Upotreba reči pred u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

oganj osvete trščane krovove u prah i pepeo zgario — ali za to poneko seoce, poneki je čeličan sin naroda, kao žrtva, pred krvavi sud izveden, i presuda mu beše — smrt.

Naše je selo sa Nemcima izmešano — a Nemci su naši pitome naravi, blaga razuma... Pred nas su izlazili s belim krpama, a pred Madžare, kao pred jednovernu braću, sa litijama. Gostili su i nas i njih...

Pred nas su izlazili s belim krpama, a pred Madžare, kao pred jednovernu braću, sa litijama. Gostili su i nas i njih...

Pred nas su izlazili s belim krpama, a pred Madžare, kao pred jednovernu braću, sa litijama. Gostili su i nas i njih...

Na granama drveta što su pred kućom zasađena bila, ne beše nijednoga lista. Oh, pa kako se lepo ta tužna priroda sa tugom srca čovečijega slaže, kao

gomilica ćutaše, niko ne reče ni reči; ali strašnom hukom govoriše talasi, koji sve većom silom prodiraše u varoš, pred sobom rušeći, a za sobom pustoš ostavljajući.

Ja uzmem jednu tronogu stoličicu, na kojoj su obično panduri sedeli pred vratima kancelarijskim, i sednem do nje. Ona mi ne puštaše ruke iz svojih uvelih ručica, milovaše je i ljubljaše,

A zar ima dve ljubavi?... Ima li dva života?... Dođe veče. Tetka je legla da spava, a ja iziđem napolje pred kuću; tu sam dugo na jednoj klupici zamišljeno sedela. Mesečina kao dan.

Eno, gledaj kako goveda skapavaju od gladi: tako će i sirotinja padati pred vratima nemilostivih bogataša“. Oko Svetog Ilije, već si video bleda i iznurena lica gde tumaraju, gladna, po

Ja nisam znala šta će on da čini, ali sam videla da on u sebi nešto strašno sprema. Kad je bilo pred zoru, on dođe, spusti jednu punu vreću na zemlju, pa me onda poljubi.

Oh, bože moj!... Previjala sam se kao crv oko njegovih kolena, padala sam pred njega na zemlju, preklinjala sam, dokazivala sam mu da ću ga ja umeti skriti, da ću ga negovati, da niko na svetu neće

— Da, da, bio si onde uča... Sećam se da sam te, nekako proletos, kad sam onuda kožice kupovao, pred mehanom viđao; i ručali smo zajedno... E, pa lepo! A kuda misliš putovati u ime božje? — Ja, prijatelju, do Beograda.

Obradović, Dositej - BASNE

Kako li ti nam ih je lisica pado dočekala, kako je s njima pred orlovim očima o hrast udarala, srce iz njih jošt živih čupala i proždirala, — svak to lasno pogoditi može.

„Onde — odgovori starac — gdi se slabi ne boji silnoga, nit seljanin plaši pred spahijom, gdi se siromah bogata ne stidi, niti pošten čovek mari što nepošten o njemu govori, i gdi javni nepošten žig

Po sreći, iziđe neko pred nju sa svećom: pozna i sama od šta je bežala. Sveća je prosvešten razum koji nam pokazuje istinu, a mračno sujeverije

ne boji, no gleda u njemu čuvara svoga; a u turskoj zemlji, koliko je dalje od Carigrada, toliko više bedni hristjanin pred agom i njegovim slugama, pred spahijom i pred janičarom, drkće kao ovca pred kurjakom.

svoga; a u turskoj zemlji, koliko je dalje od Carigrada, toliko više bedni hristjanin pred agom i njegovim slugama, pred spahijom i pred janičarom, drkće kao ovca pred kurjakom.

turskoj zemlji, koliko je dalje od Carigrada, toliko više bedni hristjanin pred agom i njegovim slugama, pred spahijom i pred janičarom, drkće kao ovca pred kurjakom.

od Carigrada, toliko više bedni hristjanin pred agom i njegovim slugama, pred spahijom i pred janičarom, drkće kao ovca pred kurjakom.

Zato izlišni komplimenti, laskatelstva, ceremonije, neobična pohvaljivanja i ulagivanja pred pametnim ljudma nikad nisu što dobro značila.

15 Kurjak, baba i dete Kurjak gladan hođaše kojekuda tražeći što da ize. Dođe uveče na kraj sela pred jednu kuću i čuje dete gdi plače i babu gdi ga straši, govoreći da ako ne umukne i ne pođe spavati da će ga namah dati

Bedni su onde ljudi gdi zli veću silu i vlast imadu, i prinuđeni su kao ona baka govoriti: „Moj sinko, dobro je i pred sotonu katkad svećicu užeći, jer je zao, valja ga se bojati”. Pitali su jednog starca Hercegovca kad će zliju nestati.

Preblažen oni čovek koji svaki | dan dobro tvori samo zato što sebe pred bogom dužna k tomu čuvstvuje, ne prestaje blagodareći večnomu Tvorcu što ga je u sostojanije položio da to može

Meru, dakle, u govorenju. Ko govori o drugima zlo pred nami, i o nami će pred njima: ne govorimo, dakle, zlo o drugima, razve kad je zlo javno, poznato, i kad može nepovinima

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

šýmom i drhtanjem, vatru podražava Ona je praznik, nedelja usred leta Kroz krov bez crepa vidim njen prozor u lozi Pred njim se drvo, s krošnjom od sazvežđa, pali Moj vranče, sutra je ujak u njenu varoš vozi Spavaj, moj vranče, svi su konji

I dok me je dželat u konopce pleo šta sam to u tvome sjaju razumeo, pa ćutim pred ljudima što me hlebom goste i pred sudijama spremnim da oproste?

I dok me je dželat u konopce pleo šta sam to u tvome sjaju razumeo, pa ćutim pred ljudima što me hlebom goste i pred sudijama spremnim da oproste?

Žaba u ustima, kandža u stomaku! Nije ti ovo ni radost siromaku, a kamoli caru! a kamoli junaku! Ako smo ovo pred Kosovo pili, kako smo mogli - dobro smo i prošli!

Nemao ribe u Ribnici nemao vola u Volujcu ni ovce na Ovčaru! Ne smeo bez noža ni pred brata! Sa kućišta se na grobište premeštao! Ne našao ni korena, ni lista! Desnom rukom čorbu od leve mešao!

Kraj Degendorfa sahranjeni Rusi, Nemci zakopani na nepoznata mesta! Francuzi s gasmaskom na licu, pred sonetom, pred poljupcem I cvetom, pred šampanjcem!

Kraj Degendorfa sahranjeni Rusi, Nemci zakopani na nepoznata mesta! Francuzi s gasmaskom na licu, pred sonetom, pred poljupcem I cvetom, pred šampanjcem! I Venecijanci mrtvi pod lafetom, s licem u pepelu, pritisnuti rancem!

Francuzi s gasmaskom na licu, pred sonetom, pred poljupcem I cvetom, pred šampanjcem! I Venecijanci mrtvi pod lafetom, s licem u pepelu, pritisnuti rancem!

o da nam vredi đurđevkom na mač! Pada kiša na doboše ZIMA U SRBIJI 1809. GODINE Ljuto pred turskom najezdom, dve vojvode, dva kneza, Miloje Petrović Trnavac i Petar Dobrnjac, zapeniše, uskipeše, zakrviše se

Od roditelja me jeza hvata, od sinova bežim kroz iglene uši, pred sestrama se krijem u mišju rupu! Brat mi udarcem cokule prosipa supu, a o nebratu i da ne govorim!

Izađe sunce iza Gojkove kovačnice, obasja lipu pred crkvom, orah pred osnovnom školom, ambar, opštinu, groblje i put, pa za Radenkovu vodenicu zađe. Doro moj!

Izađe sunce iza Gojkove kovačnice, obasja lipu pred crkvom, orah pred osnovnom školom, ambar, opštinu, groblje i put, pa za Radenkovu vodenicu zađe. Doro moj!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

živio u svakom blagu i izobiliju i opet dolazio do sirotinje; imao sam lepe kuće i gledao i’ iz šume spaljene i srušene; pred mojim šatorom vrištali su u srebro okićeni arapski hatovi i vozio sam se u svojim neokovanim taljigama; vojvode

i vozio sam se u svojim neokovanim taljigama; vojvode iščekivali su zapovesti iz moji’ usta i opet sudba me dovodila da pred onima što su bili moji panduri na noge ustajem.

Turci Valjevčani izađu pred nji’ u Ljubostinju, dočekaju i’ i tu se potuku. No kad u tom boju turska poglavica Omerica pogine, a s drugi’ prazni’

S merom i u svoje vreme mnogo se koješta čini bez štete, što pred sudom zdravoga razuma ne bi se moglo opravdati sasvim. Teško onome koji prvu čašu svake svoje naklonosti do dna ispije!

Kažemo mi da ćute, i kažemo im, da su oni svi sad u crkvi kao na nebu, a pred oltarom kao pred samim Bogom, no da stoje, ćute i slušaju šta sveštenici u oltaru čitaju i proče.

Kažemo mi da ćute, i kažemo im, da su oni svi sad u crkvi kao na nebu, a pred oltarom kao pred samim Bogom, no da stoje, ćute i slušaju šta sveštenici u oltaru čitaju i proče.

smo i̓ u red da sa velikim molčanijem idu na celivanje, najpre stari ljudi, a posle žene, potom devojke, i sve po dvoje pred ikonom u jedan red po dvaput se prekrste, na desnu stranu oltara, pak levu celivaju.

I dogovore se svi knezovi, pak i knezovi i kmetovi svi u gomili pred pašine saraje. Knezovi uđu kod paše, a sirotinjski kmetovi u avliji, ali to biva obično sutradan, kad veće vezir

avliji, ali to biva obično sutradan, kad veće vezir razreše porezu, pak im se učini mlogo, i kad svi čuju, i onda idu pred saraje i viču, i pomažu, do Boga se čuje, a paša im ponešto odobri i umanji.

A to se sve pod vedrim nebom pred svom skupštinom radi i deli, i tako se rastanu, pa potom svaki knez sazove od svoje knežine od svakoga sela po dva po

kmetovi, svaki iz svoga sela dovede, ako mu ima slepac ili bogalj ili kakav drugi sakat ili ubogi siroma, i sve i̓ pred kneza i kmetove uparade, i knez zapita: „Eto, braćo, ovo siromaka koje vidimo; hoćemo li ili nećemo na nji̓ porezu

” — Knezovi svi skupa odu i pozadugo postoje, preko običaja, pred sobom vezirskom. Dockan otvore se vrata od sobe vezirove i, kad knezovi uđu, poklone se i po običaju priđu skutu,

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

A duša mu je bila jesti purenjake i pripijati uz njih rakiju. Paja izašao pred kuću, zapalio svoju simsiju, pa se izvalio koliko je dug.

od kijanja, pa mu je jednom čak i zapretio da će mu omlatiti o uši i čibuk i simsiju, samo ako još koji put zadimani pred njim. Taman Paja zadimio već uvelike, dok ti stade dreka gazda-Rake iz kuće: — Pavle! Pavle!... Bolje! Bolje!

se dva-tri puta, pa kad vide da je Raka već daleko, iskresa vatre, i opet zadimani, pa onda pođe polagano — sve nogu pred nogu. Duvan ga zagrcne; zastane da se iskašlje, pa se, onako dugačak, previje kao pruglo čak do zemlje.

Istina, sreska je kuća podaleko, za čitavo po sata hoda; ali oni pred veče, kad iziđu iz kancelarije, pođu malo u šetnju, i neće obići a da na svrate.

To jutro beše nekakav svečanik, pa se iskupilo u mehani dosta ljudi. Neki seli po klupama pred mehanom, neki u mehani za stolove, pa tako u šali i razgovoru sede i pijuckaju pomalo.

A oni uz njega dodadu: — Pogani Cincari!... Za jednim stolom zasela njih četvorica; pred svakim po polić rakije, pljuckaju i već zavodnili očima. — Hajdemo, hoćemo li?

— reče ona, pa nastavi kopati. Utom dođoše Spasoje i Đura da se malo prihvate. A Marica, te pred njih: — Ama, Đuro, bogati, priviknide ti onom Radovanderi — nek me se okani jednom! — Šta, zar ti opet ne da s mirom?

Kao da ga sam đavo nanese — kud god pođem, jali će me sresti, jali stići... Sad, baš pred vama, htela sam ga motikom međ oba oka...

U mehani već zasela ova četvorica pa igraju žandara, a pred svakim po polić rakije. Dolazi još selaka — po jedan ili po dvojica.

Raka samo srkne od muke a svetlaci mu senu pred očima; ali trpi, šta će. Kad mu skide rogu s vrata, reče: — Bolan, gazda-Rako, nije veća ni u mog sivonje — dobro si

Ako se razglasi, ne smem ti izići na beo dan... Uvrati se pred ručak na moju kuću da ti dam pare... Simo, tako ti svega na svetu, nemoj da se čuje!...

Kao čovek dole... Ide lepo baš kao čovek... Ali mu navrh glave rog, kao ovaj direk pred mehanom — ni uzmi ni ostavi toliki, pa stoji pravo kao usađen!... Bogami, mene ti podiđoše mravci!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Dičio se što je glava tim čestitim ljudima, koji ne učiniše nikad ništa što bi bio greh pred bogom, a stid pred svetom.

Dičio se što je glava tim čestitim ljudima, koji ne učiniše nikad ništa što bi bio greh pred bogom, a stid pred svetom.

Nego, u tom ponosu bilo je i taštine. Bili su veoma ponositi svojom slogom, pa su se ne samo dičili i ponosili pred drugim selima, nego ih čak zadirkivali i peckali; toliko su daleko išli da su im i imena izdevali...

— Daj da ijem! — Sad, sad, aga! - viče on i skače, onako izuven, pred nezvana gosta, te mu vrata otvara. Turčin natmuren ulazi u kuću i gleda naduveno i besno oko sebe.

Vrljao je vas dugi dan. Roj misli obujmio mu pamet... On je želeo da ono što uradi, uradi najbolje. Pred očima mu stojaše sjajna budućnost. Družiće se sa prvim begovima... Neće biti Turčina koji neće znati ime njegovo.

Lak sam kao tica!... I, bez ikakva naprezanja, odskoči belegu za čitavu stopu. Lazaru smrče pred očima... On napreže svu snagu, ali ne može doskočiti. Skoči dvaput u mesto, ali treći put udari nazad.

Svirač zaduvan, oznojen, zastao pred Ivankovićem, pa svira mesta, a ovaj prepleće nogama, kao da koske u njima nema. Najedared se prolomi da gora jeknu: —

! — Zbog mene!... Zar ti ne znaš?... A on te odavno mrzi... Stanku najedanput puče pred očima... On se sećao svega; sećao se kako ga je Lazar izbegavao; sećao se kako je uzviknuo: „Jelice!... Sad igraj!...

je kao u nekom polusnu, u kome je čuo i onog malog crvčka što crvči iznad njegove glave, i onaj šušanj što ga zelembać — pred sami smiraj sunčev — pravi hvatajući muve i bubice, i onaj cvrkut male tice što cvrkuće u svako božje doba dana; ali

i seti se svega što je bilo, seti se i onora što je uradio... Misli mu se malo zadržaše na samom delu... Pred očima mu se javi slika Stankova: kako bezbrižno igra pored Jelice, kako joj nešto šapuće na uvo, i kako se ona smeška;

I on pusti korake... Ali... najedanput zastade... Na nekoliko koraka pred njim poče pucati granje, kao da neko ide. On diže glavu i vide pred sobom čoveka...

Ali... najedanput zastade... Na nekoliko koraka pred njim poče pucati granje, kao da neko ide. On diže glavu i vide pred sobom čoveka... Da je smotrio vuka ili medveda, lakše bi mu bilo... Prva misao beše mu: Stanko.

Dučić, Jovan - PESME

Teška je, beskrajna, večna tuga njena Na domaku noći, tišine i tame. Pred vrtovima okean se pruža, Razleće se modro jato galebova; Kroz bokore mrtvih docvetalih ruža Šumori vetar tužnu

PONOĆ U sobi muzeja gluho noćno doba. Pred granitnim Marsom tu strasna i gola Igra bahantkinja. Tu lije Nioba Mramorne i hladne suze večnog bola.

Kraj tvog ognja zebe, I mrkne kraj tvog svetila što sjaje. Samotan svugde i pred svim u strahu, Stranac u svome i telu i svetu! I smrt i život u istome dahu: Večno van sebe tražeć svoju metu.

Tako selica jato gladno, Sve more prešavši zračio, Padne po trnju: za njim hladno, A pred njim nemo i mračno. POBOŽNA PESMA Na čemu zidam crkvu, na čem? Na steni, pesku ili blatu?

Iz sviju stvari ti si u mene gledao, Tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju... S bolom pred noge tvoje svagda se predao, Samo za tvojim žiškom sledio putanju.

sen moja pored mene, Ognjena sablast i džin modar; Preda mnom kao vođ bez smene, Kao žbir za mnom, nem i bodar. Pred šumom presta da me prati, Za šumom već me opet čeka; Pred prag će crkve zbunjen stati — Taj prediskonski strah

Pred šumom presta da me prati, Za šumom već me opet čeka; Pred prag će crkve zbunjen stati — Taj prediskonski strah čoveka.

Moj se duh božjeg vina napije, Srce se svetoj reči otvori, A bdim pred strašnom bravom kapije, Kao pred gradom gde su zlotvori.

Moj se duh božjeg vina napije, Srce se svetoj reči otvori, A bdim pred strašnom bravom kapije, Kao pred gradom gde su zlotvori.

Lagano kao što i cvet vene, Umiru jeseni hladne, zle. A kada u trenut neki kasni Sve stvari zažele zadnjeg sna — Pred kim će poći da negde zaspi Ledena zvezda sa rečnog dna?

I brodolom u osvit vedar, I očajnikov krik za snagom; I na Libanu sjajni kedar, I strašna vojska pred Kartagom. Gospod me seja celom šakom U času svetlu i golemu, Da budem jutro danu svakom, I njegov glas i ključ u

Tad su pred tajnom što je morila, Sva usta stvari progovorila. Tvorče, kroz oluj i kroz ćutanje, Slušam sve tvoje sjajne glasove

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

I mada je majka počesto navijala da joj dovedem „odmenu”, ništa me nije vuklo pred oltar. Nije da sam ja iz principa želeo ostati neženjen, nego — ne znam ni ja! Naprotiv!

Često sam jedva čekao da ga nađem, pa sam posle pristajao i da ga pratim čak i po njegovim vizitama, i da ga čekam i pred tuđim vratima. Dao sam se maltretisati i njegovim latinskim rečima i rečenicama. Šta ću?

Meni je nešto igralo pred očima, te mi se činilo kao da se Đorđe s nekim rve. Tada se iz njegovog kao staklo mrtvog oka otkači atom ledenog

hladnoćom sistematski razrađujem materijal i ostavljam ono nešto naposletku, mada mi ono opet i neprestano iskače pred oči. I to kao da je nešto utešljivo, prijatno, slatko. Redom, redom!

Ja se čudim da joj još tog večera nisam pao pred noge, da joj nisam kazao... Ali šta je, šta je to sve? Kako se sve to gubi, bledi i izdiše pred veličanstvenom

Ali šta je, šta je to sve? Kako se sve to gubi, bledi i izdiše pred veličanstvenom prostotom moga najnovijeg poznanstva!... Toga dana bilo je toplo, ali je duvao jak vetar.

Ćutali smo. Čini mi se da smo oboje slušali vetar. U taj par vrata se širom otvoriše, i uđe Đorđe sa štapom pruženim pred sobom, sa sestrom i sa ćerkom. Čini mi se da sam počeo cvokotati zubima. Sad mi je bilo sve jasno!

Moja mu mati priskoči u pomoć. — Pa šta sad misliš, brat-Đoko? On brzo pokupi sve oko sebe i baci pred mater. Reče: Da se oseća bolje. Da mu je Joca rekao da to može biti još bolje.

— i ja poskočih vratima. Ali kao Crveno more pred Mojsijem, tako se njena lepa i suha ručica ispreči preda mnom. — Kad joj pogledah u oči, videh nešto ogromno veliko,

A ono tamo daleko pred njima, da nije ono Joca doktor?... Čudno sam se osećao kad uđoh u sobu i videh mamu u onom svečanom raspoloženju kao

” Ona metnu ruku na moju glavu i šaputaše nešto. Onda skoči, upali svitac pa prižeže kandilo pred svetim Đorđem. — 'Odite, deco, molite se Bogu da nas izbavi od propasti! — reče ona.

Mi potrčasmo njoj pod ikonu i svi klekosmo, a Đokica klekao pred majku, okrenuo se licem njoj, krsti se i, siroče, čita naglas onu polovinu Očenaša što je već bio naučio.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

A u kolu kad svira, pa kad stane pred neku gazdačku devojku pa svira, a ona zna ko ga je poslao pred nju, pa samo gleda ulevo u zemlju, pa sve veze, dok se ne

A u kolu kad svira, pa kad stane pred neku gazdačku devojku pa svira, a ona zna ko ga je poslao pred nju, pa samo gleda ulevo u zemlju, pa sve veze, dok se ne oznoji ispod nosa, pa dobije k’o neke male brčiće kao od rose.

mole vas da dođete... čekaju vas u porti pred crkvom, da krstite novoroždenog mladenca mužeskog pola Neci Prekajcu. (Arkadija je, kao i pop Ćira, mrzio na Vuka i

Ona veli da ga je pop Spira dobio samo zato što je jedanput u jednom užem društvu pevao pred Njegovim Preosveštenstvom i Ekselencijom Gospodinom Vladikom uz tamburu neke »mirjanske« pesme, kaže da je pevao: »Vino

— Eto, to je pevao — veli pop-Ćirinica. — Nema tu nikakvih drugih zasluga, nego pevao pred Njegovom Ekselencijom neke pesme, one, znate, »na froncle« pesme, a Ekselenciji se dopale, pa mu poslao crven pojas kad

Vasilija, pa došao i stao pred njega i zamolio ga da ga pokrsti i prevede u našu pravoslavnu veru, — ne bi se zaista više začudio pop Spira nego sad

Kome treba, taj se samo potrudi i nađe ga, dozove ga kući, pa hartiju i bokal vina pred njega, a već pero i mastilo nosio je uvek on sam sa sobom.

Baš je zvonilo na večernje kad prođoše Velikim sokakom jedna kola i u njima jedan mlad čovek. Baba Pela, koja je sedela pred kućom i podštrikavala neke čarape pod bagremom, videla je kako je onaj putnik u kolima skinuo šešir i prekrstio se,

Kola stadoše pred Velikom birtijom, tamo gde samo gospoda i Žide svraćaju, a od ovih iz sela odlazi tamo samo gospodin popa, i jedan i

Donesu pred goste satljik vina i holbu vode, pa onaj meša vino s vodom, frtalj čaše vina a tri frtalja vode, pa malo pijucne a malo

se ubivaju muve, pa po vazdan ide, ubija muve i rasteruje san, jer se boji »šloga«, pa ne sme da spava posle ručka. Pred tu su, dakle, kafanu stala kola i kočijaš skin’o dva sanduka; jedan veći a drugi manji, oba vrlo smešna izgleda, a

braun-kapiju sa dugačkim i čestim ekserima sa vrhovima gore poređanima zbog lopova, a još više zbog Mađarice sluškinje. Pred kućom red bagrenja i dva velika jalova duda, a ispod dudova je klupa, a na klupi ispod onog divnog hlada, vrlo zgodnog

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

LUDI STEVAN 40 XIX DEDA VESA 42 XX 43 XXI 45 BOŽJI LjUDI I ZADUŠNICA Jedna pada u zimu, druga u leto, pred letnjeg sv. Nikolu.

torbe prenosila u Ljubinu, tobož da je to naprošeno, samo da joj se ne bi posle još više smejali kad bi morala da mu pred svima, na očigled, odvaja od onoga što je za sebe naprosila, i njemu da daje.

pošto se groblje ispraznilo, svi prosjaci razišli, a pop seo ispred klisarnice da se odmori od prepojavanja, ona stala pred njim. — Koje dobro, Nazo? — upitao je on.

