.

Pod nebo se dig’o tić i sada; Al’ veseo nije k’o nekada! Gleda dole, reku, vrelo, luga, Drva, žbune, gore i vrleti, Pa mu s’ čine do toliko druga, Do toliko

Ljubim li te... il' me bezum ganja; Nema vida, čula, osećanja; Ljubim li te... il' ljubavi nije Što se grli, to su samo zmije; Ljubim li te... ili mene nema, Ili tebe - nas oboje nema; Ljubim li te...

NA GROBU HAFISOVOM Nakuc'o se čaša, napev'o pesama, Napio se raja sa mednih usana, Gde je naš'o slasti, tu joj nije praš'to Sad gori l' mu duša - barem znade zašto! J.

“ „Nebo će se zablistati blistom, Gora će se zaodenut' listom, Sunce sinut' kako nije davno“ Odazva se: - „Oh, sunašce slavno!“ „Oživeće u lugu slavuji, Sva će ropa pesmom da zabruji!

“ Vičem Bogu: Ona je još mlada! Vičem pravdi: Ona se još nada! Anđelima: Vi joj srca znate! Vičem zemlji: Ona nije za te! Ni otkuda nema mi odjeka... Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?...

“ J. Jovanović Zmaj XXX ZIMNjI DAN Oh, kako je sivo, tamno, K'o da nije danak svan'o; A nebo je tako mutno, Kao oko isplakano.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Tvar je tvorca čovjek izabrana! Ako istok sunce sv'jetlo rađa, ako biće vri u luče sjajne, ako zemlja priviđenje nije, duša ljudska jeste besamrtna, mi smo iskra u smrtnu prašinu, mi smo luča tamom obuzeta.

Čudo mi je - svemogući reče vojvodama neba sveštenoga - đe mi u dvor s vama nije doša drug vam činom jednaki, Satana, jer ste često skupa dolazili ka nebesni vojenačalnici.

Grdnu dušu zlom opojenika mračne bure uskolebale su; nesmislenik gordi pomišljava da ga nije moja moćna ruka na tron gordi iz ništa popela jere bi ga mrake zacarile, božeski mu prestol uzdignule, pa on tamo

da ga čuje stan buntovni pjeo - Mihaile, podobni mi činom, ali duhom mnogo niži mene, jer ti duša, kako moja, nije blagorodnom gordošću zaždena, proštenija ne ište Satana; blagorodna moja namjerenja nebo čuje, a znaće mirovi!

česa je vaš vladalac gordi mene od sna budio vječnoga i družinu moju blagorodnu kad nam krune samodržavija stavit nije na glave mislio?

Prostor cjeo u stara vremena bješe sv'jetlim zasut šarovima, lica tame nigđe bilo nije. Šar svakoji jedne veličine, sa našijem svaki jednak nebom u svjetlosti i u opširnosti.

Poslje strašna njegova karanja, koga nebo jošt viđelo nije, legioni dva vjerne vojvode zabunjena pognaše Satanu i njegovu izgubljenu vojsku, na granice neba doćeraše, ugnaše

Popa, Vasko - KORA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

se kroz rebra zažuti Slušamo kako nam srca U grlu mrtvih stubova lupaju Istrčali smo iz grudi 14 Očiju tvojih da nije Ne bi bilo neba U slepom našem stanu Smeha tvoga da nema Zidovi ne bi nikad Iz očiju nestajali Slavuja tvojih da

bi bilo neba U slepom našem stanu Smeha tvoga da nema Zidovi ne bi nikad Iz očiju nestajali Slavuja tvojih da nije Vrbe ne bi nikad Nežne preko praga prešle Ruku tvojih da nije Sunce ne bi nikad U snu našem prenoćilo 15 Ulice

ne bi nikad Iz očiju nestajali Slavuja tvojih da nije Vrbe ne bi nikad Nežne preko praga prešle Ruku tvojih da nije Sunce ne bi nikad U snu našem prenoćilo 15 Ulice tvojih pogleda Nemaju kraja Laste iz tvojih zenica Na jug se ne

ognjištu usred moga lica Ruke tvoje otvaraju mi dan Ruke tvoje cvetaju U udaljenoj pustinji u meni Gde još niko nije zakoračio Ruke tvoje sanjaju u mojima San svih ozvezdanih ruku na svetu 22 Naš dan je zelena jabuka Na dvoje

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Nikad dotle nije mi ta soba izgledala tako lepa kao tada. Moja biblioteka, kako sam je u toku godina prikupio, raznovrsna je,

To je učinio zato što je, crtajući adberićane, ismejavao i svoje savremenike, a možda nije bio ni dovoljno upućen u prostranu Demokritovu nauku da bi je isložio u svome delu.

Od mnogobrojnih spisa Demokritovih nije se očuvalo nijedno jedino. Sve što o njima znamo, samo su odlomci, katkad tek koje rečenice, kako ih pribeležiše drugi

To mi nije bilo nepoznato jer sam se još od svoga doktorata interesovao i za istoriju egzaktnih i prirodnih nauka. Sva važnija

Ali se pojavi druga nezgoda: štamparija nije više imala one lepe bele hartije na kojoj je delo dotle štampala, a takva hartija nije se, u onim vremenima, mogla

druga nezgoda: štamparija nije više imala one lepe bele hartije na kojoj je delo dotle štampala, a takva hartija nije se, u onim vremenima, mogla nabaviti, već samo žućkasta. „Šta da se radi?“ zapita me štampar.

No to me nije činilo nestrpljivim: ja sam svoj posao završio, a delo će, ako vredi, naći samo sebi svoje mesto u nauci.

Uslova za naučni rad velikog zamaha nije bilo za vreme nemačke okupacije. Pa i kasnije, kada se neprijatelj povukao iz Beograda, nisu se prilike popravile, jer

bio sam u Atini, popeo se na njenu Akropolu i onde doživeo jedan od najjačih utisaka svoga života. Zato mi nije bilo teško da se uživim u onaj trenutak kada se mladi Aristoteles našao pred Partenonom i Erehtejom; imao sam samo da

Svojim konceptom zadovoljio bih se tek onda ako je stvorio utisak stvarnog događaja ili doživljaja. Moj posao nije bio lak.

Na nebu svetlucaju bezbrojne zvezde; nepotpuni mesec tek što nije zašao za Brutijska Brda, ali još osvetljava svojom svetlošću jednu vrckastu stazicu koja, optočena mirišljavim

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

PRIČA 154 NAPAST 157 PAD SA GRAĐEVINE 166 PAD SA GRAĐEVINE 167 PRIČA O LAZARU PARDONU, ČOVEKU KOJI NIJE GOSPODIN 171 POGIBIJA JAĆIMA MEDENICE 176 OSLOBOĐENjE 186 IVAN — ILIJA ILIĆ 193 SVEDOK 200 ZAVEJANI 204 ČISTAČ 209 SVI

Pre rata, pamtim, nije bilo ovako. Onda, ako bih neraspoložen bio, to je ipak trajalo dosta dugo; isto tako ako bih, na priliku, bio dobre

dopreše zvuci posmrtnog marša, koji me ponovo baciše u tugu, izazvanu sad pogrebom nekog oficira; i gledati u krst nije mi vredilo. A tek što je sprovod prošao kad se glava i ruka poštanskog raznosača pomoliše na vratima moje sobe.

stižem sutra uveče, ja se uputih u „Moskvu“ da tamo prikupim što više autentičnih vesti iz politike, pošto sam znao, nije mi prvina, da će me tamo svi redom, a naročito propali poslanički kandidati, skoliti da pitaju o novostima u Beogradu,

“ „I ti me uveravaš, da je ona isto onako snažna, pomamna i odana, kao prva, koju nisam zaboravio i koja se nije najbolje svršila?“ „Ona je silnija od svih ranijih, veruj mi. „I to može biti i ne čudim se, najzad, jer te poznajem.

Zar ne? Svi smo tako. Ko nije verovao da će zlo biti kažnjeno? Ko je sumnjao u Pravdu? Ko nije verovao u bolje dane? A danas, šta smo dočekali?

Zar ne? Svi smo tako. Ko nije verovao da će zlo biti kažnjeno? Ko je sumnjao u Pravdu? Ko nije verovao u bolje dane? A danas, šta smo dočekali? Onaj mali deo što je postao bolji zamorio se.

Onaj mali deo što je postao bolji zamorio se. On je samo nemi svedok onoga što danas rade oni odmorni koje rat nije nimalo izmenio ili bolje koje je rat utoliko izmenio što im je sasvim iskvario srca, A šta je sa slobodom?

Jer to što tražite ne odgovara objektivinim uslovima i nije to ono sasvim novo što smo mi tražili i nejasno zamišljali u ratu, noseći naše Krstove Stradanja.

A vi? Kažite sami, Vi biste nešto hteli, a to što hoćete to nije iz vas, iz nas, neposredno. Recite samo: zar vi niste Rusi bez ruske duše?

Recite samo: zar vi niste Rusi bez ruske duše? Imate nešto od nje, možda, ali nije sva i nije vaša. Zato nema Korenjeva i Neznamova. I još ih neće biti.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Poslije duljeg vremena, ovo je prvi sunčani dan. A to nije svejedno. To je možda jedna od malobrojnih stvari koje nisu svejedno.

Po tome, i naše misli mogu da budu osunčane ili sjenovite. Držim štoviše da se nikad i ne pađa misao a da nije ili okupana u suncu ili zastrta sjenom.

U tom hodniku, dakle, počeo sam živjeti. Za oblačnih i besunčanih dana, u njemu nije bilo igre. Hodnik bi navukao sjenu na svoja stakla i pogasio svoje jabuke.

” Nije bio nimalo sentimentalan. Ili tačnije, to je bivao samo u onim kalendarski određenim prigodama koje su u tu svrhu ustan

Sve u svemu, rđav posao. I tako, eto, za taj mudri i sračunati korak ka oplemenjenju soja, učinjen od onog pretka koji nije htio da plaća stalije i kontrastalije, dogodi se da otada pa za vječita vremena čitav niz pokoljenja plaća životu

No to nije dovoljno. Ali, s druge strane, kako tražiti od njih toliku hrabrost, toliki heroizam, da sami sebe, po svijesnoj odluci,

Ko nije gledao žalost djeteta nad razvaljenom igračkom? Previše tvari, previše krpe, previše drva, željeza, pilovine — a malo duš

Takvi ljudi nije red da imaju djece. Pored svega drugoga, još i zato što ta djeca bivaju otprilike ovakva kakav sam ja. A to nije dobro.

Pored svega drugoga, još i zato što ta djeca bivaju otprilike ovakva kakav sam ja. A to nije dobro. Ne, takvi ljudi nikako ne treba da imaju djece.

A govorkalo se i to da nije umro, već da živi, pod krivim imenom, negdje u Južnoj Americi, gdje se ponovo oženio, osnovao novu familiju, izrodio

Vjerovao sam da ih mrzim, a ipak me nešto neodoljivo vuklo k njima. U stvari, to nije bila mržnja, već više kao neko udivljenje, s trunčicom zavisti, možda. I još, kao neka nostalgija.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Đurica istrča napred, priđe ruci popovoj, pa ode Obradu klisaru, te uze od nega veliku medenicu, koja je, dok nije crkva nabavila zvono, sazivala pobožne hrišćane na molitvu, a sad se upotrebljuje samo na litijama.

barjaka, najviše grabi za medenicu i kadionicu, a ikonama, i ako su pružale izvesnu počast — naročito opštinska — nije se tako radovala.

I Đurica je mnogo mislio, tako mnogo, da nije ni opažao kud je prolazio, ni šta se oko njega zbivalo. Samo kad bi krstonoše minule pored kakva bogata doma, gde su

A ko se u takvu veselju nađe uvređen, nije mu lako. U Sretenovu kolu ostade samo desetina momaka, a to je za kolovođu grdna sramota.

Kao siromah nije se mogao isticati bogatstvom odela, ali je i onu sirotinjsku odeću umeo tako vešto namestiti na sebi, da je svakome, i

Ugušio je u sebi i najtajniju žudnju za društvom i njegovim životom. Samo jedno nije mogao ugušiti. Ali tu bi se već morao boriti protiv prirode i protiv sebe sama. Žudio je za lepim ženskim svetom.

Đurica ih je samo jednom sagledao, kad one ne behu upravljene na njega, i više ih nikad nije smeo pogledati. Kad je Stanka u kolu, Đurica se retko hvatao.

Stanka nije bila toliko neobična po lepoti, koliko po naravi svojoj. Beše to tako samovoljna i ćudljiva narav, kakva se i među ljudima

Ja onda, veli, 'nako žmurećki, beži što bolje mogu, te jedva živ dođoh kući. Posle je odležao trlemu, i mal' nije umro. — Pa zar baš niko ne zna kako izgleda to čudo? — Pokojni Vuksan ga je video pa umro.

Ali, pri svem tom, nije bilo dana, kad se on nije osećao kao puki siromah. Ovo večno bezizlazno stanje prinuđavalo ga je da se lati i takvih

Ali, pri svem tom, nije bilo dana, kad se on nije osećao kao puki siromah. Ovo večno bezizlazno stanje prinuđavalo ga je da se lati i takvih sredstava, koja su zakonom

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

VILAJET 185 KAKO JE POSTALA KRTICA 186 OTKUD ČOVJEKU OSAMDESET GODINA 187 CARIGRAD 189 ZAŠTO KRALjEVIĆ MARKO NIJE BIO NA KOSOVU 191 KAKO SE KRALjEVIĆ MARKO JUNAŠTVU NAUČIO 192 PROKLETA JERINA 193 PIJEVAC NA DIVANU 195 JARAC

POP 310 DVA POPA U CIJELOM SVIJETU 311 POMIRUCKA I — POMRIJE SVIJET 312 TESTAMENAT 313 UTOPIO SE POP ŠTO NIJE RUKU DAO 314 PRAVOGA, BOŽE!

Idući tako, naiđe na neku veliku šumu, i uputi se jednom stazom. Išao je tako čitav dan kroz tu šumu, a nije mogao nigde nikoga da vidi; tek posle nekoliko dana naiđe na jednog starca gde pored vatre sedi: — Dobro jutro,

Kad je došao do dvora, nije smeo odmah da uđe unutra, nego ode u jednu vrlo lepu baštu, koja je bila pored dvora. U toj bašti bilo je mnogo lepog

Petar je tu sedeo sve do mraka, pa kad se već smrklo, on nije imao kuda, nego ostane tu i da prenoći. Kad je ujutru svanulo, uđe u baštu jedna vrlo lepa devojka i počne da bere

Naposletku dođu do jedne brazde, na kojoj nijedne travke nije bilo. Sa one strane uz brazdu bilo je tako lepog cveća da se Petar začudio, pa zapita devojku: — Kakva je to zemlja

se bili okamenili, zatim dođe i do devojaka, pa vidi da su i ove davno preminule, i svugde gde god je prolazio, nigde nije mogao ni sela ni žive duše naći. Onda Petar pohita da vidi šta je od njegovog sela.

Deca dočekaju smrt, uhvate je, pa su je držali dok god Petar nije već daleko odmakao. Onda i deca puste smrt, a ova sad iz sve snage pojuri za Petrom.

