Obradović, Dositej - BASNE
Za koliko osećamo sladost jela i pića? Samo dok nam kroz grlo prođu, pak tu ti im konac. Svaka radost u kojej srce, razum i duša
Dučić, Jovan - PESME
I šta da ikad žali srce jadno, Kada je sve naše, sve što osećamo! PUT Da mi je da nađem novi ritam neki, I gordu sposobnost kojoj ne znam ime, Da svagda bez straha put pređem
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Ovde se skriveno sačuvalo staro balkansko slovenstvo, naročito u ženama. Mi ih osećamo kao neke starinske ljude, iz daleke prošlosti, zaostale u razvitku.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Reknemo li daje, možda, reč o autentičnim, zanimljivim stvaraocima drugog reda, poštovanje koje osećamo prema njihovom posebnom daru time se niukoliko neće umanjiti. Za Sorijana su „Pero, Andersen, Žil Vern...
J. Zmaja, Luisa Kerola, Edvarda Lira i Dušana Radovića... Taj, poseban tonalitet, tu umekšanu intonaciju glasa, osećamo i u nekim starim zapisima i stihovima o zečevima koji nisu bili namenjeni deci.
Nedeljom je bežo od božijeg hrama, U porti se tuko sa alvadžijama. Mi danas osećamo naklonost prema ovom prokaženom otpadniku, i ne prihvatamo pesnikovo zgražanje.
je svetlosna tačka od koje, povremeno i neočekivano, dolaze signali, sećanja, slike, likovi, sazvučja: ono što osećamo, i ono znamo.
Tek kad nestanu, zaključimo koliko su bile značajne za naš život. Sad, kad Radovića više nema, osećamo, jače nego ikad, ulogu koju je igrao u razvoju naše pesme za decu, kao i u borbi za održavanje naše kulturne i
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Makartur držeći se za levo uvce puno leda, a mi smo odgovarali da nema ni blagog govora ni o kakvom povlačenju, jer se osećamo bolje nego ikada u životu i sve što uz to fura, što i nije bilo netačno, jer je Brančilo, jedan fini momak iz razreda
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Niko ne zna pravac, ni cilj ovoga napornoga marša. A maršujemo baš u pravcu Save. Blizinu njenu osećamo po svežem povetarcu.
Vidimo pešake kako seku grane, pa ih vuku na onu stranu gde se vrši prelaz. Već osećamo miris izgažene i izgnjavljene trave i trske. Pred samom barom baterija zastade.
Gađala je neprijateljska baterija s povećanjem daljine i talas čelika se postepeno približavao. Osećamo neku lomljavu na osmatračnici komandanta diviziona.
— A i levo... Gamizale su plave kolone kao mravi drumom i preko pola. Imalo ih je sada na svima stranama. Osećamo skori sudar i laka drhtavica obuzima telo. Najednom grunu plotun dole u ravnici. Okretosmo dvogled niz put...
U blizini neko doziva: „Druže, druže...“ A kuršumi fijuču sve češće, i mi pognuti žurimo, pa i ne osećamo koliko kipti znoj sa nas. Pred nama se neko kreće. — Hej, druže! Onaj zastade i mi priđosmo. — Gde je komandant?
Pozadi baterije suknuše iz zemlje četiri crna stuba dima, razbacujući ogromno komađe zemlje. Od strahovite eksplozije osećamo kako nas zapahnu vazdušni talas. Dah nam zastade.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Tako ti mi lepo živimo s njim, slušamo ga, pa se osećamo da smo odvojeni od ostalog sveta. Slabo smo što i doznavali šta se radi po drugim mestima, dok jednog dana ne prolete
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
gospoda oficiri, Od kojih nekima iz stražnjice praziluk viri, Oboriše glave ko da su na pogrebu: „Mi za tim ne osećamo preku potrebu!
Rakić, Milan - PESME
Noć se hvata. Nečujno proleću zadocnela jata. A mi, kao dvoje siročadi, sami, U svežoj tišini prirode i noći Osećamo jasno, sa tugom i stravom, Da u našoj duši nema više moći, Da ustrepti silno pred lepotom pravom.
— Da, draga, starost pre vremena stiže, S povorkom crnom neduga u mana, Ne osećamo ni slasti ni griže, Ni sveži polet iz mladićkih dana.
Pandurović, Sima - PESME
Neosetno, tiho, kroz aleje néme, Sad nas prate senke dve: Starost i Vreme. I mada nam ništa ne kažu, ne čine, Osećamo teret njihove blizine. Katkada se samo okrenemo strâvno I spazimo pogled njin, ukočen davno.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
„I sam vazduh, koliko god da nam izgleda proziran sastavljen je iz sitnih delića. Iako ih ne vidimo, osećamo ih pri najlakšem povetarcu. Pri oluji ne mogu ni velika stabla da se odupru naletu tih delića.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Pati on od sipnje, te se žali na rđavo vreme. „Pošto smo mi“, kaže on, „zemlja, onda, kad god je rđavo vreme, osećamo velike bolove. A da smo od zemlje, to je bar svakom pametnom čoveku znano.