Nove. Još ne zakrpljene. Odmah mi dadoše, čim zatražih. — I, samo da bi ga kao zainteresovala za sebe, kao pred njime se uzdigla, počela bi da mu priča kako su joj, čim je zatražila, odmah dali.

A i varošanka. Ona opet da bi se pred Tajom kao pokazala, glasno se zdravila sa ženama koje su ih darivale i s kojima se ona poznavala.

Tad bi se Taja digao, došao pred vrata i počeo da je tera, goni iz te svoje sobe. — ’Ajde, idi si mori, idi. Moje je to!

I čist. Kao da nije radio, zajedno s njima sukao užeta. Očistio se, oprao i sklonjen od ostalih, jede samo hleba. Pred njim ništa drugo do testijica vode. Pitate ga: — Zašto samo suva hleba?... Šta drugo ne jedeš?

da sedi, ne dižući šajkaču s očiju i ne prestajući da grdi prosjake, vadi skrivenu u nedrima svoju torbu, meće je pred sebe, naginje se nad nju, širi je, i počne onda na sav glas da priziva prolazeće žene: da mu udele...

i nikad nećeš da izedeš... Jedi, seljo... — I sve što god je naprosio ređa pred seljake da jedu. A seljaci ako mu za to koju rakiju plate — dobro, ako ne — ne traži. Samo ni tu ne ostaje.

I ko nju ima, biva bogat, mnogo bogat. Pred njom se sve otvara. Pare zakopane u zemlji, lale — sestro! same one iz zemlje izlaze čim se raskovnikom dotakne mesto

IX PARAPUTA Za njega se ne bi znalo, niti bi ga toliko gledali kad bi se on, obično subotom, pred mrak, pojavio. Sav naguntan, sa po deset pari košulja i gaća oko sebe i pun drugih krpa što jednako kupi i halapljivo

Drugi od tih krpa ne bi mogao ni da kroči a kamo li da još kao on poskakuje pred svetom i dere se: — Paraputa! Paraputa!...

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Plakao je pred dužnikom dovde dok mu nije pružio novac sa: „Na, nek te đavo nosi!” Za vreme celog šegrtovanja samo je jedanput bio

No, što mu je pred svetom škodilo, to je karta. Holber i makao bile su njegove najmilije zabave; osobito je rado igrao farbl, ponajviše sa

Upregnu i odu. Gospodar Pera obukao je svoj najlepši kaput, premda je bio poslen dan, pa stoji pred dućanom. Nije čudo, ima gosta mladoženju! Ljuba je sa svojom furom stigao u vinograd.

Ljuba je sa svojom furom stigao u vinograd. Tu mu se sad cela romantika razvila. Krasni vinogradi, lepa Savka pred očima! On je već sa svojim srcem sasvim načisto. Gospođa Jelka svu je galanteriju na njega prosula, samo da ga obveže.

Kad su već gotovi bili, opet. uđu u sobu da promišljaju kako će vizitu praviti. Bilo je već pred veče. Hodaju po sobi gore dole. Kad dođe jedno devojče, ište od birtašice jednu zemičku, a ovamo pilji Ljubi u oči.

VI Ljuba opet imade dve partije pred očima, i to obadve dobre. Jedna je u selu P., bogata paora kći, a druga kći imućna opančara u varoši B.

— Tatijana neće doći. — Zašto neće? — Ja znam zašto. — Pa reci. — Mene mrzi pred ovim gospodarima da kažem. — Ta reci slobodno pred nama, neće ti ništa biti, — upadne čika-Gavra.

— Zašto neće? — Ja znam zašto. — Pa reci. — Mene mrzi pred ovim gospodarima da kažem. — Ta reci slobodno pred nama, neće ti ništa biti, — upadne čika-Gavra. — E, kad baš hoćete, kazaću vam.

da vidi iluminaciju. Načuje još i to da miraz nije baš siguran. Odvaži se celo poznanstvo prekinuti. Pred veče hoda oko kuće Mileusnića da vidi majku. Majka i Milevina sestra spaze ga i zovnu ga unutra.

— Šta je to „otr šos“? — To je „drugojačije“. — Pa zašto ne kažete tako? Ja sam mislio da je kakav Bečlija pred vama otrgao šos krilo od kaputa. — Vi ste smešan gospodin! — Moliću, ja sam samo gospodar.

zatim obuče drugu haljinu, metne lanac na vrat, brazletne, prstenje, pa onda ode u veliku sobu i stane sasvim obučena pred ogledalo. Tu namešta usta. Sad ih malo jače skupi, sad opet popusti, pa se malo smeši, a očima izvrće da pogled ugodi.

Gledićka je đavo, proniče ti u srce; samo gledaj kod nje u volju da dođeš; kod njega je lako. Pa, onda pazi kako ćeš pred devojkom govoriti, jer nije prosta, i samo uglađen čovek joj u oči pada. Dođoše u Š. Teraju u bircauz. Preoblače se.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

nije znalo o besu i smerovima onih slepih i nevidljivih sila, od kojih je onaj razvoj događaja dalje morao zavisiti. Pred Ministarstvom Spoljnih Poslova, na čija su vrata brzo i ozbiljno izlazili i ulazili ministri i važni ljudi, strčavajući

— Gde ta video i ko je taj, Boga mu nije to mala stvar. — Ko sam da sam. Eno vam pred zgradom Poslanstva njegovih stvari i diplomatske arhive, sve je uvezano, spakovano i natovareno; možete videti!....

A oko kuvara iz ruskog poslanstva, pred niskom i crvenom, od cigalja, kafanom „Kod Tri Seljaka” okupila se jaka gomila i kuvar sa onom važnošću figure iz

Kad se Jurišić rastao od njih uputi se pravo Ministarstvu Spoljnih Poslova. Tamo pred Ministarstvom gomila je rasla sve više, i kad se Jurišić približio onoj zgradi nastalo je neko komešanje i živa i

Evo osećam lepo, kako me miluje crno krilo gavranovo”. Dva dana iza toga, pred veče dvadeset petoga jula, Jurišić je žurno Dojurio kući.

snaga što se trenutno duboko i lažljivo bila pritajila i podala uticaju one užasne sumnje da je možda nejaka i slaba, pred snažnom pretnjom onog naduvenog džina koga nije poznavala i čiju moć nije mogla odmeriti.

Tamo pred svojim šatorom, ispružen na travi, ležao je Jurišić i gledao u nebo. Na njegovom belom i bolesnom licu drhtale su setno

Hristiću zavodniše oči i kad baterija iščeze putem on ponova uze spuštenu telefonsku slušalicu i prinese uvu. Pred njim, u dvorištu, jedan veliki petao šarenog i rastršenog perja, praćen kokoškama, kljucao je šepureći se i tražio mirno

On se brzo spremi i kad neki seljak odnekud dođe da ga vodi on pođe odlučno pred svima u onom pravcu crkve. A tamo unapred, kamo se on kretao borba je još trajala samo sa sve slabijim dahom i retka

ispisana ona slavna imena ulanskih konja, a izgrebane oči svetaca, probušene prsi Bogorodice, i ona porazbijana kandila pred oltarom, sav taj utisak ponižene i osramoćene svetinje uli mu jednu odvratnost, koja ga je čudno hrabrila u onoj odluci.

tanki drveni kapčić na lenjirastom prozorčiću, te uđe nešto svetlosti, pa zasenjenim očima koje su ga bolele, pogleda pred sobom.

osmatrao ona ućutkana mesta, dva teška zrna zafijukaše pa se najedanput, sa užasnim treskom srušiše jednovremeno pred crkvenom portom, onda malo zatim, sa parajućim jaukom, dva druga prebaciše crkvu.

Afrika

Čitavi potopi vode slivaju se iz pumpi. Pred nama su neprestano mornari, koji rade ćutljivo i prilježno Bretonci, Korzikanci i Crnci.

Pošta džinovska. Na post–restant samo jedan telegram. Stotine i stotine crnaca čekaju pred gišejima. Ko ih je naučio da se dopisuju? Smatraju za prirodno da belac čim stigne bude uslužen pre njih.

Bregovi banana; gri–gri na sve strane. Park sa stazama posutim školjkicama, sedefastim i rumenim. Pred glavnom kafanom jedan prijatelj sa broda obraća mi pažnju na crnca koji pokazuje ogromnog pitona.

17 „ Dakar. Jedno veče puno uzbuđenja. Pred njim dan vreo koji upija svu plavu boju neba i mora. Sve je u belim isparenjima.

I to je prva čežnja pred ovim oblama. Što više plovimo kraj njih, sklop rasporeda ovog ostrvlja sve je čarobniji. Sada je to jedna beskrajna

Posle pola sata, odjednom skreću u stranu i nestaju na širini. Nijedne ptice više nad nama. Pred podne počinju oni meki, uglačani, zavijeni talasi koji se uvijaju sami u sebe i koji, kad postanu veći, stvaraju

atletskih seljana, koji su možda poslednji ljudožderi na samoj obali Okeana; brodovi koji nastavljaju na jug zastaju pred Tabuom da uzmu nekoliko desetina njih za rad na utovar i istovar docnije robe, vraćajući ih pri ponovnom prolasku kraj

Kad sam završio pakovanje i ispeo se na krov, ja sam se već našao pred Basamom. Obala duga, jednoliko, ne odviše zelena. To su bregovi koji zaklanjaju stvarnu obalu, odvojenu lagunama.

Ribolovi. Pletena lovišta. Reka tamna kao opal, sklapa iza nas i rasklapa pred nama svoje ogromno visoke i guste šume koje je okivaju.

Do pred podne skoro nebo je teško, sumračno, od silnih isparenja; nad vodom vrela i zagušna para kao u kupatilima. Ova ubistvena

Reklo bi se ne svetlost sunca, već zračenje same zemlje pred kraj apokalipse. Pred podne sve je naglo svetlo i blistavo od sunca, strašnog sunca čiji su zraci, kao otrovna koplja,

Reklo bi se ne svetlost sunca, već zračenje same zemlje pred kraj apokalipse. Pred podne sve je naglo svetlo i blistavo od sunca, strašnog sunca čiji su zraci, kao otrovna koplja, smrtonosni.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JANjA: Ti si kriva. Zašto nisi gazdarica u svoju kuću, da uzmiš na um? JUCA: Ta onomad je pred vašim očima kvara učinio. JANjA (uzane): Siroma Janja, mora da postrada črez nevaljalo svet!

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

se beše naselio u tvrđavi, iznad vojnih tamnica, otkuda je mogao, i golim okom, da vidi ulaz i izlaz pukova, i straže pred kapijama.

Niti da ušore svoja sela. Zato je u pomenutim, crnim, putničkim kolima, iz Beča, osvanuo, u Temišvaru, pred vratima Engelshofena, oberkrigskomisar Garsuli, i tu je ova priča počela.

Sa četiri debela kaiša. Ali je bio, za tolike ljude, ujedno i crna sudbina. Garsuli se bio zaustavio pred vratima Engelshofena, među starim topovima i piramidama topovskih đuladi, ali je bio otišao na jutrenje u crkvu

A, sem toga, želi i to, da sutra, na egzercirištu, ta landmilicija, pred njim, paradira. A želi da vidi i Mahalu, gde je došlo do nereda.

“ Garsulija je, međutim, ćutanje starca dovodilo do besnila i on je počeo da galami, kao pred svojim pisarima. U jedan mah, dohvatio je štap kao da hoće da odalami starca, ali ga je samo spustio na patos između

Ko zna šta će izmisliti sutra.“ Engelshofen je, međutim, bio viknuo svog husara, koji mu je dremao pred vratima. Naredio mu je da siđe dole do kancelarija i da kaže da će oberkomisar doći u zatvor, da vizitira.

Za trenutak, Garsuli je zastao i podigao naočali, da ih bolje vidi. Isakoviči su ćutali. Prvi, pred Garsulijem, bio je major Jurat Isakovič, drugi, prve klase lajtnant Petar Isakovič, treći major Trifun Isakovič, a

Razrogačenim očima prošao je, još jednom, pred njima i rekao im da sad mogu ići, kući. Bio je siguran da niko neće ni lanuti.

Međutim, Đurđe je bio slavna junačina i takav, a najmlađi. Lep kao Ciganče. Đurđe je bio uzeo stav „mirno“ pred tim Venecijanom, crven kao rak, pritegnuv sablju uz but.

Bio je to lep, vitak oficir, koji još nije bio prevalio ni tridesetu, a stajao je pred Garsulijem prav kao jela. (Garsulijevo ime izgovarali su neki i „Garčula“, a on se na to ljutio i ispravljao „Garsuli,

Gledao ga je začuđeno. Iako dugih stopa, i nogu, taj čovek je stajao pred njim, ipak, vrlo lako, otmeno, i, kad je Garsuli prišao, Pavel je brk svoj pogladio. „Pravi lepotan“, pomisli Garsuli.

„Palavičini“, dovikivao je svog oficira u idućim kolima, „vidite li one ljude pred nama? Kakvi lepi ljudi, kakvi lepi, stasiti ljudi!

Teodosije - ŽITIJA

Odvede ga nasamo i zapita: — Kako toliki put prevaliste tako brzo i ne uleniste se pred tolikom daljinom mesta i tako napornim putem? A ovaj mu ispriča veliki bol srca njegovih roditelja i plač neprestani.

I kada je osetio da su zaspali, božastveni mladić, budno oko, ustavši od njih pokloni se pred svetim oltarem i dade svoje obete Gospodu, pošto ga blagoslovi iguman, i uze jednoga starca, odlikovana svešteničkim

“ A vojvoda sa onim blagorodnima primivši odozgo bačenu rizu i čistotne vlasi sa pismom, i položivši ih pred sebe, oplakivahu živoga kao mrtvoga, govoreći: — O, nevolje od tebe, gospodaru, šta ovo učini nama, jer grči si nam

mu sa strahom i bojažljivo, stideći se da ga nazovu sinom, nazivajući ga ocem i učiteljem, molitvenikom, zastupnikom pred Bogom. Molili su ga da se moli za njih: „Dom naš je u tvojim rukama, duše naše i mi svi smo“, kažu, „u tvojoj volji.

i natovarivši mazge manastirske, i uzevši uz njih sluge kao saputnike, duboko u noć pođe na put, a sam iđaše bos pred njima, žaleći da nasiti one što po pustinji samotno žive, koji su postili po tri i pet dala, i nedelju dana, i svaki je

Tu, pred svetim dverima svetoga oltara, poklonivši se, predade Gospodu svoje obete. Za vreme službe i molitve, bio je rukom isto

Izmolivši blagoslov od igumana, Savu sa sobom kao žezal starosti uze. A ovaj, po običaju, bosim nogama hoćaše da ide pred ocem, a milostivi otac, ne mogući trpeti, zabrani mu to.

što je u Gospodu imate prema svetim manastirima, i naročito prema Vatopedu, dobro tvorite, jer dobro je i prijatno pred Bogom svako delo u Bogu.

Žalost — što je izgubio prijatelja, druga i sapodvižnika, i pokrov pred Bogom u molitvama. Radost — što se udostoji da vidi oca, kako je do kraja podvig svršio i ukrasio se svakim

A i tvoj trud za mene, podvizavanje i molitve tvoje i milostinje, uziđoše na pamet pred Boga, i zato te očekuju spremljena ti dobra sa mnom.

i kao što si na nebesima pred anđelima sluzi tvome, ocu mojemu, milost tvoju podario, proslavićeš ga čudesno, Gospode, i na zemlji pred ljudima, da i

na nebesima pred anđelima sluzi tvome, ocu mojemu, milost tvoju podario, proslavićeš ga čudesno, Gospode, i na zemlji pred ljudima, da i ja, nedostojni sluga tvoj, dobijem pouzdaniju smelost, da si poslušao molitvu moju, pa ću ti ubuduće u

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

okruga, iz zagrebačkog, varaždinskog i križevačkog, govore takođe kajkavskim dijalektom, koga uostalom nestaje pred štokavskim, koji se širi kao književni srpsko-hrvatski jezik.

U njima je provejavala ova misao: „Mi smo Južni Sloveni; separatističkih naziva treba da nestane pred našim generičkim imenom; mi ćemo, dakle, uzeti ime Južni Sloveni, koje će najviše doprineti našem narodnom jedinstvu.

Osim toga, u ono doba nesigurnosti velike zadruge su imale veći ugled pred Turcima i drugim neprijateljima. Pa i posle Turaka, kada je najveći deo dinarskih zemalja bio u srpskim rukama ili pod

Ima mnogo junaka okorelih u borbama koji su zaplakali pred nevoljama drugih! Anta Bogićević ne može od jada da opisuje Lazarević Luki muke lozničke posade, već najpre zaplače.

stanovništva u Jadru (u Srbiji), podsećale su me na osobine koje ruski pisci pripisuju svojim najboljim sunarodnicima. Pred većim tuđim nevoljama ovi ljudi zaboravljaju sebe i svoje sopstvene nevolje.

„Nada nema prava ni u koga, do u Boga i u svoje ruke“, kaže narodna pesma. Ako mora pred većom silom popuštati, dinarski čovek će uništiti sve što bi neprijatelj mogao uzeti.

god. Često su i snovi imali veliku ulogu. Pred pogibijom crnogorskih poturčenjaka sanjao je ozrinićki serdar Vukota staroga Ozru, koji je po predanju rodonačelnik

U ovu vrstu spada i to, što se pred katastrofu 1813. god. po Srbiji proneo glas da sanduk, tj. ćivot, svetoga kralja u manastiru Studenici škripi, hoće da

Ovakva se divinacija osetila pred ustanak 1804. god.: „zeman doš'o valja vojevati“, kaže narodna pesma. Isto je osetila Srbija 1912. god.

Čak i tada nisu ustupali pred udarima sudbine. Iako oboreni oni nisu pobeđeni. Kad su došli na Krf hiljadama umiru od iznemoglosti, ali posle četiri

Kadšto sam na dinarskim vrhovima sretao pastire pred prostranim horizontom, udubljene u promatranje nebeskih pojava. Ponekad bi razgovarali o udaljenim planinama čija su im

Ovo su pravi i čisti Dinarci i poglavito Dinarci erskog varijeteta. Pošto se je staro stanovništvo pred turskom najezdom iselilo u panonsku Hrvatsku i u Kranjsku, počelo je u Huj veku novo naseljavanje.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Ko je krčmar, a ko čiča Trišo, to zna samo mačak — Nestanak džaka Jureći drumom, čiča Trišo ubrzo stiže pred jednu vrlo staru krčmu, nad čijim su vratima bila naslikana dva magarca, ispod kojih je pisalo krupnim slovima: KRČMA

Sad će se vratiti. Čiča Trišo baci pred svog magarca naramak sijena, ostavi ga s mačkom u kolima i krenu u krčmu gunđajući: — Najprije ću se dobro napiti da

Samo se hrabro drži! DEVETA GLAVA Val straha pred medvjedom — Prodrmusane rečenice: Bježi, Kneže! Mačak lav jede mjesec — Nasmijana kruška — S neba padaju mačke

planini, ali kako se bio isuviše zahuktao, zaustavi se tek na drugom kraju šume, proviri iza posljednjeg drveta, pa kad pred sobom ugleda čistu poljanu, on začuđeno izbeči oči: — Gle, pa ja se u ovoj gori ne mogu ni sakriti.

kuće Miš prorok pronađe uveče miševe Slaninka i Brašnova, koji mu ispričaše da su još prošle noći pobjegli iz kuće pred nekim konjićem koji skače na miševe.

Tek što su izišli nakraj njive, ugledaše na maloj zaravni pred mlinom gomilu kokošaka i vrabaca i meću njima psa Žuću.

— Živ živ! — pitali su vrapci. — Živ, živ, jakako! — šepurio se Žućo. — Eno ga sjedi pred ulazom u svijet, grebe po vratima i mijuče: „Žućove-junačino, pusti me da uđem!

Iznenaćen, Žućo od velikog čuda proguta laž koju je upravo htio da kaže, pa onda, da se ne bi osramotio pred kokoškama, jurnu punom brzinom prema mačku Toši urlajući: — Oprosti se s repom i ušima, više ih nećeš vidjeti!

Ehej, bilo je tu zagrljaja da se od njih naherio mlin, pa suza radosnica da se orosila čitava ledina pred mlinom, bilo je uzdaha da su šumjele sve okolne vrbe i jele, toliko pričanja da o tome i danas brbljaju svrake i vrapci.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

NA POČETKU 20 II. POSLE POČETKA 21 III. NA SUNCU 22 IV. POD ZEMLjOM 23 V. NA MESEČINI 24 VI. PRED KRAJ 25 VII. NA KRAJU 26 VRATI MI MOJE

hladna srž Ne znam ni ja Ko da ponovo sve počinje Nekim strašnijim početkom Znaš li šta Umeš li ti da laješ VI. PRED KRAJ Kuda ćemo sad Kuda bismo nikuda Kuda bi dve kosti inače Šta ćemo tamo Tamo nas već odavno Tamo nas željno

Nušić, Branislav - POKOJNIK

) LjUBOMIR (sa iznenađenjem prati ga pogledom). PAVLE (najzad oseti potrebu da se opravda i stane pred Ljubomirom): Ja ne znam zašto sam vam to maločas poverio, ali...

RINA (dolazi i upućuje se pravo njemu; staje pred njim, ali bez hrabrosti i onoga ponosa koji je ranije imala): Ja bih htela, Pavle, da se objasnim s tobom.

Takav ste iskaz dali pred istražnim organom. RINA: Da, tako je! ANTA: I on je otišao, upravo nestao je. Sutradan nađeno je kraj Dunava njegovo

Mislite valjda meni je prijatno što sam ga video. A video sam ga, nisam ga prevideo. Ristić trgovac stajao baš pred svojom radnjom i užasno se iznenadio kad ga je video. Čovek je prosto prebledeo.

RINA: Tvrdiš kao da pouzdano znaš? MILE: Znam kao i ti što znaš. On u ovo doba, pred odlazak u kancelariju, uvek svrati kod Lidočke na kafu.

RINA: Isto tako i mene. LjUBOMIR: Obli me znoj po čelu, a ruke počeše da se hlade, zamagli mi se pred očima i ja se naslonih na zid. SPASOJE (uzima ga pod ruku i odvodi na stranu.

Istragom je utvrđeno da ste vi izvršili samoubistvo i, prema tome, vi ste mrtvi; vi ste pred zakonom mrtvi i vi ste za nas mrtvi. Sahranili smo vas, i to svečano.

samo, znate, pisanje će izazvati i odgovor, pa onda ako iznesete stvar na sva zvona, to će vas vrlo brzo odvesti pred sud, a meni izgleda u ovome slučaju da vi imate sve razloge da izbegnete sud. SPASOJE: Pa da, šta će mi sud?

Dokaz vam je, gospodine, što sam i ja bio tri meseca u ludnici. SPASOJE: Vi? ĐAKOVIĆ: Da, pred izbore narodnih poslanika našlo se da sam lud; posle završenih izbora našlo se da sam pametan.