Devojka je sad vukla Petra k sebi, a smrt opet k sebi, i nijedna nije mogla da ga otme od druge. Tako su se ove dve nadvlačile čitav jedan sahat.

pita je bog. A ona reče: — Kad sam došla najprvi put, pošla sam da te pitam šta ću raditi, a soldat mi nije dao yići, nego mi reče da si ti njega ovdje postavio da samo on k tebi ulazi, a ja ne, pa te je on otišao pitati, a ja

BESMRTNI STARAC Tako je bio jedan starac i imao pet sinova. Kad je jedanput bila gladna godina, a starac nije imao nigdje ništa, molio se bogu da mu djecu sačuva i da im dade hrane; ali to bog ne htjede čuti, nego mu pomru

Petković, Vladislav Dis - PESME

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

I ja žalim sebe. Meni nije dano Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi, Oči plave, tople kao leto rano, Život u svetlosti bez mraka i studi.

Znam da tada ni nebo ni čovek zaplakao nije, Znam da si najzad našla humanost i vrata bolnice, Znam da zemlja sačuva vlagu, njom da te mirno pije, Znam da ti svet i

borim sa vremenom, Da odbranim, da sačuvam, ne dam svoje, Nego gledam čega imam, šta je bilo: I sve više, ništa više nije moje.

Za lice tvoje ogledala nije. Živi međ ljudma u muzici bluda. Živi! I nek ti vlaga srce pije. Živi u zemlji sramote i luda.

JUTARNjA IDILA † Mihailu Petkoviću, mome bratu Imao sam i ja veselih časova, Nije meni uvek bilo kao sada; Imao sam i ja sate bez bolova, Osmejaka vedrih i radosti, mada To je davno bilo...

Možda je propalo. Elementi strasti negde se još bore. Možda je i sunce ropstva nam dopalo. Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Njina ljubav za smrt znala nije, Njina usta znala su za reči I poljubac koji nebo krije, Plavo nebo što im umor leči. Njina sreća ležala je u tom Što

Al' nije. Ja znam svi ti dani stari, I želje, njena tuga i lepota, I nežne veze osmeha i čari Nemaju više za mene života.

Iz misli se trgoh. Bacah pogled dole, Nikog nije bilo. i dođe mi žao: “Možda je čekala, možda mnogo vole, A ja? — ja sam svirep, bezdušan i zao.

Svirala je nesreću soneta I svih srdaca kucala što su ikada, I svih srdaca kojima planeta Ljubavlju sijala nije nikada.

Znadoh da si mlada, I tako lepa. O zašto je, rako, Ti bar ne vide da za tebe nije? O nisi, znam ja; znam da nisi mogla, Ti, rako dobra, crna i duboka, Otići ikad do meke postelje, Uzeti sobom dva

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Bio sam svedok tragičnog događaja i mada je od tada prošlo 56 godina, slika toga događaja ni do danas nije izbledela. Sećanje na ono što je on postigao činilo je svaki moj pokušaj bezvrednim u poređenju sa njim.

Pošto sam prostudirao pažljivo njihova lica, odgovorio sam zamišljeno pokazujući na jednu od njih: “ Ova nije tako ružna kao ona druga.

Moja majka je bila prvorazredni izumitelj i verujem da bi mnogo postigla da nije bila tako daleko od modernog života i njegovih mnogostrukih mogućnosti.

predmeta koji je ta reč označavala i ponekad nisam mogao jasno da razlikujem da li je to što sam video stvarno ili nije. To je u meni stvaralo veliku nelagodnost i izazivalo nespokojstvo.

Nijedan od studenata psihologije i fiziologije koje sam pitao za mišljenje nije mogao uspešno da objasni ovu pojavu. Izgleda da su oni bili jedinstveni u svom stavu, mada sam ja verovatno bio

Sasvim mi je nevažno da li moja turbina radi u mislima ili je testiram u svojoj radionici. Čak i primetim ako nije izbalansirana. Bilo šta da je, nema razlike, rezultati su isti.

Za dvadeset godina nije bilo nijednog izuzetka. A zašto bi i bilo drugačije? Inženjerstvo, elektrotehničko i mašinsko daju pozitivne rezultate.

Sprovođenje prvobitne ideje u delo kako se danas radi, po mome mišljenju nije ništa drugo do rasipanje energije, novca i vremena. Moja mladalačka nevolja imala je, međutim, drugu kompenzaciju.

Otac mi to nije dozvoljavao i pobesneo bi kada bi me uhvatio na delu. Kada bi primetio da potajno čitam, skrivao bi od mene sveće.

Kada bi primetio da potajno čitam, skrivao bi od mene sveće. Nije želeo da kvarim oči. Ali ja sam dobavljao loj, pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanica, i svake noći dok su

Kartanje je za mene predstavljalo užitak nad užicima. Moj otac koji je vodio uzoran život, nije mogao da nađe opravdanja za tako besmisleno traćenje vremena i novca kome sam se odao.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se

Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno

A šta može pružiti mladi doseljenik koji nema para u džepu, nije vičan bilo kakvom poslu, nema zanat i ne poznaje jezik zemlje u koju je došao? Očigledno ništa.

U Idvoru nijedna nacija, osim srpske, nije nikada živela. Stanovnici Idvora bili su oduvek zemljoradnici a većina od njih bila je nepismena u doba moga detinjstva.

Krajem šesnaestog veka ona je doprla čak i do Beča i bila bi ozbiljna opasnost po celu Evropu, da nije poljski kralj Sobjeskib pritekao u pomoć i spasio Beč.

Prvi naseljenici starog sela živeli su u malim zemunicama koje neprijatelj nije mogao raspoznati iz daljine. Ostataka tih podzemnih stanova bilo je još u doba moga detinjstva dok sam, pre pedeset

Po predanju, taj plamen se nikad nije smeo ugasiti, a litija koju je dobri svet Idvora priređivao, mogla je otkloniti svaku nedaću koja bi selu pretila, kao

Zvao ga je velikim voždom, ili vođom srpskih seljaka i nikad se nije umarao pričajući o njegovim herojskim borbama protiv Turaka na početku devetnaestog veka.

U istoj dobi, na istaknutom mestu visila je, sama za sebe, slika Karađorđa, vođe srpskog ustanka. Posle 1869. godine nije bilo više slike austrijskog cara!

Iako je Marko bio kraljevskog porekla, nikad se nije borio kao osvajač. Onako kako ga i guslar opisuje, Kraljević Marko je istinski borac za prava i pravdu.

Mi preziremo čoveka koji se ne drži svoje reči.” To je bio razlog što u kući moga oca nije više bilo slike cara Austrije posle 1869. godine.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Svejedno, zlo po siromaha! —Pa uzmi ga ti, kad žališ! — okosito nastavi prvi. —A ko će mene? No miruj u ljude. Nije njima do obisti. —Dobar ti je! — pobegena Zagorac i skreše da pripali lulu. Sveta je na obali sve to manje.

sa vrućinom, dimom i parom; vazduh zaudara mlakom gnjiloćom i jetkom žestinom što omamljuje i zadržava dah tako da, ko nije vikao, teško bi izdržao. Na prvi mah im se smuči, no što dulje buljahu uz vatru beše im ugodnije.

— upita Zagorku starešina. Žena se pridigne. Momče se prene, protare oči i zagleda se nekuda neodređeno. —Hvala! Nije od potrebe. Toplo je... —Uzmi, kad ti dajem! —Hoću, hoću iz poštene ruke, — te ispije čašicu. —Na i tebi!

Celo polje unedogled ozvanjalo je živim kikotom, smehom i popevkom. To se sve lepo čulo i razabiralo; no čeljadi nije se moglo videti, jer su bili zaklonjeni u gustim maslinovim krošnjama i gomilama.

Učestao jednu za drugom. Cveti dotuži: — Govori jezičinom što te volja, no ne diraj rukama! . — Ostavi se ti nje. Nije ona za sprdnju! — nadometne ozbiljno sin joj Marko. — Ali šta se ogrizaš kad te se ne tiče?

A i sunce taj dan na zapadu nije zašlo krvavo: sakrilo se, pre zahoda, iza tamnog duguljastog oblaka i nije se više pokazalo.

A i sunce taj dan na zapadu nije zašlo krvavo: sakrilo se, pre zahoda, iza tamnog duguljastog oblaka i nije se više pokazalo. Taj oblak, razom brdina, pomalo se dizao i pretio što skorijom kišom. U noći duhnu mrtvo jugo.

U noći duhnu mrtvo jugo. Omećavilo je, i u osvitku nije smrzlo. Nazuše lako opanke, — popustila koža i oputa. Nastajnog dana isto se radilo.

Omećavilo je, i u osvitku nije smrzlo. Nazuše lako opanke, — popustila koža i oputa. Nastajnog dana isto se radilo. Nije smetalo što je vetar silovito hukao i tresao maslinovim granama. Drugi dan, oko podne, ostavili su posao.

Jednoga mrkog dana, s večeri, začestalo sevanje i tutnjava. Sklopilo se sa svih strana — nije nego sad će se očepiti nebo i sve će potopiti. I zbilja, te noći pljuštalo je kao nikada.

Putem sa svih strana piskala je voda i dosizala im sve do gnjata. Otvoriše vrata. Svetlost dana još nije bila jaka da prodre tamu. Užegoše sveću. Po konobi plivalo je suđe, trupići i daske, i sve je oplimalo u vodi.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Da započne, na primer, podsećanjem na onu dobro poznatu šalu o stonogi koja se omela i ni s mesta nije mogla da se pomakne kad su je upitali šta radi sa svojom trideset i trećom nogom kad pomera sedamdeset i sedmu.

Stoga nije nimalo slučajno što su u naše vreme, kad su potrebe za međukulturnim opštenjem narasle, a uporedo sa njima i problemi

oduvek i nesvesno praktikovali, jer uviđamo da kulturni krug u kome se krećemo i koji predstavlja našu drugu prirodu nije ni jedino moguć ni prirodan, nego jedan između više mogućih i zasnovan na konvencijama koliko i svi drugi.

Ovde, dakle, nije dovoljno ako jedino polazimo od uopštenih dobrih namera i gole dobre volje prema drugim, bližim i daljim susedima po

Ali, u svojoj osnovi, teško da bi se teorija recepcije u ovakvome obliku uopšte mogla da pojavi da joj nije prethodilo strukturalnosemiotičko izučavanje književnosti (što se, uostalom, lepo vidi i u zborniku radova koje je pod

utoliko su bili sve nesigurniji i čitaočevi i kritičarevi kriteriji pri razlikovanju poezije i onoga što poezija nije. Takozvana kriza kritike i vrednovanja nesumnjivo je uslovljena i samim razvojem poezije kao jezičke umetnosti.

S pesnicima su, naravno, uporedo išli i kritičari, tumači poezije. Ovima poslednjim išli su naruku lingvisti, kojima nije bilo teško da za potrebe tumača književnosti izdvoje takozvano komunikaciono jezgro u jezičkome sistemu i ukažu na

Ali, naravno, nije dovoljno samo posegnuti za njima, nego je potrebno pesnikovo umenje i um da se u tim istim jedinicama reaktivira dugo

Ali nijedan trop ovde nije plod čiste pesnikove volje i svaki od njih saodređuju slike koje naš jezik i naša kultura pamte.

Ovaj je epitet, takoreći, pesniku kulturnojezičko pamćenje došapnulo. On ga nije izumeo, on ga ne iznalazi, nego ga u pamćenju svome i našem pronalazi.

kod nas u kojoj su tako uspešno razbijene lažne pozlate i predrasude koje se pletu oko ovoga mita, a pri tome ništa nije izgubljeno od njegove univerzalne ljudske mere.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

SAVKA: A cepa, a? Pa znaš kako je, neka je samo živ i zdrav, pa neka cepa. ŽIVKA: Ju, nije da cepa, tetka, nego dere kao vuk jagnjeću kožu.

Ne preliva nam se, zaboga, već jedva vezujemo kraj s krajem. SAVKA: A lepa plata. ŽIVKA: Pa i nije. Dok odbiješ porezu, platiš kiriju, kupiš drva, tek vidiš: ostanu ti čiste šake.

ŽIVKA: Šta? SAVKA: Pa to, da će ući u komisiju? ŽIVKA: Ti sumnjaš da ćemo ti vratiti? SAVKA: Nije to, nego znaš, ne volim u taj novac da diram, pa, velim, ako ne uđe u komisiju...

) Nesrečniće jedan, bitango! (Anki.) Donesi vodu da se ispere. (Anka odlazi.) Još kaže nije se tukô! RAKA (uporno): Nisam! ŽIVKA: Nego šta si? RAKA: Pravili smo demonstracije.

ŽIVKA: Eto ti, eto ti, pa ne crkni sad od muke! Ama. šta si ti imao da se mešaš u demonstracije? RAKA: Pa nije samo ja, ceo svet.

RAKA: I otac je ponavljao četvrti razred, pa... ŽIVKA: Ama, ne gledaj ti na oca! RAKA: Nije, nego ću valjda na tebe da gledam. ŽIVKA: O, gospode bože, i kad ga rodih takog nesrećnika! Vuci mi se ispred očiju!

ČEDA: Znam ja to, ali kako možete da nas šaljete gospođi Petrovićki, kad neće žena ni da nas primi? DARA: Nije bila kod kuće. ČEDA: Bila je, šta nije bila!

DARA: Nije bila kod kuće. ČEDA: Bila je, šta nije bila! Devojka se deset minuta unutra domunđavala, pa tek onda izlazi i kaže nam da rocpođa nije kod kuĆe.

ČEDA: Bila je, šta nije bila! Devojka se deset minuta unutra domunđavala, pa tek onda izlazi i kaže nam da rocpođa nije kod kuĆe. ŽIVKA: Pa zar sam ja tome kriva?

ČEDA: Nisam je videla otkako se udala, a ovamo zatvara nam vrata ispred nosa. Pa onda... ona... juče... je l' i ona nije videla gospa-Živkinu ćerku otkako se udala? DARA: E, nemoj tako.

ona... juče... je l' i ona nije videla gospa-Živkinu ćerku otkako se udala? DARA: E, nemoj tako. Ona odista nije bila kod kuće, videli smo je posle na fijakeru. ŽIVKA: Eto vidiš! A ne ide to ni kao što ti misliš, zete.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Stoga za dvadesete godine nije karakteristična samo široka upotreba slobodnog stiha nego, isto toliko, i težnja ka „poetskom” ili „lirskom” romanu.

Ima još jedna pojedinost koju posebno treba pomenuti, budući da o njoj u samoj studiji nije ništa rečeno. Miloš Crnjanski je imao plan da posle prve napiše još pet knjiga o seobama srpskog naroda.

Kao što se iz jednog razgovora vidi, a takođe i iz prepiske koju je imao s izdavačem, Crnjanski nije želeo da se dva romana zajedno štampaju i time stvori utisak kao da je drugi jednostavno produžetak prvoga.

Ne zato što bi taj naslov sam po sebi bio rđav. Naprotiv. Nego zato što smisao koji on nagoveštava nije dovoljno saobražen sa ukupnim smislom romana.

Dakle drama Sofkina, u krajnjem izvodu, nije ni samo porodičnoga, ni samo individualnopsihološkoga reda nego se u njoj nalaze dublja a skrivenija pomeranja u kulturi.

