Upotreba reči polako u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Zatim zahiti jednim lončetom iz šafolja hladne vode, te mi poprska tetku po licu. Tetka polako otvori svoje mutne oči i zveraše, uprepašćena, oko sebe, pa onda uzdahnu: ,Oh, Obrade!... Marko, a gde je moj brat?...

A onaj mršavi mumdžija, što liči na spuhanu svinjsku bešiku, dodade polako: — Ovo nisu čisti poslovi! Verujte, ovaj bradati nešto zna, nešto šuruje; — verujte mi da je iz preka, baš rođen

Ali je stari uča primetio da se Milisav kod zapisa nije više puta ni prekrstio, nego polako, kradimice, provuče se kroz Orašje, pa upravo Sremčevom braniku. Tako jedanput digne se Milisav sa pljoskom u nedrima.

A mogu vam ga dati baš i đuture, meni nije od potrebe... Uđoše u kuću, napuniše vreću krompirom. Sremac je polako diže na grbinu i pođe napolje. A kad je izišao iz kuće, a on se onda nešto seti... — Da!...

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

mezimče među mrtvima njegov plač ne može da se prepričava njegova se humka ne preskače i ne obilazi njegova se humka polako pretvara u put u malom paklu zapanjenih sveća na njegovom grobu je mrak pripev joj hladan uleće vetar u maglu

digoh pogled s tanjira, preko stola: iz žetve, kroz vrata naglo otvorena, suknu sunce, svetlost u vratima polako postaje žena, ta žena prilazi, Do pola kujne to je vila Ravijojla (nosi maslinu zlatnu), kad priđe stolu Gina

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

sam se bio uplašio, a osobito kad su me za vrat u̓vatili i oltaru poveli, jer onaj jedan đakon što me je vodio reče mi polako od šale: ,,Reci zbogom beli svete, sad ćeš da pogineš!” i meni se onda učinilo da ću svet da promenim.

Dok major dođe i polako nam reče: „No, ćutite tu, dok Turci iz parlatorije odu; dobićete kola, obršter odobrio”. Odoše Turci, a oni nama

” — Onda Vesa zovne mene napolje i izađe sa mnom u mrak. Kad smo bili podaleko od kuće, rekne mi polako: „Nesrećniče, ti misliš da ono vojske što si na visu ostavio i sad na gomili stoji!

bi morali svi u kontromanac ići, a većma se boji da onako ljutit Janko ne zametne s Turcima kavgu, i sve jednako viče: „Polako Janko, polako Janko!

u kontromanac ići, a većma se boji da onako ljutit Janko ne zametne s Turcima kavgu, i sve jednako viče: „Polako Janko, polako Janko!” — „Lako ću, gospodine, lako”, viče Katić, „jer sam ovde za vodom i prevaren, al̓ čućeš me sutra na Vračaru!

On kad nas dobro -razgleda povika: „Goni čamac kraju”. Mi izađemo iz čamca, i nazovemo mu „dobro veče”. On polako odgovori: „Bog vam dobro dao, i dobro došli moji soputnici!

Steva Živković; dade nam jednoga živa šarana: „Najte tu ribu i što pre možete ugotovite i ponesite — reče; — ja odo̓ polako, a vi kad me stignete, pitajte se sa mnom kao sa nepoznatim čovekom, da moji vozari ne poznadu da smo se ugovarali, a

Uzmemo put Harkova, no sve preko nekoga peska belog što je Dnjepr izneo. Tuda se polako putuje, jerbo kola u pesak upadaju do polak paoca.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— Pogleda... baš bukagije!... Šta će sad? Skinuti ne može. Hajde, Veli, da se polako gamiže, pa što bog da!... Uzme pređu i ono malo ribe pa hajd nasipom Ide tako polako, ide...

Hajde, Veli, da se polako gamiže, pa što bog da!... Uzme pređu i ono malo ribe pa hajd nasipom Ide tako polako, ide... Dok se obre pred njim crn pop! Asli crn kao ugljen, a lice i sve mu zaraslo u samu bradu.

Da mu je barem na obalu izići. Ošinu ih što igda može — te jedva izvukoše kola na obalu... Siđe Radan polako s kola, da bar volovima olakša. Kad, ali — hoće ono da ga obori. Omane da strese — ne možeš maći.

Čisto nanovo oživeo, pa mi se hvali kako će skinuti zlo s vrata... — Pa dela kazuj, što dopade robije. — Stani, polako! Kazaću ti... Kad mu već podliše vodu kod tog trgovca, onda Uzlović tek priteže i navali da se učini prodaja...

— Ej, ej, Mile, polako more!... — poče Vidak još s vratnica, kao tokorse u šali. — Što si se razvikao toliko? — Kako neću, brate! — okrete.

Utom se pomoli na vrata gazda Milun, a za njim se uvuče polako i Golub. — Baš dobro! Evo i gazda Miluna! — povika Vidak. — A šta to? — upita Milun gradeći se nevešt.

A ono ludo jedva dočeka, pa udri kao pomamno. — Ih! ta polako, more!... — ciči Sreja kroza zube — probi bubanj, bog te ubio! Aja, neće momče ni da čuje.

— A znam li ja! Neće — eto što. — Pa šta ću da činim ja sad? — upita Milun i vrati se polako, a za njim pođe i Vidak. — Neka ga još, pretrpi se; gledaj kako na lep način s njim. — Ama eto ne može se.

— Hm! što ne sme? — upita Trpko i namršti se. — Ti znaš — poče Vitomir sasvim polako i bajagi poplašeno — počeli se ovud viđati nekaki lopovi. — Gde, more, gde?

— Idite, molim vas! Noć je! Neko Viče! — Ama ono jauknu neko! — reći će polako Tiosav tokorse i on uplašeno. — Da ne pogibe ko? — odgovori Vitomir i povuče sebi krilo prozora.

Onako mokar, bosonog i mrtav od teškog umora dogambulja kojekako do svog stana. Uđe unutra i poče hodati polako po sobi, niti je pristao da sedne ni da legne. Voda se cedi s njega i načiniše se čitave bare po sobi.

Hvala ti! — A šta to, na priliku? — upita pop, tokorse iznenađen. — Lepo, bogami! — nastavi učitelj još polako, onako prekorevajući. — Krasno! Ići, te me opadati i govoriti što nije istina... Baš ti dolikuje! — Ko govorio?...

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

— Čujem! — odgovori Stanko. — Jesi živ? — Živ sam — reče on i, uhvativši ga za ruku, diže se polako. Ali se ljuljao. Sve dođe k sebi i opkoli ih. — Jesi ranjen? — Ne znam. — Boli li te gde? — Ne boli...

Poče trljati čelo i češati se po glavi. Napreže misao da ga seti gde je... Ovo je šuma, a otkud on u šumi?... Polako, vrlo polako poče mu dolaziti svest... On ce cećaše... i seti se svega što je bilo, seti se i onora što je uradio...

Napreže misao da ga seti gde je... Ovo je šuma, a otkud on u šumi?... Polako, vrlo polako poče mu dolaziti svest... On ce cećaše... i seti se svega što je bilo, seti se i onora što je uradio...

Pa, pokazav rukom na dim što se lagano dizaše, dodade: — Tu su! — Opkolite! — zapovedaše Kruška. Četa opkoli. Polako, čisto ne dišući, primicahu se oni vatri, koja poče probijati kroz granje...

11. SKIDA SE VEO Kad se odvojio od Stanka i Zeke, Nogić okrete kući popMilojevoj. Išao je polako, premišljajući šta sve da mu kaže. Ugleda popovu kuću, vidi kako se mirno vije dim iz badže.

On svakad zna gde smo mi. Zbogom!... Rukova se s njima, pa polako i oprezno kao mačka dohvati se luga. Pop Miloje i kmet Jova sedeše oborenih glava. — E, ovo to je čudo!

Kruška viknu pandure. Ovi utrčaše i stadoše ga polivati hladnom vodom. On poče dolaziti sebi. Diže se polako i poče trljati čelo i zverati oko sebe... — Ustani! — reče mu Kruška. On se diže lagano, ali ga opet obujmi strah...

Noć se polako spuštala na zemlju, duboka, tavna, vlažna noć pozne jeseni... On je osećao pustoš njenu u svojoj duši. Reče da upale

Grebe kao miš. On pregazi onu kalju i stade osluškivati... Jeste, grebe!... Ali to tako oprezno, polako... On je slušao taj glas, to grebanje, kao da to bog šalje razgovora usamljenoj duši njegovoj...

I te kapi pojiše ga, hladiše, i kao bi mu dosta, ali on ne može više maći... A one se ulevahu najpre polako, kap po kap, a posle bujicom... I on oseti kako ga voda guši. Hteo bi da se otme, ali ne može...

— Pazi! Oprezno samo!... Ilija! Ti ćeš zaići od česte sa Devom i Jovicom, a Stanko, Zeka i Jovan će sa mnom. Samo polako... Kad dođete pred sami han, vi stanite. Neka niko ništa ne počinje dok ja ne zapovedim. I krenuše se...

Ja kao čovek velim: ako ne možete, da vas ne mučimo. Ali već kad možete, onda... da se ide... Hajde, Mašo kućo, hajde polako... Sad bar možeš biti serbez. Tamo ima puno Turaka, možeš ih se nadvoriti do mile lasti... Pođoše...

Dučić, Jovan - PESME

nebu zlatnom, Dva giganta Sfinksa tu stražare tako, Dokle ona plače; a za morskim platnom, Iznemoglo sunce zalazi, polako. I ja kome ne zna imena ni lica, Sve sam njene misli ispunio sade. Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica...

I čujem tiho u osami tako Večiti šumor iz zemlje i svoda; I slušam dugo, nemo i polako, Te reči lišća i taj govor voda. I ja razumem te glase što huje, Taj jezik Bića i taj šapat stvari...

Hujaše negde vetar oko vile Pesmu o tuzi. I ja gledah tako Na njenom čelu i licu od svile, Gde mutno veče umire, polako.

I tu šumi s njima, dajući, polako, Moru koju granu, vetru listak koji: I, kô srce, sebe kidajući tako, Tužno šumi život. — Sama vrba stoji...

dok ponoćne zvezde šume iznad glave. Kô svileni crni noćni galeb, tako Moja duša pada na talas, polako, I zaspi u svojim suzama, kô dete.

Sve je mirno tako. Na vodama leži krv večernjeg sunca, Dimi se, i hladi, i mrzne polako. Albatros je jedan kružio nad vodom, Zalutao amo ko zna s koga mora.

I nemo i sporo osluškuje tada Neku tamnu jesen u duši, gde tako Dan gasne bez tuge, bez svesti, polako... I čujem, u meni list za listom pada. STRAH Zašto volim tako sve ono što mine, I radost, i bole?

se rastasmo, i tako Stežuć svoje srce rukama obema, Otišla si plačna, zamrzla i nema, Kô što beše došla, tužno i polako. REZIGNACIJA Ne prokuni nikad to prisustvo jada, U večeri gluhe, kraj mrtvog ognjišta.

Glas mu teče kao svilen nit, polako, Pevanje je dete učilo od vile; No niko ne vlada zlatnim nožem tako, U oblaku strelja utve zlatokrile.

Njegova stara krv zagrevala je jaja pod njim, u kojima su se polako začinjala tri crna života. Dvestagodišnji gavran svu noć sneva mutni san o nečem što je bilo pre dva veka.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Ah, kako je ona to umela da priča! Sasvim, sasvim drukčije nego Gustav Droz2! I tako polako preturismo deset sati. — Spava li ti se, dijete? — Bogami mi se spava, mamo. Kupao sam se! — Pa hajde da ležemo!

Jedanput vrati se on u neko doba kući. Nije sam! Čudi se moja mati. Prođe on još s nekim pored vrata, nešto polako gunđaju. Odoše u avliju. Čujemo mi malo posle konjski topot i rzanje. Ne znam ja šta je to.

Onda polako otvori vrata, pa na prstima dođe do velike sobe, pa prekrsti kitom vrata od nje. Ej, kako mi je onda lako bilo!

Ali oči, oči! Ni nalik na one pređašnje! Čisto posuknule, utekle u glavu, upola pokrivene trepavicama, polako se kreću, nestalno i besmisleno gledaju, ne traže ništa, ne misle ništa.

Takav je izgledao moj stric kad je pred smrt iskao da ga pričeste. Polako pređe hodnik, otvori vrata od naše sobe, promoli samo glavu unutra, pa se, ne rekavši ništa, brzo povuče.

Pričao mije posle Toma, kum-Ilijin sin, da je se moj otac s njegovim zatvorio u jednu sobu, da su nešto dugo polako razgovarali, da im je posle doneto hartije i mastila, da su nešto pisali, udarali pečate i tako dalje.

Sve ličaše na razlupanu skupocenu porcelansku vazu. On pođe polako napred. Za njim pristade kapetanica s majkom i detetom, pa onda ostali svet, svi ćutećki kao u nekom svečanom sprovodu.

Vidiš da radim! Pa opet se izvali na krevet i otvori knjigu. Pop se prekrsti, pa natraške iziđe iz sobe. Odatle ode polako kući. Seljacima ne reče ništa. Sam se dade u neke misli.

Jedanput ide on polako pored kovačnice. Kovač je nešto teretno radio, sav mokar od znoja, zalijepila mu se košulja za široka leđa, a on stao

— Ko zna? Nego pristajete l' vi na moj predlog? Ona izmahnu rukom da udari po mojoj ruci, pa je polako spusti na moj dlan i još ozgo pritište malo. — Pristajem! Ja ne znam zašto sam se tome toliko radovao.

Mene preseče. — Ćuti! — rekoh joj. Mora biti da sam izgledao i suviše ozbiljan. Ona se polako diže i pod nekakim izgovorom iziđe. Ja se dignem i odem da šetam. Sad mi je sve jasno — rekoh sebi.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

— Za koga ono reče? — zapita neki put gospodin popa crkvenjaka. A Arkadija uvija ponizno glavom, smeši se, a sve polako trlja ruku o ruku, kao da pere ruke od nečega, pa veli: — He... ta... da dođete, gospodine, da krstite...

Sve to ide u crkvu polako i dostojanstveno, da se pomoli bogu, da se porazgovori, da posedi malo u porti, da razgleda kako je koja obučena — i

Kad je Savica čitao apostol, a gospoja-Sosi grkinji oči pune suza, i ona polako u sebi čita apostol, a samo čuješ kako briše nos od silnih suza.

« ili: »Ta šta govorite!« ili: »Ta je l’ moguće!?« Išli su polako, nogu pred nogu. Pop Spira mu je dalje pokazao sve bolje kuće i ukućane, ne spomenuvši, naravno, nigde devojku udavaču

— A, šta ja kažem?! Šta velite na to? — Izredno — veli g. Pera i gleda s izrazom divljenja po domaćima i puca polako jezikom. — Boga mi!... A, koliko ga imate još u podrumu? — He-he!

Klanjam se, gospođice Melanija — reče i rukova se, pa kuražan kao svaki bogoslovac u tom raspoloženju, dodade plašljivo i polako: »Laku noć, i milo i drago«.

— Šta se samo skanjuje tu vazdan!? — reče u sebi, pa, ne mogav više da izdrži, polako prileti plotu, pogleda strašljivo oko sebe, pa se primače i zaviri u komšijsku baštu.

— A jao, kosti moje! — ču se odande iza bureta. — Ko je to sad? — reče polako Jula, pa se izdiže na prste da bolje vidi. — Ej, starosti, starosti!

kad je, to jest, pila iz velike čaše vodu, pa ga onako, kako već to smerne devojke čine, preko čaše posmatrala pijući polako, i dopao joj se. I da je g.

Davno su prošla i poslednja kola popinim sokakom, i prašina koja se bila digla visoko iznad kuća, spuštala se polako i slagala mirno dva pedlja debelo, a najesen će od nje jedno slavno blato da bude.

Niko živi ne ide više sokakom. Izumire polako i bahat ljudi i topot konja i tandrk kola i torokanje žena. Jedna po jedna klupa ispred kuća pod bagrenjem ostaje prazna.

Šaca je išao polako sve ispod bagrenja, dok nije došao blizu pop-Spirine kuće. Tad mu je jače zalupalo srce kao svakom, ma kako smeo čovek

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

I to toliko da neć sme slobodno ni nać zemlju da stupa. Uvek krijući se ide. I, obazirući se uplašeno oko sebe, polako, kradom stupa.

I pošto ga, ispod ikone, na belom čaršavu polako, nežno namestiše onda ga svaka, prekrstivši se, celiva u čelo, zapali mu sveće više glave, i posle se poređaše oko

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— Nju ostavio, jedva mu se dala prilika... — Užas, ljudi, propali smo konačno. — Ama čekajte, gospodine, polako za Boga, nismo još propali. — Kako čekajte? Kako nismo propali? Kako to govorite kao dete? Zar nam nije bilo dosta?