Prilegli smo šćućureni jedan uz drugog, jer na hladnoj noći osećamo laku, neprijatnu drhtavicu. Ponoć je. Svetlo i zvezdano nebo je očekujući nemo.
Mi se prijateljski privijamo jedan uz drugog sve više, osećamo topli dah našeg najbližeg druga. U našim ustima, očima i obrazima i zagrljeni osećamo da je ovo trenutak kad jedan
U našim ustima, očima i obrazima i zagrljeni osećamo da je ovo trenutak kad jedan drugom treba da praštamo. Mi dobro znamo šta nas čeka i drhtimo, zubi nam cvokuću.
I kao posle svake nove zapovesti osećamo strah i življe kucanje srca. Zora sviće. Na rumenom nebu ocrtava se onaj položaj: „Bože, jesu li oni tamo, šta rade,
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
zrake - pipke na okolne predmete i da preko zraka-pipaka vidimo okolne predmete na isti način kao što te predmete osećamo preko čula dodira.
Ovo je otkrio Galilej pre više od trista godina. Delovanje ovog Zakona osećamo uvek kada se sudarimo sa nekim predmetom.
Intuitivno osećamo da nauka nikad neće prodreti u tajne te pozadine, ali nas naša vera bodri da verujemo kako iza toga neprobojnog
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
I na ovoj okuci književne evolucije presreće nas šala i slika o metaforičkoj stonogi. Već je pomenut Matić. Svi mi osećamo izuzetnu melodijsku snagu koju nose mnogi njegovi stihovi i svežinu koja je neponovljiva koliko i neuhvatljiva.
Ali je zanimljivo da je pri tome polazio upravo od tropa. Zanimljivo stoga što mi zaista u svojoj kulturi ne osećamo čisto jezičko modelovanje na autologijskoj ravni pošto se ono podudara s granicama naše kulture, ona ga podrazumeva,
Pri tome ništa nije otvoreno rečeno, nego se samo naslućuje u povremenim nagoveštajima. Mi osećamo kako nam književno oblikovana jezička frazeologija emituje difuznu, ali staru, u zaborav palu semantiku.
dadaizma i nadrealizma: da se jezička sredstva troše, habaju, da se automatizuje njihova upotreba, pa da više ne osećamo ni njih ni ono što se pomoću njih opisuje. O tome je kod nas 1920.
tela i predela, kao i veza tela s prostorom: kao da telo i predeo jedno u drugo presežu, i kao da pri kretanju tela osećamo kako se prostor razmiče.
– sve od samih latentnih informacija, koje je jezik svojim dugim pamćenjem skupljao i koje mi, tek u poeziji, jasno osećamo, ali još ne umemo da ih protumačimo.
A već u Pismima Jove Stanivuka osećamo kako se stihovi razgrađuju, kako se u prozu osipaju, ili se možda iz proznoga medija nisu nikada ni mogli da izdvoje.
Mi, u najmanju ruku, osećamo da je pesnikova vizija neposredno prijemljiva na osnovu primarnih jezičkih uzoraka modelovanja i razumevanja koji su
I što je mnogo bitnije, vođeni tim uzorcima koje svako od nas poseduje, mi gotovo nagonski osećamo (ako nam se dopusti da pretpostavimo postojanje nekakvoga „jezičkog nagona“) da se iza prizora u ciklusima „Igre“ i
mnogo šta u današnjoj upotrebi prirodnoga jezika doživljavamo kao niz manjeviše (ne)razumljivih konvencija; jednostavno osećamo da je određena upotreba ili kombinacija dopustiva i ispravna, a druga nedopustiva ili neispravna.
U ovom drugom slučaju osećamo da su na snazi izvesne zabrane koje ne možemo da prekršimo bez određenih posledica u komuniciranju.
sintagmi u Popinome pesništvu ogroman broj – na formalnogramatičkome planu je dopustiva i ispravna, ali u isto vreme osećamo da je na semantičkome planu prekršena izvesna zabrana.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
31 Sofka nije pripovedač, ali je zato povlašćeni lik, privilegovana junakinja, pa već i stoga s kraja na kraj teksta osećamo njeno opažanje i doživljavanje.
Štaviše, mi osećamo da bi pripajanje njeno uz naredni pasus prikrilo razliku između dva pripovedna pogleda (ili dva ugla pripovedanja) koji
To je svakako zato što u prvoj ne osećamo dodatno preuređivanje govornog niza, dok u drugoj upravo to osećamo. A gde se god oseća dodatno, pri tome i
To je svakako zato što u prvoj ne osećamo dodatno preuređivanje govornog niza, dok u drugoj upravo to osećamo. A gde se god oseća dodatno, pri tome i svrsishodno, (pre)uređivanje govornog niza, tu se čitaocu osim običnog pruža i
Ali pravu meru te protivnosti osećamo tek u proznoj rečenici Seoba, gde pri čitanju najpre pada u oči neobična upotreba zareza.