Vranje Stankovićevo zapravo jeste i u isti mah nije što i zbiljsko Vranje s kraja prošlog veka. Jer je ovo drugo građa iz koje je stvoreno ono prvo; drugo je pomoću

Ko nije kadar da postigne minimalnu saobraznost, da uspostavi izvesnu ravnotežu između ličnog, pre svega čulno-čuvstvenog život

pirofobičan, on gubi glavu već pri pomenu vatre, a uvija se i natrpava različnim krpama, preko potrebe i svake mere. Nije rečeno kako je i zašto izgubio pamet, i verovatno nije zato što je već sam književni sklop priče iziskivao da njegova

Nije rečeno kako je i zašto izgubio pamet, i verovatno nije zato što je već sam književni sklop priče iziskivao da njegova sudbina služi kao pomoćna, da je značajna samo po ulozi

I tu nije najzanimljivije što je usledila očekivana kazna, ma kako da je surova, nego je zanimljiv način i pravac u kome se kazna

Sofka nije zgrešila, kao Tašana u priči jednako kao i u drami; niti je poput nje kažnjena. I Nečista krv nije roman o grehu i kazni.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Kad se već poturčio, hteo je da bude slobodan i bez stege: nije valjda mogao gledati da mu Ljumljani i dale otimlju stoku i presecaju globu.

Misle da su i njegovi ćemeri puni dukata, kao što je gromka njegova slava hajdučka. Međutim, kapetan je tanak domaćin. Nije štedio ni kod kuće, ni pri pustolovinama.

Došao je na svojem hatu, sa vezenim kuburlucima na sedlu, jer se ovde nije bojao. On je glavni poverilac goranski, dobrodušan čorbadžija, koji oskudnih godina svu Goru izdržava hranom do ovoga

trgovci siđoše na put n okrenuše ponovo niz Vardar, inače ćutljivi Demiš okrenu se Spasi šaljivo: — Ama na ovuj muku nije baš rđavo kad se neko naš poturči, a što veliš? — Skrši vrat, protestantu ni jedan!

K manastiru se ne bi nikako moglo prići da preko uzanoga ponora nije prebačen na drugu stranu laki mostić, Ograđen i pokriven šindrom, nekad jamačno pokretan.

Odakle sve nije. Iz Pećskoga Podgora, iz Pazarske Nahije. iz Pešteri i Štavice, iz Kolašina, Rogozna, pa čak Kosova i Donjega Ibra.

svojom prućio se ispred oltara Ivan Vojinović, poklonio se svecima, uzeo pričešće i pristao na najstrašniju žrtvu. Nije imao snage da je odreče proti i knezu.

Zato mu nije nimalo smetalo što turski nije znao ni vode potražiti, a arnautski — samo koliko da mu se na govoru podsmehnu Dreničani

Zato mu nije nimalo smetalo što turski nije znao ni vode potražiti, a arnautski — samo koliko da mu se na govoru podsmehnu Dreničani i Ostrozubljani.

Čak ni pravoslavni sprovod ka večnoj kući nije mogao da gleda. A zla im nije tvorio. Ljudi su u njemu gledali čudnu zagonetku i mnogi se pitali: da li mu je krivo što

Čak ni pravoslavni sprovod ka večnoj kući nije mogao da gleda. A zla im nije tvorio. Ljudi su u njemu gledali čudnu zagonetku i mnogi se pitali: da li mu je krivo što se nisu svi isturčili, te mu

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Al’ ona, ona, što mi je Svu sreću ubila, Mrzila nije nikad me, — Nikad ni ljubila. RUZMARIN Mlada moma negovala Zelen ruzmarin, Što ’no ga joj poklonio Gazda - Lazin

“ Dočeka je majčin kar. „Nemoj, majko, karat’ tako, Nisam kriva, nije red... Na izvor je ići lako — Prazne ćupe, voljan gred. Ali natrag — teret to je...

Bilo mu dovoljane Za slaba tela glad, — Al’ već mu valja ići, Palo mu na um sad Da golubove svoje Nije nahranio. * * * Ne prođe dugo, mnogo, Al’ evo grobu gost: Četiri mlada đaka Doneše malen lȅs.

Tek u vremena pozna, Kad više nije mlad. Pa njemu kad ne vajdi, Drugima zbori tad: Slađi je dugi nâd Neg’ kratki iznenad. »Javor« 1884. HUKA...

Savlada je usred jada. Svom gorčinom kroz svet ide, Nosi svoje neizvide, Ume živet’ i bez nada. S uzdisajem nije tako, Iz grudi se otme lako, Težeć’ nebu, svojoj kući.

S uzdisajem nije tako, Iz grudi se otme lako, Težeć’ nebu, svojoj kući. Uzdahnuti mora svako, I ko nije nikad plakô Uzdahnuće izdišući. »Bosanska Vila« 1891. U ATELjEU Slikar slika — ja ga gledam — Slika „Nâd“.

Kroz jata dobrih zvezda, kraj sunca, kraj meseca, Razgledô j’ sve što do sad nije vidô, znao, Već blizu naše zemlje osetio je umor, Privlačila ga zemlja i međ’ ljude je pao.

„Od kud ti takva želja? Ta zar te nije sram?“ Nije; jer od kud niče To vrlo dobro znam. Volô bih zgrešit’ rodu U kakvoj zabuni, U trenutnoj slepoti, U

„Od kud ti takva želja? Ta zar te nije sram?“ Nije; jer od kud niče To vrlo dobro znam. Volô bih zgrešit’ rodu U kakvoj zabuni, U trenutnoj slepoti, U kratkoj

Sagreših, kajem se!“ E, to bi bio primer! — Zato i želim to — Do tog se visa Srbin Još nije uzdigô. Sad znate zašto željah Zgrešiti rodu svom, Al’ šta ću kad ne mogu Ni delom, pa ni snom.

U korenu mojem zdravi osok bije, — I ako se krije, nestalo ga nije. Očaj ne pomaže...“, toplim glasom doda: „Izmeniće s’ vreme, biće boljih goda, — Na granama mojim biće drukča roda“.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

“ — S oproštenjem, gospože, moje namjerenije nije bilo vređati, jer ja sam naučio razliku praviti između crnog i belog; ali opet mi zato, gospože, zameriti ne možete

frajlice, ja dođem na primer k vami na posješčenije, vi mi taki počnete uši nabijati kako vas je šnajder prevario, nije vam načinio aljinu po poslednjem žurnalu.

Djelo ovo, kao što se gore vidi, sočinjeno je bilo godine 1830, taki posle Laže i paralaže; no iz toga najviše uzroka nije se na svet izdati moglo, što je Ružičić takovu rolu igrao, koja bi gdikom zazorna biti mogla.

Opet ti kažem, devojko, ja oću nobles u mojoj kući. EVICA: Ali zaboga, majko, nije li me i pokojni otac učio da nije sramota raditi?

Opet ti kažem, devojko, ja oću nobles u mojoj kući. EVICA: Ali zaboga, majko, nije li me i pokojni otac učio da nije sramota raditi?

FEMA: Šta tvoj otac, on je bio, da ti kažem, prostak, nije razumevao ni šta je špancir, ni šta je žurnal. Zato je bog stvorio pedintere da oni rade, a mi da držimo u jednoj ruci

EVICA: Ja sam i kod uje radila. FEMA: Tvoj uja... Jes’ čula, kako te nije sramota tako što govoriti! Kakav uja? Nemaš ti nikakvog od roda čizmara. EVICA: Zar on nije vaš brat?

Jes’ čula, kako te nije sramota tako što govoriti! Kakav uja? Nemaš ti nikakvog od roda čizmara. EVICA: Zar on nije vaš brat? FEMA: Devojko, ti valjda nisi sasvim izgubila mozak.

vidiš, i sama se od njega gadiš. EVICA: Nije tako, majko. FEMA: Kakva majka, valjda mi nije sedamdeset ljeta! Zar ti nisi čula da kćeri kažu svojoj materi mamica?

vidiš, i sama se od njega gadiš. EVICA: Nije tako, majko. FEMA: Kakva majka, valjda mi nije sedamdeset ljeta! Zar ti nisi čula da kćeri kažu svojoj materi mamica? EVICA: Ali kad sam se tako naučila.

Nek najmi sluškinje ako je rad imati posluge, a ne da mu ti dirindžiš. EVICA: On me nigda nije terao raditi, ali ja sama imam volju. FEMA: Eto ti, isti otac! Tako je i on imao to ludilo u glavi da radi, pa da radi.

Miljković, Branko - PESME

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom moja ljubav puna drugih je deo zore budim je zbog zore zbog ljubavi zbog

GROB NA LOVĆENU Ali ne, to još uvek nije vreme. To je jedno mesto koje prepoznajem u prostoru. Mrtve su gore odakle ta reč dođe.

O, belo udvaranje vetra toj ptici od plamena. Ptico uzidana u mozak i zid koju nikad nije upoznao vid koju je sluh našo u prostorima šumnim, u našem uhu tvoja se smrt zače.

II KULA LOBANjA Žalbo crnih ptica i tužne pohvale Prazno ime iza smrti i obijen vid To nije ljubav to je patnja i stid Kad odjeci pomeraju mesta i obale.

Podzemni vetar uspava zaspale Ulaz čuvaju dve tišine i hrid To nije ljubav to je patnja i zid Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale.

) Neizdvojen pojavom još niko nije Otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima Vrati mi dan ako ga negde još ima Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se

plamenu ko da ga otkrije Trava raste iz njegovog imena i spas Jedini je budan a samo je glas Čuli su ga al ga niko vido nije. Prostor i vreme između svega što biva Bezgrešnim govorom prevaziđe u svetlosti Kad gore gradovi u samoodbrani.

zvonka roso tu gde smo mi pali U čarolije kasne koje nismo znali Kad vode ne teku, jer ništa ne postoji Ako prestalo nije. Predele razdvoji Odjek te reči. Časovi su stali I nali ukroćeni nad ponorom.

To čemu se molite je Žalosni Slavuj. Ljubav nikada nije završena. Čega ima ljudskog u patnji? O čuj Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.

Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um, Pa mi je prazan dan koji još došao nije, Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum Neka me nedostojnog vetar obavije.

Pred kapijom sam koju crvi glođu za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže. IV Ne, više nije važno šta ću reći. Već beše sve to nekad ko zna kad u nekom snu il nekoj čudnoj reči.

Krakov, Stanislav - KRILA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

E, uostalom, tu pisar Kazimir odmahnu rukom, i onako je sve to kupus. — Kupus? Meni nije to kupus... Ipak se Duško malo umirio videći da koza njegovu ocenu nije pojela.

— Kupus? Meni nije to kupus... Ipak se Duško malo umirio videći da koza njegovu ocenu nije pojela. Sanduk je ležao pred njime nemoćan, i kroz njegove raspukle daske ispadale su hartije na sve strane.

Jedino je bio veliki magični, svetli krug elise. Radosno se naginjao napred. – Sergije, Sergije... Ni sebe nije čuo u huci. Ipak je morao da kliče. Pred njime su bila ispupčena pleća i suluda kaciga od kože.

— Jesi li video kako joj se zubi sijali u zlatu? — Haljina joj je bila crna, i nije dovoljno pokrivala ni grudi ni noge. — A kako je samo poljubac bacila. — Bravo, Duško.

Tela malaričnih bolesnika gorela su u ognju. Jednog slepog intendanta mučila je škripa kreveta njegovog suseda. Ipak nije mogao da vidi kako se nad pilotom sa slomljenom nogom nadneo beli, ponoćni anđeo.

Vojnik se sagibao i spuštao nešto pred njega na zemlju, a ađutant je nabrajao izostale. — Samo treća četa nije podnela. — Uvek ona mora da zadocni... a što si tu konzervu... — Dobro veče, gospodin’ majore.

— Da se spava, reče major. — Laku noć. Mija je setno pogledao na čuturu koja nije bila prazna. Fenjer je ugašen. Duško je već tiho šikao sa glavom na bisagama, i nije osećao kako mu revolver žulja

Fenjer je ugašen. Duško je već tiho šikao sa glavom na bisagama, i nije osećao kako mu revolver žulja krsta. Sanjao je o nekoj crnoj ženi, koja je pri hodu izbacivala visoke kukove, i imala

— Ima li?.. Biće, biće... Bez brige samo. Ima da je život pseći, i da ni on siguran nije... a samo smrt, smrt, smrt... Zašto stalno ubijanje? Zašto?.. Dokle će mali da umiru za lažne velikane.

Sa lišća su padale sitne kapljice tuge. Prve zvezde na nebu se zamaglile. — Uništavaju Švabe pisma. — Nije Švabe nego naši... — Proleteri sviju zemalja, ujedinite se... — Pst, pst...

Kratak nož je nataknut na cev. Sigurno je bio stražar. Niko se nije odzivao. Goli je pogledao stidljivo svoje mršavo telo, i zagazio u hladnu vodu. Stresao se.

Petrović, Rastko - AFRIKA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Dale se produžava dakar, kosmopolitsko pristanište na obalama Afrike. „Ne, ovo nije još vaš prvi dodir sa Afrikom. Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike.

„Ne, ovo nije još vaš prvi dodir sa Afrikom. Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike. Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće.

„Ne, ovo nije još vaš prvi dodir sa Afrikom. Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike. Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće.

„Dakar nije Afrika!“ ponavlja moj prijatelj, koji mi tako zabranjuje da se oduševljavam ovim urođenicima što su tu kao predstavnici

Ne, Dakar nije još Afrika, nije sasvim, nije nikako za moga prijatelja, koji je poznaje divlju, kakvu mi je obećava, ali za mene ovo je

Ne, Dakar nije još Afrika, nije sasvim, nije nikako za moga prijatelja, koji je poznaje divlju, kakvu mi je obećava, ali za mene ovo je ipak ono što

Ne, Dakar nije još Afrika, nije sasvim, nije nikako za moga prijatelja, koji je poznaje divlju, kakvu mi je obećava, ali za mene ovo je ipak ono što nisam nikada

Vraćamo se na brod da večeramo i da nastavimo put na jug. Sav ugalj nije još ni posle večere ukrcan. Nalazimo se i dale blizu pristaništa, nepomični na pučini.

Poznata je jedinstvena upečatljivost crnačkog mozga, koji inače nije sposoban ni za kakav analitički ili deduktivni napor.

Bregovi ostrva, ogledajući se u vodi još obasjanoj suncem, koje samo što nije potpuno zašlo, behu obrasli travom i visokim žbunjem, ne sasvim čestim palmama u podnožju i češćim na vrhovima.

Sve bi bilo skoro irealno, i tako bi ostalo i u uspomeni, da jedno jedino ostrvo, najmanje, nije se odjednom sasvim približilo brodu, još zeleno, još konkretno u ovoj večri, iako potpuno u skladu sa svojim

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Šta tražiš tu, Otkud i gavran krilom hrapavim Izleće brzo, strahom zadahnut? ISAK (u sebi): Nijedan od njih nije Stanoje, Al’ su, zacelo, momci njegovi; Po divljoj snazi, mrkim očima, Poznaću vuka ove planine. (Glasno.

Gazio me je!... Pa ubiću ga! To nikad nije ubiti druga; A ubit pašu, smrviti skota, To ni pred bogom nije grehota!... Ćut’... Neko dolazi!...