) SPASOJE: Pa, dabome, najbolje je ne pominjati ga. AGNIJA (prilazi Spasoju poverljivo): Spasoje, ne Mogu, znaš, pred detetom da ti kažem, a napolju se neke čudne stvari šapuću. SPASOJE: Znaš li ti, boga ti, šta se o tebi šapuće?

Kakvo iznenađenje! SPASOJE: Baš dobro te si naišao; ja već nemam moći da te branim pred tvojom verenicom. LjUBOMIR (pošto je poljubio Vukicu u ruku i sa Spasojem se rukovao): Zar sam toliko kriv?

ĐURIĆ: Oh, to je teška optužba, i to u najgorem trenutku. Stvar „Ilirije” se ovoga časa nalazi pred sednicom ministarskog saveta; svaki trenutak, može nam doneti koncesiju, a koncesija predstavlja milione... milione!...

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- ponavljala je smešeći se, iako čitavo Karanovo tvrdi da se ona na izvestan raskid veridbe na pola sata pred venčanje nikada nije uspela da navikne.

Idiot! I to idiot koji nije stigao da vidi kako u tom gradu jedino gradski deluju crkva i zatvor pred kojim jedan milicionar stoji tek onako: ovdašnji lopovi isuviše su vešti da bi sebi dozvolili letovanje iza rešetaka.

Bio sam na drugom kraju skele, iako su se gaće na meni tresle. Pred jednom takvom žabom kao Rašida dovoljno je da se oklizneš i sutra to zna čitava škola.

bio on i nisam rekao ništa, a onda ga više nisam video, iako sam se čitavo jedno leto pentrao na drveće oko bolnice. Pred Novu godinu je umro. Vesna i ja posmatrali smo skriveni iza kapele kako grobar Milentije kopa raku, i psuje.

Jedan me je posebno zapalio. Bio je pisan zelenim mastilom, dosta prljavo, okruglim slovima koja su pred očima kotrljala kao klikeri.

Postoje tu razlike, na primer, da se ovo što se desilo večeras desilo pred mojom majkom, ona se ne bi pravila da ne primećuje.

- Pričekajte! - viknuo je Timotije i izašao i ne pogledavši me. Pred vratima ga je čekao automobil, iako je do fabrike konzervi jedva šugavih desetak minuta hoda.

To, naravno, ne igra u našem slučaju: kretanje po ulicama dozvoljeno nam je samo do osam, a pred bioskopima za kasnije predstave stražare po dva profana.

Malo je trebalo pa da se prekrstim pred njom. Rekoh joj kako sam siguran da će ona na neki način proslaviti Karanovo, ali ona se nasmeja odgovorivši da slava

Zar si ti to mogao da uradiš, Slobodane Galac? - zastajao sam pred samim sobom. Nisi li ti zaljubljen u Nedu? Hteo bi da jesi, ali nisi, Slobodane Galac!

Nisi li ti zaljubljen u Nedu? Hteo bi da jesi, ali nisi, Slobodane Galac! Da voliš nju, uvek bi se osećao kao svinja pred samim sobom, jer anđeli nisu za ovaj svet.

Ona dva milicionara pred bankom i Narodnim odborom bila su savršeno nepotrebna. U Karanovu nije moglo da se desi nešto čemu već sutradan ceo

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Šta je prema tome »Nürnberger Handlung« — ništa! Već izdaleka pred dućanom, o ćepenku i kapku, ili ispod njega, vide se stvari — espapi, metle, lopate, opanci, čarape, i šta još ne, da

Šteta što ne beše fotografije da se kod potomstva ovekoveči. I lepo je bilo videti gospodara Sofru pred dućanom kako izgleđuje mušterije, sve levo desno licem miče, kako primamljivim očima mušterije dovlači.

Nad ogledalom lik svetog Nikole, patrona gospodara Sofre, a pred njim ozgo visi na srebrnom lancu veliko srebrno kandilo. Dalje na desnoj strani na duvaru dve velike slike.

Gospodar Sofra misli se. — Ne branim. Sad posle podne i onako nema mušterija, a lađari tek pred noć dolaze. Milane!... Zovite Milana. Viče šegrta. Milan dođe.

E badava, ljudi smo, zaljubio sam se. Mučno čekam treći dan; kad evo baš treći dan pred veče pošlje gospođa Tatijana jednog svog rođaka k meni, i javi mi da dođem, da će me pre podne u deset sati dočekati.

Lenka usiljava se svakako, al’ su ih muški matori glasovi nadmašili, dok ne bude prinuđena pre svršetka umuknuti, i pred starcima kapitulirati, koji su, opet, zaboravili na Lenku, pa svaki po svom ćefu tera i glas menja.

Kako su to bili divni prelasci iz jednog glasa u drugi! A sirota Lenka, lepša nego njena pesma nije imala pred očima svež jutrošnji cvet, mladost, koji bi joj žice srca zategô. Tako je pevala, kao slavuj pri kraju leta.

Tada bi gospodar Sofra rekao: „Koji se mužu pred ženom potsmeva, taj nije kući prijatelj, tog ne treba više primati”. Sedne gospođa Soka.

Gospodar Sofra je čovek koji kad što preduzme, mora proderati, kud puklo da puklo. Ko bi ga video pred dućanom kako u „janklu” izviruje mušterije, ne bi rekao da je u njemu tako jaka duša.

Ko bi ga video pred dućanom kako u „janklu” izviruje mušterije, ne bi rekao da je u njemu tako jaka duša. Pred dućanom i u dućanu izgleda kao Grk, Cincar, kao domaćin gospodarski gostoljubiv, izvan kuće odvažan, preduzetan

Zatim stane na divan, pa iz sveg srca očita molitvu pred ikonom svetog Nikolaja, poljubi ikonu, i, kao neki teret sa srca mu otpao, sad je uveren da će se srećno vratiti.

nije tu bilo kod njih za svaku sitnariju kikotanja, „hi hi hi — ha ha ha”, već malo laganije, i svaki je pazio šta pred njima reći. Jednom reči, znale se držati.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

I šum što izazva, proteglivši vrat, ču, jer tolika još tišina bila je pred kućom. Kroz pukotinu čamovine, međutim, primeti tanku svetlost što je prodirala i osvesti se sasvim.

Pre dve nedelje, plačući, bila je došla za njim i na obalu Dunava da sa njim provede i poslednju noć, pred polazak. Ostavivši dve svoje ćerčice u selu, došla je bila da stanuje, poslednja dva dana, u jednom kućerku pokrivenom

Izbio je iz žbunja, u bare i teško blato, do sapi, pred vatre, sa kojih su skidali pečene jaganjce. Smestivši se u širokim čamcima, koji su bili prokisli, na slami i žutom,

Zato je trebao mlađi, sa detetom, da dođe, kolima, pred kućerak kod obora. Tu je bilo poslednje prenoćište ljudi, pre ukrcavanja u čamce, iz kojih više nije bilo izlaska do

Dok je ona nameštala, polumrtva, haljinu, da bi izišla pred svet sa mužem, on se, prekrstivši se tajno, otrže kroz vrata, čim ču pucanje biča, i nađe lice u lice s bratom.

Milujući ćerčicu, naredi da se vozi lagano, i kao neki ostareo medved, sav nakinđuren, poče u kolima pred detetom da skače i mumla i igra.

bratovljeve sluge, dugo je stajao tako i gledao za kolima što su se vraćala natrag, kroz gustu travuljinu, iz koje su pred konjima izletale ševe. Skinuvši klobuk, dade ga slugama i pojaha pred njima, tresući se opet kao bure. Sve je bio svršio.

Skinuvši klobuk, dade ga slugama i pojaha pred njima, tresući se opet kao bure. Sve je bio svršio. Čim je uzjahao, vrativši svoju ćerčicu, sav umor od poslednjih

Nesreća kao da je bila ostala iza njega, pred njim je bila samo ta daljina, zarasla gustom travuljinom, od koje se malaksava. Bio je miran.

su u Pečuj tako razbarušeni, neoprani, mokri, i pobesneli, da su se deca rasplakala, a žene koje behu istrčale, pred kuće, da ih vide, razbežale vrišteći, u komšiluk.

Udarali su kundacima u plotove, prebijali pse, dizali stabla drveća pred kućama i bacali ih, malo dalje, u avlije. Čitav jedan dželep volova, na koji su, iza jednog ćoška, naišli, naterali su,

Zasitivši se, poslednjih dana, pred polazak, u opštem plaču i kukanju, svojih žena, pri onom metežu i mukama do mile volje ih ljubeći i tukući, oni sad nisu

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

⁹ U Popovcu devojke uoči Đurđevdana naberu razne trave: zanoveti, zverice, ribice, povratiče itd. „Pred spavanje uzme devojka travu i govori: ’3anovjeti, ne zanovjetaj! Pilovjeti, ne pilovjetaj!

Nakonče je, piše Vuk, „muško dijete što se po običaju da djevojci na konju, kad je svatovi dovedu pred mladoženjinu kuću“.⁴⁵ Ovo muško dete staro je godinu-dve dana, a mladoj ga obično dodaje svekrva ili jetrva.

U srezu homoljskom pred polazak na venčanje daju mladoj da stavi u nedra hrastov žir, orahe i lešnike i da se tako venča, pa će rađati samo

Jedan od najboljih primera ove vrste postupaka jeste gašenje i ponovno paljenje ugljevlja (zabeleženo u Ibru). Pred venčanje nevesta izvadi iz ognja nekoliko „živih ugljenova“ (žeravica) i onda ih ugasi vodom.

kraju, mlada uzme tri piljka i metne ih pod desni pazuh, pa prilikom venčanja, dok ide s popom oko stola, triput se pred oltarom pokloni i u sebi kaže: „Kako ova tri piljka poroda imala, tako i ja!

² Običaji i obredi za lak porođaj vrše se još na svadbi. Kod nas, u kopaoničkim selima, mlada pred dolazak svatova, kada čuje prvi svatovski glas, brzo istrese vreću sa odelom i kaže: „Kako se ovo brzo istreslo, tako

²³ Negde, pak, smatraju da ona koja poružni nosi žensko dete, koje majci oduzima lepotu.²⁴ Kad ženu pred porođaj bole krsta, smatra se da će roditi muško, a kad je boli trbuh —žensko.

⁵² O ovome piše Sima Trojanović: „Kad se pred trudnom ženom iznenadno pojavi neka ljudska nakaza, kao kljast (u ruke), bogalj, osobito sunbulit (kako u Crnoj Gori zovu

Pri ulasku u kuću svaka povojničarka nazove boga i poželi sreću prinovi. Zatim pred novorođenčetom podigne svoje darove uvis, prema tavanu i kaže: „Da Bog da dâ bećar (ili devojka) ovoliki porastao!

Ono jelo koje porodilja prvo okusi, smatra se da će i dete, kada odraste, najradije jesti.⁴¹ Pred polazak svaka povojničarka valja da detetu metne više glave jednu paru govoreći: „Da kupiš brata!

Zato neki ljudi, kad samo prolaze pored kumove kuće, skidaju kapu u znak poštovanja.⁵⁸ Nekada se, pričaju stari ljudi, pred kumom padalo na kolena, ljubila zemlja, a kapa se skidala „kao pred ikonom“.

⁵⁸ Nekada se, pričaju stari ljudi, pred kumom padalo na kolena, ljubila zemlja, a kapa se skidala „kao pred ikonom“. Najsvečanija zakletva za mnoge je: „Nijesam kuma (kumstva) mi!

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

Kudeljnici sirotoj pred nasilnikom zakoni moji biće umesto štita. Ni robu pravednom, ni neznancu što kroz carstvo mi hita, niti ikom treba da

poći zabrinuti kao oni što idu u tuđinu gde ne znaju ni jezik, ni običaje, gde ne poznaju duše žive; za ljude koji pred smrću negoduju kao da ih ni dužne ni krive šalju na robiju koja večno traje.

Ja znam ko sam i po mržnji besomučnoj kojom me zlopakosni gone odvajkada, znam po tome koliko sam Ugru pred očima crn i po tome koliki trn u san Vizantiji moja moć zabada.

majke i sina, do svakodnevne stvari proste; za one koji ostaju strani rukama što ih drže u naručju, suncu pred kojim se sve razdani, sobnoj, kao košulja bliskoj, tami.

i onaj koji se sa robije vrati, bezruki i čovek s rukama obema, miropomazani i odlučen od vere, zvani i onaj što pred vratima čeka, za njih, za sebe, za svakoga čoveka tražim pomilovanje.

i mirisala, kao iznad jevanđelja, na pitanje šume uzimaju li se drage volje odgovorili, prvo čovek pa onda žena, kao pred sveštenikom što drugi čine, da će zajedno sav život proći, njegovo mesečinom obasjano vilinsko polje i njegove urvine.

žene koje nisu dale bogu božije ni caru carevo, koje nisu zanihale u kolevci dete, za neblagoslovene, za žene koje pred sobom nose transparente snova i mašte, u čijem krvotoku samo pesme šume, za one čija srca plode mirisi i žubori

ZA ČOBANKU KOJA SE PO OCU NE ZOVE Za dete kome se otac ne zna, čije ime majka ne izgovara, ni pred licem sina, ni sveštenika, ni licem cara, za otroka koji za ocem čezne i kada stasa do vojnika.

lepotu koja pod koritom spava u lancima nehaja i prezira, za njene u vrtu zametnute stope, za pastorku koju ne izvode pred kraljevskog prosca da je bira.

načičkane gnezdima grane, za krila kobaca, za neboparne podvige njine, za tetrebovo ludovanje, zaverenički drveća tajac pred čas kad će sunce da zađe, za mozak zmije kamenjarke, za osunčani trem guštera, za mleko gljiva, za divljih pčela šumska

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

posle bezbroj tomova sabranih dela slavnih mrtvaca, pišemo kao da je to prvi roman na svetu – najvažniji i jedini! Pred nama su dugi časovi osamljenosti, dani ćutnje, nepregledna prostranstva bele hartije i svet u magli; predeli koji

), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene. Odlazim da je tražim po Terazijama: možda sedi pred »Moskvom« i pije pivo, a možda je u kiosku sa novinama; kupujem dve i po kile novina — nema je ni tamo.

U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset

napustio sam bajke, pa čak i prvenstvo Jugoslavije u ubacivanju šibice u čašu, koje se održavalo pet godina uzastopce pred kafanom »Tri grozda«, gde sam imao neke šanse. Jedino što sam uspeo da sačuvam svojoj deci bila je vera u Deda-Mraza.

suši, pa se probijam laktovima kroz noćni talog što se sleže u ovoj otmenoj rupi, punoj izgnanika i pijanih ispovesti pred zoru, kad su svi pokreti umrtvljeni, olovno usporen i, a lica unezverena i bleda od nekih nepoznatih krivica, dima i

Ako se ne vide pred ulazom, traže se očima po dvorani. Kinoteka miriše na dečje kapute! Kada se mladi čovek i mlada žena otkriju u toj

mladu ženu da se malo prošeta dok on čeka za karte, pa bi ona pravila krug Kosovskom i vraćala se ponovo u red pred Kinotekom — videlo se da ne ume sama da šeta ulicama i da joj je lepše s njim, makar i u redu.

Stiglo vas je preko noći, prešlo preko prvih zlatnih mostova u vilici i bora na vranu. Saznali ste to onog jutra pred ogledalom kada ste utvrdili da vam je sve više vremena potrebno da povratite svoje lice od voska iz sna.

»Argentinu«, »Ekscelzior«, Ploče; obišao oko grada pokraj stare »Loze«, ispod »Tonija«, i zaustavio se na Pilama pred agencijom, a da nije osetio ništa sem nekog ponavljanja, zbog kojeg uopšte nije mogao da se seti koje je leto posredi:

Dva muškarca pogledaše noge mlade žene kao da ih prvi put vide. Stajali su pred crkvom i gledali njene gole noge, punih i oblih butina, čiji se mišići iznad kolena lako napeše, ostavljajući dve slatke

Mirisi tuđih jela. Spazih zatim čistača cipela pred bivšom Hipotekarnom bankom, koji je nekada tako neponovljivo umeo da izmami sjaj iz mojih starih cipela i povrati, bar

Kroz taj sumorni kraj isprepletanih uličica, koje započinju pred Imaretom, a završavaju se kod Baš-čaršije, plove mirisi trulog povrća, šerbeta i soka od smreke, memla i reski vonj

Matavulj, Simo - USKOK

Doduše, i mogao je, jer on sâm imađaše zemlje i stoke koliko polovina cijeloga mu brastva, dakle, koliko četiri kuće! Pred gradom knez uzjaha na svoga ostarjelog, ali još držećeg Putalja čuvenog po Katunskoj nahiji i po Primorju, koga stari

o kojima velika većina Crnogoraca, osobito njegovih vršnjaka, ni čuli nijesu, te u sijelima, u brastvu i svečanikom pred crkvom plemenici ne mogahu ga se siti naslušati.

Dim iz njegova čibuka povijaše se za njim kao kakva tanana bijela, koprenasta zastavica. Puščane cijevi pred njim blještahu na mahove.

Ti ljudi, koji se ne pokoravaju nikakvoj vlasti, povijahu glave često pred duhovnim oružjem najstarijeg svećenika! Njihove žene, sestre i kćeri, što pod bremenima ponizno iđahu za njihovim

Njih dvojica uđoše, dočekani lavežom dvaju krupnih tornih pasa, privezanih desno, gdje je bila dugačka, niska staja. Pred kutnjim vratima stojahu: kneževica Krstinja, snaha joj Joke Milunova s djetetom u naručju, Milica, pristav i njeki Šuto

Ne pomišljaš li da je čovjek ogladnio, verući se uz naše glavice! Milica, s djetetom u naručju, sjede pred oca i reče: — Zar baš ni jedne riječi nemade, tajko, do sada za tvoga dragića, a toliko si se radovao što ćeš mu dati

Knez drago, veoma iznenađen, usta i reče: — Šta je, braćo, za ime božje!? Što stojite gologlavi preda mnom, kao pred vladikom!? Kad je još to bilo!? A-nu, sjedite, pa zborite! — Nećemo no ovako — povrnu starac.

Kad mladići preuzeše pjevanje, starac uze podvikivati: i—i—i, pa oboje počeše igrati. On ukrsti desnu nogu pred lijevom i na jednoj odskoči dva puta, a drugom, presumićenom, ukočenom, dodirnu samo zemlju, sve po mjeri.

Oli, vjere ti, po crnogorski da poskočiš? — Hoću — reče on i stade pred ovitak, malko snebivajući se. Vidjev Milicu prema sebi, on se brzo pribra i započe igrati spretno, pravilno, ka’ ono

Vladika je prednjačio, i svi su se naši glavari dobro podnijeli, ali toga krvavog dana izniješe nogu pred drugima i mudrom upravom odvojiše: Savo Markov Petrović, guvernadur Vuko Stankov Radonjić i cetinjski serdar Điko

Janku se činilo da sanja. Osim sviju čuda, koje bješe doživio toga večera, njemu se učini da su se ti ljudi pred njegovim očima odjednom preobrazili.

Ne vidje više pred sobom proste, siromašne gorštake, nego ljude koji su imali dijela u tako velikim događajima, u kojima se odlučivaše

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Istorija čovečanstva je istorija ratova što ih vode odrasli. U Ilijadi se dete pojavljuje da bi kriknulo pred strašnim izgledom svoga oca, ratnika Hektora. Tzv.

Dakle, i kad potpuno odbacuje odgovornost pred detetom kao čitaocem, dečji pisac je, prirodom svoga dara, upućen na nj; on piše i za dete.

književnim: evo jednog vida poezije u kome svako nalazi ono što može ili hoće, evo pesme u kojoj je vrtoglavica pred beskrajnim i nedostižnim bitno ublažena, ako ne i izlečena.

Zaustavljena, skraćena, zadržana in statu nascendi, ona je nešto kao pesma-dete, pred čijom bezazlenošću ne umemo da ostanemo ravnodušni.

Samo iskusan čovek, ranjav, razočaran, pred čijom je svešću otvoren nesavladiv beskraj, može da oceni dragocenost dečje vizije sveta, i da joj se, kao melemu,

Svake večeri, pred spavanje, tata ispriča svom mezimcu po jednu kratku priču o zečjem repu. Sinčić, zadovoljan, uvek zaspi pre nego što

Svakome je poznato da se najmlađima dečja knjiga natura. Tako, pred našim očima, izrasta čitava jedna građevina primenjene književnosti, koja ima povlašćeni položaj i kod publike, i kod

Kao da se te reči rastvaraju u nama, postajući nešto slično praiskustvu, pred-osećanju. I u zrelim godinama nam se, same od sebe, vraćaju neke strofe koje smo u ranom detinjstvu naučili; one su

Glas elementarne radosti pred neporecivom lepotom sveta, pred godišnjim dobima koja dolaze odlaze, zbog smešnih i neobičnih zbivanja u žibotinjskom

Glas elementarne radosti pred neporecivom lepotom sveta, pred godišnjim dobima koja dolaze odlaze, zbog smešnih i neobičnih zbivanja u žibotinjskom svetu, zbog tajni kojima se nikad

Gde se diže piramida pokrivena čokoladom I mirisne berbernice Koja baš na uglu čeka da naiđe čovek s bradom, A pred čijom firmom mrda Kao sunce tanjir žut, Ulica je ova kriva jer je sama, kao reka Koja svojim tokom vrda, Napravila

za tlo i svi se oni kroz život kreću kao mesečari, kosmički beskućnici koji postojanje osećaju kao san, i trude se, pred sobom i pred decom, da taj san nadograde i obogate.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

NAĐ: Dakle, ja se preporučujem, ŽUTILOV: Ala solgaja! NAĐ (odlazi). GAVRILOVIĆ: Ali tako grditi svoj narod pred stranim čovekom!... ŠERBULIĆ: Pak šta, mi opet više ljubimo narod nego vi.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

LAZAREVIĆ 384 POZORIŠNI I UMETNIČKI KRITIČARI 385 ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIŽEVNOSTI PREDGOVOR U septembru 1912, pred rat, izišlo je iz štampe školsko izdanje Istorije nove srpske književnosti.

II) Prelazno doba OD RACIONALIZMA KA ROMANTIZMU, doba koje ide od 1810. do pred 1848, i zahvata gotovo celu prvu polovinu XIX veka.

III) ROMANTIZAM, koji ima korena još u prvim desetinama XIX veka, ali se kao načelo javlja pred 1848. i traje otprilike do 1870.

«2 Ta vremena »teška i usilna« nisu prestajala. Stanje srpskog naroda bilo je relativno snošljivo pred ratove i za vreme ratova.

Njegova književna delatnost bila je takva da ga je Vuk Karadžić u izvesnom pogledu isticao pred Dositejem Obradovićem i da je slavist Dobrovski pisao da »nova srpska književnost počinje od Zaharije Orfelina«. ŽIVOT.

Na nekoliko dana pred smrt pisao je on: »...ako je što dostojno bilo u mojim načertanijam, sve to pripisati valja onim ščastljivim

Uticaj jozefinizma na srpske duhove i prosvećeni svet bio je veliki. Sve do pred kraj XVIII veka Srbi stoje pod uticajem ruske kulture, upravo pod uticajem ruske pravoslavne crkve.

čovek, sa utvrđenim glasom najučenijega Srbina, on je postavio sebi za devizu: »Starim učeći se«, i na dvadeset dana pred samu smrt pisao je: »Dnevi se i godine potkraćuju, telo iznemože, a duša bi jošte nešto hotela.

Obradović je znao svoju spremu i sposobnosti i zato se zadovoljio jednim osrednjim eklektizmom, imajući neprestano pred očima stvarne prilike i praktične potrebe srpskoga naroda.