I taj rat, mora se priznati, ima svoje do bre strane. Eto, od ovog časa već kaplje, polako ali sigurno, moja kapetanska plata. Pa šta ja tražim?

na njegovom modrom licu, ali odmah zatim trepavice zadrhtaše pa se ovlažiše i on, poguren, nakostrešen i strašan izađe polako napolje...

— Od čega, mili? Pa šta to? Mili, polako da ne čuje mama! — Brani se, brani se, izbezumljeno je ponavljao Jurišić Neka čuje ko hoće.

— Brani se, brani se, izbezumljeno je ponavljao Jurišić Neka čuje ko hoće. — Ubilo bi je, nju bi to ubilo. Polako, mili, polako — molila ga je skopljenih ruku. — Dakle, ni jedne reči nemaš?... Ona zausti da nešto kaže ali ućuta.

— Ubilo bi je, nju bi to ubilo. Polako, mili, polako — molila ga je skopljenih ruku. — Dakle, ni jedne reči nemaš?... Ona zausti da nešto kaže ali ućuta.

Samo je len, pipav, bezživotan još njen korak. I sve se grozno raspada, a ona ide polako, dremljivo, mrtvo. Zato i ja umirem, trulim, raspadam se. Jer ja bih živeo tek u onom radosnim osećanju.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Svi pevaju, svi se deru, oko njega. Dovoljno je, međutim, da počne da gubi na karti, pa da polako svi klisnu, da ga ostave samog sa kirasirima, dok sve ne izgubi.

Bio je zagledan, niz strmu, praznu, budimsku, ulicu. Polako, a posle sve brže, svitalo je. Kraj sve veštine Trandafilove, da Pavla otpremi u Beč, Isakovič se, sad pri polasku,

Noć je, međutim, opet prolazila, polako, kroz baštu, ispod njegovih pendžera, svojim, nečujnim, koracima, svojim zvucima, za koje se ne zna otkud dolaze i kako

Oni su se u tu vojsku selili, plačući. Očekujući audijenciju u rosijskom poslanstvu, pomenutog dana, Isakovič je, polako, zaboravljao svoju Bečliku, kao što se zaboravljaju mrtvi, kad ih sahranimo.

Sa svog prozora, u kući pomenutog gvožđara, Pavle je gledao varoš, koju je presecala reka, a koja je polako nestajala u tami večeri.

a naročito kad je, kroz te krajeve, prošao glas, kako su despota Georgija Brankoviča, na prevaru, zatočili, i, polako, trovali, u zatvoru, u Hebu. Nacion njihov sve je verovao.

Kod prvog drvenog mosta, na drumu koji ulazi u dolinu, koja se, između brda, posle, polako, penje. Hurka je Petru doveo, i preporučio, istog vodiča, koji je i Đurđa vodio do Duklje, i čak u varoš Jaroslau.

Taj zalazak Sunca, polako, izazvao je i u Isakoviču, na tom putu u Rosiju, neki, svečan, mir. U tom požaru nestajala je, zauvek, za njega, zemlja,

Petar se jedini, polako, bio raspoložio. Počeo je da priča Pavlu, kako zna da će i Trifun biti tamo, kad u štapskvarteru stignu, pa se nada da

Tešila ga je da će roditi u Kijevu i da se navikava, polako, na život, u Kijevu. Petar je bio ustao, sav sretan – i zaljubljen, u svoju ženu – to jutro.

sad, kad je primetila da je, i on, prema njoj, ohladneo, nekako nehatniji, običniji, Ana se s početka tome čudila, a polako je to pretvorilo se, kod nje, i u neku vrstu straha.

Pavle je, dakle, oktobar mesec još proveo u Kijevu, u kući trgovca Žolobova, iz koje se već selio, polako. Ti poslednji dani, u toj kući, morali su biti neveseli za njega, kao i ta jesen, jer je teško biti veseo, kad se

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

sve veća i veća odlučnost, penjući se naglo i strasno; ali ima dosta sentimentalnih arija koje pređu u melanholiju i polako malaksavaju.

Rusija nije više sa toliko zauzimanja podržavala bugarsku stvar i njena se opreka s Engleskom polako gubila. Posledica je toga bila da se Engleska nije više interesovala toliko za bugarsku stvar.

Primivši hrišćanstvo Kumani i Pečenjezi su se polako poslovenjavali. Ali su se za vreme vlade bugarskih careva vlaškog porekla, Asena I i Petra (1186—1196), još uvek držali

S ostalim starešinama on provodi vreme sedeći za jednim ogromnim kamenim stolom. Njegova brada obavija polako ceo sto, i kad ga po deveti put obavije, planine će se rasklopiti, Matija Gubec će se sa vojskom prenuti iz sna i za

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— Aha, ovdje su se sakrila ona dvojica! — zlurado progunđa on i polako, na prstima, stade da se šunja sve dublje u mračnu pećinu.

grdi Provaliju — Čitanje tragova — Žućino laganje i veliko stradanje — Vodenica naherena od zagrljaja — Pijani kaputi Polako se spuštajući sporednim stazama kroz guste šumarke, Šarov i mačak Tošo stigoše do rijeke, baš u blizinu one krčme gdje

Obojica dobro otvoriše oči i polako krenuše kroz kukuruze prema mlinu, Šarov naprijed, a Tošo iza njega. Tek što su izišli nakraj njive, ugledaše na maloj

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

pod noge I zagnjuri glavu u šake A ovaj je zategao svoj pogled Zategao ga od palca do palca Pa hoda po njemu hoda Prvo polako posle brže Pa sve brže i brže A onaj se igra svojom glavom Hitne je u vazduh I dočeka je na kažiprst Ili je uopšte ne

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Osećao sam kako me čitavo telo boli, a onda i onaj šum u ušima i slepoočnicama. Polako sam počinjao da ga prepoznajem. Bio je to šum moje sopstvene krvi nepomirljiv i očajan.

Mesec se kao u filmovima iz Indije polako i dekorativno penjao u nebo. Sad je već lično na golemi crveni disk hitnut ka zvezdama.

Pisao sam polako osećajući neprestano Rašidin svetli pogled u potiljku i pismo je ispalo šećerasto uznemireno. To sam shvatio tek

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

No kaži mi, Sofro, kako je s pazarom? — Ta ono ide polako, no rad bi’ što veće da započnem. Rad bi’ sa platnom. Ja doduše imam platno u dućanu za svakidašnju potrebu, al’ ja bi’

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Pa i ta pesma, čim je nestalo onih koje su poustajali da vide, polako postade tiša i razvučenija, dok sasvim ne zamuknu. Lelek se međutim, na brdu, još dugo razlegao.

Tužni, izudarani, umorni, toliko da su sedali svaki čas, počeše polako da se vraćaju, teturajući se, poluzaspali. Šunjajući se pustim ulicama, po kojima su krstarile, sa fenjerom u ruci,

Bilo mu je dosadno da misli, i Isakovič, sav pomodreo, polako postade za njega kao neka slika. Komesar je postao skoro nepomičan. Pod perikom, žmirkao je na oba oka.

Pripijajući se sve više uz njega, oseti i ona kako je polako obuzima milje i da podrhtava. U glavi joj se vrtelo. I baš kad htede da se osvrne, bez duše, sa ustima poluotvorenim,

Teške glave od udisanja vazduha i trava, klonu polako, u nedoumici, stisnutih kolena, van sebe, u nesvesticu. Eto to je prevrtao u svom mozgu Vuk Isakovič, nekoliko godina,

Na drugoj strani reke bile su predstraže Francuza, koje su i prekodan, ali naročito noću, polako, neprekidno pucale. Mase austrijske vojske okupljale su se, celo proleće god. 1744.

Mase austrijske vojske okupljale su se, celo proleće god. 1744. na Rajni, polako i pipajući kao puževi, kroz neprijateljsku Bavarsku i Gornju Falačku, kroz nerešljivi Virtemberg, kroz Baden i Hesen, da

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

veka, bilo pogodno za registrovanje onog arhaičnog sloja jezika koji se polako gubio u poslednjih sto godina. Najzad, merodavni stručnjaci ističu da je Vukova zbirka jedinstvene i nedosegnute

Malo dete u normalnom toku razvoja, bez naročitih teškoća, polako ali sigurno izrasta u odraslo, polno zrelo, razumno i odgovorno ljudsko biće.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

podsmehom, a čitaju se sa zaboravom; za one koji se u večnost ne voze kolesnicom lakom niti jašu na konju brzu, već se polako veru kamenitim stazama koze.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Slavio nečije rođendane. Pevao bez sluha. Mumlao na onim mestima pesme gde ne znam reči. Vozio polako kraj slupanih kola iz kojih su odnosili mrtve. Kupovao potkovice na stočnim vašarima, za sreću.

Vukli su ga, dakle, za rukave, a on ih je gledao kao iz neke daljine, a onda je polako, sasvim polako, spustio svoj tovar na zemlju i dugo razgledao polumrtvog profesora i to mesto.

Vukli su ga, dakle, za rukave, a on ih je gledao kao iz neke daljine, a onda je polako, sasvim polako, spustio svoj tovar na zemlju i dugo razgledao polumrtvog profesora i to mesto.

Moram da idem. Izišao je pognute glave iz Kasine, gde više nikoga nije poznavao. Nogu pred nogu, odšetao je polako do Kalemegdana.

— A Pop? — Maneken za muški veš u Parizu. —Zatim dodati malo suvog grožđa, izručiti sve na zdelu, oprostite, hej, polako s tim! — i tako postupati sve dok se cela masa ne utroši. Kad je sve gotovo...

Možda bi muzičari pomogli? Ne. Oni su mirno pakovali instrumente. Baš ih briga. Društvo pokraj orkestra poče da se polako diže od stola. Klatarili su se laganim, pretećim korakom, grickajući čačkalice u uglu usana.

— Kome? — Šta ja znam kome? Tužiću! — Polako, polako... — rekao je. — Kako mislite da dokažete? Znate li ko su, kako se zovu, odakle su? Poznajete li ih?

— Kome? — Šta ja znam kome? Tužiću! — Polako, polako... — rekao je. — Kako mislite da dokažete? Znate li ko su, kako se zovu, odakle su? Poznajete li ih? — Ne poznajem.

Matavulj, Simo - USKOK

Beskrajan, crn, gust oblak zakrio bješe vaskoliki zapadni zrenik nad vodom, te se polako širio ka našim krajevima. Pop Marko reče: — Snijeg ovoga će puta od mora! Eto ga prije noći!

pravo miješati se, ispravljati, dopunjavati, samo kad bi koji suviše digao glas glavari ga opominjahu blago: „Neka, polako, sve će se razabrati, imamo kad!

Janko mi je mio kao da mi je od srca, ali što nije prilika, nije! I on bi cijelog vijeka bio prijekoran. — Polako, ženo! I ja čuvam svoj obraz, a jedno je što se sad u ljutini tebi čini, a drugo je što je istina.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

(preobući se); brige i mrtvouzlice (nerazmrsiva pitanja); požmirep (prituljenko, potajni lupež); dovukljati se (polako se dovući); dost (drug); zeričak (malčice); biti kan (biti nameran); vrletni i zavoziti kum (nezgodni svojeglavi kum,

Milićević, Vuk - Bespuće

Poslije mu je godio onaj studeni dah koji je provejavao kroz zamrzlu kuću. I on u njoj zamiraše polako. Kadgod se probude misli, jure, dignu se kao oblak prašine valjan vjetrom, i opet splašnjavaju, smiruju se, gase se, pod

Kola i putnici rijetki; tek što, pokadgod, jato gavranova zacrni snijeg, jedini život što se javlja. Njihove saonice polako uzlaze uz brdo i munjevito slijeću niza stranu.

Pili su polako rum koji je Gavre Đaković imao uza se, i rakiju koja se našla u kući, dok je jedan bos starac, pored vatre od sirovih

Iza dugog traženja, nađoše Manojla u jednoj uvalici, svega u krvi i bez svijesti. I seljaci polako pijuckahu rakiju iz ovelikih čaša, ne govoreći ništa, sliježući ramenima od vremena na vrijeme.

Rastali su se ćuteći, dok je sunce udaralo u prozore, ulazeći u sobu i bliješteći vani u mutnoj vodi koja je polako otjecala.

U kući je bilo mirno, osobito prvih dana; on se nije ni s kim viđao, jer ga je to mrzilo. Ipak, kuća se polako budila, osjećali se životi u njoj, život je jače kroz nju strujao, stvari dobivale novi izgled, stresajući sa sebe mrak

je jače kroz nju strujao, stvari dobivale novi izgled, stresajući sa sebe mrak i prašinu: osjećalo se da život dolazi polako i nečujno, kao na prstima.

Sremac, Stevan - PROZA

Pravi komedije, a ja ne gledala, a on kradila — priča Švaba smejući se od srca. A Jova se polako na prstima vrati od vrata, pa stane iza Kristijana, koji ga ne vidi, pa se tek odjedared previ pred njim.

I zaista, mačor se još tri puta javio krećući se polako obešenoj pečenici, koju teško da bi mogao dohvatiti, i Jova ga sva tri puta užasnom larmom dočeka i baci se za njim

ama vrela ljubav — ugrabi polaženik dok se domaćin ustumarao tražeći papuče. — Čuće se! — dodade domaćica (onako polako), nameštajući duge šiške i perlama optočenu belu šamijicu oko glave, dok je Jova ispod kreveta tražio papuče.

(Maksim se uvek držao u predavanju postupnosti i išao u izlaganju polako od poznatijega nepoznatijem.) Kaži ti meni, Tiosave — ti, ti što povazdan duvaš u duduk po selu — kako se zove ono u

Radičević, Branko - PESME

Ali ništa, šat još docne nije“, Te polako dvorima se vije. I u dvore Gojko ulegao, A lepo ga Rajko dočekao, Ponudio kâ što valja gosta, Mudrih reči

“ To proslovi jadna samo, Spusti dole oko ledno, Okrete se, te polako, Uputi se domu svome, Pa gledeć je mirnu tako, Ko b' po licu rekô tome Da de mir se taj navukâ, Beše otoič pakô

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Bacam se u ćošak po one naše najduže grablje, a stari samardžija polako ispravlja noge, ispravlja leđa, vrat i okreće se djedu, sjedećivom i začuđenom.

Tu su se sustizali partizani i ostali svijet i zgomilavali se s obje strane potoka, jer je preko zaleđena brvna valjalo polako i oprezno prelaziti.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

) HASANAGA: Konja odma da osedlaš! Polako, čućeš zašto! Povedi i rezervnog, da možeš da ih menjaš. Čim spremiš, pojaši, ko da im repovi gore, tako pojaši!

Kolevku Suljo stavlja na sredinu scene. Hasanaginica je prvo skamenjena, zatim polako, kao s nevericom, prilazi kolevci.) HASANAGINICA: Šta sad da radim? Da ga pomilujem? Da ga gledam?

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

I to sve pevajući, klateći se, polako, jednoliko i smešeći se onim svojim širokim, otvorenim i praznim osmehom. I tako je provodio dane.

Kad dođe mladoženja sa svatovima, Todu izvedoše onako lepu, milu i uzdrhtanu. Ona iđaše polako, smerno i tužno. Odmah iza nje beše Dimitrija i ispravljaše joj bore na venčanoj, beloj haljini.

U čistom, suvom vazduhu osećaše se ona svežina i draž što vlada u letnje dane pre žege. Kola su išla polako, Dimitrija je za njima trčao da ih stigne. Ali, da li strah, uzneverenost, zabezeknutost ili nešto drugo?

zavučem ruke u njene smežurane, tople pazuhe, i, tako zguren, osećajući na čelu njen dah i dodir toplih joj usta, polako zaspim! A ti? Beše svakog dana kod nas.

Naslonila si se leđima na direk, metla ti ispala iz ruku, a ti oborivši glavu tareš čelo i nameštaš kose i to polako, mučno. Usta ti skupljena više na plač nego li na osmeh. — Šta ti je? — pitam te zadovoljno jer znam da o meni misliš.

— Da ne misliš o Nikoli? (tvoj, iz komšiluka, najdrskiji udvarač a u isto vreme i najveći opadač). Ti bi se trgla. Polako bi podigla svoje krupne i vlažne oči.

Posle večere odmah se digoh i rekoh materi da ću ići u kafanu, pa polako, krijući se, dođoh iza kuće na potok. Vlaga potoka još više me dirnu.

Kroz granje probija mesec te osvetljuje tamnozelenu vodu koja polako žubori, promiče, belaska se i mileći preliva se preko glatkih kamenčića, oko kojih se nahvatala meka, zelena mahovina.