Gazio me je!... Pa ubiću ga! To nikad nije ubiti druga; A ubit pašu, smrviti skota, To ni pred bogom nije grehota!... Ćut’... Neko dolazi!...

SPASENIJA (pogledajući u Stanoja): Te crne oči ja sam videla I glas sam čula... Oh, bože moj, Da nije on?... STANA: „Nesreća!...“ Ne kidaj srce, dobar čoveče!

Pa sada dršći, mahnit čoveče, I onde traži ljudske milosti Gde se za milost nikad ne čuje! RADAK: Oho! Baš nije šala!... Turska teskera! Pa još kakvi su strašni murovi, Da u svet beži ko se uplaši!...

GLAVAŠ: Boško ti jeste sin, Al’ Spasa kije kći! STANA: Nije mi kći? Ti kažeš to, gorska prokudo, Lažljive majke podlo kopile!

Na mojim grud’ma krv ti usahnu!“ To onda nije mogla činiti. A danas? Kô da na drumu krčmi Turcima — Pred kuću sjajan cimer ističe: Na časnom nedru majke rođene

A belog stada mirni čopori Po livadama mojim planduju, Da svoje runo vama poklone!... Nije li dosta... o, buntovnici? Buntovne krvi gadan porode, Šta hoćeš više?...

“ viknu, a glas joj po noći krešti kao u buljine... ISAK: To, kanda, beše majka Boškova?... BOŠKO: Ona, nesrećna!... Nije slutila Da će za ljubav oslobođenja Izbavljenoga sina izdati! VUK: Nesrećnica!...

(Glasno.) Nevolja, babo!... ’Ma kakva je? Jer ako misliš do paše doć, ja mu moram sve po redu javiti... Da te nije starac napustio?... DRUGI TURČIN: Ili si se, ovako stara, u drugoga nekog zagledala?... Možda u konšiju?

To je strahota!... PRVI TURČIN: Sirota žena! TREĆI TURČIN: Još nije videla!... Babo, sad gledaj dolje, nalijevo, još malo niže Stambol-kapije; onđe na ćošku... (Stana gleda nanovo.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Sad o miru ne treba da bude ni reči, jer naš položaj nikad nije bio povoljniji no što je sad. U svakom slučaju pričekajte na moje pismo. — Černjajev.

materijalu, koji imam pri ruci, razgledam kakav je taj položaj timočko-moravske vojske, o kome đeneral veli da »nikad nije bio povoljniji.« Evo šta sam našao.

Lešjaninov naslon bio je upravo Deligrad, ali između Deligrada i Lešjaninovih položaja nije bilo nikakvoga udobnog direktnog puta i baš su sad određeni čitavi bataljoni da preseku put kroz Lukovicu planinu, koja

To su po svoj prilici i Černjajevljeve nade. Eto kako izgleda sad naš položaj, o kome đeneral veli, da »nikad nije bio povoljniji«. Ono istina naše stanje nije baš očajno, ali nije ni svetlo.

Eto kako izgleda sad naš položaj, o kome đeneral veli, da »nikad nije bio povoljniji«. Ono istina naše stanje nije baš očajno, ali nije ni svetlo. Da li ćemo se mi moći da održimo do pozne jeseni, kao što se Černjajev nada?

Ono istina naše stanje nije baš očajno, ali nije ni svetlo. Da li ćemo se mi moći da održimo do pozne jeseni, kao što se Černjajev nada?

— Ne znam, nisam, čini mi se. — To, vidite, nije dobro; našte srce ne valja se truskati u kolima; može vam se smučiti. A zašto se niste malo založili?

Makar trista poslova čekalo, prvo valja založiti svoj kazan — to je moje pravilo, i ja ga ce sveto držim. — Nije svakome dato, oče proto, da živi, što no reč, po notama.

Pristajete li? — He, he, he, šta vama pada na um! Našto je to? ne vredi, znate; mogao bi čovek poginuti, a to nije naš poziv. — Dosta, ne smete, dakle! Pa što mi onda govorite o strašljivoj, iskvarenoj generaciji!

Otvorim prozor I pogledam napolje u noć. Hoć nije bila mesečna ali je dosta vidna. Po logorima su davno dogorele vatre i providljiv sumrak i tišina pritiskivali su celu

jednako odgovarao, a pošto je popio Z—4 čašice rakije, te time ublažio onaj suvišan bol koji je ispijao suze u oku i nije im dao teći, on se obli u suzama i plakao je dugo, dugo, jecajući kao malo dete. Kukavni deda Stojane moj!

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

V Oj devojko, željo živa, Što si tako žalostiva? „Ja sam snila malo prije Da u tebi srca nije!“ Kad si snila, zoro bela, Tad si ga odnela.

X Devojčice, nemilice mala, Što si moje srce okovala? Nije ono sirotanče krivo, Što sam tebe na mom krilu snivô, Željan bio, pa te zagrlio, Prehitrio — pa te poljubio.

il’ me bezum ganja, Nemam vida, nemam osećanja; Ljubim li te... il’ ljubavi nije — Što se grli, to su same zmije; Ljubim li te... ili me i nema, Ili tebe, — nas ni jedno nema; Ljubim li te...

Kad junaci za slobodu Čuda počine, Nije šteta ni za koga Ako pogine. A za mene ponajmanja Srpski umreti, — Ta ti ćeš mi sina dati, Da me osveti.

Oh, sačuvaj, blagi Bože! XXІІI Ta ne boj se, nije tako, Oblačak je samo bio; Sad pogledaj, kud god hoćeš, Ceo svet se razvedrio.

Je l’ s osmeha tvoga lica, Il’ s vedrine duše moje, — Nek je vedro svud po svetu, Pa ma otkud, svejedno je. Nije tuga moja druga, Sto me jada ne savlada, Moja j’ sreća šarna duga, Svaki trenut zlatna nada.

groba, Gde sam duge noći, kroz vekove duge, U pepelu čuvô žeravicu tuge, Žeravicu bola, ovo srce malo, Dok se nije samom Bogu dodijalo, Pa nas dvoje diže, sastavi nas bliže, Da ogrije hladni svet Plamom našeg žara, Da pokaže

Crne oči, a i vino crno, — Nije čudo ako sam posrnô. XXXVI Tamo, tamo u daljini, U daljini, u dubljini, Vidiš one tamne slike, Divlje stvore i

Ah, prevario sam se, Sagrešio sam Bogu; Hteo sam sve iz’kasti, — Pa evo ništ’ ne mogu. Izliti celo srce Nije u našoj vlasti; — Nagađaj, ljubo moja, To što sam hteo kasti!

Raduje se tvoj babajko, Moje Srpče malo, Kâ da mu je od Kosova Sunce zasijalo. Ako nije zasijalo, Ono sinut’ mora, Pre slobode mora biti Krvavih pokora.

“ Nebo će se zablistati blistom, Gora će se zaodenut’ listom, Sunce sinut’ kako nije davno, — Odazva se: „Oh, sunašce slavno!“ Oživiće u lugu slavuji, Sva će gora pesmom da zabruji.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Nama za leđima nalazile su se trupe koje su imale da nas odmene. Niko od nas nije znao razlog zašto nas tako žurno povlače. O Kajmakčalanskoj bici pojma nismo imali.

Komite! A ova reč kao da je bila nerazdvojno vezana za pojam neustrašiv. Kod nas reč „zabušant“ nije bila poznata. Ako se ko ogreši o svoju dužnost, postupak je kratak. Tako si ti hteo!

Naravno. Utom izlete pred nas jedan ordonans, koji nam objasni gde je zaklon komandanta bataljona. Nije bilo daleko. Sjurismo se kod njega. Svetislav se malo pridiže i obrati se Mišiću: — Tresni mi malo ovaj jastuk.

Upališe mi se leđa... Tako. E, sad je dobro. — On produži: — Ljudi, ja mislim taj čovek veće radosti u životu nije imao nego kad je nas ugledao. Samo što nas ne poljubi. Kaže: „Ja njihov večerašnji nalet ne bih mogao izdržati.

A ako su ti ljudi još i četnici, dobrovoljci, onda za protivnika veće napasti nema. Ništa se nije videlo... — Zar nisu puštene raketle? — zapita Radojčić. — Kakve raketle!... Borba je bila u pokretu.

„Vi znate da smo se otuda izvukli iz borbe. Išli smo toliko žurno da nas municiona kolona nije mogla stići. A pešaci su mislili da imamo municije, te nam ništa nisu ostavili.“ Uh, uh, uh!

Muskuli su bili nabrekli. Puške napete. „Ure, ure, ure!“ — prolamalo se iz bugarskih rovova. Ali se otuda nije niko pojavljivao. Sa naše strane nije planula nijedna puška.

„Ure, ure, ure!“ — prolamalo se iz bugarskih rovova. Ali se otuda nije niko pojavljivao. Sa naše strane nije planula nijedna puška. Ljudi su prislonili puške na ramena, prsti su bili na orozu. Videlo se samo nepomično kamenje.

Na kraju nam napomenu da je za Miloša mislio da je neki bugarski vojnik koji je došao da ga iznese. Od bolova nije oči otvarao. — Ali da sam znao... ne bih se dao živ u ruke. I tako smo mi, od jedne naše nezgode, postigli lep uspeh.

Cela je ta noć protekla u nervoznom puškaranju. Pošto se iz ovih rovova preko dana nije moglo izlaziti, to smo još u toku noći pratili ljude da dovuku što više municije.

Ni bog gospod ne može da ih razmrsi. One noći kada su udarili Bugari, naši su se pod borbom povlačili. Tu nije bilo jedinstva komande. U onom mraku, vojnici su bili prepušteni i tukli su se pojedinačno.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

drugih, opravdanijih razloga još i stoga što se nikako ne bi moglo reći da je dovoljno ispitana, i što je, uostalom, i nije lako valjano upoznati.

“ Ova gorka misao pristaje uz mnoga naša književna razmišljanja; nije neprikladna ni ovde, danas. Baš srećni književni prolom Branka Radičevića u godini 1847, toliko jasno presudan da su mu

poezija nekako grubo, skoro prezrivo isključena iz naših misli i osećanja, kao da je, pažnje dostojne pa i znatne, nikako nije ni bilo; kao da i sama zasenjujuća pojava Branka Radičevića, koliko začetak nečega bitno novoga, nije istovremeno, a

i znatne, nikako nije ni bilo; kao da i sama zasenjujuća pojava Branka Radičevića, koliko začetak nečega bitno novoga, nije istovremeno, a bar u toliko isto odsudnom stepenu i opsegu, takođe i završni umetnički rezultat svega onoga što se kod

u mnogim pravcima zaostajala ispod rezultata već dostignutih u vremenu koje obuhvata ova Antologija, njen zadatak nije da na toj, sa književnoistorijskog gledišta odista krupnoj činjenici kompulsorno inzistira.

Drugih zadataka Antologija nema: ni ovaj sam nije nezamašan... Najosnovnije pitanje u vezi sa Brankom Radičevićem danas — iz kojih elemenata je on zapravo proizišao —

Najosnovnije pitanje u vezi sa Brankom Radičevićem danas — iz kojih elemenata je on zapravo proizišao — nije, kao što je poznato, nimalo jednostavno. Nije ono ni prečišćeno, i daleko od toga.

Brankom Radičevićem danas — iz kojih elemenata je on zapravo proizišao — nije, kao što je poznato, nimalo jednostavno. Nije ono ni prečišćeno, i daleko od toga.

Jer je nesumnjivo da nije puki slučaj što Branko nije prvi koji bi u srpskoj lirici opevao bio Stražilovo i belilo (ne ono karlovačko Belilo,

Jer je nesumnjivo da nije puki slučaj što Branko nije prvi koji bi u srpskoj lirici opevao bio Stražilovo i belilo (ne ono karlovačko Belilo, nego apstraktno belilo

Baš zbog toga svega ni ovakva, prema Branku Radičeviću naizgled potpuno ravnodušna Antologija nije, jer neizbežno ne može ni biti, bez njegovog nekako prećutanog prisustva.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

PRVI DEO PRVA POJAVA U kneževome dvoru Jelisaveta gleda kroz prozor. JELISAVETA: Ne, to nije moja Venecija, Nevesta sjajna mora zelenog; A to što gledim, tamo daleko — Te gorostasne, crne aveti — Što, kao

Ali zar ne znah? Il’ dužde nije znao mletački Suđenje gorko — Zetu zetovu? Pa što me dade?... Što pođoh ja?... A Venecija?... Ah!...

He!... VUJO: Volja l’ ti je, baš bih i sjesti mogâ. — nu velju neće bit lijepo? JELISAVETA: I nije!... Odlazi! VUJO: A nu, boža mi vjera! i ne kaza mi, gospođo, hoću li puštit ono Latinče — što li je?...

JELISAVETA: I nije — i milo mi je. To znači: i žao mi je Što te onako crna sudbina Iz Venecije zlobno otište. LEONARDO: Možda i tako

— Samo što vas svemoguć nagrdi Rutavilom mrkih nausnica, Što krepkošću nazivate muškom... Ovde je moć!... Il’ nije?... U gipkosti lakoga pokreta, U oblini nadzemaljske slasti Jošte rukom netaknutih dojki.

BOŠKO: E, što je pravo, pravo, Đuraško; Al’ ’nake pesme ne čuh, duše mi! BOGDAN: I nije ’naku niko spevao, — Nit’ ikad brižna majka podiže Na belim grud’ma ’nake dražesti, Kô što ih sinoć, vincem

BOŠKO: Pa da l’ je lepa?... Je l’ bar upola Od prvenčeta duše bolane? KAP. ĐURAŠKO: Lepa, i nije — već kako kom, (U sebi.) Al’ meni pamet zane nesrećnom! BOŠKO: Da — al’ en’ i Vuje!

Slobodan, dakako!... A zla vi sreća, vitezi, da kakvi će ni bit’ gospodar, nego slobodan?... Juče — e nije bogme, nego baš odjutros, i zaplakala se sirota... BOGDAN: I zaplakala se? A što se zaplakala? VUJO: E što?...

VUJO: Sad maloprije, tu se sa Serdarovićima razgovaraše — et’ tu, gospođo, baš pred dvorom u vrtu — a šta ti se tu nije besjedilo?... Znaš, mladići su... JELISAVETA: Sad možeš ići — A pustićeš ga, kad dođe on — znaš. VUJO: Žnam!...

“ Protivnici ti tako govore. JELISAVETA: Prokleta zemlja U kojoj čovek teče dušmana, A nije najpre srećno stekao Prijatelja il’ ljubavnika... KAP. ĐURAŠKO: Svetlosti!

ĐURAŠKO: To baš i jeste Čega se plaše one glavurde U kojima se đavo ukopô, Te ih na prkos zlobno navodi. Al’ nije đavo — Tvoj dever, gospo, Kanda je uzô mesto njegovo, Te po večnome mraku lutajuć Na otpor sprema ludu svetinu.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

— pita ga prijekorno. — Sad ću ja plakati. On se malo odmače u stranu, pa kao đoja zaplaka. Jablan diže glavu. — Nije, nije, Jabo! Šalim se ja. Nijesi ti mene udario... E, nemoj se, oca mu, odma' za svašta ljutiti! De, da se pojubimo!