Kada govori o narodu, on nema pred očima apstrakciju, no žive ljude, narod, puk, koji čine broj, temelj i snagu nacije.

godine. Postavši advokat 1783,35 kao jedini Srbin advokat zastupao je srpske narodne stvari pred velikim sudovima. Vrlo uvažavan i kao pravnik i kao pisac i kao čovek, umro je u Pešti 14. jula 1809.

i časopisa, društava i ustanova, i sve više se obeležavaju kao samostalna kulturna i nacionalna individualnost. Pred 1848. Srbi su jedna od nacionalno najsvesnijih i najnaprednijih narodnosti u Austriji.

Milićević, Vuk - Bespuće

Gavre Đaković se silom osmjehnu i mahnu rukom. On se spusti na sjedište i bi mu nešto teško kad mu iziđe pred oči gomila njegovih zemljaka. Voz se međutim uzdrma i krenu.

sve umaraše, i vožnja, i misli, i natpisi, i onaj nepomični čovječuljak s mišjim očima i ogromnim zavežljajem više glave. Pred osvit, on osjeti još veći umor, očni kapci bijahu mu teški i zapaljeni, duvan mu nije prijao, usta mu bijahu gorka, i

Zaustavljao se po osamljenim brdskim krčmama pred kojima zakrčivala cestu visoko natovarena kola sa robom, sanducima i buradima; sijeno i trava prostrta ispred konja

Kasnije ga uhvati san. Kad stadoše konji pred kućom, trgao se i našao noć oko sebe, sa mjesecom koji se pomalja; još mu tabao u glavi kas konja i zveckala sjeckajući

njemu, i pričao je veselo, s mnogo vjetrenjaste, lakomislene nemarnosti, o svemu, o lumpovanju, balovima i ženama; iznio pred njegove oči jedan život koji je za Gavru Đakovića bio sasvim tuđ i besmislen: sa svojim sjajnim salama, punim

mahnitom ženom , vezan dugovima , uznemiravan vjerovnicima koji su prijetili da će iznijeti cijelu stvar na javnost i pred sud; užasavajući se od sramote i poniženja, boreći se sa pitanjem časti, misleći sa užasom na zatvor i poslije toga na

Okupani u znoju, konji upadaju duboko u snijeg i mučno se izvlače iz njega. On gledaše pred sobom kočijaša, svega zamotanog u biljce, sa rupcem preko ušiju, sa bijelim vunenim rukavicama kao čarape, kako preko

klimahu oborenim glavama; njega je prestravila ova nesvjesna, mirna, tiha bijeda koja se osjećala u ovoj kući, bi jeda pred kojom su svi sagibali vratove, poslušno i pokorno, bez pomisli da imaju pravo da se bune.

A ujutro kad je kretao, pri praštanju sa seljakom pred vratima , on mu gurnu u šaku nešto novca, dok se seljak snebivao da ga primi.

I kad već pođoše saonice, on još vidje njega gdje stoji pred kućom, držeći novac u pruženoj ruci, boreći se i birajući između sirotinje i ponosa. Sirotinja je bila jača.

Sirotinja je bila jača. Mati ga nije čula, kad, pred podne, stadoše njegova kola pred kućom. Samo što se pomoli jedna uplakana baba, neka njegova rođaka, povezana crnim

Sirotinja je bila jača. Mati ga nije čula, kad, pred podne, stadoše njegova kola pred kućom. Samo što se pomoli jedna uplakana baba, neka njegova rođaka, povezana crnim rupcem, i pozdravi ga.

Sremac, Stevan - PROZA

Postao je filozof, i nije više gledao samo na one pred sobom, nego i na one za sobom, i to ga je utešilo. Tako on sad, bez oduševljenja i bez poleta, otaljava svoj posao u

« veli Jova, a to im je već nekoliko puta pričao. Pričanje je često prekidao, naročito kad je pred kafanom sedeo, uzvicima: »Pošto, rođače, drva?«, ili: »Pošto, snašo, pilići?«, ili: »Pošto ti vrapci?« — »Kakvi vrapci?

A posle, pogodan mu je bio još valjda i stoga što ga je mogao do mile volje tovariti pred društvom. Jer Jova je bio šaljivčina, voleo je da zadeva; pa kad se zadeva sa Srbinom, onda biva svakojako, i ovako i

A Jova se polako na prstima vrati od vrata, pa stane iza Kristijana, koji ga ne vidi, pa se tek odjedared previ pred njim. — A ko blatila moja kafa, a, Švabo? — pita ga Jova. — Ja platila, — veli Švaba. — A ko pila kafa? — pita Jova.

Sve je to njima ostavljeno, a domaćinova je dužnost bila da nabavi pečenicu i da je uredi. Već na tri četiri dana pred Božić viđaš domaćine kako nose prasad kućama; sretaju se, pozdravljaju i ponosito nosi svaki u ruci svoje slatko breme.

I kupio je. Kupio je doista na četiri dana pred Božić. A to je ovako bilo. Iziđe Jova toga dana na pijacu i stade pred jednoga seljaka. — Oklen si, poreska glavo?

I kupio je. Kupio je doista na četiri dana pred Božić. A to je ovako bilo. Iziđe Jova toga dana na pijacu i stade pred jednoga seljaka. — Oklen si, poreska glavo? — zapitaće Jova. — Je l’ ja? — pita seljak i meri ga. — Ti, da!

Ponosito je nosio Jova prase kući i zastao navlaš pred Aleksinom bakalnicom, za inat Aleksi bakalinu (s kojim je bio u svađi zbog nekog duga na kredu), pa zavrnu malo

Domaćica se uvek umela ponašati onako kako časnoj ženi priliči; pred mužem se uvek držala u pristojnoj daljini od svakoga, pa čak i od takvog poznanika kakav beše gospodin Pavle.

Jova je bio, doista, uvek lojalan i poslušan građanin, i sam ne bi prekršio pred Božić izdatu naredbu da se ne sme pucati.

pištolj s čiviluka i ogrnu ženinu bundu (Jovan je uvek voleo da se raskomoti onako u prsluku kad ruča), i iziće napolje pred kuću. Levom rukom napravi pola »ferta«, a desnu s pištoljem diže uvis i ispali.

« I sve to potrpaše pred priku u tanjir; natrpaše toliko da se prika jedva video iza nagomilane zaire. — I šefova je pečenica dobra, ama nije

Radičević, Branko - PESME

Al' kaki se pra to diže, Kaki konjik pred dvor stiže? S konja sjaa — škripe vrata — Pomoz' Bože, eto zlata! (1843, 25. dek.

(1844, 16. okt.) RANE I Majka prede tanku žicu, A sinčić pred njome Sedi mali, drži ticu Pa se igra njome. „Gledaj krilo, majko mila, Gle šareni rep! Kako ga je raširila!

“ Četa bliže, pa sve bliže, Već do beli dvora stiže — „Bože mili, Bože blagi, Ta ovo je bogme dragi!“ Pa polete pred miloga, A on klonu s konja svoga — Ao jada iznenada!

“ Zemlja tutnji, zveketa oruže: „Crn mu obraz ko pred Turkom struže!“ Šare s' ore, gorice se puše, Da se bolje turske glave suše.

De je tebe ona Srbadija Pred kojome drkta Turadija, De ognjani onizi sinovi, De su tvoji sivi sokolovi? Ovi ovde noga uštapljeni, A po vratu teško

može ništa da ulovi, Pa kâ juče, diže s' olujina, Pljusak pljušti, ječi grmljavina, A on luta gorom kroz planinu, Te pred jednu stigao pećinu.

Za jednoga boja žestokoga Beše muke dosta za svakoga, Svak činjaše koliko mogaše, I pred sobom Turke razgonjaše. Ja od čete bejah ponajprvi, A vas crven od turačke krvi, Kad gle na me jedne junačine Kao

—“ tu mu konjic rže, On iz misli preteških se trže, Te pogleda nebu ka istoku, Gleda bolje, ne veruje oku: Crvēn pred njim, kâ da nebo gori: „Šta je ono — zar već zora zori?“ Još oslušnu — da li štogod čuje?

Otkud — kako — jedva ko zapita, Svako skoči, pred Turke pohita, Sretosmo se, pa se pokrvismo, Izgibosmo, ljuto s' izranismo, Bez rane nas ne osta jednoga, Svaki

Te proklinje koja ga rodila, I za take muke odojila, E kroz pakâ do neba ulega, Nebo pred njim, a ne mož' u njega. Oh kada bi vreme vrnut mogâ Do onoga časa zlosretnoga Kad je prvom divnu ugledao, Čini mu

mož' biti veće: „Vala eto“ — kâ bez duše poče, Poče jadno, ma reči ne doče, Jedno zrno udri ga u glavu, Ture pade pred Rada u travu: „Dakle tako, dakle još zamalo, Možda odmah pa me je nestalo — Ali ona preživeti može, Pa da drugi —

Jedno jutro pred zoru rumenu Nađoše je hladnu i studenu, Na grob vojnov telo naklonila, Oko krsta ruke obavila, Prošâ život, prošâ

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

S TAVANA 77 POSLjEDNjI KALAJDžIJA 80 SUĐENjE 86 DOBRI MOMAK VASILIJE 89 STORUKI SELjAČAK 93 BRAĆA 98 BOMBAŠI PRED MUZEJOM 101 PLAVI LONČIĆI 105 RELEJNA STANICA 109 MILOŠ LISAC 113 ORASI 118 KOLIKO JE SATI 121 NE TRAŽI

Ko su ti tamni dželati u ljudskom liku? Jesu li slični onima koji su tebe odveli? Ili braća onih pred kojima je otišao Goran? Zar to nisu tamne Kikićeve ubice?

Ni slutio nisam kakva će se bura oko toga podići. Šta! Pred čitavim razredom njegovog unuka, miljenca, tegliti za uši, a uvaženu starinu posprdno nazvati mudrim, bolje rečeno,

hm! E, to ne može tek tako proći. Sjutradan, pušući poput guska, djed je doperjao sa mnom u školsko dvorište i pred svom dečurlijom razgalamio se na učiteljicu: — A je li ti, šiškavico, ovakva i onakva, ti mi bolje od mene znaš kakav

— Ma kako ti to zazireš od sata kao da je pred tobom živ stvor, a? — Pa da šta je nego živ — mirno kaže djed. — Sat živ?! — zabezekne se Sava.

Djed obrisa oba dlana o čakšire i primi sat pobožno kao naforu pred oltarom. — U redu, pobro, biće paženo ko oči u glavi.

Njemu koji pod bogom ništa nije znao načiniti svaka je majstorija izgledala kao nedokučiva premudrost pred kojom bi naprečac zanijemio. Zamisli, uzmeš tri-četiri komada drveta, staru vreću, slamu i cap, cap!

mnogo kasnije, kad se samardžija odavna rasplinuo u sjaj i tišinu babljeg ljeta, ja se iznenada nečeg prisjetih i bubnuh pred svojim djedom: — Đede, jesam li ja nalik na konja?

Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja. Stega popušta tek onda kad se pred našom kućom pojavi stari samardžija Petrak, neumorna skitnica.

Čučim tako na vrbi i zurim u nijem svjetlucav riblji roj, a onda se pred mojim zasjenjenim očima odjednom razgrana gusta krošnja pitomog kestena s raskokanim prezrelim čaurama: ih, u kestenar,

sad zajednički savlađujemo posljednju kratku uzbrdicu, a kad stignemo do samog vrha, mjesec iznenada odskače iza drveta pred nama i ukaže se blistav, smanjen i nevino miran iznad susjedne brdske kose. — Aha, uteče li, je li!

— Pametna đedova glava! Stojim tako u obasjanoj noći, pred hladnjikavim nezemaljskim vidikom kakvi se javljaju samo u snu, pomalo je i strašno i tužno ...

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

DEO 3 I SLIKA VOJNA BOLNICA U PLANINI 4 II SLIKA HASANAGINA KUĆA 25 III SLIKA LOGOR PRED HASANAGINOM KUĆOM 42 IV SLIKA KUĆA BEGA PINTOROVIĆA 61 DRUGI DEO 76 I SLIKA KUĆA BEGA PINTOROVIĆA 77 II SLIKA

BAŠTA. 107 IV SLIKA PRED HASANAGINOM KUĆOM 117 HASANAGINICA LICA HASANAGA HASANAGINICA MAJKA HASANAGINA BEG PINTOROVIĆ, brat

Može i da mi pokisne barut! Što da ne može? Kiša je prirodna pojava! Mogu, naprosto, da nazebem pred bitku! Aaa, imam i ja nešto sitnine za kusur!

Da Hasanaginica i dođe, pretpostavimo, da s tobom popriča i pred celom vojskom, da sve bude čedno, kako i treba, opet bi o njoj pevali besramne pesme!

Druge su mogle da prekorače i jaruge, i stid, i običaj! I takvu ti ljubav — možeš je džukcu o rep! — koja ustukne pred običajem i zakonom! JUSUF: To ti govoriš ovde u šumi, a ona sedi dole u kasabi. Pitaću te kad siđeš.

HASANAGA: Bila i na to misliti. JUSUF: Ko i ti sad? Bogami, ago, ovo je veliki greh! Kako misliš sa ovim pred Alaha? AHMED: I konj bi ti reko, da si ga pitao: previše je aga do Alaha!

I to vrlo energično! Evo pogledaj, ovo je ilmi-haber od Hasanage, napisan pred svedocima; dokaz da nisi oterana, da nema tvoga braka sa Hasanagom, da je poništen, da moš da s udaješ.

Nije mene moj pokojni otac nekom vepru za večeru spremo! Diži se odatle, pa d idemo! (Zatamnjenje) III SLIKA LOGOR PRED HASANAGINOM KUĆOM (Na sceni se vide kuća i prostor ispred nje, na kome je smešten logor Hasanaginih vojnika.

Lako je agi gore na minderluku; gori mangal, iza krstā naslago jastuke, a pred minderlukom žubori nargila! I to posle obilne večere! MUSA: Jadno mu je njegovo dobro.

SULjO: Tako bih i ja voleo da očajavam! Što mene tako neko ne unesreći! Nego ti, Suljo, sedi na panj, pred vatru, spreda goriš, s leđa ti ladno, kesa prazna, trbuh prazan, i, što je najgore, krevet prazan!

Beg sebi traži zeta koji će, prvo, tebi da bude na utuk, i, drugo, koji će ga pred sandžakbegom podupreti. Možda čak i pred vezirom!

Možda čak i pred vezirom! Ne boj se, on Hasanaginici neće birati muža po lepoti, ili po ne znam čemu, nego po tome od kakve će mu

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Čoveku, kad je vidi, nehotice zadrhti duša, grud omekša i čisto oseti neki tih, blag miris što ga zadahne pred njenom pojavom. Ma da beše tek u šesnajestoj godini, ipak se javljahu prosioci. Popa ih izbiraše.

Popadija je zagrlila pa je ljubi u njene sveže obraščiće, u vrela, vlažna ustašca. Dimitrija uđe i stade pred Todom. — Šta ćeš, Dimitrijo? — upita ga ona kroz plač.

Pa gotovo bežeći, natraške iziđe iz sobe i zavuče se pod ambar u baštu. Zavuče se i poklopi ničke k’o neka klada. Pred očima, u glavi, snazi, kao da beše nešto tamno, teško i glomazno.

Odjednom ču kako kola stadoše pred kapijom, pa onda kako svi iziđoše, pa popin drhtav blagoslov, jecanje Todino, plakanje i ugušeno ridanje ostalih... i...

Nikad nju nije mogao ko da vidi, da ona radi kakve teške poslove. Sem pletiva i šivenja ništa drugo pred ostalima nije uzimala da radi. I svi su se čudili kako mi izlazimo na kraj.

Jure oni i grabe ko će što pre i lepše i bolje mesto zauzeti pred portom groblja. Ja ostajem kod kuće, čekam tebe da dođeš te da zajedno ručamo, kao što smo se i dogovorili.

Ako li ne? — neću ni ja! Evo, čekaj! — Pa brzo, hitro, uzimajući tako ozbiljno ulogu domaćice, donosiš ti pred mene veliku tepsiju.

I onda, kada ja prelazim preko potoka, idem kroz vašu baštu, dolazim pred kuću gde vi, usred dvorišta, na prostoj asuri, ti i majka spavate.

Ti si pognute glave išla, sela, uzela zalogaj, ali tako nevešto kao da prvi put jedeš. Majka te nutkaše, metaše pred tebe jelo. Ti si jednako, onako pognuta, valjala taj zalogaj u ustima. Uzalud si probala da ga progutaš, ali nisi mogla.

On gurnu silno vrata i uđe. Ti se odjednom diže, istrže od matere i izlete u kujnu pred njega, da ga zaustaviš. — Ne, Nikolo! Sladak, mili Nikolo, ne ulazi!

Sve što beše kod tebe: u bašti malo drveće; sa ulice oronuo zid i pokriven tuluzinom i prućem mesto crepova; na motci, pred kućom, obešena ponjava; uz zid prislonjeno nekoliko drveta; mali prozori izlepljeni hartijom — sve to izgledaše tako

— Sedi! — rekao mu mrko i pokazao mesto DO sebe na minderluku. Stojan, kao uvek, samo stao pred njim. — Neka — odgovori mu — Mogu i da stojim. — Sedi do mene, sedi ko što priliči mužu, domaćinu!

Kostić, Laza - PESME

A kraj nje će da idu sve sitna siročad, skorašnjih poljubaca ljubavni porod mlad. Pred nosili' će ići po redu popovi, u odeždama crnim sa sveti krstovi.

Ti popovi su stari, sve večni bolovi, sve uzdisaji crni, ti crni popovi. Pred popovi' će biti đačića koji red, da poju „svjati Bože!” da bude pogreb svet.

Još i sad kô da čujem to sveto „vječnaja”. a kao da ću ga slušat životu do kraja. I sinoć baš ga čujem, već dockan pred zoru, a neko kô da kucnu na tamnom prozoru.

Al' britanski je Šekspir bio bard, pred njime britkij lebdi halebard. Pred kime kleči Britanija sva, za kime listom zapad likuje, šta mari taj, šta taj

Al' britanski je Šekspir bio bard, pred njime britkij lebdi halebard. Pred kime kleči Britanija sva, za kime listom zapad likuje, šta mari taj, šta taj raspituje za jedno pleme više ili dva?

Prevrnem list, prevrnem i drugi, pred očima mi glave prolaze kô lubanje koštane mrtvačke; sad evo već „otkroveniju” red.

U skupštini kad se graja digne na glas mudre reči, mora da se um pritaja kad se ludost pred njim peči, u žestini okršaja vetrenjača mnoga zveči, kad je glavi drugo mesto a trbuh se za sve brine: sećam te se vrlo

guša; i beli ždrale kô da uhom striže, iz nozdrva mu modar plamen liže, žestokim plamom kandilo pali što su ga oci pred ikonu dali, kandilo sveto plamenom pali, da boga moli, da boga hvali!

stopom njenom snezi se tope, jer nad je taj greje od glave do stope, od glave do stope drkćući od nada, stala je pred crna manastirska vrata, na crna vrata belom kuca rukom, iz bela grla, tankim zove gukom: „Hodite oci, oj, oče, hodi!

Al' osim zdravlja tvoga i sreće, još ima nešto dužnost da ti reče: bula jedna mlada pred vratih čeka, utočišta moli i konaka meka, dozvoli oče, oče dopusti, hrišćanska milost da je u dvor pusti: bula je,

su vrata zimnoga dana, i sklopljena stoje vrata samostana, i samostan istog mal' da se ne boji, jer sin jedan mraka i pred njime stoji; turski jedan telal stoji pred vrati, balčakom vrata hoće da smlati: „Otvori, more, đaur-derviše!

vrata samostana, i samostan istog mal' da se ne boji, jer sin jedan mraka i pred njime stoji; turski jedan telal stoji pred vrati, balčakom vrata hoće da smlati: „Otvori, more, đaur-derviše!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

U LUKU 246 BONIK I BOLEST 247 UTOPIO SE POP ŠTO NIJE RUKU DAO 248 KUDROV I KUSOV 249 ĐAVOLU SVIJEĆU PALIO 250 VARKA PRED MARKA 251 KLINČORBA 252 NIJESAM BAŠ IZ SARAJEVA 253 GLAVOM O KAMEN DA MU SE OSVETI 254 GRADILI VODENICU, A VODE

predstave sadržane u podtekstu i to one koje često uslovljavaju razumevanje suštine, a koje je nemogućno bilo izazvati pred stranog čitaoca jednim doslovnim prevodom.

Zastanimo pred činjenicom kako on rešava prostor i vreme u svojoj radnji. Čitave planine i carstva, pa i čitave decenije, narodni

Kad oni iziđu pred cara, car zapita najmlađeg carevića: — Jesi li ti sve to čudo u ovome gradu počinio, divove isjekao i šćer moju od

krajeve svoje sastavili pa onamo čoeku oko vrata obavili, i tako je tvrdo okovat bio da se nije mogao nikako micati. Pred njim je bila jedna česma, na zlatnom čunku izvirala, i tako saljeva se pred njim u jedno korito zlatno.

Pred njim je bila jedna česma, na zlatnom čunku izvirala, i tako saljeva se pred njim u jedno korito zlatno. Blizu njega stoji jedna maštrava ukrašena dragijem kamenjem.

Kad car čuje, on poviče: — Dajte ga. Kad šuraka sestra dovede pred cara, car skoči, ruke šire, u lica se ljube: — Dobro došao, šurače! — Bolje tebe našao, zete. — Gdje si? — Evo me.

Moja je snaga u onom drvetu pred kućom. Onda baba opet pritisne grliti i ljubiti drvo, a aždaja opet u smeh pa joj reče: — Prođi se, luda ženo, nije

Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred veče, on se lepo umije i opravi, sokola metne na rame a hrte uza se a gajde pod pazuho pa krene ovce n pođe u grad

Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred noć, carev sin krene ovce kao i pre, pa kući svirajući u gajde.

Ljudi otišavši kažu carevome sinu da ga zove njihov car, i on odmah otide. Pošto iziđe pred cara zapita ga car ko je, otkuda je i kuda ide.

Kako on dođe pod grad i galija stane u kraj, car onoga grada pošlje i po njega ljude, da ga zovu preda nj. Pošto iziđe pred cara, i pošto car i njega zapita ko je i otkuda je i kuda ide, i on nepokorno odgovori kao i njegov brat, da je on carev

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Ako se lepim ne odobrovolji, trpiću, da što znam, kad mi je tako bog dao. JEVREM: Nipošto, nipošto; ko neprestano pred neprijateljem beži, pokazuje svoju slabost, i on ide, da ga većma gnječi; ali kako staneš kuražno, i okreneš mu

SOFIJA: To zaista nisam; ali, kao gazdarica od kuće, treba da se za kuću i brinem. Ajde, Leposava. MAKSIM (stane pred njom): Kuda ćeš? SOFIJA: Da kupim devojki aljinu. MAKSIM: To neće biti danas!

MAKSIM: Ej, pusti jezik, đon bi njime mogla uglačati. SOFIJA: E, dosta, dosta, nemoj bar pred stranim čovekom. MAKSIM: Je li, lukava lisico, sve tražiš tragove da zabašuriš.

SOFIJA: Ostavite, braca Jevreme, vidim, da tu ne pomaže ništa. SVETOZAR: I vi ne cenite priznanje vašega supruga pred svetom, da ste dobra žena? SOFIJA: On je moj muž, i ja sam dužna trpiti što god on o meni rekne, bilo dobro, bilo zlo.

U kraju stoji fortepijano; a u pročelju kanape, više njega veliko ogledalo a pred njim astal i naokolo stolice.) 1. VUČKO (stupi) VUČKO: Ja!