Ona tako prelama i Dafinin unutarnji život. Pri tome Dafinin subjektivni doživljaj nije ukinut, mi ga osećamo, ali ga otprilike osećamo kao i pesnikove emocije u njegovim stihovima: čim ih odvojimo od strukture stiha, one čile.
Pri tome Dafinin subjektivni doživljaj nije ukinut, mi ga osećamo, ali ga otprilike osećamo kao i pesnikove emocije u njegovim stihovima: čim ih odvojimo od strukture stiha, one čile.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Marinković) Osećate l’ struju Ponosa i dike, Kojom trepte retki dani I svečani samo? — Osećamo, osećamo! Znate l’ da se danas Jedan tamjan pali Po vascelom Srpstvu I tamo i amo? — Znamo, dobro znamo!
Marinković) Osećate l’ struju Ponosa i dike, Kojom trepte retki dani I svečani samo? — Osećamo, osećamo! Znate l’ da se danas Jedan tamjan pali Po vascelom Srpstvu I tamo i amo? — Znamo, dobro znamo!
Njine ruke rukovane Pred oči nam stižu amo; Topli stisak ovih ruku Srcem, dušom osećamo. U nama se radost budi — Kao da je većem java Što te ruke rukovane, Što taj stisak obećava.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Po tome cenimo da se nalazimo na znatnoj visini. Poneki put iz neke jaruge posuklja hladan vazduh. Što se više penjemo, osećamo kako vetar sve jače struji. U četinarskoj šumi ugledali smo očuvan zaklon. Sigurno je tu boravio neki komandant.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Po našem ubrzanom disanju, i po svežijem vazduhu, koji sa zadovoljstvom udišemo, osećamo da smo se popeli vrlo visoko. O tome nas uveravaju i naše oči.
To se vidi i po svemu ostalom. Što duže šetamo, sve se jasnije osećamo u internacionalnoj varoši. Ova dva nakinđurena vojnika su bez sumnje Gali; to vidim po njihovom govoru, gestovima i
Naš voz ubrzava bez prestanka svoj let, jer Zemljina atrakcija biva sve slabija. Ovo poslednje osećamo već i suviše jasno. Naši pokreti postali su plašljivi, a gesti svetiteljski.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Duško propade u sunčanoj prašini kao u ambizu; ja srast'o s Labudom, i vrištim s Labudom, i vetar nas nosi, i zemlju ne osećamo, i nigde kraja polju. A Luka naš čuva krug oko salaša, i pojahuje i odjahuje i kad hoće i kad neće. — Smej.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Sa baterijama je izgubljena svaka veza, i sada, bez ikakve uloge, stojimo u ovoj rupi sličnoj grobnici. Osećamo se kao osuđenici na belom hlebu... — Javljaju, da je poručnik Janko teško ranjen — izveštava telefonista. Gr-r-ruuu!
zemljo, i ko te stvori! — psuje neko. Sa visine opažamo pozadi nas kolonu vojnika, sve jedan za drugim. I tako osećamo neko zadovoljstvo što nismo na njihovom mestu... Na putu se isprečio konj u snegu.
— Lezi, lezi! — čuli se povici. Pešaci pripucaše iz pušaka. Ležemo na zemlju. Ali zemlja tvrda... Po zvuku motora osećamo da je blizu, gotovo nad nama... Dah smo zaustavili, ali srce bije, koža se ježi, a nervi sve više zatežu... Prođe...
Prošlost njihova ostala je sa onim lešinama, sadašnjost je očajna, a budućnost neizvesna... Osećamo već topli dah. Odmičemo sve više jugu i vazduh je topliji. Vidimo i zelene livade, iako je još januar mesec.
Ali svaki radije zamišlja miran povratak, te su zato ljudi radosni kada se kaže da ćemo uskoro krenuti. Iz dana u dan osećamo kako se bliži odsutan čas. — Ovi se baš ne šale!
Čak ni pas da lane. Prema zvezdanom nebu naziremo konture visokih planina i po svežem dahu osećamo njihovu blizinu. A negde pri vrhu svetluca vatra, čas slabije, pa jače. Iz naše pozadine čujemo glasove: „Čuvaj...
ure! — naleteli su na naše predstražarske linije. Iako smo ogrezli u ratu, svi osećamo lako uzbuđenje. Kao da je svaki u sebi prikupljao staro iskustvo te su lica ljudi ukočena, pogledi puni iščekivanja.
Svi smo umorni i sumorni. Osećamo da se desilo nešto teško i kao da slutimo nešto crne i gore. Umesto da se približavamo otadžbini, mi smo sve dalje od nje.
Njegova hrabrost potiče možda iz njega samoga, ili zbog izvesnih obzira. Ali mi svi osećamo kako smo primorani da budemo hrabri. A to su već različita duševna stanja, te je i naš pogled usplahiren.