— Sad ću ja plakati. On se malo odmače u stranu, pa kao đoja zaplaka. Jablan diže glavu. — Nije, nije, Jabo! Šalim se ja. Nijesi ti mene udario... E, nemoj se, oca mu, odma' za svašta ljutiti! De, da se pojubimo!

Preklinjao je kneza, da mu ispuni želju. I ostariji su ludi molili kneza. — Ma, ljudi moji, nije to tako lako — carski je vo! Nego, ja ću baciti molbu.

Nego, ja ću baciti molbu. Odredi li carstvo da se bodu, dobro i jest — ne branim ni ja; ne odredi li — nije ništa ni bilo! Je li tako, braćo? — Tako je, kneže. Samo 'ajde po redu, pa se ne boj!

Za kravom se diže i pođe dijete — nije mu moglo biti više od dvanaest godina — držeći čvrsto u promrzlim rukama leskovu motčicu.

I nekakvu je buruntiju od cara zadobio. Zašto i krošto on nije znao, niti je htio koga pitati. „Ovo meni ništa ne treba, a u redu nije da se carska jazija poteže i povlači po kući!

Zašto i krošto on nije znao, niti je htio koga pitati. „Ovo meni ništa ne treba, a u redu nije da se carska jazija poteže i povlači po kući!“ — rekao je, i složio buruntiju na vatru.

“ — rekao je, i složio buruntiju na vatru. Njegova su muška čeljad bila sva do zuba naoružana. Pasoše za oružje nije mu padalo na um da traži, niti je kome padalo na um da ga pita za to.

Svagdje je bio priznat i prizvat. Ali ovamo da bude knez ili da sjedi u kakvom carskom medžlisu, nije htio ni po koje blago, niti je dao kome svom, iako se znalo, da su njegovi stari sudili na Zmijanju, i da je on potomak

Ja nijesam čojek, ja sam blentavi Krstan, a blentavom Krstanu to je, ako ćeš, blentavi Krstane, i drago. Zar nije tako? — Jest, brate Krstane, tako je — mijenja glas i odgovara sam sebi...

Zar nije tako, brate Krstane? — Tako je, brate, tako... I blentavi je Krstan i dalje nešto mumlao. pretresao, a oko njeg' se diz

Bojić, Milutin - PESME

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Kao kakav divljak azijskih plemena, Što besni od bola, a nesrećan nije, Šibajući tela obnaženih žena U daire lupa, jauče i pije, Zatim traži pesme dotle nečuvene, da taj bol bez bola

II David posla da propitaju za ženu i rekoše: Nije li to Vitsaveja kći Elijamova, žena Urije Hetejina? (II knjiga Samuilova, XI, 2, Z) Strast je zakliktala na lešini

Jer s polja tvojih krv još nije sprana, Kosti sinova po dnu ti se lome, Kô privid vidiš vojske koje grome: Još pamtiš jauk posle svežih rana.

Snio sam te lepu, ali danas, jao! Razrivena zjape tvoja gorda nedra. Sa hramova tvojih pesma nije vedra A na tvoje čelo crn je sumor pao.

Ponavljamo skalu što poznasmo rano, Skalom sudbe, kojom drugi jedva mili; Zato nama danas ništa nije strano, Čini nam se, svuda već smo jednom bili.

IV Za mene noćas vaseljene nije, Oči su tvoje sunca, zvezde, duge, Usne skup slasti, osmeha i tuge, Kose dah mora i šuštanje šuma.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

ANĐA (nastavlja čitanje): „Primio sam tvoje slatko pismo i izgubio sam ga stotinu puta”. JEROTIJE: Čudo nije izgubio i pismonošu i upravnika pošte i...

ANĐA: Pa jeste, al' nemoj sad opet da otvaraš pisma. JEROTIJE: Moram! Nije što hoću, nego moram. Znaš kako je to, ostane čoveku u krvi.

Otvorim ga, po Mirišem, kad... zamirisa Đoka. Eto ti! ANĐA: Ja ne znam, boga mi, šta radi ova država! Zar nije bolje da devojke uče čitati i pisati tek kad se udadu. JEROTIJE: Pa i onda ne znam šta će im.

I ti, da si majka kao što treba, ti bi trebala da je naučiš. Eto, čovek je hoće, nije da neće. Baš pre neki dan opet mi je rekao: „Kad bi se mi orodili, gospodine kapetane, gde bi nam bio kraj!

” ANĐA: Govorila sam joj, nije da joj nisam govorila, ali kad ga dete ne voli. JEROTIJE: A po čemu ga opet mora voleti?

Baš sad nešto o tebi govorimo. VIĆA: Telegram, znate, pa rekoh... JEROTIJE: Iz okruga?... VIĆA: Nije, iz ministarstva. JEROTIJE (sa većom (pažnjom): Iz ministarstva? Šta je? VIĆA: Šifra. JEROTIJE: Šifra? Poverljivo?

JEROTIJE (ujede se): Jest, ne bi ni to moralo šifrom! Mora da je važnije što. Da nije mobilizacija, ili... ko zna šta sve može biti? Ama, jesi li ti to, gospodine Vićo, dobro razrešio? VIĆA: Reč po reč.

ANĐA: E, jesi besna, kćeri! MARICA: Kazala sam ti, nije da ti nisam kazala, pa šta me izazivaš! ANĐA: Šta ti je danas? MARICA: Šta mi je? Još me pitaš?...

Pa eto, našla sam! ANĐA: Ama, kako to „našla sam”... I... nije to valjda... kako da kažem... MARICA: Jeste, jeste, svršeno je, ako si to htela da pitaš!

Ako pristanu, zvaću te da odmah svršimo stvar; ako ne pristanu, ja ću doći tebi u hotel i pući će bruka kakva se nije desila otkako je sveta i veka. Tada već ni otac ni majka neće imati gde...” (Prestane čitati.) Ovo dalje te se ne tiče!

MARICA: Onakva kakva je uvek bila mladež... ANĐA: Ju, pomeri se, dete... nikad to nije bilo, nikad! Izmetnuo se svet, prevrnulo se sve tumbe i promenilo se... MARICA: promenilo se samo mesto i ništa više.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Ona je ustvari tadašnje grčko uncijalno pismo dopunjeno sa četrnaest posebnih slova za slovenske glasove kojih nije bilo u grčkom.

Tim intervencijama malog dometa nije oštećena uzajamna razumljivost tekstova niti je umanjena ogromna prednost prostranog kulturnog tržišta.

Za razliku od latinskog, crkvenoslovenski jezik nije bio sasvim nerazumljiv onima koji ga nisu posebno učili. Odstupanja srpskog, ruskog i bugarskog narodnog jezika od

Ta činjenica nije bila samo prednost. Ona je doprinela da zakasni pojava književnosti na domaćem jeziku, koja je znatno ranije i s

trgovine, čiji je internacionalni karakter vidljiv i u terminologiji, i poljoprivrede, u kojoj osim domaćih gotovo i nije bilo drugih reči. U rudarstvu, kojim su se u ono vreme bavili naseljeni Nemci, tzv.

Iza tog nagoveštaja humanizma ipak nije došlo do šireg usvajanja tog pokreta; puteve k njemu uskoro je presekla turska invazija. Sve do 15.

Osmanlijska invazija nije izmenila zatečene odnose u književnom jeziku. Sačuvale su se i naporednost crkvenog i narodnog jezika, i pretežna uloga

S jedne strane, prilikom adaptacije ruskih tekstova za srpske potrebe ostajale su neizmenjene mnoge ruske reči kojih nije bilo u crkvenoslovenskom.

Uz to crkveni jezik nije imao leksički fond za realnost svakodnevnog života u onovremenoj srednjoevropskoj civilizaciji, a ruski se u srpskoj

fond za realnost svakodnevnog života u onovremenoj srednjoevropskoj civilizaciji, a ruski se u srpskoj sredini nigde nije mogao čuti, niti se učio u školama.

pre svega zemlje nemačkog jezika, utoliko pre što je to bio dominantan jezik u Habsburškoj monarhiji, bez kojeg se nije moglo napredovati ni u vojnoj ni u činovničkoj karijeri, ni u trgovini ni u zanatu.

Jakšić, Đura - PESME

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Pa gde sad počivam?... O, da divna mesta! Lepša nikad nije s uresom nevesta! Izvezeno cvećem, okićeno goram’ — Ja i ovo mesto ostaviti moram!

Nemojte reći: „Ovde počiva Ljubavi naše uveli struk!“ Ne kun’te zemlju, nije vam kriva — Stišajte jada laskavi zvuk! Nemojte trošit ruže ubave, Kiteći njima moj večit dom!

Prezrite bratstva pokor i kletvu, Što nebo dade, pogaz’te vi! Ta nije l’ grešno, nije li grozno: Krv dece vaše gledamo mi!... A gde je pomoć il’ suza bratska?

Prezrite bratstva pokor i kletvu, Što nebo dade, pogaz’te vi! Ta nije l’ grešno, nije li grozno: Krv dece vaše gledamo mi!... A gde je pomoć il’ suza bratska? Il’ „Juriš, rode, za brata svog!“?...

Il’ anđô melem s neba donosi? Il’ oštru kosu da ga pokosi? Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?... Možda se krade da nam popije I ovu jednu čašu radosti? Il’, možda, suza ide žalosti Da nas orosi tužna kapljica?

Nastasijević, Momčilo - PESME

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

BRATU Oslušni, zapojem, preni tajnom. Teško mi srce, previre tišina u vino, do dna iskapi. Jer nije ovo setva, kukolj ni klas. Pjani ćuv samo prôđe i zašumelo. Oslušni, dozivam, spi rođeni poj.

Iz pakla ovog za zraku nekud raja. Iz greha da je neko svet. I muku ovom, i mutnji, da nije kraja. Za blagoslov taj na veki, na veki klet.

Ukletog oca dušom tu sav sin, spasi, kad klonu sve, i u srcu još, samotnome mom, kameni vera u spas!... Jer nije na Kosovu zadnji čin; i kobni gde naroda glas, izdajom već ime ti ocrni, jadni oče moj, sin ja na nogama, Đurađ,

MOLITVA I molimo te, i molimo, propašću spasi, kad nije drugog spasa, kaznom nagradi za greh! I molimo te, i molimo, golu nam ostavi dušu, da imadnemo čim dati od sebe

Gospodi, gospodi, propašću spasi nam dušu, kad nije drugog spasa. PREPEVI PESME IZ KRALjA DAVIDA RENEA MORAKSA PESMA PASTIRA DAVIDA Čobanin moj večni Bog.

Na vama je pao štit najhrabrijih, Kraljev štit svetim uljem pomazan. Tvoj luk, Jonatane, nikad nije promašio. Vidim pala tela i krv ranjenika. Tvoj mač, Saule, uvek je mahao. Saul i Jonatan!

Tvoj mač, Saule, uvek je mahao. Saul i Jonatan! Dragi, dok beste živi, Ni smrt vas nije mogla rastaviti, Orli brzoga leta, a lavovi čvrstog srca. Kako su najhrabriji, tamo, popadali?

Dragano moja, loza nam nije cvetala. No udahni mandragore, kô celov opija. PESMA ŽENA U MAHANAIMU Šumo Efraima, gde kobnih vrana let, Pobrali

3 Ali sve ovo i čudodela Božja ina, što ni oštrovidni um sagledati ne može, ljubav sve prevashodi — i nije čudo, jer ljubav je Bog, kao što reče Jovan Gromovnik.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Licem kuće, celom njenom širinom, ispred nje, protezala se bašta i gubila naniže. Suprotni, komšijski zid nije se video od silnog drveća koje je bilo veliko, staro, razgranato.

To je bio taj njihov, čuveni čardak, kuća, gornji sprat koji, opkoljen zidovima, ulicom, čaršijom, nije se video a sa koga se sve videlo; taj čuveni »baba-Stanin čardak«.

Istina, Mladen nije sasvim znao taj gornji sprat, jer nikada nisu smeli da se tamo penju, jedino o slavi, Uskrsu, Božiću.

Podrum se protezao dužinom cele kuće. Bio pun. Pun bačvi, kaca, masla, sira, vune. Sve što nije moglo odmah da se troši. Čak i sam je Mladen za to već slušao da je u njemu bilo i para što ih je zakopala baba.

Jer, jednoga dana umalo ne propali. Tako se govorilo, mada se to nikad po njihovoj kući nije osetilo ili videlo. Deda Mladenov, posle oca nasledivši tolika imanja i pošto bio i od babe mlađi, tek onda nastavši na

Istina, sve to izvan njih samih, izvan kuće, u maali, čaršiji i među svetom se nije znalo, nije smelo da se opazi i oseti. Spolja, sve što je bilo vezano za kuću, za ime, bilo je isto kao i pre.

Istina, sve to izvan njih samih, izvan kuće, u maali, čaršiji i među svetom se nije znalo, nije smelo da se opazi i oseti. Spolja, sve što je bilo vezano za kuću, za ime, bilo je isto kao i pre.

Ali zato mati je morala babu jednako da sluša. Isto onako kao u početku, kada je bila dovedena, što nije znala ništa po kući pa morala svašta nju da pita, tako i docnije, i sada, kada se već urodila, eto njega, Mladena, već

Koliko brašna, masla, sira da uzme; koje će jelo da gotovi? U podrum nije smela da zaviri, još manje da bez babinog znanja što uzme ili dâ kome, kao i ženama po komšiluku da sme od posuđa što na

ostale bez matere, ona i sestre joj, i cela kuća bez domaćice bila kao obezglavljena a još puna njih, ženskadije, te nije baš izgledala kao što treba.

I zato, ne samo da joj štogod nije bilo pravo, ovde, nego bila sva srećna. Ništa je ne brinulo, ne jedilo, još manje da u tome što mora za svašta babu da

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Bagrem, bagren, bagrena, egipatsko trnje, kapinika, krunčica, nerod (Sofrić, 10). B. nije dobro drvo. Njega ne treba držati blizu kuće, ,jer će u kuću grom udariti (GZM, 19, 1907, 320).

ZNŽOJS, 23, 318): sveti Petar je imenjak Perunov [i srpsko ime Pera nije postalo od imena Petar, nego je to hipokoristika od Perun], i mi u atributu Bogišar imamo (kako se to i inače dešava,

Da mlada nosi na venčanju b. u nedrima to je raširen običaj (upor. npr. TRĐ, NNŽ, 3, 113; 122), ali razlog nije uvek jasan. S druge strane, b. se često identifikuje s čovekom. U spomenutoj priči »Sunčareva majka« (Vuk, № 66) b.

kaže jedna naša narodna pesma ovo. Devojka je pasla jelene, pa je preterala stado preko neke vode, a sama nije mogla preći. Onda je jedan jelen svojim rogovima prebaci na drugu obalu, i gde je devojka pala, tu je nikla b. Od te b.

bežeći od Turaka, stvorili novo naselje, izabrali su i nov zapis, a ovaj brest prodali su nekolikim ljudima, ali ga niko nije mogao preseći »Jedan je krešući grane presekao sekirom nogu i jedva ostao živ; drugi je pao glavačke i ugruvao se, a

, 143). V. grančice su apotropajon, i kao takav vešaju se o vrata i prozore, na Đurđevdan (opšti srpski običaj, koji nije napušten čak ni u velikim centrima kakav je Beograd! Tako rade npr.

štapom, a ubiti nožem čije su korice od crnoga g. (Venac, 14, 609). Kod ovakvih svojih osobina nije čudo što se crni g.