STANIJA: Da skineš, kjerko. Sramota je to; može ko stran doći. LjUBA: To se za strane i meće. STANIJA: Pred stranima je, prosti me, sramota n bezobrazno govoriti, nekmoli raditi. Vidiš i tvoje aljine ne valjaju ništa.

(MILAN odlazi.) STANIJA: Boga ti, Ljubo, što je tebi? LjUBA: Šta, majka? STANIJA: Što skačeš po sobi pred tuđim čovekom? LjUBA: Pa to je igra. STANIJA: Kakva igra? Napala si pred tuđim čovekom pa trčiš, kanda si poludela.

STANIJA: Što skačeš po sobi pred tuđim čovekom? LjUBA: Pa to je igra. STANIJA: Kakva igra? Napala si pred tuđim čovekom pa trčiš, kanda si poludela. Što će reći čovek? To je, moja kjerko, bezobrazno. Ne valja ti posao ništa.

LjUBA: Ama nemoj to, majka, eno kanape, pa sedi ljucki. STANIJA: Hu! LjUBA: Sramota je vući jastuk iz kreveta pred stranim. STANIJA: To je sramota, a drugo nije? (Sedne i stenje.) LjUBA: Šta ti je, majka? STANIJA: A, kuku!

Ama to se stide činiti u kući pred majkom, pred starijima, a ovi rade to pred tolikim ljudma. Koji su veće budale, ili oni što vam plaćaju za svoju bruku,

Ama to se stide činiti u kući pred majkom, pred starijima, a ovi rade to pred tolikim ljudma. Koji su veće budale, ili oni što vam plaćaju za svoju bruku, ili vi, što

Ama to se stide činiti u kući pred majkom, pred starijima, a ovi rade to pred tolikim ljudma. Koji su veće budale, ili oni što vam plaćaju za svoju bruku, ili vi, što idete te gledate?

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Pu! Kako smrdi! SRETA: Ti ne znaš gdi si? Deder, jesi li naviksovala čizme? SULTANA: Viksovali te pred varoškom kućom, psino jedan, ne vidiš ti tko sam ja? SRETA: More ženo, a vidiš li ti tko sam ja?

SRETA: Već to je mlogo. (Izvadi kaši.) Gospodine, vi ćete mi dopustiti da je pred vami malo prokaišam. SULTANA (trči kod Trifića): Jao, ne daj me, ne daj me, Trifiću.

STEVAN: Sirota, bila je sinoć kod milostive gospođe, pak valjda je malo više povukla. Tek ja je nađem pred štalom gdi spava, pak je odvučem kući da je ne psuješ. Ali, vidiš, ona ti se jako ufitiljila.

SULTANA: Jao, teško si ga meni, niko ne mari više za mnom. SRETA (pokazuje kaiš): Pelo, ajde kući! SULTANA (klekne pred Trifića): Ako Boga veruješ, oprosti mi, neću više biti kao što sam dosad bila, ja ću te uvek ljubiti i počitovati.

neki pri komandiranju vojske, opazivši iznenada svoga bivšeg učitelja, koji je strogo s njime postupao, klobuk s glave pred njim skino. Ovo neka se i sa mnom zbude!

Lalić, Ivan V. - PISMO

ko paslika spasa — Leptire sive šalješ, da mi kruže Okolo lampe u krhkoj orbiti, Po slojevima nevidljive ruže, A kad pred zoru usnem, tada i ti Utrneš, ko na okret prekidača U ruci što je odsutna, al jača. (20.

rope na četvrtom spratu: Tamo su hleb i vino, postelja i svetiljka, Sve sama oruđa nedovršenog nečeg Što pravda nas pred svetom u ovom ubrzanju, Kad uvećani detalj svedoči nam o slici Čiju celinu možeš da naslutiš u trenu — Ako postoji ta

Stojte, galije carske! Slabo vas nešto vidim U omaglici dana. Pred nevidljivim hramom otvara se i bridi Nezaceljena rana.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

još neuhvaćena, još ničija, dok na svakom ćošku postavljaju zamke ocvali lepotani sa bludnim mislima u glavi, mangaši pred bifeima, laponci po parkovima, manijaci u podzemnim prolazima, genteri u robnim kućama, lezbosi pred pozorištem,

u glavi, mangaši pred bifeima, laponci po parkovima, manijaci u podzemnim prolazima, genteri u robnim kućama, lezbosi pred pozorištem, peškiri u dragstoru, siledžije na zadnjoj platformi trolejbusa — sve je protiv tebe, mala moja, svi bi da te

Medved ruski klasnici sa bradama i lukavo zaobiđeno začeće i kako se oplođava tučak i materica i semenovodni kanali pred kojim se mlada profesorka zbunila i zacrvenela, pa zamucala, a tebi posle te lekcije bilo nešto čudno smešno, pa si se

Mogu vam reći da to i nije tako neprijatno, premda se malčice ukopavam sama pred sobom! Mislim, šta će mi sve to? Hoću da kažem: više volim da sedim u nekoj kuhinji gde me niko ne vidi.

Ne smete da ga cokite u podne na Terazijama pred celim svetom, ne smete da se držite za ruke, neće da trči Knez Mihajlovom i da se grudva kada padne prvi sneg, a iz

Onda uzimam ogledalce, pred kojim se često brijao moj matori, i počnem da se posmatram: — Kretenu jedan kažem sama sebi — danas ti je rođendan ...

Oni upravo dele svet. Lepo se vidi kako stari svet leži pred njima na stolu, kao lubenica u kojoj tri starca povremeno gase svoje cigare, ili otresaju pepeo po kontinentima.

Okrene se oko sebe i ima šta da vidi: pred njegovom kućom leže dva mrtva vuka, koji, su se u međuvremenu dokusurili dokazujući svoje pravo na njegovo originalno

Obično ih isfolira na brzaka neki došljak koji posle lepo sedi pred kafanama i posmatra druge Beograđanke, dok one, nesrećnice, pune zelene paprike mlevenim mesom, a potresnim istinama

Ali, vratimo se na početak! Kako se mi uopšte rađamo: otkud mi ovde? Sem u retkim slučajevima, kada bebu pred vratima klinike dočekuje buljuk foto-reportera i vojna muzika, a televizija vrši direktan prenos porođaja, obično

“ Te: „Bogati, kako je to imati ćerku? Sigurno ti već pred vratima čuči tuce švalera, a?“ Sistem da se izvrneš u nesvest! Moj matori ćuti i puši.

Šteta što to ne možemo odmah da vidimo, jer još nismo u stanju da uđanišemo ni svoj rođeni prst pred nosom. Posle dotrčava presrećna maman, kojoj su najzad svukli onu ludačku košulju, pa sve troje odlazimo prema

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

- Mala soba, buvara. U buvari bỳvčići. Zukte muve zlatnjače. Pred činiju s ugljenom čučne baba gluvara, tepalicu proslovi: Kjeketuše, krastače, u žajicu bježite.

Lepa starost: žiži vera s lutalice kaluđera. (Žubori li kraj Dunaja rodno bilje rodnog kraja?) Pred Vrč drven Arseniju prostre svetlost Metohiju. Ono Polje opet plamti: epitrahilj, božur zlatni.

BREG Rudi vreme: iz podneva dojka sunča smilje Devojačkim bregom, a Reč sušta, večna nepropojka, koleba se pred Božjim pogledom, čije zrenje blagog vetra plovka uljuljkuje nad lirskim neredom.

Iz očiju sjaj odiđe, Ljuboviđo Ljuboviđe. Krsteći se ruzmarinom, pred prosjalim rumenilom, tek tragove skrijem krinom i uzmahnem crven-krilom: uz krilate krajolike leti Mesec u karuci

bògotvorni i dejstvom Duha tamnu mrežu para, prazninu puni - imenice stvara da iz njih grune jedan glagol čvorni, pred čijom silom nauka se ledi, a reč se smrzne, mesto da zalebdi. Tumara tmušom nagon bògotvorni.

ruši krevet gde mrak je bio, zbacujući teret od ljupkih tela, brušenoga sjaja, bez kojeg nema pogleda što vida, pred kojim munja košuljicu skida. Izdrži nalet zračnih nasrtaja. II Od palih reči tvorim li nebesa?

A očajanje pustilo lale raznih kolora: mrkvinog tena, trešnje pred branje, nekoju s vencem snega sa gora, poneku crnu, rujnih je tušta Izvorci njini njina su ušća.

Septémbar grize avgustu svršetak. II A misli gde su, šta su osećanja, pred javor-čudom granama što gudi? Dok biljke sunča točak usijanja, tek rudnu žicu nemir da izludi.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Kakvi romana oni imadu! Evo i ova je s francuskog ibersecovana, pa da se sakriju svi nemecki romani pred njom... Pak kakve bi jošt nesrećne princese i heldove našla, kako su se zaljubili, kako su stradali, kako su se ubijali,

Jeste li čuli kako je bedinter kazao? MARKO: Hm! Hm! Ja se rado ne mešam s onim pred kim stojim gologlav. JELICA: Zato se i prave vizite da se ljudi upoznadu i da ne stoje gologlavi.

No zato opet najmiliji mi je unterhaltung u čitanju. ALEKSA: To se abije daje viditi, poneže knjiga pred vama stoji. JELICA: O, molim vas, to vam je knjiga!

JELICA: Ah, bože, kako je odgovorila Amalija kad je Mor pred njom klečao? ALEKSA: Nije Mor ono osjećao što ja čuvstvujem, nit je mogla Amalija tako ljubov pobuditi kao što ste vi

JELICA: Gospodin baron, ja se ne stidim kazati da sam gotova i pred oltarom moju ljubov potvrditi; tako je i Coraida kazala svom ljubimcu; no samo to molim da se u Beč preselimo.

Na to oni dođu u zamešateljstvo, a naši se ohrabre i sve do jednog potuku. Sad car dozove Golog Sina, poljubi ga pred svom vojskom, dade mu sela i učini ga baronom Golićem. JELICA: Ah, to je lepo! MARKO: Ali šta je upravo vaš gospodin?

BATIĆ: Ništa, ništa, mi smo sad i tako rod. Osobito nećete pred nevestom svojom imati nikakve tajne. (Čita dalje.) „Znaj da Marija kao utučena ide.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Odjednom — gledaj! Trista mu muka! Eto ti pred nas rogatog vuka! Repina duga za njim vijuga...“ Raspričan Mačak prede bez kraja i preko lule nemarno pljucka, oči

čuo nije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Pred veče oblak naiđe tmuri, zaćuta šuma, kiša se sprema. Lovdžija Mačak domu se žuri, a kada stiže — Pijetlića nema...

Sa djeda-Mrazom u ruhu sjajnom šumu sam prošo stazicom tajnom, vidio kuću i prozor drag, pred pragom lovca staroga trag. Samo za trenut! ... Vjetar je meo i sve se zavi u sniježni veo.

S drveta utom, hitra i laka, pred kuću skoči brbljiva svraka, zakrešta zlobno repati vrag: „Držte ga! Ua! S neba je pao! Čitave noći zvijezde je krao!

Izmlatiću ga, al drugi put.“ — To reče baka i baci prut. II U dvore stare, pred sami mrak, ubaci Sunce poslednji zrak i tiho reče: „Ustaj, Mjeseče!

Jednoga dana družina slavna nađe se srećna na kraju gore, pred njima puče ravnica travna, ljulja se, šumi zeleno more. Zanjaka Sivko: „Ovo tek valja, evo i čkalja!

Žarko i Žuća u čudu stoje, pred njima blješte čarobne boje, smješka se vedri bezbrižni dan. Žarku se čini kao da sniva: kakve li tajne ljepote skriva

Vjetrovi metu i kiše škrope čarobnog mlina prastari krov. Po danu pred njim džinovske stope, a noću sjenke i diva zov. Oblak se priča o mlinu roji, Ima li nekog da se ne boji?

A kad u klanac, u šumu zađe, u mraku gustom Ćosa se nađe, pred nosom nesta prst. Iz noći gluve sova se javi: „U šumi žive divovi pravi, junače, budi čvrst!

„Pa taj se nebom pokriva samim! Otkuda samo toliki džin da dođe noćas u stari mlin? Bježati treba pred ovom bijedom, jer će nas ždera pojesti redom.

Išao Ćosa po mrkloj tami čitave noći i nije stao, i s praznom torbom, u osvit sami, pred svojim pragom umoran pao. Čuju se vrapci, javlja se dan, a Ćosu hvata duboki san.

Patuljak Lovac u ruhu crnom, uklanja zamke pred hitrom srnom, od ptica skreće strijelu sa luka, navodi lovce na sivog vuka, mota i lomi zečiji trag da zbuni kera,

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Ono nekoliko koračaja idemo tom uličicom. Pred svakom kućom sede starice, starci, mlađe žene i ribari. Deca pretrčavaju između njih Na jednoj kući piše: haza de

Deca pretrčavaju između njih Na jednoj kući piše: haza de huespedes. Ova je dvospratna i pred njom jedna klupa i više stolica. Nekoliko mladih ljudi stoje i razgovaraju.

Malo šta ima da se vidi. Zamak ima veliku zbirku oružja. — Hvala, ići ću sam. Još nešto: mogu li biti probuđen pred pet? Čovek koji me je dovezao prevešće me u pet u Eskalonu. Bilo bi dobro da račun platim još večeras.

Čim ga pozdravim zastidi se i brzo nastavlja svoj rad. Dva koraka od njega, takođe pred vratima drugi kuje kotao sužen na sredini.

Dobra noć, mladi gospodine. — Dobra noć. Prolazim pored kovača i obućara. Sad vidim samo njihove prilike pred kućom. Okruženi su ženama i decom. I pred drugim kućama sede seljani. Nigde se ne vide svetiljke. — Dobro veče.

Prolazim pored kovača i obućara. Sad vidim samo njihove prilike pred kućom. Okruženi su ženama i decom. I pred drugim kućama sede seljani. Nigde se ne vide svetiljke. — Dobro veče. — Dobro veče, gospodine.

I pred drugim kućama sede seljani. Nigde se ne vide svetiljke. — Dobro veče. — Dobro veče, gospodine. Pred krčmom, u potpuno mračnoj ulici, dva puta više ljudi. Unutra gori sveća.

— Takođe iz Saragose? — Iz Saragose. Sinoć je došao sa jednim drugom i ostaju do sutra. Možda ste ih videli pred kafanom. — O, kao da ih nisam ni video. Bio je savršen mrak. — To je neprijatno je l̓ te?

— Onda bih ja sad pošao na jednu kratku šetnju kroz noć. Doviđenja. — Doviđenja. Prijatna šetnja. Pred krčmom nema više nikoga i ulica je sasvim pusta.

Jedan se tamni čovek diže ispred neba i s rukom pred ustima dovikuje: — Ana-Marija, Ana-Marija! Jedan prozor se otvara na ostrvu: — Jeste li vi? — Mi smo, dođite.

— Dobro veče. Vidim jasno njegovu veliku priliku pred manje mračnim nebom, ali čak ni po glasu ne mogu da zaključim kog je doba.

Između dve travke, ili između mojih prstiju pred očima plove barke po vodi. Izgleda kao da je dovoljno da uputim njima svoj dah pa da im pomognem da odmiču po toj

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Al' oseća granje, pa se tiho svija, Oseća ga lahor, pa slatko ćarlija. I anđeo mira, kroz duboku tamu, Spusti se pred oltar u pustome hramu. Pa prekrstiv ruke na blažene grudi, Rujnu zoru čeka, da nebom zarudi.

Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom, Mutno je nebo svo. Frkće okiso konjic i žurno u selo grabi, I već pred sobom vidim ubogi i stari dom: Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi, I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s

Celo ovo veče Sanovnici srpski stojahu na dvoru; Mučio se despot do pred samu zoru, A u zoru čelnik izađe i reče: „Gospodo vitezi! Svršene su muke, Despod dade dušu u Božije ruke”.

PRAVEDNIK Umre jedna bedna žena, I za njome osta sin, Sva uteha slatka njena, Nežan kao beli krin. I zavapi gorko ona Pred svetinjom Božjeg trona: „O Gospode, koji hraniš Svaku živu zemsku tvar, Koji slabe od zla braniš Kao večni, slavni car.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

TUŽBA 17 ČUDO S RAZBOJNICIMA 19 NOĆ 21 BOGUMILSKA PESMA 23 SLEPI KRALj U IZGNANSTVU 25 POVRATAK HODOČASNIKA 27 DUŠAN PRED CARIGRADOM 29 DUH SE RUGA CARIGRADU 31 PAUNI 33 POZNA HILANDARSKA MOLITVA 35 GOVOR KNEŽEV UOČI BITKE 37 RAZGOVOR NA

Možda sam bratoubica koji se pred osvetom krije, il vidilac što misao svoju ostavlja po krošnjama hrastova poput paučine.

A mene pred crkvom drže da smirujem božjake. Reč mi se zalud otkrila i zalud bdenja i znanja kad me nisu sa carskim pismom na

Stojim na prozoru, ja carev gost i slušam žamor na ulicama iza dvorskog zida, razgovore sokolara pred ručak i skladne povike veslača u luci. Klečao sam jutros na mramoru a večeras ću slušati pesme pokajnice.

Kako da vladam u carstvu nevidljivom? Mogu samo da sluga budem i prosjak pred vratima zamandaljenim, otac koji me je oslepio za ovaj svet izvidaće me na onom.

DUŠAN PRED CARIGRADOM U nedelju su mi kapije otvorili na gradu istočnome anđeli što naški su govorili. Mišljah da tajnu grada

da se mnogo brinem za poslove državne, izgleda propustio sam da primetim svoju sopstvenu smrt na dva časa jahanja pred gradom, no ipak sam mio im gost i mrtav, u gornjim spratovima odaje čekaju spremne za noć i za zagrobni stan.

Najzad, i on zaželi da vidi Murata nevernog i sjajnog, pušta da ga pred njegov čador vode i zadivljeno gleda tog azijskog pastira mišica dvostrukih i kože ko pečena zemlja: tu se prepoznaju

Čitaoci stoje pred otvorenom knjigom. Dolazi jedna noć koja će biti strašnija od prethodne. Zahtevaju da im se odlučno kaže ko, ko to lupa

Tu i tamo je padala pred nas, bez treska, neka crkva. Pri tome se nije razbijala, niti se raspadala ili rasturala, ostajala je cela, na izgled

Ničem tu je i svako od nas pustio koren nasuprot čudu neispovedivom što nad glavama promiče mrko Onda Sava stane pred mene kaže: ko si ovde je veče nikoga nema senke sve rade po svojoj ćudi gladuj evo ti hleba vrati se

ovde juče je bila u Palestini Kantakuzin Dimitrije sedi na vrhu nrda za stolom pod šakom žubore grčka mora u guduri pred njim slovenski govor zvoni ko u rudniku grupmen Gospa prilazi stolu prvo o večnom danu onda o noći sneva i priklanja

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Bar dok je bolovao da pozva koga od nas pa da mu reče reč-dve. AGATON: Bio sam baš pred smrt da ga obiđem. Seo ja tako na stolicu, a on, kad me vide, čisto se oveseli: „Gde si, zaboga, Agatone, ja nikog

II DANICA, PREĐAŠNjI DANICA (pri njenoj pojavi svi zaćute, razmenjuju samo poglede i daju jedno drugom znak da se pred njom ne govori. Danica donosi na služavniku žito i služi ih).

TANASIJE (prekrsti se, služi se): Laka mu bila crna zemlja! VIDA (prekrsti se i služi se). GINA (kad je žito došlo pred nju, zaplače se). SARKA: Bože prija-Gino, ti kao da te je ko najmio. GINA: Teško mi je! (Prekrsti se, služi se.

(Odlazi za Agatonom.) SIMKA (ide za Tanasijem): Hvala, ja pred podne ne pijem kafu. (Odlazi za Tanasijem.) PROKA (ide za Simkom): Hvala, ja ne pijem kafu. (Odlazi za Simkom.

DANICA: Tako? Znači, i vi se ne osećate jaki pred bogatstvom? ADVOKAT: To nisam kazao. DANICA: Kako da niste? ADVOKAT: Uostalom, advokati i lekari ne primenjuju na

kad tako padne kakav testament bogatoga pokojnika, oni se pojave i zađu od advokata do advokata i po ceo dan drežde pred vratima starateljskog sudije. DANICA: Izgleda da su svi bliski rod pokojniku?

AGATON: Ja, to je drugo! Nemoj ti na mene da gledaš. Da sam se ja sam uselio, to bi se nekako pred zakonom moglo protumačiti, ali vi potegli svi pa napunili kuću. SIMKA: Pa jes', dabome!

Nije izigrati, nego podvaliti. Ovo je prosto podvala sa pokojnikove strane. VIDA: Još kad smo stajali pred vratima starateljskog sudije, meni zaigra levo oko, a meni levo oko nikad ne igra na dobro.

GINA: I vidite li vi samo kako se i ta devojka pretvarala pred nama? TANASIJE: A ne, tu ne treba grešiti dušu, ona nije ništa znala. Zar niste videli kako pade u nesvest?

Ona, da je neka čestita, bila bi zakonito dete. GINA: Sasvim! AGATON: Mi kao porodica pozvani smo da bar pred svetom uzmemo u zaštitu svoj ugled u svoju čast, i ja predlažem da donesemo jednu rezoluciju kojom ćemo se ograditi od

vremena, bome, eto ne mogu kraj s krajem da sastavim”, a ti ga kazniš za prenošenje uznemiravajućih glasova; pljune pred vratima svoje radnje, a ti ga kazniš za pravljenje đubreta na javnom mestu.

AGATON (kad su Danica i advokat već na vratima): A, ovaj, po onoj stvari nemojte ništa govoriti pred tetkom; to ostavite meni. ADVOKAT (vrati se uzbuđen): Ali, gospodine, hoćete li već jedanput umuknuti!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Narod nagrnu na neke od tih vagona, što ih zaustaviše pred stanicom. — Stani, marvo... Zaustavi! — naredi kapetan odsečno vojniku na straži. — Gde ste zapeli?

— Tako je naređeno... Tamo idite, pa čekajte. Neke vagone doteraše pred stanicu. Narod zagalami, počeše kupiti torbe i svi nagrnuše izlazu. Stražar ih je s mukom zadržavao.

Iz palanačkih radnja dopirao je miris katrana i štavljenih koža. Pred kafanama sedeli starci i posmatrali prolaznike...

hod, ili da prekratim što pre neizvesnost, pa da se uvučem u samoga sebe i okrećem po volji i naređenju drugih... Pred ogradom posedali seljaci i zure u onu poljanu gde su im sinovi, braća. Čekaju da prime njihove stvari, ili da uzmu...

Čekaju da prime njihove stvari, ili da uzmu... možda poslednje zbogom. Pred kapijom zastadoh neodlučno. — Artiljerijski puk? — obratio sam se stražaru.

Nisam zaboravio da im prvo kažem čin. Opet me uputiše dalje... Kao da sam se malo uživeo u okolinu... Zastadoh pred štalom odakle me zapahnu miris sena i amonijaka, podsećajući me na život u kadru.

Ko odrekne poslušnost, ko izbegava službu, ko ometa rad, sudiće mu se po kratkom postupku. Biće izveden pred ratni sud i streljan... Jeste li razumeli?... Masa nešto procedi kroz zube u znak razumevanja i ostade nema i ukočena.

Pritegao sam sablju, poduhvatio je propisno, zategao bluzu i stao pred komandirom u stavu „mirno“. — Gospodine kapetane, došao sam da vam se javim... — A-ha!...

Tešio sam se da i sav taj narod mora isto onako ćutati preda mnom, kao što sam i ja jutros pred komandirom... Jer ja nosim dve zvezdice i tu pogovora nema.