A petli pevahu, hladovina bivaše jača i žubor, belaskanje vode spram meseca odmicaše i gubljaše se polako. Ispratih te. Na prelazu u vašu baštu ti zasta, okrenu se i, boreći se, upita me: — Nećeš da se ljutiš? — Ne. Šta?

I onda polako, krijući se u senci drveća, bežim dok ne iziđem iz vaše bašte, pa onda zapevam: Oj večeri, oj slatka čekanja Oj vi

Sedoh a sav se tresoh od nekog čudnog gnušanja, neugodnosti i besa koji je u meni polako kipio i širio se. Zaćutasmo oboje. Ona je plela. U sobi se ništa nije čulo, a tako i spolja.

Ona je plela. U sobi se ništa nije čulo, a tako i spolja. Jer beše radni dan pa svi otišli na posao. Odjednom polako, tiho, kao uvek, uđe tvoja mati ali nekako još više zgurena, uvučena i kao sa nekom plašnjom. — ’Bro jutro, ’adžike!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

gore na bedemu bilo, pođu jedan po jedan, a carević njih sve po vratu, dok sve devet posiječe, pa se skine niz jelu i polako siđe dole u grad, onda pođe po gradu unakrst, ali nikog živa da čuje, sve pusto!

Kad uđe u caričinu sobu, ima šta i videti: carica legla na leđa, pa spava. Onda carev sin pristupi polako, te je obljubi, pa joj skine prsten s desne ruke, i s leve noge čarapu, i na kolenu ostavi joj belegu.

Zmaj uzme brzo carevu kćer na ruke, pa poleti s devojkom iz dvora tako polako da zmaj sedmoglavi i ne oseti. Ali se ovaj zatim brzo probudi iz sna.

Čekaću makar bilo tri dana, dokle ga ne sahrane. Kad žena u kući kaže to mužu polako, muž joj reče neka ide popu te mu kaže da je on umro, već neka ga nose u crkvu, oko koje je po brdu bilo i groblje,

Ugursuz posluša i legnu svi troje. No Ugursuz nikako da zaspi. Bosa sa ženom brzo zaspi, a Ugursuz polako ustane pa uzme Bosinu ženu te je prenese i metne na svoje a on legne na njeno mesto, pa polako utanji glasom, te stane

brzo zaspi, a Ugursuz polako ustane pa uzme Bosinu ženu te je prenese i metne na svoje a on legne na njeno mesto, pa polako utanji glasom, te stane gurkati i zvati Bosu: — Boso, Boso, čuješ? Zaspao je Ugursuz, potamo se, gurni ga.

— Kad ciganin, otac mu, to vidi, udri dijete šakom govoreći: — Polako, vrag ti materi! Zar ćeš ti svu sam pojesti?! ZAPALIO KUĆU DA IZGORE MIŠI Imao čojek tikava (lubenica) i drenjina u

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Tako ću morati i ja, kad stanem moju prodavati. (Otide.) POZORIJE 5. DAMJAN (polako stupa) Nije ni najmalje za oklevanje.

(Počne kopati.) DAMJAN se polako ukaže. DAMJAN (za sebe): Aha, ovaj se već zabunio. Čisto ne mogu da dočekam čas. (Ukloni se.

STANIJA (ustane, pa gledi): Kuku! Za moje vreme idjaše muž napred, a žena za njim polako. LjUBA: Ono nisu muž i žena, nego jedno je momak, a drugo devojka. STANIJA: Pa devojka vodi ga pod ruku!

Lalić, Ivan V. - PISMO

(8. VI 1989) PIETA Srce je Majke srce Bogomajke Tin Položila sam obe uske šake Pod tvoja pleća, pridigla polako, Pokretom koji na kretnju se seća Kad sam te prepovijala; pomakla Iz vodoravne ravnoteže, lako, Kao da nisi za smrt

Položila sam obe uske šake Pod tvoja pleća, pridigla polako; I zauvek smo skamenjeni tako. (19. II 1992) PISMO Vinčansko pismo, žig u ilovači, Glineni golub, mokri vetrokazi

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Uvukla sam u svoju staru pisaću mašinu marke „Adler“, nasleđenu od pokojnog deda Gavrila, čist list hartije i počela polako da kucam. Kada je stvar bila završena, pružila sam mu list i ustala od stola.

I kada za jednim stolom vidim dvoje zaćorenih kako piju svoje čajeve, isfuraću polako kroz stražnji izlaz, kroz kujnu, mislim, jer ću biti nešto kao zverka, pa će me kelneri i glavni kuvar obožavati i

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

JELICA: Dіenerіn! MARKO: Samo, nemojte nas zaboraviti. ALEKSA: Ja sam na službi. (Jelici, polako.) Moje srce ostaje kod vas u zalogu. JELICA: Ax, Gott! Kako je meni! ALEKSA: Sluga sam nižajši. (Odlazi.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

“ Polako ide dedica Triša, prostire kožuh pod prvi dren, pa glasno zevnu, a onda leže s rukom pod glavom, setan i snen.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

maleno kljuse Lagano taljige vuče, a vrat je pružilo dugi — I kiša dosadno sipi, i sprovod prolazi tako, Pobožno i polako. SUMORNI DAN Kiša sipi... U daljini Povila se magla gusta; Dan prolazi u tišini, Gora nema, polja pusta.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Sinu ostavljam i bitke i krunu i oči dvostruke nek žezlom bolje po inoplemenicima razmahne, ja odoh polako da vid svoj pronađem.

i tada ugledah svoje vojnike: ne tuku se više, vazduha nemaju, rane svoje otvaraju kao škrge velike i kažiprstima polako po mulju imena svoja povlače. Dva se boga o tela njihova otimlju i bezbroj riba.

I zakon trajnog srca neka vlada kraj srušenoga grada. BALKANSKI PUTOPIS Polako idi kroz male crkve ne pitajući za put, pozdravi se s drvenim rukama svetaca ogrezlim u krv i mleko, gledaj u

Zar sada, mrcino, skloni se s puta — znaš da ne vidim, crkva se moja topi, od miline, nema sunca, veštice me polako jedu i majka mi srce vadi, i sin. Androniče, šta je s hrišćanskim rogom?

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

SVI (opkoljavaju ga radoznalo, upravljajući mu jednovremeno pitanja): Dakle? Jesi li bio? Šta kaže? AGATON: Polako samo, kazaću vam. SVI: Govori brže! AGATON: Dakle, stvar je propala! SVI (razočarano): Šta?!!!...

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Masa ponese i mene, razmaknuh laktovima, a onaj debeljko nalegao na moja leđa, i zapeo iz sve snage. — Ama polako, čoveče! — Samo pravo i guraj — veli on i zapinje još jače. Zapeh i ja, i tako se dočepasmo jednoga furgona.

Komandir se nervozno okreće i šalje ordonansa da istera vojnike iz šipraga. Izvlače se leno, zakopčavajući polako odelo, kao da ne čuju viku komandanta puka.

— izvadi groš i stavi na topovski točak. Dušan se premišlja, zatim hitro izvuče jednu i stavi je u šajkaču. Onda je polako pomalja i žmirkavo gleda. — Pih! — baci Dušan kartu i stavi groš na točak.

— Na svoja mesta! Tek oko deset časova kretosmo. Niko više i ne pita na koju ćemo stranu. Sa nama trapulja polako i pešadija u beskrajnoj koloni. Naiđosmo i na neku komoru i komordžije se sručiše sa strane puta, dok prođe artiljerija.

— Kako? — Pa tako, digni se. Ne mogu ja da vidim šta ti „fali“ kad ležiš. Ona se polako pridiže, i osta sedeći na krevetu. — Hajde, skini bluzu. — Joj, pa kako ću... zar ne može vako? — Ne može...

Znaš... Ti posle možeš i da mi platiš, ali ja neću doći. Jela oborenih očiju izvlači polako košulju iz suknje. Aleksandar je, usplamtelih očiju kao krvnik, gledao to mlado telo.

Ne sme da se čuje nijedan šušanj, nijedna reč, niti zveket... Na prstima i polako, četa ima da se sakupi kod zabrana... A ti, artiljerac, skidaj sada telefon, i odmah u bateriju!

Mrtvačko bledilo se rasu po licu njegovom i on se nasloni na zemljani zid. Vojnici ga prihvatiše i polako spustiše na zemlju, a ispod glave mu podmetnuše jednu torbu. — Plotun zdesna!... Vojnici iskočiše iz zaklona.

Komandir je čitao lagano, i kretao polako glavom prateći redove. Zapovest je dugačka, već smo nestrpljivi. Prevrte komandir i poslednju stranu, pri kraju je.

Zastadosmo. Aleksandar viknu: — Hej, ima li koga tamo? — onda se okrete ordonansu: — Sjaši, pušku na gotovs i priđi polako. Pričekasmo malo vremena, zatim čusmo neki razgovor i ordonans nas pozva.

— Razvaljuj vrata! — viče ljutito potporučnik Dragoslav. — Čekaj... polako! — umeša se kapetan Jovan. — Vikni, zovni: hej, domaćine! da vide ljudi s kime imaju posla.

Napregoh vid da vidim šta se to nalazi na putu... Učini mi se kao klada, kao trup čoveka. Brzo sjašem i polako priđoh. Napipah epolete... Da nije koji od releja pao s konja?...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Kad bih znala da će ovako ići cele godine, bacila bih sve još sad. — He... a niste još ništa ni počeli. Polako!... Svaki je početak težak.

To bi bilo strašno zlo. — E, gospođice, vi ste tek izišli iz školske klupe, a mi znamo kako se u skamijama ideališe. Polako... biće vremena da sve vidite i da se u svemu razočarate.

»Eto, kažem ja: samo polako, pa ko zna šta još može biti !...« pomisli on i pogleda kradom Velju, pa opazivši na sebi njegov pogled, mahnu mu glavom

Znam da ćemo kod njega naći čitavu biblioteku. Tako idući k selu pretresahu polako dobre strane svoga novog druga i prijatelja.

Šta ću, ne mogu drukčije !« I ona skloni svoju dečicu za školu, reče im da se tu igraju, pa se onda polako približi Gojku. On stajaše među decom, pa im govoraše nešto živo mašući rukama.

Baš ću da ogledam... ne, ne da ogledam, nego da i ja okrenem ovako, sasvim da okrenem... Što, gle samo kako to on polako, smešeći se.... Zar ja ne bih mogla tako ?...

Kažem ti ja, bratiću, ne boj se ti. Njemu baš nemoj zube pokazivati, onome znaš... nego onako niz dlaku. Laži ga polako dok ne uhvatiš za vrat, pa onda o zemlju. Ja, bratiću, tako je to. A ti se ne boj, što se tiče...

Kad opazi nju, on se obrte deci, naredi im da se spreme, pa ih pusti kući. Ljubica stajaše u hodniku dok deca polako iziđoše iz škole. Za decom iziđe Gojko, gledajući pred noge.

— Podne je, odgovori on, gledajući čas u zemlju čas na vratnice, kuda prolažahu đaci, pa se opet polako krenu. Ljubica pođe za njim. — Hoćete li da idemo posle podne u Brezovac? Da pustimo dedu rano, pa da idemo.

Ah...« Ljubici se steže srce od neke zebnje i opet je pritište onaj teški magloviti sumor, što davi, ispija polako... »I zar sve odjednom da propadne, sva muka moja!...

i stade pregledati njihove radove, kao da nikoga drugog u školi nema Pisar se promeškolji, pogleda u Ljubicu, pa sa njom polako iziđe iz škole. Gojko ne diže glave za njima. Odoše oboje u praznu učionicu.

Kad dođoše do praga, on se osvrte i pogleda je onako đački... Ona obori glavu stidljivo, a on je polako obgrli, pa je odjednom stade ljubiti tako strasno, besno... a ona mu vraćaše poljupce, topeći se od miline...

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Tu su i potpisi, i pečati, sve što treba! (Milun pedantno presavija dozvolu i polako je pocepa na sitne komadiće, koje stavi u usta i proguta) VASILIJE: Šta ste to uradili? MILUN: Šta sam uradio?

GINA: Muški klimakterijum je gori od ženskog! DARA: Te vaše svađe ostavite za kasnije! Ići ćemo polako, s Dropcem se nije šaliti! Ko zna na šta možemo da naletimo! A ti, Gino, ti ćeš nas čekati ovde!

Sofija oseti njegov pogled, okrene se prema njemu, primeti ga, i krikne. Drobac joj polako priđe.) SOFIJA: Što ste me prepali! DROBAC: Plivaš i po noći? SOFIJA: Ko ste vi? DROBAC: Nije te stra?

SIMKA: Nek vas Bog čuva! (Glumci podižu kofere i polako odlaze, u daljinu, prema sivom nebu iza scene. Iza njih se spušta providna zavesa putujućeg pozorišta Šòpalović.

Obesio se onom žilom, kojom je tukao! A u ruci mu našli vidovu travu! Ne čuju... (Svetlost se polako gasi) Zavesa Kraj Jelova Gora, 6. aprila 1985.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

I da se tad u mislima zanesem, i osetim polako, polako: da je mladost prošla, pa se stresem. RASTANAK KOD KALEMEGDANA Rastali smo se i sišli iz grada.

I da se tad u mislima zanesem, i osetim polako, polako: da je mladost prošla, pa se stresem. RASTANAK KOD KALEMEGDANA Rastali smo se i sišli iz grada.

Ne, nisam, pre rođenja, znao ni za jednu tugu, tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto. Znam, polako idem u jednu patnju, dugu, i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim, prekrstim ruke, nad oblacima belim, ali, polako, sad već jasno slutim da umirem i ja, sa duhom potamnelim, teškim, i neveselim.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim, prekrstim ruke, nad oblacima belim, ali, polako, sad već jasno slutim da umirem, i ja, sa duhom potamnelim, teškim, neveselim.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim i otresam članke, smehom prelivene, ali, polako, tragom svojim, slutim: tišina će stići, kad sve ovo svene, i mene, i mene.

A, nad trešnjama i mladim višnjama, tamnu i dugu maglu, što se, svuda, širi, u životu pred nama, gde se strast, polako, u umiranju smiri, i čula upokoje. I, tako, bez reda, mladost uvijam mirom, snegova i leda.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim i otresam članke, smehom prelivene, ali, polako, tragom svojim, slutim, tišina će stići, kad sve ovo svene, i mene, i mene. Fiezole, 1921.

Početak je lova vrlo lep, dva broda kao da igraju, drže se parno i izvode krugove, dok polako dreše i počinju spuštati mrežu, iza svojih krma.

A pošto u bolnici, kad umru, sve vojnike seciraju, često, dok za sandukom koračam, vidim kako iz sanduka polako krv i voda kaplju u prašinu.

On je dugo, i blago, opisivao taj kraj na Uralu. Osetih tako svu tu belu, neizmernu tišinu, tamo u daljini. Polako sam se nasmehnuo. Gde sve taj čovek nije bio! Sećam se da mi je pričao i o nekoj ženi.

Najzad, mir, mir zore, polako je ulazio i u mene. Sve što je moj drug pričao, pa i on sam, poguren, u pohabanom, vojničkom šinjelu, ostalo je zauvek

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Vođa je imao retku sreću, te se pri padu zadržao, kao i uvek, na nekom džbunu, te se nije povredio, a uspeo je da se polako iskobelja i iziđe na obalu. Dok se dotle razlegaše kuknjava i lelek, ili se čujaše potmulo stenjanje, on seđaše nepomičan.

— progunđa s očajanjem na licu, pa uzme kamen i iznese ga iz dvorišta. Sednemo da ručamo, a ona bi, tek, meni: — Polako jedi, možeš da progutaš kost, pa sva creva da ti provali!

Žigove udara naročiti činovnik u belom, svečanom odelu, i blago ukoreva narod: — Polako, zaboga, doći će svaki na red, niste valjda stoka da se tako otimate! Počelo žigosanje.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

ili u grozd, što ti nad glavom visi, ili na mirisne, žute dunje, koje se polako ljuljuškaju na tankoj grančici, šaleći se i ašikujući sa tihim jesenjim povetarcem, ili na slatke praske, ili na

si sve probao, od svega okusio, pa si sad sit i zadovoljan; vetrić te uspavljuje, zeleno lišće sklanja te od sunca, deca polako šapuću i ti si već sklopio oči...

Pavle ide napred, a kulaš polako kaska za njim. Rekom tišina, pa te čisto strah od nje, a mrak se već dobro spustio, te se gotovo ništa ne vidi.

Ona istrese, pruži bardak, pa mucne: hm! a ovaj ščepa za grlić, pa se polako izmakne u pomrčinu. Ona do nje čula mucanje, pa pruža ruku, a bardaka nema. Onda ona njoj: hm! a ova ti njoj: hm!