(pogačica, vino, voda, so, cveće), da bi se odobrovoljili i sa njima načinio savez, ali u isto vreme, kao da ničega nije ni bilo, oni se magičnim načinom teraju (jer se od potkovice, i od metala uopšte, a naročito gvožđa, plaše demoni:

paralele іbid. str. 520. GROŽĐE Trauben ‹uvae›. Grožđe. Upotreba g. u kultu nije naročito velika. Njega mora biti, u okolini Đevđelije, na badnjidanskoj večeri, i g.

Ime »sirota« odgovara nemačkom shvatanju, i pretpostavlja (ako naša reč nije pozajmica?) da je i kod nas postojao sličan etimološki mit kao i kod Nemaca (o kome v. Sofrić, 80).

piju žene koje nemaju menstruaciju (ZNŽOJS, 11, 263). Neki, međutim, misle da od svih trava »jedna jedincata« d. nije lek baš ni od čega (ZNŽOJS, b, 129). DIVIZMA Königskerze (verbaѕcum).

Ćipiko, Ivo - Pauci

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Pred njim je velika, otvorena, trgovačka knjiga, u njoj nešto traži, a sigurno nekog od dužnika nije mogao da nađe, jer posegne za drugom, manjom, u kojoj su dužnici pobilježeni alfabetskim redom.

— Što ti dođe? — veli mu. Nije tebi nevolja na ovaj dan silaziti. —Sišao... zaboravio kupiti baruta... —Pa za to? —A da, treba proslaviti Božić!

Iz jedne bačvice na toku nalije mu čašu, pa kad je Rade ispi, veli mu: — Ne daje takova vina gospodar svakome; nije to na prodaju, — i povrati se u dućan. Rade izbi u dvorište. Kiša sipi.

Djevojče se skanjivaše, a i njegov otac, Ilija, ne bijaše zadovoljan, pa se razvrgoše. Ali ovoga puta nije ga rodila majka ko će mu na stopu stati; neće ni oca slušati, već će povesti onu koje se zaželi.

Ali još nije čisto odlučio koju će: odumiće zadnji čas, kad mu dogori. I sada, gazeći blato, misleći na cure, jari se, strast ga

ojajio, i sve je uokolo pritisnuto olovastim nebom, krcatim snijega, a obasjano blijedom snježanom svjetlošću, — ali nije mogao da uguši vječiti šum rijeke, ni žamor slapa nad mlinovima, što se odozdo odjelito čuje i jednoliko u ušima bruji.

zaigraše sjajem u kojem kao da se sakupila sva toplota mladih života, pa ni olovasto nebo ni blijeda snježana boja nije mogla da savlada u njima mladićke vatre. —Neće mene tvoji, — posumnja Devojka, — traže prćijašicu!...

Što popu pada na um? Rade je uradio ono što i drugi rade od pamtivjeka; njegov otac i on ženili su se onako, i nije kriv Rade koliko pop misli.

Radi po svom ćeifu, ti si gospodar u kući ... Pusti popa neka goni svoj zakon! ... Ima izašto, a i dokon je! ...Ali nije vajde tajiti, korisna je blagajna, nije ni on u nju prije vjerovao, ali sada vidi kako je.

Pusti popa neka goni svoj zakon! ... Ima izašto, a i dokon je! ...Ali nije vajde tajiti, korisna je blagajna, nije ni on u nju prije vjerovao, ali sada vidi kako je.

No nije druge, blagu treba dati njegovo, ili ga smaknuti! Uveče, na prelu, poveo se o tome razgovor. Preldžije sjede uz vatru,

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Dolazio sam tu mnogo puta i ranije i docnije, ali mi se nikada voda nije učinila tako bistrom i toplom kao toga dana. Bilo je sparno već pre podne i izgledalo je da će po podne padati kiša.

Posle sam otišao i doneo mu večeru: barenog boba, pečene ribe, pšeničnog hleba i rakije. Nije hteo da pije rakiju. Reče kako mu rakija ne prija. Ne voli njen ukus.

Gledao bi nekud u prazno, ne obraćajući pažnju na ono što bi mu govorio. Jedno mi nije jasno: travare sam obično poznavao kao starije ljude, mahom starce. Ovaj nema više od dvadeset i pet godina.

No svejedno, opet moram da priznam da mi njegove pohvale gode. Nije bio od onih ništarija koje čoveka mere od glave do pete i pri tom cokću jezikom od čuđenja da takva nakaza uopšte negde

da srče odvratnu žućkastu vodurinu, uz to još vrelu, i to je ovaj poslušno kao malo dete radio, uprkos gađenju koje nije mogao da sakrije.

Sad više nisam siguran da li je iguman ustao iz kreveta zato što nije bio u stanju da podnese lečenje, koje je valjda više škodilo od same bolesti, ili su mu oni napici stvarno pomogli, u što

Okupili su se ovde kao grozdovi čavki, čekaju na red kod Doroteja. Osećam neko mlako zadovoljstvo što sam zdrav i nije mi baš neprijatno što se oni muče sa svojim balama i čirevima. Dvorište je zakrčeno ljudskim telima što drhte i posrću.

Nikada to nije rekao preda mnom, pa nisam imao prilike da mu se suprotstavim, a i bilo bi uzaludno, izmislio bi nešto drugo.

Godinama se iscrpljivao u postu i molitvama, trudeći se da se domogne opšteg uvaženja. To mu nije polazilo za rukom. Narod ga nije voleo, a bez te sitnice sav mu je trud bio uzaludan.

To mu nije polazilo za rukom. Narod ga nije voleo, a bez te sitnice sav mu je trud bio uzaludan. Jednom je, podražavajući primer kralja Dragutina, kojem je u tom

Ješće samo korenje, plodove kupine i pečurke. Zbilja, otišao je tamo a da sa sobom nije poneo ni mrvicu hrane. Kažem nije ga narod voleo, možda i gore od toga, mrzeo ga je zbog njegove hladne odbojne

Ilić, Vojislav J. - PESME

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Veselo čedo Arkadije cvetne, On ne zna šta je trnje, šta je kam; Za kršne klance on je slušô možda. Ali po njima nije išô sam.

Il' bole reći: ja priznajem sve. Za vlade silnog Avgusta, u Rimu, Umire Hristos... Ah, nije on sam: Hiljade ginu na raspeću svome, Hiljade ljudi ždere žar i plam!

U dalji gube se brezi I kruže vidokrug tavni. U selu vlada mir. Još kiko ustao nije, A budan petao već, živosno lupnuvši krilom, Pozdravlja zimski dan - i zvučnim remeti glasom Taj mir u času milom.

O, znaj da ljubav moju ni večnost otela nije, Ni gusta, zelena trava, što sunce nada mnom krije, Ni hladni prekor tvoj. 1885.

Još pesma prestala nije, a strašan vihar se diže, Brsno se zaljulja granje - i Ljeljo na zemlju stiže. Božica podiže oči i grudi pritište jače, Al'

Udar sudbine obišô me nije, Iz groba zaman dozivljem te ja; Jesenji vetar u lice me bije, Priroda ćuti oko mene sva Ćuti, i život goni svojim

Venulo je malo dete, što mu zemlja majku krije, Nestalo ga jednog dana i nikada došlo nije... Kud se delo? Šta je s njime? Niko nije znati mogô. I od ovog tužnog dana proteklo je vrlo mnogo.

Kud se delo? Šta je s njime? Niko nije znati mogô. I od ovog tužnog dana proteklo je vrlo mnogo. Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina, Sa

Nebo mu nije rose dalo, Ni životvorni sunce zrak, Lisje mu svelo, stablo palo, I pokrio ga smrti mrak. I ja ga gledah ispred sebe, I

I to je prošlo. Vas već nije, Kroz pusta polja bludim sam Jesenja magla zemlju krije, Ah, kako mi je - to ja znam! Tromo i mirno teku časi, Mladost se

1886. (TO JE BILO - SEĆAŠ LI SE?) To je bilo - sećaš li se? - pre milijun možda leta. Kad još nigde nije bilo ovih ljudi, ovog sveta. Ja sam bio sam gospodar od zverinja i od tica, Ti si bila, milje moje, moja lepa nevestica.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Prepiska nije razgovor; njoj će, pre svega, nedostajati ono duševno raspoloženje koje je našim razgovorima na obalama plavoga alpijskog

To nije ni čudo. Astronomija nije roman koji može svako da razume i u njemu da uživa. Stvarno shvatanje i razumevanje njenih zakona

To nije ni čudo. Astronomija nije roman koji može svako da razume i u njemu da uživa. Stvarno shvatanje i razumevanje njenih zakona pretpostavlja temeljna

Za takav posao više volje nemam, a Vi, draga prijateljice, niste, sa Vašim bujnim temperamentom, više za skamiju. Nije li bolje da Vas, mesto da Vam pričam i tumačim, uzmem pod ruku i povedem na zamišljena, ali duševno doživela putovanja u

Kad se ta nada nije ispunila, poklonio je zdanije svom otečestvu a ovo ga predalo Velikoj školi, kasnijem Univerzitetu.

To nije laka stvar. Valja zamisliti četiri ose, tri prostrane i jednu vremensku, upravne jedna na drugu. Kako god da ih razmešta

one su ispečene na vatri, pa kad su se ohladile, one su odnesene i složene u svoje stovarište, biblioteku, dok ova nije bila krcata puna. Vekovi su prolazili jedan za drugim.

Ista sudbina zadesila je i ostale velike gradove Mesopotamije. Niko više nije vodio računa o spisima zatrpanim pod ruševinama gradskim. A i čemu?

Niko više nije vodio računa o spisima zatrpanim pod ruševinama gradskim. A i čemu? Nije bilo više čoveka koji bi bio u stanju da te spise pročita i razume.

Nijedan važniji državni posao nije preduziman, dok oni nisu našli da su znaci neba povoljni za njegov početak. Može se lako zamisliti koliki su uticaj

No, ne tražeći, u stvari, istinu, ona im je došla i nepoznata, pa nije bez interesa videti kako se to desilo. Astrologija je veština čitati buduće događaje iz položaja zvezda, njihove

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Dole ćemo jako sesti, al' će da se sladi! Mor'o bi te, ribo, jesti i da nije gladi!“ Pa je uze, pa njom brže da primakne k usti… Čun se ljuljnu… On se trže Ode sanak pusti!

„Kud je ot'šla ta crnojka?“ Naš mališa čas pa pita; „Lasta, oče, nije dobra; Otišla je da se skita.“ Ne skita se ona, čedo; Kad nastanu topli dani, Doleteće, zapitaće: Kamo mali

Jesen nam dođe – sazreo rod, Berimo voće – kupimo plod. Ko nije leti žalio rad, Bogatu berbu imaće sad. Ko vredno radi za veka svog, Tog lepim darom dariva bog!

Zato rani zorom rano Dok još nije danak svan'o! KOVAČU STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA) Hej kovaču! Kucni bolje, Da zaječi nakovanj; Gvožđe moraš pokucati

Svoje radove za decu (svoje pesme objavio je u zbirkama Venac pesama, Slike i prilike i Polaženik) često nije potpisivao ili ih je objavljivao pod pseudonimom (Braca Radovan ili Čika Steva).

Stanković, Borisav - TAŠANA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Naročito hadži Rista. Znaš da on ne propušta, a da svake subote ne dođe, ne obiđe i vidi tebe, decu. TAŠANA A majka nije dolazila? STANA Nije. Nije ni ona. TAŠANA Nikoga... STANA Nego hajde, snaške, hajde da se obučeš.

TAŠANA A majka nije dolazila? STANA Nije. Nije ni ona. TAŠANA Nikoga... STANA Nego hajde, snaške, hajde da se obučeš.

TAŠANA A majka nije dolazila? STANA Nije. Nije ni ona. TAŠANA Nikoga... STANA Nego hajde, snaške, hajde da se obučeš.

Red je. Znaš da može, uoči nedelje, ko naići, i onda zar da te takvu nađe? Eto, hadži Rista tek što nije došao. Bar za njega znaš. On godinama, to se zna, to je njegovo: da je ovde, da dođe, posedi, razgovori se...

(Tašani): Gazdarice, poslao me deda-popa, i veli: ako je toliko prešno on će odmah, čim svrši večernju, doći; ali, ako nije prešno, onda drugog dana. TAŠANA Kaži: prešno je, i moli ga, moli neka dođe.

TAŠANA Kaži: prešno je, i moli ga, moli neka dođe. HADžI RISTA (Tašani unezvereno): Zašto je prešno da dođe? Da nije bolest? Deca da nisu što? TAŠANA Pa nešto ga i za decu zovem, a najviše za pokojnika, za groblje.

Sve to meću pred Tašanu i otkrivaju pokazujući joj što su ponele. PRVA SLUŠKINjA Eve, snaške, sve je poneseno. Nije ništa zaboravljeno. Evo i sveće, i tamjan, i kadionica. TAŠANA (pošto pregleda): Dobro, dobro.

TAŠANA (neugodno, s dosadom zaustavlja mater): Oh, ne to. Ta nije to. Ne znate vi. (Ostavlja i mater i Stanu i ide, izvaljuje se na minderluk do prozora): Ostavite me, ostavite me.

Toliko vremena nije se čulo za njega, niti znalo gde je. Čak se mislilo da je i umro, dok on, eto, otišao u kaluđere i posle dođe ovamo za

Pa da ne treba kakva molitva, kakav parastos? TAŠANA (neugodno Kati): Ama nije to. Ne znaš ti. KATA Pa dobro, čedo, onda eto ti deda pa mu kaži. Ja odoh da skuvam kafu, a ti sve dedi kaži.

(Trza se, kajući se): Ali, jesi, zvala si me, toliko puta si me zvala, a ja sve mislim da nije baš tako. Nisam znao da tebe ko sme. (Planuvši gnevno): Koji je to »on«. Tašana? Kaži ga!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Nekada svima u varošici poznati Kostica šnajder bio je malo, slabašno, mirno stvorenje. Kao pravi i rođeni šnajder nije ni mogao drukčiji biti. Jeste li zavirili kadgod u radionicu gde sede, u fuseklama i prslucima, šnajderski momci?

Eno, pogledajte one oficire što idu tako prekoputa. Pogledajte koračanje, pogledajte nogavice. Ali to odelo nije ovde rađeno. Evo kako ja mislim, majstore. Rukavi ako ne valjaju, ima kaput; kaput ako je s felerom, tu su rukavi.

Postepeno, počeo je u čitaonici da se posvećuje i nacionalizuje. On nije shvatao stvari dobro povezano, ali je izveo neki registar o geografskim i političkim činjenicama u vezi sa srpskim

i pelerinu; da je lisac lukavi; da ga treba izbaciti iz društva i iz čitaonice zanatliske; da s krojenjem pantalona još nije dokazao da je muško. Ipak je sve to izašlo na dobru prekretnicu u životu Kostinu.

Sede majstor Kosta, poruči neki slatkiš, kako to već biva, tačno oseti da mu se niko nije obradovao. Zbuni se, zaboli ga, i upade u drugu neumesnost.

stiže i jedna devojka, visoka, krupna, inače tuđa, ničija, pola slušče pola usvojenica, kod imućnog prerađivača koža. Nije lepa, ali nekako sva čista. Ristana se zvala.