Šetao bih, zagledao u prozore, sedeo pred onom kafanom, ali... vreme je neumoljivo odmicalo. Trebalo je krenuti u logor, u šator na slamu, kod Traila, ili možda

U susednom šatoru zašušta slama i tek nečije mamuze tresnuše pred šatorom. — Odite unutra! — reče im značajnim glasom. — Slušajte, našem podnaredniku su danas ukrali šinjel i čuturicu.

Onda ih voljnim korakom odvedoh pred kazan. Gibajući se s noge na nogu, prilazili su lagano, podmetali porcije i odlazili na poljanu.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

pravo na ovu kapiju. Putnik ga ne sasluša dalje, no okrete pravo vratnicama i otvorivši ih uđe u školsko dvorište. Pred školom seđahu, na jednoj klupi, nekoliko seljaka i malo podalje, na visokoj stolici, jedno lepo odeveno žensko čeljade.

Nastade pravi lom. Kletve, pretnje, pa bogme po malo i psovke, onako kroz zube, sve se to prosu pred ovo dvoje jadnika, koji dođoše da založe svu svoju snagu za dobro i napredak orlovičke omladine.

I selo joj je u tim snovima izgledalo drukčije, svetlije, i ljudi su bili meki, dobri, poslušni... sve se to pred njom ugibalo, sve je smatralo za najveću sreću na koga se ona osmehne, sve se to radovalo, što ih je ona usrećila

Daj da se radi!... Ulazeći u školsko dvorište, Ljubica opazi kako se Gojko nešto ustumarao pred svojom kućicom. Ona pomisli da se to i on žuri za poslom.

iđaše napred poskakujući, a kad otvori vrata od svoje učionice nasmeja se veselo i stade pevuckati neku pesmicu. Pred školom se začu razgovor; pored prozora promakne po neki stariji đak. Ljudi počeše dolaziti.

Reći će joj se da hoće naročito da se pokaže pred ljudima. Neka, ima vremena i za to, kad ona ostane sama sa svojim mališanima.

I tu se ti nadaj povoljnom uspehu u radu !« mišljaše ona, stojeći pred prljavom isprskalom školskom tablom, koja je nekad bila sva crna, ali su je deca, mokrim krpama, u toku dugo godina,

On ga čak smatra za toliko prosta i neotesana, da i ne gleda u njemu kakvog konkurenta pred Ljubicom, ali tek mu je krivo kadgod ga vidi, a naročito kad stane da se uvija oko učiteljice.

— E, moja gospođo, ko bi onda smeo živ izići kapetanu pred oči! Tako redom razgledaše sve šta bi kao trebalo nabaviti za prvi razred, pa pređoše kod Gojka.

Jedva iziđoše i dahnuše slobodno. Ali tamo daleko pred njima viđaše se drugi, još veći oblak, koji im se naglo približavaše.

I sve to što se pruža pred očima naših do šljaka obasjalo je rumeno sunce poslednjim zracima svoga zalaska, prsnula je vatrena svetlost po tom

Ljubica i Gojko stajahu nemi, začuđeni pred ovim retkim prizorom, oči im lutahu s jednog kraja na drugi, a po licu se razlilo ushićeno čuđenje.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

“ SPASOVSKE PESME 32. Rano rani đevojčica Na veseli Spasov danak; Nešto pred njom rosu trese, Boga moli đevojčica: “Daj, mi, Bože, da ja vidim Svako zv’jere s očicama, Razma zmaja planinskoga!

“ 39. Oj višnjo, višnjice, Digni gore grane! Ispod tebe vile Divno kolo vode. Pred njima Radiša Bičem rosu trese; Do dve vile vodi, A trećoj besedi: “Pođ’ za mene, vilo!

“ 61. Osvanu zvezda na vedrom nebu, Rabar devojci pred belim dvorom: “Jesi l’, devojko, peškir navezla?“ — “Jesam navezla, nisam povezla; Nestalo mi je svile tavlije,

72. Isteklo je žarko sunce ća iza gore, Obasjalo mladoženji bijele dvore, Pred dvore mu kolo igra, pjesne se poju, Ves’o ti je ovi danak, moj mili Bože! Đe Jovanu ljubi vode u čase dobre.

Kuća ti je pokleknula, A šljeme se prelomilo, Na ploču se naslonilo, Kamen sestri s kraja tvoga! Kad pred rodsku kuću dođem, Kad pogledam na prozore: Tri prozora tri gavrana!

Niti grmi, nit’ se zemlja trese, Niti bije more u bregove, Već to jezdi Jablanova moba: Pred njome je Jablan na konjicu, U ruci mu struk bela bosiljka, Rukom maše, bosiljak miriše: “Lako, lako, moja silna mobo!

“ 173. Ja urani jutros rano, rano pred zoru, Susreo sam devojčicu, bregom šetaše, Ja joj reko: “Dobro jutro, dobra devojko!

“ 235. Višnjičica rod rodila, više od roda, Pod njom sedi mlad gospodar i s njim gospođa, Pred njima je rujno vino i ogledalo.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

VIKTORIA! U ponekom dovratku i prozoru vide se crne zastave. Na jednom zidu, upadljiv kukasti krst. Na sred pijace, pred okupljenim prolaznicima, nalaze se putujući glumci, koji izvode „stilizovanu” scenu iz Šilerovih Razbojnika,

” Seti se odakle je to! VASILIJE: Omaklo mi se! I ne mogu stalno da pazim šta pred njim govorim! Gospodine podnaredniče, to je tekst iz jednog pozorišnog komada!

Duž celog sprata velika veranda. Dole desno je prizemna kuća Blagoja Babića, pred kojom Gina, u koritu postavljenom na dve hoklice, pere veš. U dvorištu se nalazi pumpa za vodu.

Desno se ide na ulicu.) VASILIJE: I sad, kad smo se nekako izvukli iz policije, i kad treba pred večerašnju premijeru još da probamo, njih nema! Sofija, kao da nema ništa preče, otišla na kupanje!

JELISAVETA: I mom temperamentu uopšte ne odgovara da igram muškarca! VASILIJE: I to mi kažeš sada, pred premijeru!... Pravi glumac treba da ume da igra i klupu, i metlu, ako treba!

Ali Gini je, videli ste, u međuvremenu uhapšen sin, i mislim da nema smisla da joj sad, takoreći pred vratima... Ispalo bi kao da joj se rugamo! JELISAVETA: Toj Gini sve smeta, a naročito umetnost!

SOFIJA: U mraku pred ovom zavesom mudraci nadbudališe budale, a budale nadmudriše mudrace! JELISAVETA: Ispred ove zavese rat kuva

VASILIJE: Mišlju mudraca, koga je praporac s kape oglasio, iza zavese svetli svet koji se pred njom ugasio! (Svetlost na pozornici se gasi, a u gledalištu se pali. Spušta se glavna zavesa.

I sve mi je smrdelo na oficirsku čoju i čizme! GINA: Napadam ove belosvetske kurve... SIMKA: A kurva ti je pred vratima? Jesi to htela da kažeš? GINA: To, s tobom i Sekulom... kako se desilo? SIMKA: To se nije desilo...

MILUN: Kakvu dozvolu? VASILIJE: Šta se sad pravite ludi, kakvu dozvolu! Dozvolu za predstave, koju sam vam dao pred ovim ljudima! MILUN: Ti meni dao? VASILIJE: A vi ste je pocepali i pojeli! MILUN: Ja? Šta ti to govoriš?

DROBAC: Ne mogu! SOFIJA: Ne možeš, ili ne smeš, ili nećeš? DROBAC: Ja i ova žila smo ti kao vjenčani! I pred ljudima, i pred ikonama! Ne vredi ni kad bi ruku sa njom osjeko! SOFIJA: Kakav je to mrak, gospode Bože!

SOFIJA: Ne možeš, ili ne smeš, ili nećeš? DROBAC: Ja i ova žila smo ti kao vjenčani! I pred ljudima, i pred ikonama! Ne vredi ni kad bi ruku sa njom osjeko! SOFIJA: Kakav je to mrak, gospode Bože!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Da nam ponude raj, sve zvezde sa neba skinu. Da nas zagrle koji nas more, i njina zemlja sva izgore, i kleknu pred nas u prašinu. da nam svi ruke ljube, i kliču i krune meću, i opet zatrube trube, cveće i čast i sreću.

I dok mi se noću prepliću na ruci gole žene, i zvuci krvavih nakita strašnih, teške svile i listovi prašni, čim pred zoru svane, nebo mi je rosno ko ravne poljane, a Mesec se nad njima sja kao srp.

Strasnije nego na tvoje grudi pao sam na njih, u bludnom, bezumnom vrisku. OČI O koliko puta kad pred tobom osetim: da želim da ostavim za sobom moje tužne misli u očima ti bistrim, neveselim...

Jedine drage pred kojom klečim, jer na njoj ne mogu ni moje bludne gorke oči nevesele da ostave traga. ŠALA Još sam ja veseo mada se

A, nad trešnjama i mladim višnjama, tamnu i dugu maglu, što se, svuda, širi, u životu pred nama, gde se strast, polako, u umiranju smiri, i čula upokoje. I, tako, bez reda, mladost uvijam mirom, snegova i leda.

I one koji su bili ostali neodštampani uništio je, pred svoj odlazak u Pariz iz Beograda, godine 1920. Pesme koje su ušle u zbirku Lirika Itake pesnik je pisao, i štampao, za

Kad bi moju mater, i mene, leti, pratio u banju, Mehadiju, trčkao bi iz vagona, po vodu, pred planinskim tunelima, samo da bi nam doneo čašu hladne vode, sa izvora.

umrla, a otac tako strog, da je u zgradi Varoške kuće u Pančevu, koja i sad stoji, morala da pere kamenite stepenice, pred stanom varoškog kapetana. I zimi. Na kolenima.

Svet se tu šetao, kao što se u Italiji šeta. Pred slastičarom, tu, stajala je, obično, grupa salonskih lafova i oficira, pa i grupa pravoslavnih kaluđera, pod

Moj otac je, godinu dana pre toga, bio otišao na selo, u Ilanču. Dotle me je čekao, pred pozorištem, i kad sneg pada.

Stvar je bila glupava, ali se Temišvarcima činila toržestvena. O ponoći, kad bi litija obilazila, pred crkvom je bio postrojen bataljon da parada bude što veća. Taj bi bataljon završavao litiju plotunom.

Mi smo, deca, gledali da se dokopamo praznih čaura. Taj elegantni oficir završio je kao general Pavelića. Pred njegovim prvim vodom paradirao je tada oberlajtnant Mušicki, čvrst i crn, sa malim brčićima, uvek malo nasmejan.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Pa i treći anđeo, kog je Bog poslao na zemlju, vrati se na nebo i dođe pred Gospoda praznih ruku. Tada Bog zapovedi Anđelu smrti da siđe na zemlju. I njemu se zemlja u suzama molila da je ne dira.

— zavapi car. — Ne, brate! Ti si spasen! Ustani! Car ustade pa se odmah tu, pred svetiteljem, odre če blaga i razdade ga sirotinji.

“ Mat. II., 16. U gluvoj noći bezljudnih pustara Bežeć pred mačem krvnika Iroda Devica — mati s čedom se odmara Posle tolika puta, mučna hoda.

“ — vazduh koleba Do kraja mora, zemlje i neba... Al začas samo... i mrak se gusti Na zemlju spusti. I pred strahotom Božjeg viđenja Što rumen lica s bledilom menja, Juda se prahom po glavi posu; Čupajuć kosu — Grudi bijući I

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

veliki Bog podario veliku, retku sreću da se u njegovom jeziku, potpuno pravilno gramatički, na ponos zemlje i naroda, k pred i uvek pretvara u c.“ Pročitam jedanput, dvaput, nikako da se priberem od čuda šta sve to ima da znači.

opet odlikovan što se posle učinjenog velikog deficita nije ubio, po glupom dotadašnjem šablonu, već je drsko uzviknuo pred sudom: — Ja sam nazore i ideje svoje u delo priveo, takvi su moji pogledi na svet, a vi mi sudite. Evo me!

Onaj sede sa mnom i odvede me nekud, a sa sviju strana juri za kolima svetina. Kola se zaustaviše pred jednom prostranom, oniskom, a zapuštenom kućom. — Gde smo sad ovo?

— To je naša Policija. Kad iziđem iz kola, vidim dvojicu gde se tuku pred samim vratima Policije. Panduri okolo stoje i posmatraju borbu, a i šef policije i svi ostali činovnici sa

— Što se tuku? — pitam. — Pa naredba je takva da se svi škandali vrše tu, pred očima policije; jer, znate kako je! Gde bi šef i ostali činovnici klancali po budžacima.

Prvo odem ministru inostranih odnosa. Baš u taj mah kad ja naiđoh u hodnik, gde beše dosta njih radi da iziđu pred ministra, a momak objavi vičući na sav glas: — Gospodin ministar ne može primati nikoga, jer je prilegao na divan da

On me ljubazno isprati do vrata. Sutradan sam posetio ministra policije. Pred ministarstvom masa naoružanih momaka namrštena izraza, čisto zlovoljni što već dva-tri dana kako nisu tukli građane,

Hodnici i čekaonica prepuni sveta što želi pred ministra. Koga sve tu nema! Neki su elegantno odeveni, sa cilinderom na glavi, neki opet podrpani i pocepani, jedni

Kad sam se tako narazgovarao s publikom, priđem momku i rekoh mu: Želim da iziđem pred gospodina ministra. Momak me pogleda namršten, gordo, s nekim prezrenjem, pa će reći: — Čekaj!

Vidiš koliko tu ludi čeka?! — Ja sam stranac, putnik, i ne mogu odlagati — rekoh učtivo i poklonim se pred momkom. Reč stranac imala je uticaja, i momak odmah kao smušen jurnu u ministrovu kancelariju.

Na ulici me iznenadi nepregledna masa sveta što se u grupama talasa sa sviju strana, skupljajući se pred jednom velikom kućom.

Svet se okupi pred domom velikog državnika u tolikoj masi da i kiša najjača ne bi od ludi, žena i dece mogla pasti na zemlju.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

I sediš tako u čami, a duša se vine u beskrajne prostore, tražeći ma gde svetla zraka i, najedared, pred tobom se nose sjajne slike, sa kojima se duša jedini i ti zaboravljaš na sve oko tebe, na ceo svet, i živiš novim,

Budi te škripanje kola i vika dece, koja skaču od tebe i trče pred kola, na kojima je košar pun kukuruza. Dižeš se i ti, pa zajedno sa kolima i celom gungulom ulaziš u avliju, a tamo,

Kola se već spustila u osoje; evo šumarice, evo tri divljake, evo brdašca i — pred tobom se stvara prostrano polje... Pružile se ravne livade, pokošene i u pola popašene; nema proletnjeg zelenila,

Evo ga na dva koraka pred njima, stao pa se preča, pita ih da nema još koga, koji bi želeo oprobati njegove rogove. Razume se da o tome niko i ne

Kad zabeli jutarnja zora i svi se kućani dignu na čisto i glatko, kao patos, gumno. Obuzme te jutarnja svežina. Pred tobom zablistaju milijarde svetlosrebrnih kapljica biserne rose, a tamo, po rečnim doljama, dižu se oblaci sive magle,

već pomolilo i malo zatim obasjalo svu okolinu, pokrivenu bistrim kapljicama rose, i one, te bistre kapljice sad se samo pred tobom prelivaju i odsjajkuju, kao najčistije drago kamenje, praveći bezbroj varijacija fantastičnih, duginih boja...

Stojim u voćnjaku i posmatram drugi, još lepši, još prijatniji rad. Tresu se i kupe šljive. Raširila se pred očima velika, gusta, zelena gora, gora od šljiva. Dugi, pravi, kao sveća, redovi otegli se u nedogled.

Dugi, pravi, kao sveća, redovi otegli se u nedogled. Staneš na sredini redova, sagneš se i pogledaš, a pred tobom se otegla velika, široka brazda, koja je tamo dalje sve uža i uža i naposletku, izgleda, da je na kraju samo

Sve se posaginjalo, hitre ruke trepte no i usta ne zaludniče. Smej, šala, pesma, razležu se s kraja na kraj, a pred njima stoji zvrka mlatača i kukača; snažna muška ruka zacima starku madžarušu i, kao kiša, ospe se niz granje zreo i

Taman mi hoćemo na osoje, a pred nas iskrsnu konjanik. —— Dobro vi veče! —— Bog pomog'o! — Kako s', Cvejo? — Dobro, kako ti....

bućkanje po vodi, meni se poče dizati kapa na glavi, no i to prođe, pa kad pređosmo reku, požurismo se i na skoro besmo pred avlijom. Pavle otvori vratnice, te uđosmo u avliju, a tamo već u veliko komišaju.

Pavle otvori vratnice, te uđosmo u avliju, a tamo već u veliko komišaju. Pred nas istrčaše snaje ča-Markove, jedna sa lučem, druga prihvata konja a treća, valjad', radi parade.... — Dobro veče!...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Idite, idite, to vredi da čujete! PAVKA (nudeći Marinu): Izvol'te! MARINA (polazeći, zastane pred fotografijama koje vise o zidu): Boga vam, je li ovo sve vaša familija? PAVKA: Jeste, Jevremova. Dao ih bog mnogo!

Ne zna se šta nosi dan a šta nosi noć. Eto, na primer, danas si zdrav i čitav, a sutra osvaneš pred sudom zbog deficita.

je tako, otići ću njemu pa ću mu reći: deder, daj kantar da izmerimo to tvoje narodno poverenje, pa da ga se ti, brate, pred tvojim biračima odrečeš u korist gazda-Jevrema Prokića. Eto, tako se to radi! JEVREM: Gle, molim te!

) ČIN DRUGI Druga soba (s ulice). U dnu dva prozora. Levo vrata koja su zatvorena i pred koja je postavljen visok orman, a desno dvoja vrata.

Svi oni izmaknu pa daj Sekulića napred! A ja, bome, izađem pred narod pa „mirno”!... „Narode, razbroj s'!” (Smeje se zadovoljno.) JEVREM: Disciplina, a?

decu tvrdo povezanim knjigama, koje mu je poslalo ministarstvo za poklanjanje dobrim đacima; pa je onda, bratac moj, pred ludima u kafani kazao: da je gospodin ministar prosvete jedna obična profesorska stenica, i još, brate moj, svađao se

kafani kazao: da je gospodin ministar prosvete jedna obična profesorska stenica, i još, brate moj, svađao se sa ženom pred đacima, pa se žena pred decom pljeskala gde je stigla, a on joj javno kazao da je ona policijsko podsvojče, a ta se

ministar prosvete jedna obična profesorska stenica, i još, brate moj, svađao se sa ženom pred đacima, pa se žena pred decom pljeskala gde je stigla, a on joj javno kazao da je ona policijsko podsvojče, a ta se uvreda ima odnositi na mene.

SPIRA: Hajde, zbogom! PAVKA: Pa dođite! (Ispraća ih i vraća se.) VII PAVKA, JEVREM PAVKA: Nisam htela pred njima, ali ovi tvoji izbori dovde mi dođoše. JEVREM: A zašto, Pavka?

IVKOVIĆ: Dobar dan! JEVREM: Gle, ti si? IVKOVIĆ: Obećao sam doći pred podne, ali je odloženo ročište pa ja požurio.

i javno se s njom sastaje na očigled celog građanstva, a na porugu javnoga morala. I takav čovek zastupa pravdu pred sudom, i takav čovek sme da se kandiduje za narodnog poslanika.

Eto, vidiš, kako se pravi javno mnenje, ako nisi znao. JEVREM: A to sve vi kuvate tamo pred „Narodnom gostionicom”? SRETA: Tamo, dabome! Trebalo bi i ti koji put da svratiš tamo, među nas.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Uteha mu je u njemu samom, u njegovoj svesti i savesti. Pred njegovim očima lebde oni gore spomenuti velikani, i on se ne boji ganjanja i premeštanja, ne boji se »Sibira« ni u kojoj

Kad nađe nekoga od članova u bekstvu nalazeće se redakcije, on stane pred njega kao smrt pred grešnika. Ovima se samo podseku noge, ćute, pa ga samo gledaju i čekaju pljusak prekora i gromove

Kad nađe nekoga od članova u bekstvu nalazeće se redakcije, on stane pred njega kao smrt pred grešnika. Ovima se samo podseku noge, ćute, pa ga samo gledaju i čekaju pljusak prekora i gromove ukora.

Slažu se s vlašću, slušaju vlast, skidaju fes pred kapetanom. Jednom reči poštuju vlast, a međutim, otkad je već to napisano i po celom svetu objavljeno i poznato, tako

i kontrafu Pelagićevu, onu gde je namalan onako naslonjen na svoju radeničku ruku sa pogledom punim bola u očima, a pred njim namalane neke bukagije kako omotavaju zavijutak hartije na kome piše: »Pravda i sloboda u okovima«; ako se, to

našeg Kraljevića Marka) da je to Bočaris, Marko Bočaris, upravo iz mlađanih godina, a da je, međutim, na tri dana pred pogibiju imao brkove dvaput veće od ovih na zidu namalanih.

pa samo viče fijakeristu da tera kroz sokake, a za inat, još jedared, i po šesnaesti put, pored gospođe načelnikovice. Pred boljim kafanama stane pa poručuje pivo, plaća odmah i daje obilan bakšiš, a zatim naređuje da se tera dalje kroz sokake.

Sreta je to čuo pred polazak u kafanu, pa se odmah krenuo da ga vidi. Malo je zaobišao, a mogao je ranije stići, ali ništa ne čini; bar je

Gleda ga poizdalje. Izmakavši se podalje, ćir Đorđe vide da je putnik, ali mu čudno što nit’ vidi pred mehanom kola, nit’ opet uz putnika torbu ili kufer. — A kude ostaviste, na priliku, kuferče?

Izgledao je sav kao pokisla kokoška. Famulus Maksim ga dočeka na vratima. Zaprepasti se čovek kad ga onakva vide pred sobom. A zaboravio sam vam ranije kazati da je Sreten već pridobio Maksima sasvim za se.

Zatim ustade, stade hodati, sede opet i stade misliti. A zatim prileže i stade grozničavo bacati reči na hartiju pred sobom. Onako ljut, napisa jedan dopis. Kad ga napisa, a njemu čisto kao da nešto odlaknu. Odmah se lakše i bolje osećao.

— veli Sreta misleći tu naravno na politički dremež i mrtvilo. — Da je imao bolje primere za ugled pred očima, bio bi, naravno, bolji i on! S glave je riba smrdela! — O Maksime! — viknu jako, pa opet zaćuta i počeka.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

UMIRE STOLEĆE 264 POSLOVI GODINE 265 STORIJE IZ ISTORIJE 268 JESENjA ŽALOPOJKA 270 ZIMSKA ŽALOPOJKA 271 ŽALOPOJKA PRED PRAZNIM TRONOM 272 ŽALOPOJKA PRED PRAZNOM KASOM 273 NA ŠTA MISLIM KAD POGLEDAM PALATU

IZ ISTORIJE 268 JESENjA ŽALOPOJKA 270 ZIMSKA ŽALOPOJKA 271 ŽALOPOJKA PRED PRAZNIM TRONOM 272 ŽALOPOJKA PRED PRAZNOM KASOM 273 NA ŠTA MISLIM KAD POGLEDAM PALATU ALBANIJU 274 ČUKUNDEDA 276 UČENjACI I ZIDARI 278 SPOR 280 KARAĐORĐE

SU POČETAK I KRAJ SVETA 302 ŠTA ČOVEK DA RADI 303 ŠTA JE ŽIVOT 304 VOZ PREDVEČE 305 ŽAGUBICA 307 MOJ NOS 309 PRED ZORU 311 U BRDIMA TEČE REKA 312 RADOST PUTOVANjA 313 LETOVANjE 315 NEPODUDARNOST 317 KAMILE I SUNCE 318 ZAŠTO SE KRIVI

Džon Hohohond iznad svega voli da se napije, Kasno u noć se vraća, puca u nebo, viče. Kad dođe pred kuću — izvali pola kapije, A prestrašeni Pepo zadrhti kao ptiče.