A Pero se privuk'o polako, pa srkuće iz ćase, a svoju čašu sa rakijom drži pored sebe. Jovica se pridiže, odmače se u mrak, pa se brzo vrati i

Mesec izgrejao, pa sija i smeši se na vesele komišioce, što se polako, niz brdo, vraćaju kućama i osvetljava im put, da ne zalutaju.

Najzad poče da oseća, kako čitava reka tuge poče da juri u njemu i da ga plavi svega. Poplava je išla postepeno i polako, ali je obuzimala svaki delić njegov, svaki muskul i, kako mu se činilo, i samu srž koštanu...

— Ljubiša, je l' te stra'? — upita neko. — Mene, vala, sve'dno, — odgovori on polako. Svi ućutaše. Zvezde pobledele.

Nekiput nas i rezili: — Za Boga, ljudi, izginućete na ovakvim ulicama; što ovo ne opravljate? — Polako, gospodine, hoće da bude sve, samo polagacko, — odgovori mu čiča Đurđe.

da je i on rad da se počne razgovor, pa mu čisto nepovoljno što ne ume niko od nas da nađe početak, odakle bismo mogli polako preći na glavnu stvar. I tu se Mitar prvi doseti.

Iđah polako, gledajući preda se, pa tek docnije podigoh glavu i zanemih od čuda. — Gde sam ja, šta je ovo!? viknuh glasno i protrlj

Zatim se polako okrete i ode svojoj kući. Od tada su i deca pazila šta pred njim govore. I ja sam dosta puta provodio sa čiča Perom

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: Jest, ustaneš! A vilice ti se stegle i jezik odebljao, a suze ti naišle na oči... SRETA: More, oslobodiš se, polako! JEVREM: Pa to sam, znaš, i hteo da probam, da se oslobodim. SRETA: Kako da probaš? JEVREM: Čekaj da vidiš.

(Viri.) A govor eno ga tamo na stolu leži. (Vadi ključ iz džepa.) Dobro kaže Sekulić, da izmaknemo orman. (Otključava polako vrata, obzire se i šapće.) On može napisati i drugi.

GRAĐANIN: Ja čuh, gazda-Jevreme, 272, Ivković, kažu, 214, a socijaliste 26. DANICA (ulazi polako u Ivkovićevu sobu, seda za sto i prepisuje govor). JEVREM: E, a od koga si čuo? GRAĐANIN: Od Sime poreznika.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Malo je zaobišao, a mogao je ranije stići, ali ništa ne čini; bar je dao prilike da vas za to vreme, dok je on polako dužim putem išao, upoznam s kafanom, jedikom i personalom ćir-Đorđeve mehane.

mahnu repom pa se okrete na drugu stranu, pa produži i on spavanje, iako nije mogao da ne čuje neku lupu, kao kad se polako razmiče i krha prošće tu u blizini.

I ta pena, taj, tako da ga nazovem, »društveni krem« u selu, koji se grupiše polako oko Srete, — treba odsada da daje ton i impuls svima javnim poslovima.

A Mića »Oficir« (e, baš je nesretnik!), privukao se polako kmetovoj kući (onoga staroga kmeta), pa stao da zavija kao vuk na mećavi.

Sreta ga umiruje i veli mu da je bolje tako; nije lepo da se veselje krvlju poprska. Svi umiruju ćir Đorđa koji polako dolazi k sebi. A ćata Pera, nazvan Izmotacija, da bi zagladio te ružne uspomene, priskoči i on.

— A iz kancelarijskih troškova? — zapita Sreta polako Peru ćatu. — To može, al’ taj izdatak neće priznati kontrola; moraće gospodin predsednik iz svoga džepa da podmiri, a

Mrak se polako spuštaše i zamotavaše selo u svoje mračne skute. I sam mesec kao da je znao za to veselje, te se potrudio da ga i

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

NAJVAŽNIJI PUT ISTORIJE Ta staza kojom, predveče, Polako, nogu pred nogu, Goveda silaze smerno Na reku, da piju vodu; Put koji vodi ka vodi Sreći bi nas mogo dovesti;

Palcem je vrelo sunce u levi obraz kucka, Opipava joj puls, obilazi je polako, Visi joj nad glavom, o grani, kao mešina vina.

U glavnoj ulici, u krotko veče, Možeš gledati kako sve teče: Dva milicajca, kao dva brata, Šetkaju, i noć se polako hvata. Đak sa knjigama, konj pred bičem, Lampa što svetli nikom i ničem.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

od užeta na u pesak zaronjenog druga, odjednom je ukočeno zastao i ostao u mestu bez i najmanjeg pokreta, za tim je polako seo, uhvatio se za kolena i tako ostao kao da radoznalo posmatra šta će se desiti sa njegovim drugom.

Rakić, Milan - PESME

A sad polako teče ovo vreme, Postasmo tako tuđi jedno drugom, I gledamo se u ćutanju dugom Tupo, ko sito dete šećerleme.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

bi joj se nadmeli i još više porumeneli, sa sastavljenim plećkama, sa nadnesenom celom gornjom polovinom, njihajući se polako i osećajući draž u toj svojoj izvijenoj polovini, u ispupčenosti i razdvojenosti kukova, u dodiru prsa o pervaz

Ali ona vide kako se mati, pošto otprati Arnautina i za njim zatvori kapiju, vraća polako i čisto teško dođe do bunara i Tu ostade dugo, dugo. Posle skrenu i uputi se podrumu.

njega, beše skuvala za nj kafu, iznela u žutoj taslici duvana, sve to metnula ispred sebe, pa zavivši cigaru i pušeći je polako, čekala ga je. — Snaške, zvala si me?

Ali dok ona siđe i polako poče ići ka kapiji, a ono Magda, koja je kao uvek bila ušla odozgo kroz komšiluk, da bi prekim putem pre matere došla

joj misli tada dođoše kada je vide toliko lepu i ne toliko raskošno koliko prosto i ukusno nemeštenu — grleći je, ali polako, da joj ne poremeti ni kosu, ni odelo, poljubi je, ne u čelo, kao mati — već u usta, kao sestra: — Vaistinu vaskrse,

Ali je on sa materom od kapije tako polako ovamo dolazio. Tako je mirno išao, jednako čisteći i ispravljajući svoje ugužvane čakšire od sedenja u kolima, kao da je

Svanulo se sasvim. Marko pokaza slugi glavom da prozore zastre kakvim pokrovcem. I kada u sopčetu nastade mrak, on se polako, teško spusti u postelju i pokri da spava. | H Ovamo, kod Sofke, sutra, ceo dan, bilo je tako dobro.

se ostalima, nije se, kao druge udavače, plašila od tog gledanja, već je, ne gledajući ni u koga, išla mirno, polako.

Baba Simka ju je kupala. Polako, znalački, svojom rukom sa već kao pergamenat otvrdlom kožom prelazila je po njoj, po njenim leđima, plećima, oko

slatko jedenje“, dugim, tihim, monotonim, koje čoveka umiruju, zanose, kao uspavljuju, te se može spokojno, sa nasladom, polako i raskomoćeno da jede i pije...

Čisto joj dođe da i odavde beži. U tom uđe Magda, šuškajući polako, misleći da Sofka uveliko spava. I Sofka, samo da joj nije bilo sada tako teško, oćutala bi, načinila bi se da spava,

Sve se kapije crnele, ispunjene ženama, osobito devojkama, koje su iz sviju krajeva varoši i mahala sišle. Polako i umorno je išla. Daleko ispred nje igrali su i vili se čočeci, praćeni, opkoljavani gomilom dece.

Pandurović, Sima - PESME

ruže U svom vrtu, da vidim da l’ tuže Sudbu sveta, nemilosnu tako: Harmonije miloglasne kruže I nijaju krunice polako. Mesečina. Kroz aleje sane Tuga veje, i šumore grane. Išao sam.

I biser drobni na krilima noći Sa jasnih zvezda padaše polako, Dok ćutke, mračne kao smrtni gresi, Crne su seni pratile me tako, Brzo i strasno po gluvoj samoći; A setno nebo

SUDBINA Zbog dubokog nemira moje duše Ja nisam svoje uživao dane U mladosti, k’o ni sad, kad se grane Mog života polako, tiho suše.

On se nikad nije kret’o sa svog mesta, Veran svojoj grudi i rođenom tlu. Ali, najzad, kada sve polako presta: Kad mu stare grane ostadoše gole, A poslednja tica ne dođe mu više; Kad su duge, hladne udarile kiše Na

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

“ To im je bio sav razgovor. Vladika mu se zagleda dobro u oči. Zatijem diže se polako, pa stavivši ruku na rame Janu, reče glavarima: „Crnogorci, još sam vas jednom zakleo da prihvaćate soldate bjegunce

„Pusti, ga, vidi da ga je groznica uhvatila; neka počiva!“ reče jedan. Krcun ga spušta polako na ledinu, napodmetnu mu pređašni poglavač i pokri ga strukom.

Nategoše oroze. Koraci se čujahu kroza šušanj. „Ne pali ni jedan dokle moja ne plane!“ reče polako Otaš. Iz gore iziđe, pa se ustavi na kraju ledine, jedan — brkati Crnogorac. Za njim još trojica.

njivice otrijebi, stade ih još krčiti i mekotiti, kako će snažnije prihvaćati sjemena, koja ne htje hrpama nabačati, no polako, po brazdama i redom.

„Ovaki je sjever uždio onomlani, baš neđe pre Đurđevdan, pa otrunio u nas pupove na čokotima“, reći će opet on polako. Zatijem stade nabrajati sve nerodne godine, koje je on zapamtio, koje bjehu take zbog proljetnjega vjetra jali grada.

„Onu, onu“, povikaše ostali. Momče odiže glavu, prevrnu očima, pa spustivši vjeđe na njih, poče pjesmu. Medik se polako diže, pa ode k ranjeniku. Stane ode za njim. Ostali svi ostadoše mirno. Sve utoli u kući. Ljudi, pušeći, gledahu preda se.

„Gle! isti onaki gunjić i one zlatne pruge na vratu, nosaše Janko, kad ga Tajo dovede na Badnji dan!“ reče polako Milica. „Jest, bogami, i ovaj je vicer. A onaj drugi obučen je ka’ i svi drugi lacmani!“ primjeti Stana šapatom.

Žena se s Mukom diže i složi ruke za tkanicu, pa se šćede odmaći, ali je on uhvati za ramena i ugnu polako, pa i on sjede ukraj nje. Oboje mučahu za nekoliko. I njega i nju obuze jedna misao.

Pa i za njega, ti znaš da će biti prijekoran. Neka sve to, no sam ja đevojku gotovo obrekla u Primorje...“ „Polako ženo!“ prekide serdar, „najviše mi zape za ovu potonju, ona je najglavnija, pa ću ti s toga odmah na nju odgovoriti.

Gotovo svi se nasmijaše tome. Momak polako odriješi krpu, u njoj bješe druga, a u drugoj treća, a kad ova zinu, sinu, te povelika gomila, žutijeh dukata.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Pokazuje dokle je snijeg lani bio (reče se u šali kad žensko, idući po rosi ili po blatu, podigne skute povisoko). Polako da ne pocepaš kapu (kaže se u podsmehu lenštini). Pravoga, bože!

— Čega se mudar stidi, tim se lud ponosi. — Pametan misli što govori, a lud govori ono što misli. — Pametan polako ide a brzo dođe. — Ne daj umlje za bezumlje. — Muka uči pameti. — Šuplju glavu vetar nosi.

Na to Ciganin razmahne šakom, te dijete po glavi, govoreći: „Polako, vrag ti materi! Šta si navalio: zar hoćeš ti sam sve da pojedeš?“ Zabunio se kao Ciganin u luku.

— Evo moja luda glava, jer se nijesam naučila polako, pa sve u hitnji, a vrag uzeo i prešu! 10 Rekao je međed: — Rodiće ove godine kruške.

Ulaci se poklone vojvodi, pa idu polako ka redu dece i kad se približe poklone se i počnu pevati istim glasom: Poslao nas naš vojvoda, Da nam date lepu

Stare babe, groznice, groznice! (Pjevajući ovu pjesmicu počnu ga zvati sa sviju strane, najprije polako pa poslije, pošto vide da je gluh): — O đede Eleze!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Kad ga prvi san uhvati, žena mu polako izvuče košulju ispod glave, i materi kroz pendžer doda, a mati je odmah baci u vatru.

Čekaću makar bilo tri dana, dokle ga ne sahrane.” Kad žena u kući kaže to mužu polako, muž joj reče neka ide popu te mu kaže da je on umrъo, već neka ga nose u crkvu, oko koje je po brdu bilo i groblje, ne

Ovaj | je čoek imao u kolima u torbi tri sirca. Lisica koja se bila utajala, digne se polako pak izvuče sva tri sirca iz torbe, pa pobjegne s njima.

gore na bedemu bilo, pođu jedan po jedan, a carević nji sve po vratu, dok sve devet posiječe pa se skine niz jelu, i polako siđe dole u grad, | onda pođe po gradu unakrst, ali nikog živa da čuje, sve pusto!

“ Onda mu reče mati: „Za Boga sine, pa da je oprostimo. Doveče ukradi košuljicu pa metni na pendžer, a ja ću je polako uzeti s pendžera pa ću je baciti u peć neka izgori.

blizu babe pođe joj s pleći te šumke put nje, i njegovom srećom baba se s onom ticom igraše i prema suncu biskaše, a on polako te babu za kose.

“ Sluga noseći kovčežić pustinjom ču, đe plaču đeca, te polako otvori zaklop, kad vidi ovo dvoje đečice kao dvije zlatne jabuke i na čelima zvijezde, ražali joj se, te ih ne šćedne

Kad uđe u caričinu sobu, ima šta i videti: carica legla na leđa, pa spava. Onda carev sin pristupi polako, te je obljubi, pa joj skine prsten s desne ruke, i s leve noge čarapu, i na koljenu ostavi joj belegu.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Ovolikačka guka, a i gnoji se. Kad pritisnem prstom, ostane belo, a kad pustim, opet polako poplavi... A što vi mene tako fiksirate? CMILjA: Kaže Ikonija da vas nazivaju Ćora! ANĐELKO: Pa šta s tim?

IKONIJA: Sigurno ona banda zgradilišta! Svako veče tuče i premlaćivanja! Pridignide mu glavu! CMILjA: Polako, jauče, boli ga! IKONIJA: Nego šta, nego boli! Ajde, ne boj se, ja sam! Fala Bogu dok boli, a kad prestane...

Ne spava se mirno blizu krvi! Ajde sad opet oblači kaput! Zaboravi na spavanje, nego stisni zube, skupi snagu, pa polako, po krvavom tragu... (Prateći krvav trag, koji je ostao iza Skitnice, Prosjak dolazi do vrata, Vrata su zaključana.

CMILjA: Pa to je onaj sa govornice! IKONIJA (sedne): Vilotijević? MILE (ustane): Vilotijević? STAVRA: (Polako spusti novine i preko njih pogleda u Vilotijaevića. Zatamnjenje.) V SLIKA (Kafana.

PROSJAK (polazi od Vilotijevića prema izlazu): Samo polako, videćeš, basamak po basamak, pa uvis! A za tvoj kamen ne brini! Kad sam natovaren, osećam se ko pero!

A i neke veze su tu, valjda se nisu sve isprekidale! Je l tako? Pa da se polako reaktiviram! Male dužnosti, pa onda malo veće! Basamak po basamak, pa jednog dana — opet na govornicu!

Kad pritisnem prstom, ostane belo, a, kad pustim, opet polako poplavi. Saćeš da vidiš! ISLEDNIK: Tu nemaš ništa! ANĐELKO: Pa, majku mu...

Naravno, guka! Potprištila se, pocrnela, otekla! Pogledaj: kad pritisnem prstom, ostane belo, a kad pustim, opet polako poplavi! TANASKO: Pa to je guka sa noge ovog ovde, što je saranjen! MANOJLO: Raskopčavaj se!

MANOJLO: Kako da dokažemo? TANASKO: Tamo gde treba da se zna, zna se, i ne mora da se dokazuje! Ajdemote polako! MANOJLO: Kud ćemo sad? TANASKO: Idemo tamo odakle smo i došli, u groblje. A ti, usrećitelju!

Sija drugome, kao da sija i meni! — S kapetanima moraš ko s malom decom! — Ajmo, polako, goskapetane, polako. Tako, nogu prednogu! Samo polako! (Izlaze.

Sija drugome, kao da sija i meni! — S kapetanima moraš ko s malom decom! — Ajmo, polako, goskapetane, polako. Tako, nogu prednogu! Samo polako! (Izlaze. Tanasko je zaboravio pušku naslonjenu na Anđelkov grob.