Stade majstor Kosta misliti baš ono što gazda Spasa nije mislio. Pozva Ristanu u baštu. Velika Gospojina je sladak praznik u slatkoj prirodi predjesenjoj.

Šta će tebi deca dvoja — je l' tako beše? Troja su tu! izvol'te da vidite! I svi zdravi i grlati. A nije rđavo ni meni, ni mojoj majstorici. Što više dece, sve više mušterija!” Nije preterivao majstor Kosta.

I svi zdravi i grlati. A nije rđavo ni meni, ni mojoj majstorici. Što više dece, sve više mušterija!” Nije preterivao majstor Kosta. Porudžbina vazdan; u kuću se kupuju nove stvari; deca vesela i napredna.

Majstorica se ponekad ipak potuži na urnebes i tutanj. A majstor Kosta brani decu i svoje uživanje: „Neka ih, nije ovo saborna crkva?” Majstor Kosta se u poslednje vreme nekako sve više i više u slikama izražavao.

” Kako tu reč jedared upotrebi, nekako mu se naročito dopade, i više se od nje nije odvajao.”Lepo kaže onaj u dopisu: Car spava, novaca nema, a narod se buni.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

I evo čitatelja posle ovi stranputica k namereniju moga pisanja. Smej i šala, drugo ništa nije ovde za njega zgotovljeno.

najpriličnija za učenog čoveka, takovom pored blagodarnosti na vnimaniju moje osobe javiti imam da se meni ništa većma nije dopalo od onih Horacijevih reči: Ridentem dicere verum quіd vetat? Ko će zabraniti šaljivcu istinu kazati?

i govore o onom o čemu ni ponjatija nemaju, ali to su samo učeni ljudi, ili nazovi filosofi, od koji ništa sakriveno nije ostalo, koji svašta znadu, i koji se u razgovor upuštaju i ne razbirajući kakav je predmet istog razgovora.

Da bi so tim meni posao odlakšan bio, mislim da ne treba spominjati. No nesrećom takovog u tom predelu nije bilo, jer su baš onda svi na koje je podozrenije da lažu palo proterani bili, i tako naša Roksanda morala je bez

trud i podvig bi sujetan, zato svakom na volju ostavljam nek tolkuje sebi kako oće, ili kako ume, ili kako dostiže (to nije svejedno), a ja idem dalje stari rukopis prevrtati, koji pridodaje da se naš mladi putnik s Roksandom venčao (opet malo

predstavi ubudušte umereno živiti i svoje već porušeno telo malo više štediti da može jošt koju godinu poživiti — nije li to krpež od velike asne?

— Kad se žena, koja je posle dugovremene kavge i svađe od muža otišla, hodatajstvom dobri prijatelja opet mužu povrati, nije li to krpež što kuću drži?

Sve ovo, ljubezni moji čitatelji, dokazuje da i krpež nije za odmet i da je velika sreća kad se i ogrižaji katkad u kući dogode.

kao što Stojković veli, jest samo polak mati, no moda je najveća gospođa, vi znate i ja znam, i ko se njoj ne pokorava, nije ništa drugo nego nevospitana klada.

Iz toga možemo zaključiti da sočinitelj istog rukopisa nije ni sposobnosti ni kritike imao, i opet se usudio spisateljem postati.

golobradi učenici od izdavanja svojih exercіtіa correcta prestanu, i da nijednom slobodno ne bude knjige izdavati koji nije 24. godinu navršio.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

neprebola Glave vam se već sa koca keze Ionako vas nema i nema mene Hoćete li RUŽA NAD ČEGROM Je li ovo naš svet ili nije Kraguj nam plameni s lica pada Vepar divni srce napušta Noktima se hvatamo za poslednji dah Za šta da se uhvatimo Ni

krvi Ujedi stravu za srce Ujedi i oblak i kamen i vreme I otvori crnu ružu u vazduhu Je li ovo naš svet ili nije ZAPEVKA Vodama vas raspletenim nisu dali Humkama vas gologlavim odbili U krvi vam kosti mijem U očne vas kapke

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Veliki pokojnik bivao je često puta u životu svinja, ali je ovom prilikom naročito bio zabrljavio, tako da nije umeo čak ni kuću da nađe.

I krojača nije nimalo bunilo kada bi zatekao svoju ženu sa pozorišnim šlemom na glavi i kopljem u ruci, u položaju Palade Atine, ali

Biograf tu stagnaciju objašnjava nedaćama bračnoga života, jer ga njegova bivša supruga nije umela dovoljno da razume. Kompozitor je imao da spremi jednu sopranistkinju za izvesno solo u jednoj svojoj kompoziciji.

spremanje nešto poduže trajalo i, na kraju, sopranistkinja izgleda da je dobro shvatila solo, ali ga kompozitorova žena nije shvatila.

I posle toga slučaja, a usled toga što ga supruga nije dovoljno razumela, nastala je ona stagnacija u kompozitorovoj aktivnosti, posle koje je komponovao liturgiju, i to ne

bila sasvim uljudno napisana i koju je, kao što sam čuo, i sam pokojnik, dok je bio živ, pročitao u jednom kalendaru i nije se bunio protiv nje. Po toj biografiji, pokojnik se rodio 1852.

Po toj novoj biografiji, pokojnik se nije zvao Stojan, nego Spira; on je pogrešno nosio prezime Antić, jer njegovo je prezime u stvari Nikolić.

Njegova se majka nije zvala Angelina, jer mu je to bila maćeha, već Marija; njegov se otac nije zvao Miljko, već Mijat, i nije bio svinjarski

Njegova se majka nije zvala Angelina, jer mu je to bila maćeha, već Marija; njegov se otac nije zvao Miljko, već Mijat, i nije bio svinjarski trgovac, već pop.

Njegova se majka nije zvala Angelina, jer mu je to bila maćeha, već Marija; njegov se otac nije zvao Miljko, već Mijat, i nije bio svinjarski trgovac, već pop.

Pokojni se Spira nije rodio u Petrovcu, u požarevačkom okrugu, već u Rekovcu, jagodinskom okrugu; nižu gimnaziju nije učio u Požarevcu, već

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Obično u osam časova, pa do podne. Onda od dva časa do pet. Niko nije bio pošteđen njenih granata. Sa jezom smo pomišljali na onaj dan, kada će nastupiti „premijera“ — kao što reče

Slabi zakloni leteli su u vazduh. Delovi ljudskog tela razbacivani su na sve strane. Od zaglušne huke, rike i lomljave nije se čuo ni jauk ranjenika. Živi su zanemeli od užasa, pribijeni uz zemlju.

— Ah, strašno! — progovori Luka, pa se obrati potpukovniku Petru: — Ja mislim, nije preporučljivo da se pravite Kraljević Marko. — Svakome je određen suđeni čas, Lukijane.

Pred otvorom zaklona neko se kretao. Ugledasmo kako vojnici nose potporučnika Vojina. Bio je gologlav, a lice mu se nije videlo od krvi. Sa čela je, u širokim mlazevima, tekla krv i natapala njegov šinjel i vojnike koji su ga nosili...

Pojavi se sveža rana kao uzorana brazda na levoj slepoočnici. — Dobro je, nije ušlo duboko. A u neposrednoj blizini našoj se krši i lomi, i mi, drhtavim rukama, vezujemo grubi zavoj oko glave

Od muke se nasmejasmo. — To ti je ono: „Bolan zdravog nosi!“ — pokušava da se našali poručnik Luka. — E, nije baš tako.

Ali najednom mi pade na pamet da me Nemci mogu sresti na putu i kad sam sâm. Ipak... — Niko da nije reč progovorio!... Razbiću mu zube! Jašite, pa za desnokrilnim topom... Jahao sam naporedo sa komandirom.

Zapitah ga kako se to zbilo. — Gužva je bila danas, pa se nije znalo ni ko napada, ni ko se brani. U dva maha su Nemci isterivali artiljerijom naše pešake iz rovova, i dva puta su

Opet me obuze laka drhtavica. Ali kad sam video strepnju komandira ja se ohrabrih. Milo mi što komandir nije primetio moj strah. Štaviše, on možda veruje da sam ja primiren.

— Jesi li ti siguran, stari? — Dece mi... — Dobro. Vodnici neka su kod svojih vodova. Niko od vojnika da se nije makao s mesta. Ja ću sa ordonansom poći da se uverim. Pođite i vi sa mnom! — obrati se meni.

Noć je skrivala izraze užasa na licu. — Poslužioci napred! — viknu vodnik Kosta „Turčin“. Srećom, korito nije bilo dublje od dva metra. Poslužioci poskakaše u rečicu. — Ispreži! — Otkači zadnjak! — Na rukama guraj!

Petrović, Rastko - PESME

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Da sam u noći, i u životu i svuda uvek sam, ja znam, ja znam. O TRENjU IZMEĐU DUŠE I TELA To nije velika šuma koja šumori, Ni široke poljane koje se smeju, Tiha je reka ovo između pustih obala!

To nije oboreni hrast što voda nosi, To nije mrtvi orao na talasima, To vezani junak za katarku motri umornim pogledom na sve

To nije oboreni hrast što voda nosi, To nije mrtvi orao na talasima, To vezani junak za katarku motri umornim pogledom na sve strane.

! ... Na visokoj planini bor zelen. To nije ni velika šuma, ni široka poljana, Ni oboren hrast, ni mrtvi orao; Soko robuje voljno uz vezanog gospodara.

mesec studenac, mesec reč iz srca što se otisla, On diže mora; ljubavno diže se plima. Pa šta? Ko da to nije samo ponor, a u ljudima ljubav!

Čoveka ljubim ja sada. Ko da to nije ponor! Čoveka. Ali, gde živi on od nekoliko ljubaznih reči Kao od malo zrna lana; U proleće mu se duša drvetima

Magdalena umače svoju bosu nogu u oblake naše fosforne, Kao Suzana Rembrantova kaže: ”Kupatilo još nije dovoljno mlako!“ Onda kazani zahuktaše jače.

Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao Strah ništavila krajnjeg Što me mori. Nijedna vizija nije nego vizija smrti: Ali u zoološkoj bašti su i botanički vrti, I ništenjem začas probudimo lepotu.

već iz besa; sa tobom počinje životinjstvo i kanibalstvo, zbog tebe neću stići trezne svesti ni umreti, moj trbuh nije mogao još svariti grudvu krvi i mesa. Mesto vrba, udove i creva prostirati na Cveti.

Šta istorija! šta Kaledonija! Retko da nisam drugi, da mi ime nije: Neko, da ne pevam: Jedan poljubac dug na njena usta koja pritiska na rđave karte gde je slikano cveće, poljubiću je tako

A zagrokta ko svinja kad je ko štroji: O ljubljena je lokomotiva; Ta mašinovođa nije ništa drugo Do nož koji pod matericom zaboden stoji: Garava britva kriva.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

— Naravno, kad sam već u Gornjem svetu! — odvrati koralna grana misleći na sebe i svoju stenu. Neki drugi svet ,nije je zanimao. Odlasci? Putovanja? Koješta!

Koralna grana nestrpljivo odmahnu glavom. Za onoga ko ima svoju stenu nije razmišljanje o odlasku u nepoznato. Neka se smiri Sedefna ruža.

Koralna grana se pripi uz stenu i ućuta. Sedefnoj ruži nije ostalo ništa drugo do da potraži novog sagovornika. Ali, ni riba-ugor nije imala bolje mišljenje o Gornjem svetu.

Sedefnoj ruži nije ostalo ništa drugo do da potraži novog sagovornika. Ali, ni riba-ugor nije imala bolje mišljenje o Gornjem svetu. Za ribe taj svet počinje u mreži, a završava se u tiganju.

Meso joj je odvratno i ljudi ga ne cene baš previše. U Gornjem svetu ugor je cenjen, ali biti cenjen tamo gore nije naročita sreća za ribe. Neka ga više ništa ne pita!

Kao srebrne strele letela su jata riba. Ribica nije prestajala da priča o oblacima koji plove visokim, plavim nebom, o cveću rumenijem od korala i vetru koji u šupljinama

Sedefnoj ruži tako se otkri da postoji cveće koje zovu ružama; cveće belo i žuto, ljubičasto i crveno. Sada tek nije mogla da čeka. Zašto da čeka? Dokle?

Zatim oseti kako tuga, kao plima, plavi čitavo njeno biće i zgušnjava se u blistavu, čvrstu kap. Nije se više micala. Nije otvarala usta. 3ajedno s čežnjom raslo je u njoj zrno bisera.

Zatim oseti kako tuga, kao plima, plavi čitavo njeno biće i zgušnjava se u blistavu, čvrstu kap. Nije se više micala. Nije otvarala usta. 3ajedno s čežnjom raslo je u njoj zrno bisera. Sedefna ruža polako poče da zaboravlja Gornji svet.

Ugojivši se, riba je jedva dospevala do površine vode. Sada se i njoj, kao meduzama, činilo da sunce i nije ništa drugo do mutni, žuti krug. Sada je i nju sve više privlačila senovitost morskog dna.

Ribica je sve ređe dolazila Sedefnoj ruži. Sedefna ruža ju je sve ređe zvala k sebi. Nije joj više bilo ni do Gornjega, ni do Donjega sveta.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

A naročito on, naš brat, krasan naš brat! STANA (braneći ga): Pa nije, Vaska, samo on kod nje. Svi su tamo. VASKA Jest, svi. A što on da je?

Znaš dobro kakav je otac, pa još neka i za to čuje... VASKA E, nije on do sada već sve čuo. STANA (uplašeno): Misliš zar i za one svilene haljine, što pričaju da joj dao?

STANA (uplašeno): Misliš zar i za one svilene haljine, što pričaju da joj dao? (Vatreno): A nije tako, Vaska! Otkuda bati toliki novac, kad otac kesu uvek sobom nosi? Lažu oni, lažu!

Neka je on samo ovde, kod kuće, a to!... VASKA Jest. A Koštanu može da kiti. STANA Opet ti, Vaska... Ama nije! VASKA Pa, za Boga, kako da nije? Eto, sam moj otac to kaže. Sam on priča.

VASKA Jest. A Koštanu može da kiti. STANA Opet ti, Vaska... Ama nije! VASKA Pa, za Boga, kako da nije? Eto, sam moj otac to kaže. Sam on priča. Kad god je tamo išao da ih rastera, on uvek zaticao i njega i zato se vraćao.

Eto, sam moj otac to kaže. Sam on priča. Kad god je tamo išao da ih rastera, on uvek zaticao i njega i zato se vraćao. Nije hteo da ga silom, s pandurima, otrgne od nje, da ga sramoti, a s njime i sve nas, celu kuću.

Šta ovaj, šta onaj? Ovo, ovo ti meni kaži: Zar ja na ovaj sveti i Božji dan, pa ovakav da sam?! ARSA Ama i meni nije lako! Ne znaš ti. Pored opštine i kuća mi puna. Te ovaj, te onaj došao. Mehandžija došao. Glavu uvio, ruke obesio.

Evo ti štap, i vlast, služba, i sve! Ne mogu više! Idem i ja! (Polazi.) ARSA Kuda? POLICAJA Idem. Ne mogu. Nije ovo jedno. (Očajno širi ruke): Ovo je na sve strane! ARSA Pa zašto imaš ruke? Udri! Kamo ti panduri?