Jednom je slučajno nekog tapkaroša uhvatio I dugo mu objašnjavao da „nije dobro to što čini”. Korača, nogu pred nogu, gleda preda se, zna se... Ulica je pusta odavde do Tahita.

To je vreme kad se čak i tramvaji negde skrase I kad besposleni vetar po vrtovima skita. Nogu pred nogu, pa sve preda se.. Izgleda, nečega seća se... Pre deset godina predavao je algebru u Somboru...

deca nisu kriva što su živa. — Bog ubio, lopto, ko te izmislio! Korača sedi profesor kroz tišinu bez kraja, Nogu pred nogu, niz dugu ulicu, peške, Kad, gle, pored crkve: Dečaci, gužva, graja, Utakmica! — Visoka ulica protiv Lješke!

Gledao bi i on utakmicu, ali se nečega stidi... I taman kad je hteo da pođe, pred noge mu se tutnu Lopta, žuta ko kora na mrkvi...

Sačekaj u redu, Nemoj se provlačiti između žena. Pred tezgom, reci: Molim hleb, pečen i slan; A kad ti ga da, ti kaži: Doviđenja.” Sve joj je objasnila, po redu.

jedno četiri minuta. STARCI U LETO U vreme godišnjih odmora Planduju, al daleko od mora: Zasednu, svako pred kućom U društvu sa dosadom tekućom I sve tako, sedeći, Pitaju se: „Ko je sledeći?

On prosto plane, Naroguši se kao pleteni kofer, Kad mu neki nemuzikalni šofer Pred nosem trubiti stane. ČUDNOVAT DAN I Da mi je znati odreda Kazati Ono što se ni za živu glavu ne da

Kratko je trajalo. Ali u tom času Svet je bio dobar, i bio je lep. KAKO SPAVA PLEME ROGOGU Pred zoru, u savani, šta se može videti Ispod zelenog meseca što kao luč gori?

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Punih dvadeset i pet godina on je krstario po Atlantskom, Tihom i Indiskom Okeanu, po svima njegovim oblastima, imajući pred očima samo problem kojim je bio zanesen, ne znajući za odmor i ne vodeći računa ni o vremenu, ni o svojoj karijeri, ni

To je bio brod »Dana II« od 360 tona, dobro opremljen za cilj što se imao pred očima. Taj brod, pored sve svoje majušnosti, odigrao je značajnu ulogu u rešenju problema jegulje; njemu je bilo suđeno

Za to vreme neumornog, istrajnog rada, skoncetrisanog ka jednome određenom cilju koji je neprekidno bio pred očima istraživača, skupljen je neocenjivi naučni materijal koji je postepeno i pouzdano, u toku danonoćnog rada vodio ka

U vreme kad je pred ostrvo stigao Šmit sa svojom ekspedicijom, evropski ubojni brodovi su zbog toga događaja vršili naređene im

majušnih jeguljinih larvi od 4 milimetra dužine odmah posle njihovog postanka od ikre i mlečca, pa do 75 milimetara pred njihovu prvu metamorfozu.

One tada potpuno prestanu jesti, što je, uostalom, slučaj i sa drugim morskim ribama pred njihove migracije. S toga će im se, za vreme putovanja, organi za varenje smežurati i skupiti; kod mužjaka će se svesti

gnjuračkom aparatu, a u dubini od nekoliko stotina metara, do koje ne dopiru sunčani zraci, ugasi električna svetlost, pred očima se ukaže, kao u mračnoj noći bez mesečine, bezbroj treperavih, zelenkastih i plavičastih zvezda razne veličine,

oči nemaju sferičan, već cilindričan oblik, tako da liče na dvogled; one mogu videti samo ono što se nalazi neposredno pred njima. Životinjskog sveta sve je manje u koliko je veća dubina. To je stoga što je tu hrane sve manje.

I to je jedan vrlo zanimljiv prizor koji se ima pred očima kad se prisustvuje izručivanju mreže na palubu broda; hiljade živih stvorova gamižu ili se prevrće na mokrom podu

je tako izobilan i od značaja, da su tadašnji svetski naučnici kakav je, na primer, bio Agasic, stajali zaprepašćeni pred tim bogastvom, ne mogući verovati da je sve to skupljeno i obrađeno za vreme jednoga putovanja.

niko nije video, defilovali su ispred aparata, u svetlosti reflektora koji je lepo osvetljavao nekoliko metara prostora pred kuglom. Sa vremena na vreme posmatrači su gasili električnu svetlost; tada je oko aparata bio potpun mrak.

potrebnog da se oko tome prilagodi, taj mrak nije više onako potpun kao što je izgledao odmah po gašenju svetlosti. Pred očima se postupno ukazuje čudan prizor: bezbroj treperavih, slabo osvetljenih, većih ili manjih zvezda, od kojih su neke

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

No ako si i prešao iz života ovoga, brige i stradanja čeda svojih znaš i kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom. Prekloni kolena pred Vladikom koji te venčao, moli da mnogoletni u dobru život voljena ti čeda provode

Prekloni kolena pred Vladikom koji te venčao, moli da mnogoletni u dobru život voljena ti čeda provode bogougodno, moli da pravoslavna vera

Rakić, Milan - PESME

Ćuti, i pusti da sad žile moje Zabrekću novim, zanosnim životom, Da zaboravim da smo tu nas dvoje Pred veličanstvom prirode; a potom, Kad prođe sve, i malaksalo telo Ponovo padne u običnu čamu, I život nov i nadahnuće

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem Lepote tvoje, slab, bez jednog daha, Kao da svakog časa život dajem, Prilazim tebi pun pobožnog

— Oh, budi jedanput ko i druge žene, Da odahnem najzad pred lepotom tvojom!... OBNOVA Hoću na jednome svečanom opelu Da sahranim ono što prošlošću zovu.

O, kako te žalim! — gle, suze me guše, — Oličena sudbo svih života redom, Tebe, braću ljude i sve žive duše, Jednake pred opštom neminovnom bedom. Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati? Tu kraj tvojih nogu žuboreći teče. Ali bič fijukne...

A njegova blagost sad me uvek seti Na vilinu kosu što u zraku leti Kad pred toplim suncem stukne zima tavna; Na ikone krotke, starodrevne čari, Što blagoslov nude iz okvira stari̓, Na prostrana

Smrt je tako laka. Al̓ pratilja njena — Sva taština što se pred smrt snova budi, I zanatske suze zabrađenih žena, I bol izveštačen ravnodušnih ljudi, I mantije crne, čiraci, i

ravnodušnih ljudi, I mantije crne, čiraci, i čoja, Sve to tako grubo i surovo dira I gnusobom vređa osećanja moja Pred skromnom lepotom večitoga mira.

Spavaj, Truni, dobra dušo, u pokrovu belom. STAROST I U večernjoj magli pred nama se pruža Pusto crno polje, i ubogo selo; Nepomično na njivama žito zrelo; Zrakom struji miris divljih belih ruža...

svežoj tišini prirode i noći Osećamo jasno, sa tugom i stravom, Da u našoj duši nema više moći, Da ustrepti silno pred lepotom pravom.

Udri, i muči, i priteži jače, — Al, dokle redom deca, ljudi, žene, Plaču i pište, bedni, pokraj mene, I ropski kleče pred skrivenim stvorem, Vrh piske, kletve, i vapaja njini̓ Leteće mirno duh moj u visini, Ko morska lasta nad širokim morem.

No misao moja nije tako bela, — U meni se budi opet čežnja stara, I, šapćući tajno, ko večernja vrela, Pred očima mojim stare slike stvara.

'' Sipi pomrčina kao sitna kiša I zasipa stvari pred nemarnim okom, I, dok noć postaje mrtvija i tiša, Sve spava u miru tamnom i dubokom...

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Evo tajna besmrtnika: dade Srbu stalne trudi; od viteštva odviknuta u njim' lafska srca budi. Faraona istočnoga pred Đorđem se mrznu sile, Đorđem su se srpske mišce sa viteštvom opojile!

Bog vas kleo, pogani izrodi, što će turska vjera među nama? Kuda ćete s kletvom prađedovskom? Su čim ćete izać pred Miloša i pred druge srpske vitezove, koji žive doklen sunca grije?

Kuda ćete s kletvom prađedovskom? Su čim ćete izać pred Miloša i pred druge srpske vitezove, koji žive doklen sunca grije?

Da l' na njemu zajedno ne bjesmo, pa ja rvâ i tada i sada? Ti izdao prijed i poslijed, obrljao obraz pred svijetom, pohulio vjeru prađedovsku, zarobio sebe u tuđina!

Mlado žito, navijaj klasove, pređe roka došla ti je žnjetva. Divne žertve vidim na gomile pred oltarom crkve i plemena; čujem lelek đe gore prolama. Treba služit česti i imenu.

Ja ću prvi poći pred kumama, ja za glave bratsko mito dati. Tek smirimo, dinar prekinimo i krvnice puške objesimo! KNEZ ROGAN Efendija,

Ćabo sveta, nema u nas hile! Što će slabo raskršće lipovo pred ostrotom vitoga čelika? Svetac pravi mahne li topuzom, od udara zaigra mu zemlja kako prazna povrh vode tikva.

O hurije, očih plavetnijeh, te mislite sa mnom vjekovati, đê ta sjenka, što je dići može da mi stane pred vašim očima?

hurije, očih plavetnijeh, te mislite sa mnom vjekovati, đê ta sjenka, što je dići može da mi stane pred vašim očima? pred očima koje strijeljaju, koje kamen mogu rastopiti, a kamoli slaboga čovjeka, rođenoga da se od njih topi; pred očima

pred očima koje strijeljaju, koje kamen mogu rastopiti, a kamoli slaboga čovjeka, rođenoga da se od njih topi; pred očima vode prebistrene, đe u dvije sveštene kapljice predjel širi vidiš božje sile no s planine u proljetnje jutro što ga

Šta bi bilo odučiti trske da ne čine poklon pred orkanom? Ko potoke može ustaviti da k sinjemu moru ne hitaju? Ko izide ispod divne sjenke Prorokova strašnoga

U ćitapu ne piše jednako za dva brata jednoimenjaka². Pred Bečom je Burak posrnuo, obrnuše kola niza stranu. Ne trebuje carstvo neljudima, nâko da se pred svijetom ruže.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Ali zato je onda moralo zlatno kandilo njihove kuće pred raspećem u crkvi jednako da gori, a onaj sto, odmah do vladičinog, samo njihov da je, i niko sem njih ne sme u nj da uđe

Juče sam bila tamo i rekoše mi: tek što se nije vratio s puta. I neću ja više da drhtim i da strepim pred njim zbog tebe; neću više da lažem i da te krijem.

Čim Sofka poodrasla, umela sama da jede i sedi za sofrom, on, deda, naredio da i ispred nje na sofri, kao i pred njim i pred ostalim članovima porodice, stoji napunjen satljik vina. Samo ga po tom pamti, a više ništa.

Čim Sofka poodrasla, umela sama da jede i sedi za sofrom, on, deda, naredio da i ispred nje na sofri, kao i pred njim i pred ostalim članovima porodice, stoji napunjen satljik vina. Samo ga po tom pamti, a više ništa.

I onda bar nju ne treba da laže, bar pred njom ne treba da se pretvara. Znala je ona da on beži iz straha od sirotinje, koja će, ako nije već, a ono sigurno doći,

A što je najgore bilo za Sofkina oca, još će pored svega morati da ide pred sudove i tamo on, efendi Mita, da se zaklinje, svađa i to s kim? — sa svojim do skora slugama!

Ono malo novaca, što joj počeo da broji, htela u lice da mu baci. Ali zar ona, Todora, pred njime da se pokaže! Jedino, kada Tone, praštajući se od nje i kao tražeći blagoslova i izvinjavajući se što sad mora da

neka zmijica, počinje da je čupa i drugi nemir, upravo užas: kako će sada, ovoga proleća i leta, možda na prvom saboru pred crkvom pojaviti se koja nova devojka, koja će nju svojom lepotom baciti već jednom u zapećak i učiniti je — usedelicom.

Sofka je osećala da bi onda bila u stanju sve da baci. Da samo dokaže kako je ipak ta nije nadmašila, u inat javno, pred celim svetom bi se otkrila, pa čak i podala, samo da ih uveri kako njenoj lepoti, razbludnosti njene snage i vrelini i

a ispod njega, oko varoši, oni vrhovi od planina, i sama ona, Sofka, u isto ovako odelo obučena, isto ovako sedeći, pred istim ovim cvećem, pa čak i sama kuća, iz | kuće glasovi i idenje ili matere ili drugih, i same reči, želje, naglasci,

V Bilo je to pred Uskrs. Sofka, kao uvek uoči tih velikih praznika, ništa nije radila dole u | kujni, već je bila jednako gore, na

U opšte dan je bio čist, topao, i pun životvorne, balsamske svežine, kao što su dani proleća pred Uskrs. Na dnu stepenica, odmah do kujne, sedela joj je mati, i kao da joj je bilo hladno, bila se ogrnula po leđima

Pandurović, Sima - PESME

Téško; i srce bol užasni čupa; Olovna slutnja na dušu je pala. Duša je prazna! Red prosjaka što je Stao pred mene, to su želje moje — Dobro ih vidim — moje nade, strasti I misli, kuku! kuku!

Čeka pred grobom i zbori još tavno Tugu života i ljubav spram njega, I čeka svoje. Kad dopade muklo Sve crno društvo, užasno i

Kad pričešće dođe duše koju zvona Zovu večnom carstvu čistote i mira, Ti si moje vere velika Madona Pred kojom se celi iz svetog putira. Što živimo duže, vezani smo čvršće.

NEIZBEŽNOST Nad glavom nam plovi jato róda, Peva tužnu pesmu rastanaka Preko šuma, livada i vóda, Pred krilima sveobimnog mraka. Veče; zamor...

I nikad više, nikad ne zaželim Lepote što ih pruža zorin zrak, Ni život hudi nad Životom svelim, Kad je pred okom širok, večan mrak. II Iskaču, avaj!

Sanjivo diše melodija nova, Zvuk drugog sveta, i ja živim njime; Konture zemnih stvari, sreće, bede, Pred mojim duhom jednoliko bléde.

MІЅERERE To beše u snu sumornom, dubokom, Očajan poraz života i nada, Pred mojim mrtvim, zaklopljenim okom Svet što se gubi i jesen što vlada Setna i svetla preko svega što je Živelo negda.

Svejedno. Ona ide, zanesena, Lepa k’o mladost ljubavi i nade, K’o sanjiv refleks pred sklopljenim okom Venčane sreće u devojke mlade. Ja znam da sreću nesaznanju sanja.

Krvave su senke projezdile tuda K’o aveti mraka pred kapijom pakla; I tresla se zemlja iz dubina svuda, Kad je carstvo palo k’o kula od stakla.

I najmanje pýta u svojoj smo roli, A najčešće odjek samo tuđe reči. O, kol’ko to tužno i tragično boli Kada duh pred silom materije kleči!

Danas, kad tihe kiše miju Pred prozorima lišće novo, A néme suze same liju U divno majsko veče ovo, Osećaš senku sudbe grube I kob da naše

nas sreća mami il’ nas se jad kosn’o, Mi smo, s dana u dan, jedno drugom bliže Neotstupno, stalno, jače sudbonosno. Pred nama su bile vera i lepota U svom spasonosnom, tajanstvenom sjaju, I prešli smo stazu nemirnog života U prisnom, i

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Koliko je polje pred gradskim vratima, sve je polje vojska pritisnula...“ Tako otprilike ovijestiše prvi glasnici. Slobodniji građani

Gomila vlastele, sveštenika i drugijeh glavara iđaše put crnogorskijeh vrata; pred tom gospodom išlo je njekoliko ćesarskijeh vojnika, znak da je gospodu poruka vodila. Konte Pjero B.

Kao odabraniji kućić i koljenović, on ođaše pred ostalijema. Ni ostali ne izgledahu sokolastiji od svoga vođe. Vidjelo se lijepo: „E im se mrijeti neće, al’ jest nešto

Krupni čovjek iđaše najpotonji, i kao neotice, mahaše čibukom — te je nagledilo kao da javi stoku pred sobom. Kad minuše most, on se protište kroz gomilu i ode na desno, put Praćišta, predvodeći svoju četicu.

Mi ćemo za serdarom, u Katunsku nahiju, jer nas pripovijetka naša tamo vodi. On je uz Praćište išao pred onom četvoricom, pa pošto se podobro pope, pod jednijem sivijem kukom, gdje je uvijek običavao počinuti, sjede da

A danas više no obično, jer je red u pustoj kući badnjake prilagati!... Nije čuo kako ga oni pred njim već izdaleka dozivlju, i Bog zna, koliko bi on tako stajao da nekoliko studenijeh kapalja ne padoše na njegovo vruće

“ rekoše momci veselo, a brkonja Radoje iskoči na vrata, te unese nataknuta brava, kojeg su pred kućom prislonili bili. „E, Bože pomozi!“ reče Pejo, prekrstiv se još jednom, „spravite puške, momci!

Serdar izvadi iza pasa svoje dvije, koje mu bijahu uvijek svijetle i naredne, pak iziđoše pred vrata. „Stane!“ viknu on, pred kućom, „donesi taj dževerdar, pa gađaj i ti!“ Cura izleti, puškom u ruci.

„Stane!“ viknu on, pred kućom, „donesi taj dževerdar, pa gađaj i ti!“ Cura izleti, puškom u ruci. „Na zdravlje vi Badnja veče i Božićni dani,

“ povika serdar što ga ikad grlo slušaše, pa opali iz obje. Pet pušaka planuše i zatutnješe, za njegovom. Istoga časa, pred svijem kućama u serdarevu velikom brastvu, stade pucnjava i veselo odazivanje. To je sve dogovorom bilo i očekivalo se.

Čim on stiže na nebo, služitelji njegovi prosuše bijele kite na zemlju. „To biva ugod, nekad pred dolaskom a nekad po odlasku njegovu“, reći ćete.

Ako si ikad zamišljao veličinu ljudsku u najvišoj prostoti i smjernosti, eto ti je sada pred duševnim očima. Djela Njegova povijedaju slavu i svetost života Njegova; ime Mu, kojijem se još za života njegova,

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

“ (Led, grad i cigančići), „Koliko je polje namereno, / Na njemu su ovce nebrojene, / Pred njima je rogan-čoban, / A za njime Lasak Pasak?“ (Nebo, zvezde i mesec). Predmet zagonetke je odgonetljaj.

Graju kao ovce s popasa. Guče kao golubica. Doleteli kao ose na med. Drijema kao kobila pred suvačom. Živi kô riba u vodi. Zavrgao se glavom kao pas repom. Zagledao se kao tele u šarena vrata.

Iz doma. — Odgovori se u šali na pitanje: Odakle si? Kad spava kruha ne ište. — Odgovori otac, kad ga ko pred njegovim sinčićem pita: je li ti dobar? Kako ovaca ne držim, pasa ne čuvam.

— Bolje je u snopu požnjeveno, neg’ u klasu pohvaljeno. — Uveče se dan hvali. — Pod noć tikve cvetaju. — Pred zoru se mrzne. — Skoči, pa reci „hop“. — Ko se poslednji smeje, najslađe se smeje. — Konac delo krasi.

— Vlakno po vlakno runo. — Zrno po zrno, eto pogača; dlaka po dlaka, eto bjelača; kamen po kamen, eto palača; nogu pred nogu, dođoh na goru. — Ko žali klinac (uže), izgubi potkovu (june). — Ko tvrdo veže, lasnije driješi.

— Zaludu je razlog (imati), kada nema pravde (kad ga ne imaš pred kim kazati). — Što je razlog, to je zakon. — Što je od običaja, to je od zakona. — Običaj je spram zakona.

— Pređa pređu hvali. — Strpljenje od dudova lišća svileno ruho kroji. — Jače je delo nego beseda. — Što tko djela, pred njega pada. — Mudri malo zbore, ali mnogo tvore. — Iziće će djelo na vidjelo. — Delo čoveka hvali.

— Bolje je sirotovat’, no sramotovat’. — Veru ko lomi, njega će vera. — Obraz pred obraz. — Sa obrazom nije ništa pomešano. — Ko hoće časno, ne može (neće) lasno. — Ko druge sramoti, sebe ne časti.

— Popo, popuj, ama malo i prioruj! — Prava braća bez aršina čohu dijele. — Pred nemogućim nema delije. — Presta vjetar — stadoše galije. — Prednje vrane padaju zadnje.

Tu se, Mujo, osoliti nećeš. Ćor-beg sjaši, Mustaj-beg uzjaši, Dok doratu grive otpadoše. Udovici, nane, magla pred očima, A divojci, nane, sjajna misečina. U Turčina i u zmije ljute, U njih nikad tvrde vjere nema.

— Jok, valaj! — Imaju li djeca kruva? — Jok, valaj! — U zli čas se oženio! — Jesam, valaj. — Igra mečka pred čičinom kućom, — Doći će i pred našu. — Kako tamo, bako? — Kako kome drago. — Kako ti je ime? — Islam.

— Jok, valaj! — U zli čas se oženio! — Jesam, valaj. — Igra mečka pred čičinom kućom, — Doći će i pred našu. — Kako tamo, bako? — Kako kome drago. — Kako ti je ime? — Islam. — Tako sam ti i sam.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

“ Onda čovek otide k Solomunovu dvoru. Kad dođe pred dvor, pitaju ga sluge, šta će, a on im kaže, da ide premudrome.

U tom i Turčin dotrči pred vodenicu, pa sjaše s konja i uleti u vodenicu: „Kamo more taki i taki čovek, što je sad tu ušao u vodenicu?

Kad sv. Aranđel dođe sa suncem onako ranjen pred Boga, onda zaplače: „Što ću, Bože, ovako grdan?“ A Bog mu reče: „Ćuti, ne bojse; ja ću narediti, da svi ljudi imaju

Jedan put ja mrtav gladan dođem pred jednu Vlašku kuću, a Vla pred kućom teše držalicu za budak. Kako ja sjašem s konja, a ja povičem na Vlaa: drži more

Jedan put ja mrtav gladan dođem pred jednu Vlašku kuću, a Vla pred kućom teše držalicu za budak. Kako ja sjašem s konja, a ja povičem na Vlaa: drži more konja, pa viči Vlainju, neka mijesi

30. Duži iver od klade. 31. Đe naš crvenko leži, onđe nikad trava ne niče. 32. Žuto mače pred Bogom plače. 33. Zagrmlje veliki grom, a prema njemu mali grom, đe se sastaše, tu se slaptaše. 34.

U nekakome selu pođu žene u planinu da traže divljega broća, i tako vrljajući po planini jedna od njih zađe i dođe pred jednu pećinu iz koje iziđe međed te je uhvati i odvede unutra; i onđe živeći s njome, žena zatrudni i rodi muško dijete.

nekoga vremena dijete opet navali da ide u svijet, i kad ga međed drukčije nije mogao odvratiti, a on ga izvede pred pećinu pod jednu bukvu, pa mu reče: „Ako tu bukvu možeš iščupati iz zemlje, onda ću te pustiti da ideš | u svijet, ako

Kad poslije nekoga vremena dijete opet navali da ide u svijet, međed ga izvede pred pećinu i kaže mu da ogleda može li sad iščupati bukvu iz zemlje. Dijete bukvu spopadne i iščupa.