— S kapetanima moraš ko s malom decom! — Ajmo, polako, goskapetane, polako. Tako, nogu prednogu! Samo polako! (Izlaze. Tanasko je zaboravio pušku naslonjenu na Anđelkov grob. Prosjak polako ustaje, sumanuto se kreće po sceni.

Stanković, Borisav - JOVČA

Letnje jutro. MARIJA (na doksatu namešta po minderluku jastuke, ide polako, u čarapama, osluškuje pred obojim vratima, tiho posluje).

(Pod teretom sumnje koju je razumeo iz vladičinih reči, sa strahom od sveta da ih ne vidi, polako je odguruje od sebe, da bi je i bolje mogao gledati): Tako si unezverena, okupana u znoju, i kao ubijena. Šta ti je?

VASKA (se zacenjuje): To, to! Sve, sve, sve! (Zavesa polako; i po spuštanju čuje se još zagrcnut smeh Vaskin.) III Kuća kao u I činu. Noć zvezdana, bez meseca. Prazna pozornica.

Inače se već ne može ovako. Valjda će, posle, i on za njima u svet. (Trza se na šušanj koji čini Stojmen ispevši se polako u čardakliju.) STOJMEN Dobro, opet stigoh pre. Sad će valjda i on ozdo. (Stojni): Šta se tu trzaš?...

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

— „Ma isto nemoj me buditi, ako se sam ne probudim“ — reče mi. A jutroske, posli prvi zvona, ja ga dva puta polako zovnu: „Inocenco! Inocenco!

Dundak, slobodan, a vješt kako se treba ponašati u takvijem prilikama, prekrsti se, izgovori polako „Pozdrav Divici“, pak zapita pudalinu: „Dušo kršćanska, šta želiš od meneka?“ — „Želim, da ti se ispovidim!

I vi ste pošteni kršćani!... — Polako, ti mali! — osiječe se na nj mlinar. — Nisi ti još stâ da zapovidaš i da brektiš, nego ajde za svojim poslom!...

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Pust kao stablo bez soka Zastaćeš začuđen tako Sa svetom i pticom van oka. Ujedno sigurno veče I ti ćeš zaći polako Niz trave koje već kleče.

SA USPOMENOM NA JEDNU PANONSKU SOBU Krevet u duborezu. Perina, prekrivači: Na vrata stavi rezu I polako se svlači. Oko na kitnikezu. Porculanski jahači. Draperija u vezu: Ceo prostor zamrači.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Setila se, zasmejala i prošaptala: „Moj bradonja.'' Dok su joj prsti polako klizili po čvrstoj beloj kupi i zaboravljeno zastajali na vršku, tamnom i šiljatom kao zrno drenka, dok se žudno

Jeste da ja brbljam, i jeste da ja ne mislim, ali mnogo volim one što umeju da naređuju. — Vidim. Vozi polako do groblja, a onda kroz selo brz kas! Kočijaš klimnu glavom i opomenu konje da pođu. Njega ovde neće sahraniti. Nikad.

Onda se polako vrati sebi. Skide rukavice i kresnu šibicu da pripali cigaretu. Obešena iznad kreveta, priđe mu fotografija iz Pariza,

Zašto ne odlaze? Simka srete Aćimov pogled, ruke joj pođoše ka sofri da nešto uzmu, pa se polako vratiše na krilo. Nikad nije došao a da joj makar pregršt šećera ne donese. Ako. Samo kad je došao.

Ne zaboravi šta sam ti rekao. Aćim polako izjaha na put. Đorđe gleda za njim. Crni se na snegu. Skresano stablo šljive. ...Hoćeš da te molim za oproštaj?

Mijat polako upreže konje. — Požuri! — viknu Vukašin i pope se u sanke. — Da uzmemo vrele cigle, biće ti zima. — Ne treba, teraj!

Pravi nov ili idi u hajduke! — Polazi! Mijat polako potera konje. Čim iziđoše na put, konji pođoše brzim kasom. u očima mu ostade red visokih, golih jasenova.

Tuđinci će brzo požderati snagu njegovih njiva, vinograda i livada. Sneg je sasvim pocrneo. Đorđe se polako vraća kući, gonjen ledenim šumom reke. Vratnice ga sa cikom propuštaju u dvorište. Stoji i gleda tamne gomile zgrada.

Sutra će mu sve reći. A Misli su se kao disanje rasturale po mraku. Kad je Simka s lampom u ruci polako otvorila vrata, on je trgnuo pokrivač preko glave. Ona se s lampom nagnu nad njega. „Što nisi večerao?

Sve ću im dati samo da tebe puste da prenoćiš pod grobnicom.“ Ćutala je. Đorđe polako podiže glavu sa kafanskog stola i šapnu: „Znala je. I nije verovala.

Kad je ušao u Palanku, konji su po navici išli polako, on se upita: Šta ću ja ovde? Zašto sam došao? Branio se od jedne sasvim jasne i neprijatne misli, pa ipak je bez

Vasilije se vrati i sede uz bagrem. Lazar se, kažu, klatio, klatio, pa se okrenuo bez reči i polako izišao na put. — Tri dana niko ga nije video — reče Čađević.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Odbačena i sama, Bela žaba poče provoditi dane ogledajući se u vodi, nesrećna zbog svoje boje. Polako zaboravi i na san, i na pesmu, kad je, jednoga jutra, trže nečiji duboki uzdah. Okrete se i pogleda oko sebe.

On upre pogled u zemlju ispod oraha, I opet mu se učini da se tamo nešto komeša. Polako, na prstima, iskrade se iz kuće, ali kad je došao do onog mesta gde mu se činilo da vidi kako iz plodova oraha iskaču

Brzo i spretno nožić je skidao cepku po cepku kao da se nalazi u rukama najveštijeg rezbara. Polako, iz panjića poče da se pomala neko maleno biće.

Dečak pažljivo s dva prsta obuhvati gušterovo telešce i polako povuče, plašeći se da mu ne otkine rep. — Ne brini, izrašće drugi!

Pažljivo i polako on potraži svoju kulu i zaustavi se načas. Iza stakla prozora gledale su ga širom otvorene oči nekog dečaka: — Gle,

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Gospodar Jevrem protrlja obraz (malo ga je, ipak, ošinuo taj skovitlani vek), vrati se, uzjaše konja i polako stigne do Francuske ulice.

i Gospodar-Jovanu, zastao dah: njegov brat, Gospodar Jevrem Obrenović, Predsednik Sovjeta ustavobranitelja, prilazio je polako, hrom i mršav, da Kneza i svog brata koga Ustavobranitelji na čelu sa Sovjetom šalju u izgnanstvo, poljubi u ruku.

Svud oko njega su i hrast, i brest, i glog, a nad njim polako odmiče poslednja četvrt osamnaestog stoleća i klizi, iznad pašnjaka i pustara, ispod velikog neba nad Beogradskom

od crne neizmernosti, radost ga je još protresala a neki znoj, brz, hvatao i Vasa nije primećivao da već pada, polako, dok dovikuje, kao u šali, svojim zmajevima: „Gle, izede me pas, zakon mu njegov! Ne bojte se! Eno peva Čamdžija!

Osmehivao se: u njemu, ni tad, nije bilo ni straha, ni bola. Polako je odlazio iz sebe a svuda je bila svetlost. Opet je lebdeo i kao da je, negde ispod, video kapiju jednog grada.

Dobrača ga je hteo. U njemu je, polako, rasla primisao koja je bivala sve upornija: ako, jednog dana, Srbi stvarno osvoje Beograd, želeo je da tamo podigne

Imetak mu se smanjivao a i među ljudima kao da je bilo sve manje onih koji su ga prepoznavali. Slava je polako čilila, godine su prolazile a on je gledao kako mu donose gubitak svake vrste.

Ali i u tom puzanju kao da se začinjao boljitak: sve je manje zazirao od tamnih zidova koji su ga opkoljavali. Tako je polako sazrevao za učenje.

Penje se polako uzbrdicom, kroz bušnu i dotrajalu tišinu što se u ovo doba dana sleže nad padinom. U taj tišini gasnu, u prostorima

Kada se vratila, Miloš je stajao na pragu njihovog kućerka. Polako mu se približavala uverena da će se, ako ga samo dodirne, sve to svetlosno tkanje iz nje preneti i na njega.

gore se, u odajama manastirskog konaka, završava drama: u manastirsku trpezariju ušla je, dakle, Ljubica i uputila se polako, korak po korak, prema Gospodar-Milošu, tamo, u dnu sobe.

I počelo je da stiže, ne polako nego brzo. Neku nedelju posle razgovora sa Vučićem, tek što je, sa GospodarJevremom, stala uz Ustavobranitelje, pokazalo

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

A za morskim platnom Umorno sunce zalazi polako. I ja kom ne zna imena ni lica Sve njene misli ispunjavam tade. Vernost joj zbori sa bledih usnica, Slika k'o samrt, k'o

A sad polako teče ovo vreme; Postasmo tako tuđi jedno drugom; I gledamo se u ćutanju dugom Tupo, k'o sito dete šećerleme. M.

kad se rastasmo, i tako Stežuć' svoje srce rukama obema, Otišla si plačna, zamrzla i nema, K'o što beše došla, tužno i polako. J.

Nad šedrvanom leptiri se gone, I sjajne kapi, sa bezbroj rubina, Rasipaju se, dok polako tone Jesenje sunce... I, k'o sa visina Olovni oblak, po duši mi pade Najcrnji pokrov bola i gorčina.

I tu šumi s njima, dajući polako, Moru koju granu, vetru listak koji; I, k'o srce, sebe kidajući tako, Tužno šumi život. - Sama vrba stoji... J.

I kiša dosadno sipi, i sprovod prolazi tako, Pobožno i polako. V. Ilić CII POSLEDNjI GOST Ponoć je odavno prošla. U krčmi nikoga nema, Osem krčmara starog, što zguren kraj toplog

Ovo su časi velikijeh djela Širom oranih, zamagljenih njiva Vide se jaki roditelji sela. Znoj im sa lica udara i liva; Polako kraču k'o da svaki stupa Kovčegu svetom, gdje ugodnik sniva. Polako kraču.

Znoj im sa lica udara i liva; Polako kraču k'o da svaki stupa Kovčegu svetom, gdje ugodnik sniva. Polako kraču. I dok magla tupa Rastanjuje se, i dok sunce lije Radosti zlatne iz crvenih kupa, Svi mašu rukom iznad brazda

I k'o da čujem, kako sa svih strana Horovi zvone, i k'o suza vrela Svjetlost čudesna polako se sliva, Pod prodrtijem krovovima sela. I svaki sijač k'o da viši biva, Raste, i svaki pod krstom se diže Nebu...

Noć prolazi mirno. Tišina i pokoj, i miris od cveća, I vreli dah noći što me tebe seća, Polako se dižu u nebo prozirno.

I snažna ruka seoskoga uče Pojavi se na mah u trenutku tome, Pridrža pticu, i prozor polako, Nečujno-tiho, zatvori za njome. I ptice nesta... ptice moje mile! - Da l' ima Boga i sred noćne tmine? Tišina...

Popa, Vasko - KORA

se prašinom U kojoj se ne smeju ribe U bokovima svojim nosi Nemir voda Nespretna Gega se polako Trska koja misli Ionako će je stići Nikada Nikada neće umeti Da hoda Kao što je umela Ogledala da

makaze Oko golorukih reči Otrovna kiša večnosti Pohlepno nas ujeda 13 Ruše se stubovi koji nebo drže Klupa sa nama polako U prazno propada Zar da dovek čamimo U kamenom ćutanju Kroz oči kroz čelo Reči će nam proklijati Razbežali se

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

“ uzviknu ona iznenađena. „Jeste. U toku narednih 26 hiljada godina letnje osunčavanje naših krajeva bivaće, vrlo polako i skoro neosetno sve jače, naša leta bivaće, dakle sve toplija, a to će se ispoljiti u vegetaciji naših predela“.

Učinio sam i to i našao da se osunčavanje Zemlje polako, no neprestano menja pojačava i slabi“. „Talasastim ritmom“ dodade Delabr.

Kad se počeh približavati karlici kostura, oni se stisnuše oko mene toliko, da sam jedva mogao disati. Radio sam polako i oprezno. Osećao sam kako im zastajkuje dah.

Zaduvan od penjanja na breg, Darvin govoraše polako i ozbiljno, ali kad stiže do izlaska „Bigla“ na debelo more, lice mu se razvedri, a glas zazvuča življe.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Ostavi to, ne treba mi. Ti mi trebaš. — Pa šta je, brate, govori. Gle kako si potavneo! — Polako, sedi, puši. Pa kad si pošao, kako si putovao, šta radiš?

Oh, poznavao sam dobro ovaj mir, mir groblja, mir koji guši, neizdržljiv, užasan. Samo se svetlost polako uvlačila i, postepeno i oprezno, otkrivala stvari. On uzdahnu isprekidano. — I vazduh ovaj nije više vazduh.

I tako s dana na dan, u nerazdvojnom kontaktu s vojskom, on je polako sticao razna vojnička znanja iz taktike, strategije, fortifikacije, iz ratnih veština; on je znao „ratnu službu“

A šegrti, ispred dućana, zadevaju ga: — Ej, Sekula, popiše ti bozu. — Sekula, daj dve čaše za marijaš. On polako otvara oči, gleda oko sebe, trepće i izgovara jednu jedinu reč, gadnu i nepoznatu van ove varoši, a na koju se ne ljuti

I dok su nove senke neprestano pridolazile i grozna borba trajala polako se razdanjivalo. Onda se jedna prilika izdvoji iz gomile, uspevši da silnim i naglim pokretom iščupa nešto iz mnogih

A sunce se polako i oprezno spuštalo na Bežanijsku kosu i luminozni, zaslepljujući njegov sjaj slabio je, gubio se, rumeneo svi više,

Munja, bez grmljavine, obasjavala je nebo, po kome su polako, sasvim polako, puzile oblačine, teške i ogromne. I to besno mačje zavijanje usred jezivog mrtvila groblja, i one

Munja, bez grmljavine, obasjavala je nebo, po kome su polako, sasvim polako, puzile oblačine, teške i ogromne. I to besno mačje zavijanje usred jezivog mrtvila groblja, i one avetinjske oblačine

I tako se menjaju redom. „Kad odu veliki, onda ćemo mi, ali sasvim polako, jer smo još mali.“ Bio sam tužan i pratio sam ljuljašku.

povodeći se, sa rukama koje su mrtvo visile niz telo, sa glavom punom zujanja i uzdišući plačljivo, udaljio sam se polako i pao na travu. Bože, zar je to, dakle to je vitlo? Na mene više nisu obraćali pažnje.

Bilo je hladno. Polako, podmuklo magle se podizale naviše, penjale do njihovih nogu, uvijale njihova tela hladom, mučile njihove oči.

Svečano, polako, trijumfalno podizalo se sunce usred radosnog uzdaha svemirskog olakšanja. Onda se u blesku što je u dugim širokim

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Naravno, osim ako se zabuni, jer i to biva. Najprije će se, sablasno polako i nečujno, spustiti kvaka, zatim će se kroz procjep pomoliti rumeno nasmiješeno lice kakve obrtničke supruge.

pokretljivih, u snu omlohavljelih crta, držeći u rukama zlatni sat i lanac (plod zločina — strugnulo bi mi glavom) i polako ga navijajući, sa okorjelom hladnokrvnošću.

— Hvala, sestrice — ponovio sam joj tiše. Izišla je, opet nečujno, i polako zatvorila vrata. Dugo sam gledao u ta bijela vrata koja su se za njom zaklopila.

blagovaonici, u času kad ga niko ne gleda, hitrinom kameleonskog jezika ugrabio bi kockicu šećera iz doze i zatim je polako otapao u ustima, sav unesen u slike na zidu.

Ustade navlačeći rukom naniže bijeli prsluk fraka na trbuh koji je već bio počeo da se zaokružava. Polako ispravi figuru, pa nadoda s osmijehom: — A sutra, nova predstava, i novi „trijumf”!...

Nastupalo je proljeće, naglo, bez prelaska. Dani su bili već topli. Pred veče bismo izišli u šetnju. Koračali smo polako, ruku pod ruku. Ženice u mjestu bile su je zavoljele.

je jasno da je taj glas bio prisutan još prije nego što sam ga počeo razabirati; da je on i bio ono što me iznosilo, polako, kao na rukama, sa dna moje besvjesti na površinu.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Četvrtog večera, oko ponoći, uznemiri se stoka. Ovce pođoše i okretoše glave niza stranu. Stanka se polako pridiže ispod gubera i, posle kratkog čekanja, ugleda dva velika kurjaka gde se privlače oboru.