(Uzrujano): Je li to, tetka, ta pusta, tamna, golema gora?... MAGDA (brišući oči): Nije, kćeri, nije! Nije to ta gora! A nemoj tu pesmu. Drugo, veselo pevaj! »Lošo je« da se sad plače.

(Uzrujano): Je li to, tetka, ta pusta, tamna, golema gora?... MAGDA (brišući oči): Nije, kćeri, nije! Nije to ta gora! A nemoj tu pesmu. Drugo, veselo pevaj! »Lošo je« da se sad plače.

(Uzrujano): Je li to, tetka, ta pusta, tamna, golema gora?... MAGDA (brišući oči): Nije, kćeri, nije! Nije to ta gora! A nemoj tu pesmu. Drugo, veselo pevaj! »Lošo je« da se sad plače. STOJAN (sa čardaka): Košto, pesmu!

Šantić, Aleksa - PESME

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Kunem vam se, otkad jarko sunce grije, Zapamtio niko 'nake oči nije; Lijepe i mudre, svijetle i crne, Pune žive vatre gdje mi duša srne!

Samo tvoje lice skriti nije htjela, I ja vidjeh kako, ispod snježnog vela, Radosno i zlatno proljeće me viri... 1913.

Ja čujem: naša srca biju tiše, Tvoj stisak ruke nije onaj prvi; Hladan, bez duše, bez vatre i krvi, Kô da mi zbori: nema ljeta više!

Svud sam brao đule i grozde behara, Mojoj sreći nigdje ravne bilo nije — Sve od Banje Luke pa čak do Mostara! Znaš li čase one?...

Ovoj zemlji gospod sreće dao nije, Pritiskô je jadom i čemerom dugim; Dok se sunce rađa narodima drugim, Nas studena zima razdire i bije.

O, zar nije dosta nevolje i tuge, I surova puta što reže i bode?! Vaj, uzaman more naše krvi ode... Moja jadna zemljo, mi smo i

1913. BALADA ''Kaži mi, dete, što si se pokrio Zemljom i travom? Zar ti hladno nije?'' ''Ne, mati. Ovde tako toplo mi je Ko da uz naše ognjište bih bio.'' ''Preni se.

Moja duša nije u taštini grezla, Nit' je bilo grubog crva da je načne. Ja sam išô visu gdeno beskonačne Podižu lepote svoja carska

''Tamo daleko! Jer nas usud prokle I na nas pade tvrda tuča s neba...'' A zar vam nije zavičaja žao? ''Žao je, brate... Bog mu sreću dao... No hljeba nema... Zbogom! Hljeba... hljeba...'' 1906.

O drago more moje, ja te volim I sve lepote ja bih za te dao. Od tebe ništa milije mi nije! Noću i danju tebi duša hrli; Svrh tebe kruži, cjeliva te, grli, I na tvom valu sunča se i grije.

Gle! otkad pahulja snega Na leskovome listu? Nije. To boni leptir jedan u san se sveo A ceo Beo Ko bela svila, Samo po rubu lepa mu drhti duga.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Uzmimo, na primer, odnos grčke umetnosti, a potom Šekspira, prema sadašnjici. Poznato je da grčka mitologija nije samo arsenal nego i rodno tle grčke umetnosti.

i društvo). Egipatska mitologija nikad nije mogla postati tle ili materinsko krilo grčke umetnosti. Ali u svakom slučaju jedna mitologija.

Između prve i druge etape — smatra se — nije veliki vremenski razmak, jer se vrlo rano javlja potreba da se pesmom sačuva uspomena na podvige heroja; zato se iz

To mišljenje, naravno, nije tačno. Istina, u mnogim slučajevima epski pesnici — ne samo oni koji su stvarali epopeje nego i oni koji su pevali

drukčije to nije ni moglo biti, kad se ima na umu da je epska poezija bujala u narodnim dubinama mnogo vekova pre pojave vlastele, da

Taj subjekt, umesto da ispoljava svoju ličnost, gubi se u svome delu. To nije izolovana individua sa svojim izrazom, nego individua koja zna dobro da prikaže narodni način osećanja, individua koja

individua sa svojim izrazom, nego individua koja zna dobro da prikaže narodni način osećanja, individua koja još nije dostigla stupanj duhovne i moralne nezavisnosti koji dopušta da se misli i osećanja crpu iz jednog ličnog fonda.

No epska pesma nikad nije lišena lirizma, i obrnuto: u lirskoj pesmi uvek ima i epskih elemenata. S druge strane, od lirskih i epskih

Mitološkom odnosu prema prirodi ništa nije smetalo. U tome pogledu naš čovek s kraja XVIII i s početka XIX veka malo se razlikovao od svojih vrlo dalekih predaka.

Ta država po narodnom pevaču nikad ne bi propala da nije bilo tako „suđeno“, i da nije bilo razbijača i izdajnika. Od toga narodni pevač ne odstupa.

Ta država po narodnom pevaču nikad ne bi propala da nije bilo tako „suđeno“, i da nije bilo razbijača i izdajnika. Od toga narodni pevač ne odstupa.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Doktor pacijenta štipnu Pacijent nešto zucnu Doktor mu leđa pipnu Zatim ga u čelo kucnu SA MOJE TAČKE GLEDIŠTA NIJE TI NIŠTA To kaza Pa ga smaza TELEFONIJADA Na širokom carskom drumu Što preseca prašumu Sreli su se Beli slon

slon HALO Reče telefon KO JE Pita beli slon KO JE Pita telefon I tako u beskrajon Ni komandir šumske straže Nije znao da mi kaže Da l’ slon telefonira Il telefon — slonira SMEŠNA PRAŠUMA U prašumi U toj zbrci Nestali su lavu

se volelo do groba Bilo je kod tog kralja Mnogo dobrih detalja Te zlatna dvorska halja Te kruna od koralja Al pralja nije princeza Ona srce zaveza Sa sedam čeličnih reza U sedam jakih kaveza Kralj baci krunu i presto Što nije činio

pralja nije princeza Ona srce zaveza Sa sedam čeličnih reza U sedam jakih kaveza Kralj baci krunu i presto Što nije činio često Prošeta do jedne vode Gnjurnu se i tako ode ZAMISLITE ZEMLjU SRBIJU Zamislite zemlju Srbiju U Srbiji

prozoru čeka Dragana iz daleka Za slikanje Otkad se udala Mara Za Đuru slastičara Radi na točenju boze Pa joj i nije do poze Za slikanje BEGUNCI OD KUĆE Begunci od kuće Ne biraju sredstva Oni samo sede I smišljaju bekstva Na sve

mamac Da ne kaže NEĆU Ali čim sam nacrtao miša Počela je da pada kiša Celu je hartiju skvasila Sveću ugasila Nije se skrasila Dok miša nije spasila KAD NE VODI KERA Kad ne vodi kera Lovac duplo zvera Zveri za to vreme Umiru

čim sam nacrtao miša Počela je da pada kiša Celu je hartiju skvasila Sveću ugasila Nije se skrasila Dok miša nije spasila KAD NE VODI KERA Kad ne vodi kera Lovac duplo zvera Zveri za to vreme Umiru od treme JEDNA OVCA SIVA

JEDNOM JEDAN VUK Bio jednom jedan vuk I bio je zbilja dobar Miran kao mrtvi muk Pitom kao neki sobar Za to niko nije znao Mislili su da je zao Imao je divne želje Divno srce u grudima Želeo je prijatelje Među psima i ljudima Za to

Mislili su da je zao Imao je divne želje Divno srce u grudima Želeo je prijatelje Među psima i ljudima Za to niko nije znao Mislili su da je zao Voleo je čak i ovce Pa i one jarce muške Nije znao ni za lovce Ni za zamke ni za puške

Među psima i ljudima Za to niko nije znao Mislili su da je zao Voleo je čak i ovce Pa i one jarce muške Nije znao ni za lovce Ni za zamke ni za puške Za to niko nije znao Mislili su da je zao Pošao je da im kaže Da ne

su da je zao Voleo je čak i ovce Pa i one jarce muške Nije znao ni za lovce Ni za zamke ni za puške Za to niko nije znao Mislili su da je zao Pošao je da im kaže Da ne može tako više Videše ga neke straže Opališe i ubiše Nikom

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

Babe su šaputale da je uklet i da nikako nije dobro noću kraj njega prolaziti. Začas te, kaže, može ščepati ledena ruka nepoznata čudovišta i povući za sobom pod

— Vidi mu samo nosa, kao paprika. Dugački Stric, najviši đak u razredu, sjedeći u poslednjoj klupi, prosto nije povjerovao svojim rođenim očima: zar umjesto njihove Lane da dođe ovaj ovdje? — Ne, ne, to nije istina!

— Ne, ne, to nije istina! Stric je čvrsto zažmurio očekujući da novi učitelj iščezne kao priviđenje, ali kad je ponovo otvorio oči,

Dječak je bio siroče, bez oca i matere, stric ga je othranio i podigao uz pomoć dječakova djeda i nikad ga nije, koliko se zna, istukao.

To je ponekad činio samo djed, a dobri striko, ako bi se kadgod i naljutio, tukao je prutom stari gunj u kome nije bilo dječaka, i karao ga: — Evo ti, nevaljalče, sad si dobio što te spada!

— Lunja! Ništa nije kazala samo se skromno povukla sasvim u ćošak da ostalima načini mjesta i sve ih je gledala srećno i s ljubavlju svojim

— Vidio bi je gdje sjedi i bulji u kuma jazu onim svojim garavim očurdama. Nije zato ni čudo što je Stric, pri pomenu Lunjina imena, počeo da viče i da se zabrinuto roguši.

— zabobonji iz žbunja neki djevojčicama dobro poznat glas. Čitava grupa sad malo slobodnije živnu. Nije tamo, znači, nikakav razbojnik, mrtvac ili nešto slično. To je neko od poznatih. — Ej, pokaži se, nemoj nas plašiti.

— Ne idem ja više u školu pa da me učitelj izbije kao tebe danas — dočeka Stric. — Eto baš nije mene, nego Boku Potrka! — zlurado zakrešta svadljivica. — A koga još? — E baš ti neću kazati!

Obojicu je danas istuko. Eno ih, ostali su u zatvoru. Lukavom Stricu ništa drugo nije ni trebalo, nego da sazna ko je bio bijen u školi. Eto novih junaka u družinu.

Lazar Mačak bio je omalen prgav dječak, gotov uvijek na svađu i boj, ako ga samo neko naljuti. Nije se bojao ni mnogo starijih i većih od sebe i smjelo se zalijetao na njih frčući kao srdit mačak.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

ČETRDESET TREĆE 308 GODINE HILjADU SEDAM STOTINA ČETRDESET PETE 311 GODINE HILjADU SEDAM STOTINA ČETRDESET ŠESTE 314 NIJE SVAKOM CAREVINA 321 1732. 323 1736. 324 Oko 1740. 325 1741. 326 1743. 349 1745. 354 1746.

se tako isto prigađa, kano u snu nešto da vidi, ili senku donekle motri, te je hvata rukom da je zaustavi i udrži. Nije li u tom ljudni lud? Niti je što tvrdo ni stojeće!

DUHOVNICI Ovo je sveštenikom rečeno, a nije kamenu... Doista, bakali i vinokrčmari, A ne duhovnici! Na vranu konju sadioci S dvomerilom ceneći Zakon za dinar i po

Bojim se s ustima; nije bilo za svašto i svakad božije hvale u mojih usti, negoli moje su besede bile šala, laža, laskanje svetsko, ukor,

Bojim se za moj jezik, kad nije sebe moj jezik poučavao tvojoj pravici, za ceo dan nije se bavio na tvoju hvalu; nego moj jezik je lažu spletao na

Bojim se za moj jezik, kad nije sebe moj jezik poučavao tvojoj pravici, za ceo dan nije se bavio na tvoju hvalu; nego moj jezik je lažu spletao na ostalu mi braću.

NOĆ Da se paštimo, dokle nam sunce nije zašlo, Dokle nam nije smrklo I životna vrata nisu se zatvorila. Jerno noću ništa se ne može poslovati, Razilazi se

NOĆ Da se paštimo, dokle nam sunce nije zašlo, Dokle nam nije smrklo I životna vrata nisu se zatvorila. Jerno noću ništa se ne može poslovati, Razilazi se trgovina, zatvaraju se

Dotle se sećaj svega toga dokle ti se u nevreme smrklo nije, i zagnje ti sve širom: nebesno videlo, Sunce, Mesec i viđene zvezde, i vrate se oblaci prazni za kišom!

Blago Rahili među ostalim majkama, krošto ona prodaje svoga sina prekrasnoga Josifa nije videla! ... O, svetle sve nebesne sile, siđite dole, te sa mnom se suzno procvelite!

A Jordan zaustavi se od izvora svoga i poteklo mu vrati se natrag, da nije duboka i golema voda dokle se u njemu krsti. Gore se zaigraše kano ovnovi, a hrastovi kano jaganjci ovčiji.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft® Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.

! A šegrt Pote ga gleda blesasto i pipa glavu, i gleda da se nije i krv prolila. — Kude si gu čuja i naučija, ete, tuj pesnu, ešeku nijedan palilulski?!...

A vukao je šamare preko cele godine. Sem prvoga dana Božića i Uskrsa, slave i Todorove subote (kad se pričešćivao), nije bilo dana da Pote nije dobio šamara, ili u dućanu, ili na česmi.

Sem prvoga dana Božića i Uskrsa, slave i Todorove subote (kad se pričešćivao), nije bilo dana da Pote nije dobio šamara, ili u dućanu, ili na česmi.

Zapamtiće prvi novi šegrt ko je kalfa Pote! Tako misli Pote i jede pečenu bundevu, i teši se i uživa već sad. Zato i nije čuo kad ga je još jednom zapitao kalfa Kote gde je čuo tu pesmu. Kalfa Kote ne dobi odgovora.

Zato i nije čuo kad ga je još jednom zapitao kalfa Kote gde je čuo tu pesmu. Kalfa Kote ne dobi odgovora. A nije trebalo da ga pita ni gde je pesmu čuo ni od koga je pesmu naučio, a još manje je smeo da se ljuti, jer je ta pesma

A posle, baš da je sve zaboravio kalfa Kote, nije trebalo da zaboravi onaj šamar što ga je pre nedelju dana dobio i on sam od majstor-Mana kad je tu istu pesmu pred njim

Zato je više nije pevao pred majstorom. Pa i ono maločas, možda šegrt Pote i ne bi zapevao i, ni kriv ni dužan, dobio šamar da nije sam

Pa i ono maločas, možda šegrt Pote i ne bi zapevao i, ni kriv ni dužan, dobio šamar da nije sam on, isti kalfa Kote, zviždukao baš tu istu pesmu.

Bila je čisto fatalna sa svoje prilepčivosti; i ko je samo jedared čuo, nije mogao više da je izbije iz glave i zaboravi.

Smenio je on ili, kako tamo kažu, „surgunisao“ je tri paše. Pa nije trebalo ni da ide sam glavom tamo, — „Sal dór čukne u tèl u Stambul — i paša već beše!

Samo je lepa Zona znala kakvoga sve cveća nije bilo u bašti, jer ona se starala o cveću i zalevala ga. Skoro svako doba godine imalo je svoje cveće, i kuća Zamfirova