Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Vidim vodu... ponor, sve je bliže, a od vike i larme nisam čuo rođeni glas. Pozadnji sve jače pritiskuju, ljudi se već dave, još malo... zemlja se poda mnom oburva i, kao potkovana lesa, sručismo se u vodu.
Ali sada ih gađaju njihovi pozadnji, i uklješteni, oni padaju ničice. A iz šume desno kuljaju kao rojevi, eno ih gde trče, jedan pade, još jedan, ostali
Prolazeći kroz usputna sela, kupovali smo hranu, a za konje uzimali smo iz koševa, pričajući da će oni pozadnji platiti. Bilo je prošlo podne kada zastadoh kao relej na raskrsnici jednoga sela.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
A kad sevne, gotovo obnevidimo, neki vozari zastaju, te na njih najašu oni pozadnji. Naša kontrola je bila isključena. Ljudi su bili prepušteni sami sebi... Neka nas sreća posluži, hvala Bogu!