— Lakše sad — reče mu pisar — pazi da opkopaš polako. Kad digoše malu daščicu, videše da ona poklapa neku veliku mazušku, koja beše puna čarapa i peškira, a na vrhu

Sad je, čini mu se, osećao prisustvo čovečje s one strane kapka. Polako, tresući rukom, odgovori na kucanje. Kapak lagano škripnu, i Đurica oseti da je otvoren.

Posle jednoga časa prođe ulicom Simo kovač i, došavši spram igrača, nekako se neobično nakašlja — polako, tiho, da nikome ne obrati pažnju, pa onda ode dalje ulicom.

Kad svrši igru, on se diže polako, kao čovek koji ne zna kud će, pa se uputi ulicom. Pred jednom kavanom nađe samoga Sima. — Ima li? — zapita ga lagano.

Seljak napoji volove, saže se k viru, te ih poprska nekoliko puta hladnom vodom, pa onda polako pređe potok i stupi u polje. Đurica skoči iz zasede i, zverajući desno i levo, jurnu napred što brže mogaše.

Tako se polako izdiže, iziđe iz korova i stade prema devojci, koja se trže i pogleda ga začuđeno. — Zar si još ovde? — zapita ona,

Ali ti, gospodski sin, bogataš... — Polako-te, more, vi odoste na drugo, — progovori mesni sveštenik. — Mi smo počeli o Đurici.

Ali se opet ne dam tako lako!... A ona?... Baš mi je i to velika nevolja!... — A, Novo ? — obrte se op Novici, koji polako iđaše za njim. — Šta veliš za ovo? — A da što ću ti reć’, bolan, no da utučeš pašče, neka oni drugi uzmu pamet u glavu.

Ako on misli da ne treba to da činim, neka pošlje odmah za mnom. Stići ćeš me do klenovičke reke; ja ću polako putom. — Dobro — odgovori onaj iz pomrčine i nestade ga.

— Hoću li ga posjeć’, ili pravo u čelo? — Bolje je da ne pucamo. Nož ti je oštar ? — Ljuta guja! Đurica, polako i oprezno, ode pred kuću. Beše sve mirno.

Posle pola časa Mato ustade i zovnu ga polako. — Đuro! — zovnu ga on nekoliko puta, pa, videvši da Đurica spava tvrdo, posle velika umora, diže se i ode u mrak.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kad ga prvi san uhvati, žena mu polako izvuče košulju ispod, glave, i materi kroz pendžer doda, a mati je odmah baci u vatru.

gore na bedemu bilo, pođu jedan po jedan, a carević njih sve po vratu, dok sve devet posiječe, pa se skine niz jelu i polako siđe dole u grad. Onda pođe po gradu unakrst, ali nikog živa da čuje, sve pusto!

Zatim ona ustane, otvori sobna vrata pa pođe. Ja se polako dignem i pođem za njom sve uzastopice, da me ona i ne primijeti. Dok stignemo na jedan mezar.

Kad bi veče, htede kolar da sedne, a poče junak iz čakšira da viče: — Polako, pobratime, da me ne prignječiš. Kolar oslobodi junaka čakširine tamnice, a junak zastiđen otide kući, i više se

On joj rekne: — De ti prva, pa ću ja onda. Lisica tad digne svoju prednju desnu nogu i polako je spusti na gvožđa i sitno reče: — Nisam ja izjela meda, tako mi ovog pravdala!

Ovaj je čoek imao u kolima u torbi tri sirca. Lisica, koja se bila utajila, digne se polako, pak izvuče sva tri sirca iz torbe, pa pobjegne s njima.

Čekaću, makar bilo tri dana, dokle ga ne sahrane. Kad žena u kući kaže to mužu polako, muž joj reče neka ide popu te mu kaže da je on umro, već neka ga nose u crkvu, oko koje je po brdu bilo i groblje,

Kako ti smiješ pravoga Turčina napastovati? Pošto raja pobježe od kadijna straha, onda kadija polako veli onome Turčinu: — Te papuče i ta ćinterac ostavi mene, a ti goni magare, i alal ti bilo.

Dozovu odmah onoga raju, koji, kad dođe, nađe onoga istoga Turčina pred kadijinim vratima, pa polako na uho reče mu: to ti i to Muhamedu. A Turčin zaviče: — Evo, efendija, opet mi Vlah opsova sveca.

— Što u našu kuću dođe samo i dobrovoljno, blagosloveno je, — odgovori mu polako pop. Dijete otide veselo kući, a seljani nastave svoj dogovor, dok na jedan mah puče žestoki grom i udari negđe blizu

Na to Ciganin razamahne šakom, te dijete po glavi, govoreći: — Polako, vrag ti materi, šta si navalio: zar hoćeš ti sam sve da pojedeš?

Petković, Vladislav Dis - PESME

Jer jednoga dana, iz drugoga kraja, Noć i vetar bio, i duvao jako, Pa cveće i mladost umrli polako... Posle jesen došla na saranu maja.

I tu tamu, i tu pomrčinu Svetlost zvezde polako raskloni I sa mesta onu gustu tminu, Gde je ona, gde stajahu oni. I kad zvezda njima se pokaza, Videli su svi da nema

I tu vide doba, ona svetla, vedra, Da ih već nestaje polako i tužno, Da prolaznost svoja otvara im nedra, I da stvarnost svuda podiže se ružno. Iz misli se trgoh.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

nekoliko sekundi ova pozadina se prožme velikim brojem svetlucavih zelenih mrlja, raspoređenih u nekoliko slojeva koji polako idu prema meni.

Odmah zatim linije postaju svetlije i ceo prostor biva posut tačkicama treptećeg svetla. Slika se polako kreće kroz vidno polje i za desetak sekundi nestaje na levoj strani, ostavljajući za sobom prilično neprijatnu i tupu

Žive duše nije bilo na vidiku i moj glas se gubio u hučanju vodopada. Polako i postepeno gubio sam snagu i nisam više bio u stanju da izdržim pritisak.

Zbog toga se nisam ni usudio da se okrenem na drugu stranu, da se odmorim i nije mi preostalo ništa drugo nego da se polako pustim niz branu.

Slika moje majke je uvek bila glavna figura u povorci koja se polako kretala ispred mojih očiju i žarka želja da je ponovo vidim me je postepeno potpuno obuzela.

Ova duhovna aktivnost, prvobitno mahinalno podstaknuta bolešću i patnjom, polako je postala moja druga priroda i dovela me konačno do saznanja da sam ja samo jedan automat, lišen slobodne volje u

Priviđenje je polako lebdelo kroz sobu i nestalo, a mene je probudila neopisivo mila pesma koju je pevalo mnogo glasova.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

” (gotovo), zažmurio sam očekujući da voz poleti kao izbačen iz topa. Ali voz je krenuo polako i na moje veliko razočaranje nikad nije dostigao brzinu koju sam očekivao. Bila je hladna oktobarska noć.

dok smo plovili niz reku Elbu, svi putnici su bili na palubi i posmatrali zemlju koja nam se polako gubila iz vida. A onda je odjednom odjeknula čuvena pesma nemačkih iselješka , čiji sam poslednji refren, mada teška

Upozorio me je da ne preteram sa utovarivanjem i istovarivanjem dok se polako ne priviknem na posao, jer bi se mogao pretrgnuti od naprezanja. Sledećeg dana bio sam sav ukrućen i nepokretan.

Moja privrženost Prinstonu polako se gasila i okretala prema Kolumbiji. Kolumbija se tada nalazila na prostoru između Medison i Park avenije i

Tako je uspomena na Nasau Hol u Prinstonu polako iščezavala, mada nije nikad zaboravljena. Čuvena pobeda veslačkog tima sa Kolumbije kod Henlija nije bila glavni

A onda se odjednom pojavio i zvonik crkve u Idvoru. Zabrujaše polako umilna crkvena zvona koja pozivaju na večernje, budeći u meni bezbrojne uspomene. Bio sam duboko uzbuđen.

- Pođi sa mnom - reče ona - želim da čujem tvoj glas, da vidim to tvoje drago lice i da budemo sami. Išli smo sami, polako. Slušao sam je kako mi govori o raznim stvarima koje su me podsećale na detinjstvo.

A onda se odjednom pojavio i zvonik crkve u Idvoru. Zabrujaše polako umilna crkvena zvona koja pozivaju na večernje, budeći u meni bezbrojne uspomene. Bio sam duboko uzbuđen.

- Pođi sa mnom - reče ona - želim da čujem tvoj glas, da vidim to tvoje drago lice i da budemo sami. Išli smo sami, polako. Slušao sam je kako mi govori o raznim stvarima koje su me podsećale na detinjstvo.

Konačno, poučen primerom svoga prijatelja Škotlanđanina, počeo sam polako da se oslobađam otrovne zaraze germanizma koju sam dobio u Pragu. Ali. oporavak je bio spor.

Stari generali, u svojim sjajnim uniformama, polako su nestajali i staro istorijsko mesto postepeno se pretvorilo u običnu gostionicu.

Veseli živog u aveniji Unter den Linden polako se gasio. A onda je došao istorijski momenat: veliki car umro je 9. marta 1888. godine.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Sigurno je i onoj dvojici dozlogrdila studen dok se digoše i mučke, zgureni, polako kruže uokolo... Odjednom zastanu.

Dajem vam sve što imam! — I stade moliti i zaklinjati svakoga ko bi je pogledao... Uneke zamukne. Parobrod se polako obrtao, rekao bi opet će da pristane. Taj zakretaj teši je, — još se nada. Uprla je u nj očima, kao da će ga opčiniti.

Osetivši glad, s Markom sede na ivicu puta da se za čas založe hlebom. Lome i jedu svoj kruh mirno, polako, ne osvrćući se na svet koji prolazi pored njih. —Hoćemo li mahom kući? — upita Marko.

Nekoliko puta, u odmacima, strahivo pokuca na niska vrata, zagrebe zaleđenim noktima, zove polako u stidu i strahu, pa kad ne dobi odgovora, šćućuri se uz vrata, a od slabosti i umora tek se na nogama drži.

I opet gleda u sunce, ali ono je još daleko, mada su već vrhovi planina u plamenu; prilazi, ali polako, dok bi ona htjela da se ovoga časa u njemu ogrije.

A sunce joj polako u susret dolazi i zahvata svojim uvijek toplim zrakama. Lice prosinje, kupa se u njegovoj svjetlosti, osjeti toplotu i

Dva vojnika opiru se s kraja da brod maknu, i onda se vješto ukrcaše. Brod polako zakreće, a ona za njim gleda. I gleda jaku omladinu na njemu i njihove okretne živote.

Očima potraži Lazu, i kad ga u gomili svijeta ugleda, osjeti se jačom i sigurnijom. Parobrod zazviždi po treći put, polako se otrže od kraja i pomnjivo obrne, pa naglo zaplovi tijesnim zatonom.

Oko podne sa Spasojem objeduje. Zalažu se; on žurno, ona polako, kako se naučila. — Što si nevesela? Zar ti žao što si došla?... Eto, možeš se pohvaliti da si bila u Americi...

— Eto, daske plivaju po moru! — opazi mladi ribar, i ispravi se. Veslaj polako... Eno, ono je čovjek pred nama! Veslači ostaviše vesla i ispraviše se.

Pomnjivo zagleda oko noge da se otkuda ne nazre kraj novčića. Neko najpošlje zovne. On polako vuče nogu natrag i veli mirno: „Stani, moje je!

—Dosta je za ručak, — reče naglas, omota tunju oko trstike, uzme ribu i uputi se ka smokvi gdje je hranu ostavio. Polako, kao ima vremena, prikupi suvaraka i naloži.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

I pošto smo dali teološko tumačenje velikog znaka na nebu, polako se zatvara i naš krug traganja za poreklom slika koje su nas prvi put magičnom snagom privukle u narodnoj pesmi „Anđa

drugoj opštoj osobini nedovršene poeme o vuku: predstave i značenja pocrpeni iz folklora i mita gube jasne obrise i polako se, kao difuzni, uvode u sve jaču a čistu pesničku sublimaciju.

Kada me zaveje plavila njenih očiju znak. Tako čas obnove naposletku postaje čas rastakanja, kad se svet polako prazni, a sve čvrsto i veštastveno prelazi „u nekoliko večernjih boja“.

I u ovom slučaju kritički objektiv se polako širi od pojedinačne do opšte slike, uključujući neizbežno u okvir izlaganja epohalni fon: „Kada se kaže, i ako se kaže,

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

(Ode.) ANKA (dolazi na zadnja vrata i odškrine pa gleda šta se zbiva napolju. Svađa se polako stišava i udaljuje). XVI ČEDA, ANKA ČEDA (posle izvesne pauze otvori vrata i sretne se lice u lice sa Ankom.

'Ajde sad za mnom svi! (Ona napred, za njom Dara, a za ovom svi ostali.) (Pauza) (Zadnja se vrata polako i pažljivo otvaraju i kroz njih protura Čeda glavu.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

bi joj se nadmeli i još više porumeneli, sa sastavljenim plećkama, sa nadnesenom celom gor njom polovinom, njihaj ući se polako i osećajući draž u toj svojoj izvijenoj polovini, u ispupčenosti i razdvojenosti kukova, u dodiru prsa o pervaz

trešnjama i mladim višnjama, / tamnu i dugu maglu, / što se, / svuda, / širi, / u život pred nama, / gde se strast, / polako, / u umiranju smiri, / i čula upokoje”.

Pripijajući se sve više uz njega, oseti i ona kako je polako obuzima milje i da podrhtava. U glavi joj se vrtelo“. 376 Dva mlada tela, pripijena i presamićena na tesnome prozoru

376 Dva mlada tela, pripijena i presamićena na tesnome prozoru beogradske tvrđave, zajedno drhte i obamiru, padajući polako u čulnu ekstazu.

Teške glave od udisanja vazduha i trava, klonu polako, u nedoumici, stisnutih kolena, van sebe, u nesvesticu. 377 Na podlozi ove najerotskije scene, kakvu ne nalazimo

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Očevidno beše se obradovao poseti, te se staraše da bude i veseo i gostoljubiv. — S kim si ovde, proto? – upitah ga polako, začuđen što nikoga od čeljadi ne vidim. On se nasmeja: — Pa zar nisi čuo da sam sasvim ostavio brda?

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Koji neće sve da sruši Brzo i uznako, Da taj meti, opštoj meti Ne ide polako; Da on neće, s vama skupa, Gde se zgoda pruži, Pohitati da se višem Načelu oduži.

Sedi, sedi — prošlost gledi, Razgovara tugu nemu, Pa polako — ne znam kako — On se nađe u Vitlemu, Gde se majka bežeć’ skriva, Majka što će rodit’ spasa...

Miljković, Branko - PESME

I, evo, sad peva Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva. Isto je pevati i umirati. MORE PRE NEGO USNIM Svet nestaje polako. Zagledani svi su u lažljivo vreme na zidu: o hajdemo! Granice u kojima živimo nisu granice u kojima umiremo.

Svet nestaje polako, tužni svet. Ko će naše srce i kosti da sahrani tamo gde ne dopire pamćenje, pokret gde nas ne umnožava i ne ponavljaju

Krakov, Stanislav - KRILA

Sve je jača rika: — Napred, napred... Sad se tek seća oružja u ruci. Natiču se noževi. Želja za ubijanjem polako ulazi u ljude. A njih neko vodi. — Napred, napred... Polazi se na susret grebenu.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

DRUGI TURČIN: Pa ćemo ga tako, vezanijeh ruku, pred vezira, neka i on znade ko mu sanove ruši! HASAN: Samo polako! Dok dođe Glavaš... Neobičan je! Najpre se čovek mora navići Da mu u crne gleda zenice.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Gungula i galama dizala se sa sviju strana: — Ej, beži, pogaziće te kola — čuje se vika s jedne strane. — Polako, manita glavo, vidiš gde ti se levča prebila. — Kome se levča prebila? — pita i ne osvrćući ce zagrejani vozar.

Sablju paši, moj popo, ne boje se Čerkezi petrahilja. — Zatim me gurnu laktom i reče mi poverljivo i polako: — Ne rugam se ja veri, već njemu. Mrzim popove. Svi su ti neka prenemagala i šereti.

i po časa posle podne Turci izmeniše svoj streljački lanac, uvedoše u borbu odmorne trupe i njin se lanac odmah krete polako napred, i prosipljući jaku vatru, sve je pomalo napredovao.

Od konjanika napred su išli u rasutom stroju Čerkezi, a za njima nekoliko konjičkih kolona. Sva je konjica polako kasala, a poneki od Čerkeza utrkivali su se napred.

