Crnjanski, Miloš - Seobe 2
On se okretao i vrteo oko Engelshofena i dovikivao i svojoj pratnji u idućim kolima. „Palavičini“, dovikivao je svog oficira u idućim kolima, „vidite li one ljude pred nama? Kakvi lepi ljudi, kakvi lepi, stasiti ljudi!
“ Pošto je bio digao glas suviše visoko, ispade kao kad kukuriče promukao petao. „Čitajte, Palavičini“, reče, tiho, svome pomoćniku, koji je bio svukao rukavice, pa ih je sad opet, brzo, navlačio. „Pazite, samo lagano.
„Pazite, samo lagano.“ Potom je Garsuli seo. Dok je grof Palavičini čitao reskript o kasiranju puka sa velikom titulom u početku, Garsuli je posmatrao one koji su mu bili najbliži, ispod
Stajali su otvorenih usta. Brada im je bila spala. Prema naređenju iz Beča, grof Palavičini, posle svakog poglavlja, imao je da reskript tumači, i srpski.
Bio se digao sa fotelje i preleteo je pogledom po gomili, kao da je hteo da je pogledom zaplaši. U trenutku kad grof Palavičini pomenu da je, otsad, zabranjeno da mrtve iznose u otvorenom sanduku, i, da mora, otsad, da ih sahranjuju u zakovanom
bio setio nečega, kad je ugledao lice u tog čoveka, Garsuli mu se obrati, sad već mirnijim glasom, skoro veselo: „Palavičini, šta znači to „pavori“ što su toliko vikali?“ „Bauern“, odgovori mu kirasir, „Bauern, paor.“ „Tako dakle?
Pozdravite i mog starog druga, grofa Haraha.“ Garsuli, ljut što feldmaršal‑lajtnant govori tako, da ga i grof Palavičini sluša, koji, posle, po Beču, može da priča, prekide, ljutito, starca: „To je zato što taj narod ništa ne razume, sem