Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Onda je osetio udar, ne i bol: udarilo ga je u leđa, u krsta, znao je da ga je stiglo, Čamdžijina pesma bila je obuhvatnija od crne neizmernosti, radost ga je još protresala a neki znoj, brz, hvatao i Vasa nije primećivao da već pada, polako,
Ljubica je prva sjahala i, bez reči, utrčala. Žurila je, kroz puste odaje, praznina u njoj bila je sve obuhvatnija a znala je šta će ugledati. Ušla je u svoju sobu i zaista ugledala Miloša i tu ženu. Izišla je, u kući je zavladao muk.
Sačekivao ga je. U odgovor, kao da je i u njemu stala da se miče neka opasna senka, sve obuhvatnija, i Anastasijević je, zgranut, pojmio da je ono što bi sad želeo da učini potpuno van pameti.