Večerilo je, suton se polako spuštao s visova Jastrepca planine na bojno polje; tu se mešao sa dimom, što se poče dizati iz okolnih sela, i time

se večeras skine sa sviju straža i izmeni od noćnih dužnosti, da se pusti neka se ispava do 3 časa u jutru, tada da se polako bez larme izbudi, i brzo opre mi; komesari tada već da su svuda kod svojih bataljona sa hranom; i odmah neka je razdele

Komarov zapovedi da se vojska polako krene za njim. Sad poteramo u kas i izađemo kod Žitkovca na drum koji od naše granice pa preko Supovca, Tešice i drugih

Komarov i toj vojsci zapovedi da se krene polako za njim. Mi smo išli u istočnom pravcu; pred nama i za nama išli su drumom bataljoni vojske i baterije.

Kako bih sad voleo da je Komarov imao pravo kad mi je rekao da je apsurdno da Turci mogu biti tamo. Polako i čisto u nekom strahu dignem pogled na kosu... Ah!

Kad se sva naša vojska povuče od Tešice, onda se i vi polako povlačite Žitkovcu, dok ne dođete u zgodan položaj pred selo. Uostalom za dalje ćete dobiti naredbu.

Na vrhu ovoga visa podignut je šumatovački šanac. Šumatovački vis, sa severo-istočne strane polako se nagiba i otprilike na 300 metara od šanca opet ga preseca jedna omanja doljača, iza koje se odmah uzdiže šumovita

Unesemo ga u zaklon, položimo ga na leđa. Mišići na licu drhtali su mu, oči se polako stezale, čelo se mrštilo. Drugih pokreta ne beše; dr. Vladan ga opipa, pogleda i reče: »Svršeno je.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Pao sam u neku rupu. Čujem šum, kloparanje, zveckanje, žagor, nešto se slomata levo i desno... „Polako bre, kud ste zapeli? — začuh nečiji glas. — Dale nemate kud... Ovde je rov. Stoj!“ — čuli su se razni glasovi.

Sledio sam se. Ali odmah sam se pribrao i učinio: — Pst!... Ne odgovaraj!... Prenesi dalje! — naređivao sam polako. Muskuli su bili nabrekli. Puške napete. „Ure, ure, ure!“ — prolamalo se iz bugarskih rovova.

„Osmatraj, osmatraj!“ — čulo se kako šapuću desetari. — Samo kad se pojave, pucati! Prenesi dalje! — govorio sam polako. Nastalo je napeto iščekivanje. U meni je naviralo neko zversko raspoloženje.

Onaj koji ima nameru da je uhvati, mora da skine obuću i da joj prilazi sa repa. U ruci ima dugačak štap. Onda polako, tiho, nečujno približuje se. Znaš... Zatim opruži štap i hop! — skine joj naočare. Ona tada ništa ne vidi...

— To ćemo tek da vidimo — upade Predrag. — Nema šta da se vidi. Ovako kako sam ispričao, tako je bilo. — Polako... polako. On je pažljivo slušao tebe. Da slušamo sad njega.

— To ćemo tek da vidimo — upade Predrag. — Nema šta da se vidi. Ovako kako sam ispričao, tako je bilo. — Polako... polako. On je pažljivo slušao tebe. Da slušamo sad njega.

U neko doba noći začuo sam nečije korake. Pozvao sam ih polako. Dvojica pritrčaše i, ne govoreći ništa, baciše me na nosila. Stisnuo sam zube, jer bi se jaukom odali.

Na celom ovom prostoru nigde se nismo sreli sa neprijateljem. Prikradali smo se polako samom otvoru... Vidimo reku... Crna reka. Ona, znaš, teče pravo na sever, pa onda skreće desno, na istok.

Zatim ga obuhvati ispod mišice i lagano povuče. — O, jo, jo, jo... Polako! Doucement! — govorio je Vlajko praveći grimasu na licu... — Ah... nikad kraja ovome!

Smatrao je ipak za potrebno da to isto i vojnicima ponovi. Ljudi su prilazili polako i zbijali se u gomilu. — Kamo tebi bajonet? — zapitao sam jednoga. — Prebio mi ga kuršum, gospodine potporučniče.

Progovori tek: „Ubite me, braćo... Jaoj, majko!“ Bojović se dovuče do mene i polako progovori. — Vidiš onaj ćuvik levo.

— Jesi li ranjen? — pitao sam ga. — Udari me u nogu... Jaoj, braćo, polako. — On škripnu zubima, i zavali glavu unazad. — Evo ovde! — jedan od vojnika pokaza na čukalj noge.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Vrlo je zanimljivo i poučno posmatrati evoluciju njenih rodoljubivih motiva: postepeno, oni su se izrodili. Polako ali pouzdano, elegična orfelinovska kuknjava nad ruševinama srpske veličine preobrazila se u sivi joannosubbotičevski

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Eto po čem znam! Sudac: Kako, kako? David: Sve polako... Oprosti, gospodine, pomeo sam se. Oprosti, gospodine, molimo te, zbunio sam se, pa ne znam ni šta govorim.

Sudac: Kako, kako? David: Sve polako... Sudac: Čovječe, ne razumijem te! David: Muka je mene i razumjeti, jer sam vrlo ćoškast čojek.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

MARICA: Ako nećeš ti, ja ću mu kazati. ANĐA: Nemoj, bolje nemoj. Naljutićeš ga, pa još gore. Pusti mene, ja ću polako, izdaleka, lepim. Nemoj, molim te, ti! MARICA: Kako god hoćeš, meni je svejedno!

Ovde opet, možemo! (Seda.) Deder, sad, molim te, gospodine Vićo, pročitaj mi još jedanput tu depešu, ali polako, reč po reč. (Metne školjku od šake na uvo.) VIĆA (obzirući se da ko ne sluša): „Strogo poverljivo.

Pušćaj! JOSA (odlazi). II MILISAV, ŽIKA MILISAV (koji je otvorio fascikulu, dreši je polako). Mora da je bilo ovogodišnje vino? ŽIKA: Zašto ovogodišnje?

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

nazivajući ga svetim (Druga hilandarska povelja, 1200-1202), dok je Sava, poštujući kanonske propise kao monah, polako pripremao svetački kult očev, napisavši najpre službu njemu posvećenu i radeći na ostalim potrebnim spisima.

Jakšić, Đura - PESME

Nikad dobro veče! Meni noćca lako nikad ne proteče... U mislima, tako, uzdahnô sam jako, A suze su tekle niz obraz polako; Od grudi se mojih večan oganj stvori, Da u njima duša pre roka izgori!

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Posle njega bi baba, mati i on, Mladen, nastavljali ručak, ali tiho, polako, kao kradući, da ne bi oca probudili. Tako isto bi tiho se dizali sa ručka, majka nečujno iznosila sofru i čistila,

— Idem! — odgovarao bi kratko. Bilo mati, bilo tetka, držale bi mu pojas u koji se on polako, uzdignutih ruku, da ne bi bilo kakvih bora, vrteći, pažljivo, uvijao.

nego u malo dužim, zatvorene boje čakširama, u cipelama, mintanu zakopčanom do grla i utegnutom, dugom mor-pojasu. Polako, mirno, pognute glave ide. Tamne mu se njegova uska leđa, stas.

Odgovorio bi svakom na pozdrav produžavajući put. I to sve uza zid, polako, mirno. Izišav iz ulice, uputio bi se dućanu, otvorio ga, probudio slugu koji tamo iza magaze spava, da diže vrata,

Sada bi već, pojavivši se iz ulice, istina, onako polako, pogureno i uvek noseći kantiče, tobož gasa da uzme, išla pravo ovamo.

To je očevo mesto. On, otac, još uvek kao da je tu, iza njih, pozadi u sobi, u ćošku. Baba polako, čisto, svojim skupljenim, opranim, starim prstima umače hleb u jelo, vadi meso, stavlja pred sebe, i polako, čisto,

Baba polako, čisto, svojim skupljenim, opranim, starim prstima umače hleb u jelo, vadi meso, stavlja pred sebe, i polako, čisto, rastavljajući komad po komad od mesa, jede, meće ga u svoja smežurana, bez zuba, crnom šamijom stisnuta usta,

— veli babi koja se, kao uvek, odmah za njim vidi. Sa prekrštenim rukama ona ga otpraća, gleda kako će joj on, polako, pogureno, sigurna koraka otići.

I čim izmakne, pojavi se u čaršiji, koja se tada već dosta vidi, on isto onako polako, pognute glave, s ključevima, približava se dućanu. Dućan im star, snizak, sa širokim vratima na kojima je katanac.

I ne davao mu da se, kao što dolikuje mlađem, digne, pođe na susret, rukuje se. Već došao bi do njega i sedajući polako, skučeno, počeo da ga pita, moli za šta, a uvek dodavajući: »Ako imaš kad, da ti to nije na smetnji«. Tako je i tada.

Ali njemu ruke nisu drhtale. Lice mu je bilo, kao uvek, suvo, više crno no bledo. Prsti ruku mu polako, mirno su uzimali zalogaje.

— Pa tako, ludo! I ode. Ode suho, kruto, polako, da njoj dođe da se ne za sebe, već za nj, gledajući ga takvog, zaplače i padne, obgrli noge i na sav glas zakuka za

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Ako bi čovek, dok ta bela zmija spava, polako ubrao i., skuvao je i vodu popio, svaka bi mu travka kazala od čega je lek (ZNŽOJS, 1. s.).

Ćipiko, Ivo - Pauci

One oranice ne stide se Misira, a livada? — Dobra zemlja! — veli Ilija kao za se. —A što pitaš za nju, gospodaru? — Polako, bolan, što srljaš? Ima ih dosta što se nameću, ali pošteno, pa uru... Najbliži si ti i Petar... Polako!

— Polako, bolan, što srljaš? Ima ih dosta što se nameću, ali pošteno, pa uru... Najbliži si ti i Petar... Polako! Otvori škrabiju od stola, posegne za hartijama, i izvaci grdan omot. Prebirući nađe nacrt.

— A što pitaš? — ponovi Ilija, zagledavši se nemirnim, zažagrenim očima u šarenilo nacrta. — Polako ćemo — veli naoko zamišljen gazda. —Mogao bih se i predomisliti; nijesam baš voljan prodati cijelo...

Iza veselja u dušu mu useljava se laka tuga, dolazi polako ali osjetljivo; zahvata ga sve jače gledajući kako sunce uzmiče sjenama; a kad po odgojku zavlada hlad, zaželi se

Valići zapljuskuju obalu, more žamori... Zadocnjeli parobrod, rasvijetljen crvenkastim lampionima, zviždnu i onda polako pristajaše uz most. Na obali iščekivaše njegov dolazak nekoliko nosača i dva—tri gonjača zadjenutom palicom iza pasa.

Krjepak, jaka vrata, stajao je između ubogih, okoštih seljaka. Kad ugleda sina, pođe mu polako u susret i poljubivši se s njime, upita ga: . —Kako si ove godine uranio? Nisu još bili ispiti ? —Nisu do oktobra.

Ako ćete, sjatiću, pa ćemo zajedno. — Ne, ne! — odgovori Ivo. — Ovako ćemo se pridrža mladićeva bedra i polako pođoše uzbrdicom. U društvu s Jurom lijepo se razabrao u mislima.

On bi izmijenio s njime pokoju riječ, dok bi došli do njegove ograde. Najposlije ostade posve sam i odmicaše polako naprijed... Osjećao je u sebi zadovoljstvo i milinje, pak se rado ustavljao kod džbunova cvijeća i stabala.

I nu... du'nu jače, i onda donese odozdo ljupki, lagodni šum borovika, a sunce polako zaklanjaše se za siv oblak što se sam vucario u vedrini prostora.

I obojica, kao stari drugovi, u hodu i istiha razgovarajući, odmicahu polako. Mjesec je lijepo otskočio i naginjao k zapadu.

Ivo pak proslijedi i, otvorivši oprezno vrata od kuće, polako se stade vući uza stube, da ga otac ne čuje. No zasve, kad naljeze pored očeve sobe, začu mu glas.

On hodaše polako putem. Oko mu se dragovalo u plavetnilu i zelenilu. Nikakova teška misao nije ga morila. Ako bi katkad koja sumorna

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Mučim se da osvetlim onu noć kao da baš ja moram da je prođem korak po korak, pokret po pokret, istim sledom, polako, da ne bih nešto propustio da učinim. Makarije Dolina je ponovo oživela.

Načičkana zupcima i kulama u surovom kamenjaru izgledaće im avetinjski, pa će ih polako, što vreme više bude odmicalo, sve više nagrizati strah od nepoznatog.

Kako li će u bolu razmahnuti svojim dugim kosama. Ne, neću tako. Cediću je polako, natenane. Reći ću: živ je i zdrav Dorotej, a sasvim ovlaš pomenuću joj kako se trudi oko Brzanovih ljudi i kako to

Zverali su razrogačenih očiju po tmini i to je za sve nas bilo spasonosno. Bogdan Naše zalihe vode i hrane polako se tope. Pšenice, ječma, raži i ovsa ima još najdalje za dve nedelje. Sena za jednu, ako zadržimo sadašnji broj stoke.

Šta li je taj prokleti vidar uobrazio? Da se tada uzdržao, ona sigurno ne bi ponovila. Mogao je obrisati šakom lice, polako utišati smejanje, ne naglo, da je ne uvredi, i stvari bi ponovo došle u svoj zglob.

Ilić, Vojislav J. - PESME

maleno kljuse Lagano taljige vuče, a vrat je pružilo dugi I kipta dosadno sipi, i sprovod prolazi tako, Pobožno i polako. 1886. (TO JE BILO - SEĆAŠ LI SE?) To je bilo - sećaš li se? - pre milijun možda leta.

Pamet mu se muti, srce bije jako, I pastir se kreće jezeru polako... Bledi mesec gleda čudnovatu javu, Pa zracima šara površinu plavu; Snuždilo se cveće, umukli slavuji, Nigde živog

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Neke se od njih kreću između ostalih zvezda, koje dobiše nezasluženo ime nekretnica, veoma polako, a neke brže. Glavni pravac njihova kretanja je od zapada prema istoku, ali one pri tome kretanju katkad zastanu, vrate,

Kucamo tiho, pa sve jače - niko nam ne odgovara. Razočarani, koračamo pored ograde velike bašte filozofove koja se polako spušta ka rečici Ilisos. Došavši skoro do nje čujemo iza plota nekakav šapat.

spomenuo da, usled privlačnog dejstva ostalih planeta, putanja naše Zemlje nema stalan oblik i položaj, nego da se ona polako i postepeno menja.

Stanković, Borisav - TAŠANA

MIRON (pošto vide da je Tašana gotovo zaspala, pušta joj ruku, i, da je ne probudi, polako, nežno ostavlja je; ali, dižući ruku, koju je Tašana držala i na koju je glavu naslanjala, i brišući njome čelo, kosu,

I zato moram gotovo celu noć ispod njega to kamenje polako da izvlačim i sklanjam, da ne bi — kad, po običaju, đipi i počne (tobož se upalio!

Jednom rukom nosi poslužavnik a drugom zagrće rukave na prvoj ruci, da joj se ne prljaju od poslužavnika. Polako, pazeći na poslužavnik, silazi drhteći od starosti i ide Paraputinoj kućici.

SLUGA (odlazi). TAŠANA (uzima metlu, đubrovnik i polako, pogureno ulazi u Paraputino sopče. Čisti ga. Odnosi đubre i baca. Zatim se vraća i penje u kuću).

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Visok, tanak, gibak, tamnosmeđ, malo bademastih očiju s kojih se kapci dizali polako, zanosno — Hodao je kao jelen — zagrevala bi se gospa Nola u pričanju o svom ocu, ruke mu gospodske, od malih koštica,

Tek je vidim, ne znam o-što zašto, hoda po kući kao i obično ali u oku fenjer... Možda u njoj sevdah polako zori... sad je još dete, ali daće Bog, zapevaće jedared, doneće nam proleće u kuću, kad odraste...

Prilika mi je da se udam sad ili nikad. Ko bi me od naših momaka uzeo, ovakvu ljudesinu! I još, ti stariš polako, i sve si više pod vlašću žene. Julica raste i biće lepa i fina devojčica.

Istina, od one nesreće joj je ostala mana, i što je starija to joj sve više smeta... Hajde, polako, daće Bog da bude bolje, ako i ne sasvim dobro... Tako se jedino i živi... Nego, treba malo bolje da vidim i onog Srbu.

Protinica nije bila tip brbljive žene. Moglo bi se reći, naprotiv: slagala je reči jednu na drugu polako i nekako vertikalno uvis, i odjedared bi prekinula nedovršenu rečenicu kao da je s poslednjom rečju udarila u plafon, i

Dodajte mi nešto da bol oslabi, i onda me više ništa ne pitajte, nego čekajte; polako, neće uteći ono što je. — Sutradan, Julica hoće da pozove jednog lekara iz okoline, specialistu za srce.

Julica je polako počela takođe šaputati. Zagrljene, ove dve do krajnosti nejednake žene, činile su jednu skoro tragičnu grupu.

” A zatim, prestala je palanka da se interesuje za prvu fazu događaja, jer je polako, neki kažu baš iz duhovnog suda, podigla se druga faza, silueta Milušićeva.

Smanjuje se polako Todorovo imanje... Možda ja ne umem dobro da vodim; možda mora da se smanjuje kad se toliko ljudi od njega izdržava; možda

I još je Srba uvek dvostruko računovođstvo! Govorila sam s njim, pokazala mu da se polako krnje i gotovina i prihodi; ali on nema strah od briga, i nema, što je strašnije, onu mušku volju da teži da zaradi i

— Grehota je da kažem, ali sad mi tek jeste rođena sestra, i poginuću za nju. — I ginula je, samo polako. Strahovito se promenila, zbabala se; stalno je bila glavoboljna, i tužila se na istrzan san, na gušenje, na bol u

I da vam kao pametnom čoveku kažem još nešto: to je znak da polako, polako idemo naniže. Kad vas bestidno počnu varati i čerupati, to je siguran znak da mirišite na propast i lešinu.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

se medousto lišće Njegovim rečima moli Gleda Kako po brdima vetar vatronosac Njegovim rečima psuje Smeška se I polako jede Knjigu gospodara sveta I doziva gladne vukove Sa vrha kruške baca im listove Pune crvenih dugovratih slova I

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

I ja bih, kao svaka nevina tica, misleći da nikoga nema, sišao polako da se dočepam kolača, dok bi me ujedanput potera iznenadila, opkolila, obezoružala, i sprovela u kuću na isleđenje.

No taj njegov način ophođenja sa đacima imao je i drugi uticaj na nas. Svako od nas počeo je polako, neosetno i postepeno da se privikava imenu koje je nosio, pa ne samo imenu već i svima osobinama dotične životinje.

Tako, na primer, Ljuba Slon, koji je u početku školske godine bio živahan i okretan dečko, poče polako, neosetno, postepeno da prima slonovske manire, da se kreće tromo, da lenjo misli i da dobroćudno žmirka očima, pa čak

A valja posmatrati te profesore, te videti sa kakvim zadovoljstvom uvlače polako đake u sve dublje i dublje virove i matice, pružajući im pogdekad i ruku, ne bi li ih samo doveli do sredine reke, gde

Ona je jednog dana prestala da mi odgovara na pisma i ja sam jednog dana prestao da joj pišem. I tako smo polako i nečujno zaboravili jedno na drugo. Moja peta ljubav bila je jedna glava sentimentalnoga romana, koji nije ni završen.

bunila ta njegova ljubaznost i došlo mi je više puta, kad me tako ljubazno pozdravi, da ga brutalno napadnem, ali sam se polako, polako počeo da navikavam.

ta njegova ljubaznost i došlo mi je više puta, kad me tako ljubazno pozdravi, da ga brutalno napadnem, ali sam se polako, polako počeo da navikavam.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Eno je i vatra. Oko vatri su promicale neke prilike. Na vratima crkve blesnu svetlost. Ulaze... Ima ih više. — Polako, na prstima! — šapnu komandir. Uzdržana daha, prilazili smo lagano. Nekakva grana mi naiđe na lice.

Povlačenje je otpočelo u pola noći. Vozovi su išli na velikom odstojanju jedan od drugoga, polako, nogu pred nogu, da bi se izbegao šum. Našim pešacima je skrenuta pažnja da ne pucaju, kako ne bi izazvali vatru.

A nije im ni lako. Gotovo celokupna vojska jedne zemlje sručila se u Peć. Idem polako pored reke i mislim o tome. S druge strane vidim jednoga našeg ordonansa gde prodaje neke nove lakovane čizme.

Žao im majke, a ne znaju ni šta da rade sa detetom. Komandant pešačkog puka okrete se potpukovniku Petru i progovori polako: — Strašno... Kažu mi ona dva vojnika da je ona supruga jednoga majora, komandanta bataljona. Bežala je pred navalom.

Pa zašto ne bih popeo onoga vojnika na njega. Zastadoh. — Druže, može li se? — Eto, polako — progovori šišteći, i zasta de da udahne vazduh. U grudima mu nešto zakrklja.

KRAJ MUKA... Dan je sunčan i topal. Penjemo se polako uz jednu kosu, po kojoj masline rastu. Čude se vojnici gledajući drvo pa sve misle da ih neko vara.

— opet će on. Rekoh mu da bude miran i ćuti, jer onaj čika ne može da tera kola. — A gde su konji? — zapita polako. Mislim se, šta sada da mu odgovorim, pa se reših da prećutim odgovor. Ali njega baš to zanima.

— Vi tražite, gospodine potporučniče, nekoga? Odgovorih mu nešto, zatim ga polako zapitah, od čega boluju ovi vojnici. — Od svačega... Opšta iscrpenost i iznemoglost. Znate...

Onda zatraži od jednoga bolničara špric, uze neke žućkaste tečnosti i iglu zabode u smežuranu kožu. Zatim se obrati polako meni: — The, koliko da mu produžimo život za nekoliko časova. Iziđoh.

Za njima kretosmo i mi polako, zastajemo, opet nogu pred nogu. Za nama ostadoše pusti maslinjaci. Sunce je već bilo daleko poodmaklo, kada stigosmo

— Ama šta će ti, zar ne vidiš da je pijan! — ljuti se Dragiša. — Njihovi su pijani još više... Kosta prilazi polako, natmuren. Hili ga sa interesovanjem posmatra i smeje se, pokazujući svoje bele zube.

Bolje bi bilo da si to glavom učinio! — dobaci mi polako kapetan Lazar. Onda izda naređenje da poslužioci na rukama okrenu vozove unazad, sve je bilo gotovo za nekoliko minuta.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Nije se više micala. Nije otvarala usta. 3ajedno s čežnjom raslo je u njoj zrno bisera. Sedefna ruža polako poče da zaboravlja Gornji svet. Čak su je i priče ribe zamarale. Bile su to stalno iste priče!

Oj, kako je strašno penjati se da skineš gubareve larve. Ali, ne kazuje nikom Vedran svoj strah, pa ga polako i sam zaboravlja. Čini sve što mu kažu. Zazelene se šuma, zablista. Zarumene se lice u dečaka.

najlakši i najnežniji od svih oblaka, nošena istočnim vetrom, i ona pođe putem kojim je devojka iz maka rođena pošla. Polako, sa visina silazila je sve niže i niže, dok ne ugleda poznati predeo i rodnu kuću.

Konačno mu se pogled spusti niz brežuljak. I gle: polako i posrćući uz njega se penjala majka, a pridržavala ju je Poglavičina kći.

Zlonamernici tvrde kako su majke čvrsto povijale decu da bi prestala da rastu, ali dokaza nema. Cara su polako napuštali mučni snovi. U srećnom Carstvu srećnog Cara zavlada mir.

Ni papagaji, ni gosti nisu mogli da ga nađu. Zatim su i prestali da ga traže: pojeli su i popili sve pripremljeno i polako se uputili svaki u svoju zemlju.

Nije uzaman starac od čitavog sela mreže zajmio, nije uzaman čeličnu užad zategao. Riba se polako zamarala. Kada joj Marijan s čamcem priđe, jedva je još mogla peraja da pokrene. — Ne brini, Srebrenka!

Ćutljiv i pažljiv, drvodelja je polako dubio deblo, odbijajući da odgovara na pitanja suseda. Polako i u tišini radio je, a orah se čitavom svojom dušom

Ćutljiv i pažljiv, drvodelja je polako dubio deblo, odbijajući da odgovara na pitanja suseda. Polako i u tišini radio je, a orah se čitavom svojom dušom trudio da mu pomogne.

Odakle dolazi? Kamo ide? Polako, zadržavajući dah, prikrade se Zvezda ka mestu odakle je zvuk dolazio i vide: sedi čobanče, svira, glasanjem frule

Poče Čobanin da priviđa Zvezdu. U kapi rose video ju je, u letu svica, u oku gušterice. Polako zaboravi na san. Sve duže i nežnije je svirao, dok nije i jezero, i šumu i Mesec na nebu začarao.

Šantić, Aleksa - PESME

Pa još one oči što svu milost nude! — Blago onom čija vjerenica bude! 1901. NA POTOKU Polako suton prikrada se, slazi U lisnu goru — u zavičaj mio; Rađa se mjesec i po dugoj stazi Padaju sjenke, i san trepti

Ja budan na prozoru stojim Naslonjen čelom na staklo... Sve spava... Noć sjajna, kô da po oknima mojim Polako šušti vaša kosa plava...

No sve je prošlo... Kô jablan bez rose Sam ginem sada i u čežnji stojim... Noć sjajna, ko da svila vaše kose Polako šušti po oknima mojim. 1905.

Nad šedrvanom leptiri se gone I sjajne kapi, sa bezbroj rubina, Rasipaju se, dok polako tone Jesenje sunce...I, kô sa visina Olovni oblak po duši mi pade, Najcrnji pokrov bola i gorčina.

1905. HLjEB Parobrod spreman. More se koleba. Pošljednji plamen na zapadu trne; Suton se rađa i s jesenjeg neba Polako pada na hridine crne. Paluba puna. Ruke uzdignute Pozdrave šalju i rupcima mašu.

No dok gospod bdije I na svom toplom srcu zemlju stiska, Ja vidim kako jedan crv se vije — Gmiže i puzi i polako griska, Ovdje po dolu i tu po vrhuncu, Travke i cvijet i korjenja niska — Stabla i grane, zametak i truncu Svaku;

Na obale krša Ja dolazim često kad noć tiha brodi. Slušam kako vjetar, okupan u vodi, U smokvama starim polako leprša.

Znoj im sa lica udara i liva, Polako kraču kô da svaki stupa Kovčeg svetom gdje ugodnik sniva. Polako kraču. I Dok magla tupa Rastanjuje se, i Dok sunce

Znoj im sa lica udara i liva, Polako kraču kô da svaki stupa Kovčeg svetom gdje ugodnik sniva. Polako kraču. I Dok magla tupa Rastanjuje se, i Dok sunce lije Radosti zlatne iz crvenih kupa, Svi mašu rukom iznad brazda

I kô da čujem: kako sa svih strana Horovi zvone, i kô suza vrela Svjetlost čudesna polako se sliva Po prodrtijem krovovima sela. I svaki sijač kô da viši biva, Raste, i svaki pod krstom se diže Nebu...

Sve kliče. Uz to kô da rosne krune Klasova zlatnih dodiruju neđe Polako harfe nevidljive strune. I kao behar sve strane i međe Zasiplju zvuci, i tiho, sve tiše Padaju meni na čelo i veđe...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

puta, dok je nisam toliko upamtio da sam mogao poznati kad se nešto preskoči, pa sam ga onda molio te mi je pevao polako (rastežući reči), a ja sam za njim pisao što sam brže mogao; a kad sam koju pesmu tako napisao, onda mi je on opet

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

“ VII Družina malog Jovančeta polako je rasla. Dan-dva poslije Mačka i Potrka, Stric je u logor doveo novog druga, Nik Ćulibrka.

Raspoređeni u četiri grupe, oni su se šuljali od jednog do drugog drveta i primičući se jedni drugima, polako zatvarali krug oko logora. Kad se obruč konačno zatvorio, knez Valjuško gromko se prodera: — Juriiiš! Drži svaki svoga!

— Ja ne bih dalje. — Ništa se ti ne boj! — prišapnu mu Jovanče opčaran tajanstvom podzemne prostorije. — Polako samo. Dalje je voda postajala sve plića. Najzad im je dopirala jedva malo preko gležnjeva.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

nas gaze i satiru, i jezičaska Luna sa svoji rogovi izbode nas kroz to, zašto nismo pravo kteli činiti drug drugu, i polako pak polako svoj zakon, nedelje, velike godove, svečane dne i post, za pleći staljati; jedan drugom sve uz nos

i satiru, i jezičaska Luna sa svoji rogovi izbode nas kroz to, zašto nismo pravo kteli činiti drug drugu, i polako pak polako svoj zakon, nedelje, velike godove, svečane dne i post, za pleći staljati; jedan drugom sve uz nos hoditi, siromaš ne

Te tako noćom u veliki san tajem dođe k madijamskom taboru polako da se što nedočukne, te opkoli sa svoji hajduci sav tabor.

Ama ona ikona odvrnula se svojim naličem od njega. I to potpaziše tamnične straže što se čudo od ikone učini, i polako, tajno hodom izmuzoše odonud te to prokazaše gradskoj gospodi.

Osta lav izlomljen ležeći dokle oni po lovu hodiše. A kad se vratiše doma natrag, diže se polako lav i prista za carem hoditi. Ode za njim u polate carogradske.

takvo ukaza, tako da sav svet to vide: izađe od ponoćnika tuštena vatrena vojska s vatrenim mačevima da gubi svet, polako puštajući se širom preko neba s velikom grmljavom. U tome svi se ljudi po svetu obneznaniše od straha drhćući.

Lepo ih zovući isteruje, malo mašući s palicom na njih, a poviše sa sviranjem i zviždanjem pred njima polako stupajući. Ama kakvi su sadanji duševni čobani?

se pod ruku poda, ako ne isprva s laskanjem, zviždeći mu, na seno, na zob li primamljujući ga k sebi, čovek uhvati i polako nauči ga da je za potrebu gospodaru mu.

hitlena, skoro je spoticna, jer pod noge nezgledna; lepše je sa štapkom podpirati se, negoli s rukami razmahivati, polako šetanje svrh trčanja zadušna, liše uz vetar (a nikad na našoj kapi bez njega nije s mnogih strana).

Bolje je s bremenom i polako doma putovati, negoli praznu trčke doći. Zlo se sa zlom proteruje. Zlo mu znaš, a o dobru si mu nevešt.

Bogorodica pohita pred njega, te ka vrlo mudra devojka uzavši elej u svoje staklenice, sa svojim kandili zažeženi pođe polako pristupati k svome ženihu u kob, na sretnuće. I sretoše se međ sobom milost i istina.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Kad Pote ne dobi očekivani drugi šamar, on polako ispruži šiju i glavu, pogleda plašljivo oko sebe, uze onu zečju nogu i minđuše, šmrknu i produži posao i ne

Ali sada, kao devojka, ona to poče polako osećati i po tome se vladati. A i da nije sama osetila to, imao bi ko da joj to kaže. Rodbina Zamfirova je velika.

radi, udubio se u posao, misliš i na ručak će zaboraviti pri tako silnom poslu, pa se zaboravi tek i zapeva tiho i polako: Sinoćke te, lele, vido’, Zone, gde se premenjuvaš.

Kad je ona ušla, nisu odmah presekli razgovor, nego su ga polako privodili kraju izbegavajući sve one reči po kojima se moglo poznati o čemu govore; ali sve im to nije pomoglo: tetka

Ne li smo rodljaci? Nesam govedo, selska nesam, ta da si ne znajem što je čaršijski red. Lasno za toj! Ja ću si sve polako... pa fino... s politiku! — reče i ode. — Doke! — viknu Mane i polete za njom, ali ona beše već daleko...

beše, samo noćni stražar daleko tamo u mraku što se vidi i čuje kako nešto razgovara s hadži—Jordanovim mačkom koji se polako šeće o čeramidama visokoga zida. — Što ti trebam?— prošapta Zona tiho i pažljivo. Vaska je razumela.

“ i tome podobni razgovori. jedni odlaze, drugi dolaze, i oko česme jednako puno. Polako se spušta mrak, noć septembarska. Svet iz čaršije prolazi i hita kućama po mahalama.

Osvanulo lepo jutro. Počinju oživljavati i čaršija i mahale. Kreće se svet na svoja opredeljenja polako i postepeno, onako, što rekli, po činu i gospodstvu.

Iza njih prolaze simidžije i pekari, sluge i sluškinje, i naposletku se kreće polako i dostojanstveno činovnički i gospodski svet.

— Što ti je, mori? — Bolna sam, teto, — odgovara polako Zona. — Bolna? — Glava gu boli, — veli Tašana. — Ima si zauške, ta nikakva se napraji; ništa ne valja, veće tri din,

— E, — zavrte tužno glavom Zona — moje si je bilo, teto! — reče bolno i ode spuštene glave polako, i kao senka tiho, u svoju sobu... GLAVA PETNAESTA Ona je nastavak glave trinaeste.

za bogatu sofru, za one mnoge gospodske đakonije na onoj velikoj siniji, i kao davno što nisu, jeli su i slagali u se polako i natenane čitav podrug sahata.