Međedović polakši poizmakne pred Brkom, ali Brko nikako ne će da ga se mahne. Međedović bježeći tako dođe na jednu vodu, i nađe kod nje ljude na gumnu đe

Pošto se onđe s njome namirimo, vratimo se natrag. Ovo bijaše u jesen, i vrijeme | bješe dosta lijepo; ali jedan dan pred noć kad bijasmo navrh Čemerna, nešto se naoblači pa okrene snijeg sa sjeverom da se pometemo i mi i konji.

Kad đevojka odraste, jedno veče zamoli se ocu svome da joj dopusti da iziđe s braćom malo pred dvor u šetnju, i otac joj dopusti.

Sveti Sava - SABRANA DELA

2, 19) „jer vera ova jeste čista i neoskvrnjena pred Bogom i Ocem.“ (Jak. 1, 27) „Da razumete da je vera bez dela mrtva.

I mi smo dužni za braću dušu polagati.“ (І Jn. 3, 16) „Ako zapovesti njegove sačuvamo, i ugodno pred njim činimo. Ovo je zapovest njegova da veru imamo u Sina njegovog Isusa Hrista i da volimo jedan drugoga.

ovako treba činiti: posle lupanja zvona, tadašnji dnevni jerej blagosilja Boga i kadionicom naznačuje lik časnog krsta pred svetom trpezom sa pohvalom Bogu.

I tada, stavši pred svete dveri, znamenuje kadionicom lik časnog krsta i zajedno sa znamenjem uzašilje slavu Presvetoj Trojici, ovako

žurno pristanite, i svaki pokret uma vašeg i duši štetnu misao časno i neskriveno otkrijte, ispovedajući se kao pred Bogom, a ne pred čovekom.

i svaki pokret uma vašeg i duši štetnu misao časno i neskriveno otkrijte, ispovedajući se kao pred Bogom, a ne pred čovekom. Ko god se žuri da Bogu laže, primiće kaznu, „jer ćeš pogubiti“, reče psalmopevac, „sve koji govore laž“. (Ps.

(Jak. 4, b) Prema tome, da nema ovoga među vama! Budući zreloga uma, nemojte nikada poželeti da budete mrzost pred Bogom, nego više da primate blagodat od njega i blizu sebe da ga imate, kao srcem smireni, ili istinu da kažem, onaj ko

A u svetu subotu da odstupa svaka briga oko okupljanja na jelo nego da biva samo dijaklizmo pred crkvom po običaju. Ovakav način života imajte u svete velike postove, a za nemoćne brigu nalažem igumanu po volji.

„Jedinočedni i jedinosušni Ocu svojemu“, zatim „Gospode, pomiluj“ trideset puta, i poklonivši mu se tri puta do zemlje pred svetom trpezom, i uzevši otud ovaj tipik i žezao, i pošto svi kažu „Dostojan“, i dostojan da stane na dostojnom

postavi na ovaj način: po otpustu jutrenja i uobičajene molitve, i pošto biva Trisveto od svih, neka čini tri metanija pred Presvetom Vladičicom našom Gospođom Bogorodicom i Nastavnicom, i neka sa strahom pobožno celiva [ikonu].

“ (Ps. 112, 1) I neka polažu ustav crkveni pred Presvetom Vladičicom našom Bogorodicom i ključeve crkvene i da čine Trisveto.

se, ne ustane na jutrenje, ili drugu službu crkvenu, osim zbog nekog opravdanog razloga ili bolesti, neka čini metanije pred igumanom i svom bratijom — trideset metanija posred trpezarije.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

SKITNICA: Radila ona tu ko kuvarica. A neka rodna godina, rodilo KO pred neku nesreću! jesen, branje šljiva, kuvanje pekmeza! Šljive madžarke, požegače, belošljive, ranošljive, dudovi beli i crni!

I to dogurala sve do četvrtog meseca! CMILjA: To je Boga mi prilično kasno! SKITNICA: Uapse me baš negde pred venčanje. Principijelno neslaganje, takva su bila vremena. Dobio sedamnes meseci, odležo petnes.

S mukom se spušta na stolicu. Vraća se Ikonija.) IKONIJA: Da mi je ko pričo, ne bi mu verovala! Stoji i govori, a pred njim nigde nikog! (Primeti Anđelka) Ja moram da sednem! Ćoro! jesi to ti? Nisi valjda pobego?

Sneg napolju sipa kano vuna, kod nas bojler, zimnica, furuna! Dok on gleda frižider sa hranom, trudna štrikam pred teve ekranom! Dok on meša cementa za cokle, kuvam supu, rinflajš i šnenokle!

A kada se svrši utakmica, nacifram se, dete u kolica! Pa se šnjima celo veče šećem, uz vodoskok, pred Izvršnim većem! (Ulaze Ikonija i Anljelko) ANĐELKO: Vrlo je važno da saznam nešto o Trifunu!

Cmilja nosi otvoren kišobran i zapaljenu sveću. Zatamnjenje.) III SLIKA (Ulica pred kafanom. Nekoliko kaiši za đubre, posmrtne plakate po zidovima i ogradi.

Plakate za cirkuse, boks-mečeve, fudbalske utakmice. Cmilja drži sveću i kišobran.) IKONIJA: Ne vidi se ni prst pred okom! ANĐELKO: Evo! Pogledaj! IKONIJA: Šta si to našo? ANĐELKO: Jednu nogu! IKONIJA: Anđelko, ništa ne diraj!

IKONIJA: Svecu zapali jednu sveću, a đavolu zapali dve! I šta bi, na kraju? SKITNICA: Nisam pred njom stajo više od sekund. Al dok sam Stajo, sve se objasnilo!

Al dok sam Stajo, sve se objasnilo! Gledam je, gledam, a u glavi sve dolazi na svoje mesto! Ko da sam pred Vukosavu stao, istu istacku! I sine meni da nije bilo onako kako sam ja upamtio i pričao! Nego potpuno drukčije!

Zatamnjenje.) V SLIKA (Kafana. Vilotijević sedi i večera, stalno pogledajući napolje. Ikonija pred šankom, Cmilja iza šanka. Stavra sam za stolom, na koji je spustio novine.

možda je neko snimanje, ratni filmovi, ne čitam novine... (Prilazi Stavri) Pominje neke vojnike, kaže tu, pred kafanom! Za jednog kaže da je možda oficir! CMILjA: Oficir? IKONIJA: A, života mi, nema nikoga, pogledaj!

Pa beži, ko bez duše! IKONIJA: Čekaj, crna! Zar ovde, pred kafanom? JAGODA: Ovde, mogu i mesto da pokažem! CMILjA: Pa to je onaj!

Stanković, Borisav - JOVČA

Pod stepenicama vrata od podruma i prozorče s rešetkama gvozdenim. Pod tremom i dalje pred kućom, kaldrma, sve do velike dvokrilne kapije na svod, levo, do koje se vidi i deo zida.

Letnje jutro. MARIJA (na doksatu namešta po minderluku jastuke, ide polako, u čarapama, osluškuje pred obojim vratima, tiho posluje). MAGDA (dolazi s leva iza kuće, pod stepenice, spazi snahu svoju gore): Došao?

Ali, ona sigurno je znala da te pare nisu moje već da su to tvoje, od tebe, bato, pa samo da se ne obruka pred tobom, i ona, dan i noć je sa njim radila, pomagala mu je. I odužiše se, vratiše, pomogoše se i podigoše se.

PRVI PRIJATELj (sviračima, seoskim sa gočem i zurlama): Vi tu dole, pred kujnom. Odmorite se. Dok zatreba. S nama samo tiha svirka. Je li tako, prijatelju? JOVČA (trza se): Da, prijatelju.

A deda -Trifunove čaše i zarfove stambolijske! BUBNjAR SEOSKI (dok se drugi svirači nameštaju pred kujnom, ulazi u kujnu i zaviruje levo i desno, vraća se k svojima sležući ramenima, tiho, začuđeno): Nikoga, bre, nema.

Kad vidi da je prazna, izbezumljeno, drugim glasom): Šta je? MARIJA (pribrala se već. Stojeći pred njim, osvetljena svećom iz ruke njegove koja drhti, rešena na sve, diže glavu i gleda ga, kao nikad dotle, pravo, dugo i

(Silazi teškim koracima, predišući.) NEKI SLUGA (izvodi konja pred biljektaš do stepenica; drži uzengiju, i čim Jovča uzjaše, trči i otvara kapiju, koju odmah i zatvara za Jovčom.

ARSA A šta ćemo sad? MARIJA (Tomi): Ti, sine, po Bogu sin da si mi, odmah sutra deda-vladiki. Padni mu pred noge, stope da mu ljubiš, moli, preklinji, da ih venča odmah, odmah, preko reda, bez reda. Obećaj prilog crkvi.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Pri svakoj vrsti i reči ovoga spisanija smatraću sebe kako pred vsevidećim božjim okom; samu ću istinu ljubiti, o njoj ću se starati, nju ću s Toplim i čistim srcem želiti i tražiti.

Pravdu i istinu radiću vsegda pred očima imati. Nauka i poznanje ljudi nije niti malena niti malo potrebna stvar človeku na svetu; o ovom poslu može se

Što dete čuje, to uči i prima, kako god i svoji[h] roditelja jezik; što vidi da se pred njim svaki dan čini, tome mora naviknuti; tako prisvojava običaje, tako narave, tako sve misli i mudrovanija oni[h] s

Dobrota neiskazana, milost otečeska i ljubov, sve je to onda bilo pred mojim pomračenim umom, kao pristrastija ovoga sveta koja odvlače čoveka od boga!

Nakratko, oni su svi bili pred mojim očima slabi, grešni i plotski ljudi, koji sve svoje blaženstvo na[h]ode u čašam ispijanju; uzdišući žalio sam

Neću sebe nimalo štediti ni izvinovljavati; pravdu neću sakriti, koliko znam. Sam ću sebi po mojej savesti, kao pred vsevidećim božjim okom, sudija biti; neću sebi nimalo praštati.

nije moglo njega zaustaviti da se on ne nađe u vreme pravila; i više puta, pre pravila i pre nego bi se crkva otvorila, pred crkovni vrati stalo bi ga vika, i ljuto bi grčki psovao i ružio popove što zakašnjavaju.

(kako veli sveti Jefrem) trbu[h] za leđa prilepi; i tako suv i okoreo jošt ne valja da se u sebe pouzda niti da iziđe pred ženske oči, koje su pune magneta i kadre su najsuvjem telu ži|vot i dviženije dati.

Zato imajte boga vsegda pred očima, uklonjajte se zla društva i čuvajte se zli[h] običaja; radite, da nauka vaša na slavu božju i na polzu otečestva

Barem nek se odreče ovog poštenog imena, nek se kako drugojačije zove i neka ne sramoti rod svoj. Sad sami po duši pred pravednim sudijom bogom, koji će nas sve suditi, rasudite, ne bi li bolje bilo da taki[h] kaluđera nejma na svetu?

Valja da od nji[h] pasaporat uzme ako misli pred boga izići; pak da se [h]oće jedan, neka bi i to, no nije dosta ni stotina.

Mlađi prolaze koji kud po doksati, a starešine posedali s igumnom pred njegovom ćelijom i razgovaraju se. Kako nas upaze s torbom na leđi, poznadu da smo stranski ljudi; ljubopitni za saznati

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

I ti ćeš sa mnom večerati, Jerolime! Domaćica metnu svoju zdjelu na tle, a trpezicu donese pred djevera, pa onda dovede Čmanjka, Škemba, Krivu i Galicu da poljube konop stričev.

— Kako to — reče Brne — nije ni staro ni novo? — pa ne sačeka odgovora, no ispi čašu i ostavi je pred Stipana. — Jevo vidiš, kako.

ne razumješe, jer po župama svetog Frane, kad se napija učenu čovjeku ili kad se u kakvoj pretežnijoj prilici govori pred učenijem ljudima, treba govoriti da drugi ne razumiju.

Za njim bijaše uljegao Bakonja, pa se raskorači pred pragom, gledajući koso stričeve i rođake. Osinjača je nješto šaptala s mužem, pak napuni drugi bardak, kojijem se

Žestoki Rkalina škrgutnu zubima, odgurnu sve, pak se usići pred fratra. — Jevo mene da ti kažem bez zavijanja, najkraće i bistro.

U zoru, po naredbi fratrovoj, Stipan osedla konja, te se krenuše. Kušmelj, pošto pomože bratu da uzjaše, stade pred konja, pa se češka. Fratar blijed, kao da je bolovao, gleda u vrh od čizama i veli: — Pa... onaj... vidićemo!...

“ Bakonja stojaše iza fratra. Slušao je on mnogo i mnogo pričati o svemu što mu sad bijaše pred očima, ali je sve kudikamo drukčije negoli što je on zamišljao! Eto voda krklja i kao da u hiljadu lonaca vri kupus.

Taa-ko! Pak ćeš se izmaknuti i stajaćeš gologlav, jes me razumija? Taa-ko? — reče stric ne gledajući ga i krenu se pred njim, malo brže.

Svi su bili kosmati i svi osim jednoga imadijahu njeki svijetli lopar oko glave. Pred tom slikom bijaše nalonja i na njoj otvorena knjiga.

Odatle uđoše u kujinu. Pred visokim ognjištem stojaše postariji fratar, ljevajući čorbu kroz gvozdeno cjedilo. Bakonji se učini čudnovato da redovnik

Bakonja stupi ka prozoru i ugleda prostran vrt za manastirskim naličjem. Iza njega bijaše red omanjih zgrada; pred jednom potkivahu konja. Tu se bješe načetala gomila slugu, među kojima poznade Stipana.

Bakonja se primače vratima i vidje ona dva đakona pred nalonjom: jedan čati, drugi prati očima. Poslije njekoliko, onaj drugi poče da čati, a prvi da gleda, dok gvardijan ne

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

što tajnu sakriva: Kako ti se nad umom sliva Samoća i teku minuti Kap po kap u prazan krug Što se širi ko vid pred strahom. Oprosti ptici koja i dahom Hoće da ti postane drug. Oprosti senci što te prati I vetru što te u krug vodi.

Tu su me veselo ubili I bacali po rupama. O, gde sve nisam šetao, Koga sve nisam sretao, Pred kakvim kafanama sedao. Kako je bolno vredeo Veliki sivi predeo U koji sam satima gledao...

PUT U RAVNICU O dugo nam treperi pred okom Put dug i žut od jare. Sa strane: samo trske i bare Sa žabljim i gušterskim skokom.

) Kuda potonu Pek I blagi breg i klis? Iz rane iščile lek. Šuplje je. Reč je već zvek. Kao metalnog brda vis Stoji pred tobom vek.

Iz vazduha, iz tame bačen, evo ga kako niče I probija krik i iz nas. To čuj: pred hladnim nečim Nebo i zemlja živinski kriče, kriče.

Kroz moje grane da posmatram plavet (I zagonetku ptica usput rešim) Pa da se pred san turobno nasmešim Što sam kroz život prošao ko avet.

UMORNA PESMA Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta. I gle: stojim sada — drvo, sa obranim plodom. Mre u zglobu volja da se maknem s mesta.

Da je bar mira kada nema reči I tiha pustoš kad misli neima: Pa da se legne kao kad se leči. Ovako: stojim još uvek pred svima (Dok slična strmoj vodi il oluji Kroz moju glavu sva praznina bruji).

A kad se vratim domu ure kasne Znala svu priču samo po mom licu. Sedim za stolom i ne znam svog lika. Pred ogledalo zalud mi je stati: U tvome oku bila mi je slika. Već pola mojih stvari s tobom trule.

Ćosić, Dobrica - KORENI

„Prodajemo šećer, tamjan i sveće.“ — „Mi za groš jeftinije“, kao da kukuriču, vikali su šegrti pred dućanima i krišom se grudvali.

Ja i ti smo vršnjaci. Zajedno smo odrasli i vojsku služili. Zajedno ratovali. — Ne laži. Mene ni otac ne žali. Pred drumskom mehanom volovi naglo stadoše, hukćući u sitno krckanje kola.

Đorđu se ne svraća: pri svetlosti SVI će mu videti lice. Rabadžije se gomilaju pred mehanom, a sneg obleće oko fenjera. Sve su mehane iste. I fenjeri, i drumovi, i njihovi povraci kući.

I veđe da se razmiču. I na vašarima i po mehanama on, mali, da je sebi najveći, najkrupniji. Nije zbog đinđuva pred dućanom... Nekada, bilo mu je slatko i krv da prospe za ovakvu gomilicu žutog sjaja. Kad se svršilo to nekada?

Kad se svršilo to nekada? Ne zna Mu među. Šta ćete mi? drhtavo šapće u brkove, nemoćan pred njima tankim, lakim, zapaljenim. Gleda ih: nekada, na putu Do ove mehane, radovao se njihovoj težini.

Sada se ničemu više ne raduje. Izdaleka, mučno se probija i kljuca — ničemu, a vilica zaigra kao pred plač. Iz mehane naleže na vrata sve glasniji, razuzdaniji rakijski žagor rabadžija, i krupan smeh zasipa mu glavu,

Taj nebrat koji me se seti samo kad mi pare traži... Zlotvori moji, jedna čekate kad će Tola smrznutog da me stovari pred kuću, a ja nikome ne trebam, ni vama! Šaka tresnu po kesi a rezak cik dukata izgubi se u magli i tutnjavi...

oca od svih krio prezime, hteo da mu samo dukati pronose glas, da vredi samo onoliko koliko su mu kese teške, i pred ženom i ocem i svetom.

— Stigli smo na broju! — reče Tola kad volovi sami stadoše pred vratnicama Katića, i skoči u sneg što je napadao do pola cevanica.

Još jednom, davno, bacio je on kesu s dukatima pred nju. Kesa je meko pala na krevet, a cijukavu larmu zlata brzo je usrkala vunena čerga. Beše to druge zime njihovog braka.

Ako. Ona je ovde gazdarica, a on neka plaća gde zanoći. Valjda nije to. Gde bi sada, pred kraj veka, kad mu je više prošlo nego ostalo, činio sramotu kući i kaljao sebi obraz?

Misliš, neće da dođe? Aćim očima pita Mijata i stoji pred njim zamišljen, bojeći se da sluga ne potvrdi ono u šta i sam mora da veruje.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Devojčica je bila tako slaba da nije imala snage ni da ustane ni da zaplače. Tek pred noć sažali se jedna starica, podiže malu i odnese je svojoj kući, iznenađena sjajem koji je izbijao iz njenih očiju.

U rano leto i pred jesen, kada su noći prozračne i pune zvezda, taj zlatni trag postaje naročito vidan. Stišavajući glas, stanovnici

Pridržavajući se za zidove, devojčica pokuša da načini nekoliko koraka, bez uspeha. Majka će se tek pred veče vratiti s posla. Kad bi bar imala psa ili mačku? Ah, koješta! Gde u njen tesni kavez da stanu pas i mačka?

Ko zna koliko je spavala? Šta sanjala? Kada je otvorila oči, bila je na obali nekog jezera, pred vratima dvorca načinjenog od svetlosti. — Kakva je ovo kuća? Gde sam?

— Kakva je ovo kuća? Gde sam? — začudi se, ali je cvrčak upozori da ništa ne pita. Nije ni imala vremena da pita — pred njom su se otvarala neka prozirna, blistava vrata.

»Joj, sada ću još i rogove steći!« pomisli i užasnu se. U isti čas prođe joj glavom misao da bi mogla brata isturiti pred čičak, i izbeći nesreću. To je još više užasnu. »Mališan je tako bezazlen, tako lep! Bole da ja i tu Muku snosim!

— »Pa, ja to sanjam? — Đavolak protrlja oči. Umesto grbavice, pred njim je stajala lepotica. U ruci joj je bila ruža. Ona je prinese licu i začudi se njenom mirisu, pa je pruži susedu da

TAJNA U najprljavijoj ulici grada, među čistačima i nosačima, pijanicama i beskućnicima, pojavi se jednoga dana dečak pred kojim su se svi i nehotice zaustavljali. Kako i ne bi?

Bila je već velika kao čamac. Dečak joj skoči na leđa, a riba pojuri. Dok bi trepnuo, bila je pred njima zlatna lubenica, a na njoj Riblja Glava.

Sam i tmuran, stajao je na zapadnom rubu neba i tako stoji još i sada... Ali u leto i pred jesen, kada se zvezde spuste sasvim nisko i nebo postane puno njihova sjaja, dve zvezde se naročito dugo zadržavaju na

»Verovatno sanjam!« — pomisli i uštinu se za mišicu, ali ogromna Zlatna kraba i dalje je stajala pred njim, smejući se: — Zar si zaboravio šta želiš? Da nećeš da budeš car? — Ne — provali iz dečaka.

S vremenom se od njega stvori lokva, izraste trska, a riblji narod pobeže pred silovitom najezdom žaba. Tek sada je brdo likovalo: — Pogledaj se, nemaš ni riba, ni cveća, nisi ništa!

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Ponekad je žitelje ove ulice pred zoru, znala da probudi neka vrlo arhaična, sleđena tišina, i u danu koji bi nailazio oživljavale su priče, ko zna otkud

I glava kneza Alekse Nenadovića, pred Prvi ustanak, i glava Stanoja Glavaša, pred Drugi. Te su glave bile, kao opomena, okrenute putnicima koji su u grad

I glava kneza Alekse Nenadovića, pred Prvi ustanak, i glava Stanoja Glavaša, pred Drugi. Te su glave bile, kao opomena, okrenute putnicima koji su u grad stizali preko utabane terazijske ledine i

okrenute putnicima koji su u grad stizali preko utabane terazijske ledine i zaustavljali se, pre no što uđu, na pustari pred Stambol-kapijom, po kojoj su se, kroz ljigav i smradan kal, gonili čopori poludivljih pasa.

sećanja koja su, prave more, povremeno obuzimale žitelje Pozorišne ulice, kao da su nešto izbledela u deceniji pred Prvi svetski rat, toliko dramatičnoj da je osećanje neposredne sadašnjosti potiskivalo svako drukčije osećanje vremena.

Nije razmišljao i nije se pitao otkuda to da je, gotovo uz njegovu pomoć, njegov veliki brat sad pred progonstvom a mali u okovima? Znao je samo da nikako ne želi da vidi Vučića, još manje da ode do njega.

I, evo, uporne nedoumice opstaju u vekovima: nemoćan pred njima, Gospodar Jevrem nastavlja da jaše pored kuće u kojoj je živeo Milan Rakić.

Još jedan ugao i Gospodar ustavlja konja pred malom obućarskom radnjom S. Gulića, koji proširuje i produžava sve vrste cipela, sjaše i odšepa do Čukur-česme, do

Stane pred kućom na uglu, nekada gospodskom, na sprat, kućom čiji su zidovi sivi od pamćenja a čiji su prozori samo delimično pokri

(Onda još nije znao da se najveće opasnosti ne odaju.) Gospodar Jovan stoji pred bifeom „Papuk“: predomišlja se da li da uđe i popije čašicu pred ručak.

) Gospodar Jovan stoji pred bifeom „Papuk“: predomišlja se da li da uđe i popije čašicu pred ručak. Ta navika mu je ostala iz doba kada je gospodario valjevskom nahijom i boravio u Čačku. Njegove najbolje godine.

Kada ga je pre tri godine, u maju 1839, za vreme svoje prve bune, Vučić domamio u Kragujevac, optužio pred narodom a onda bacio u okove, Gospodar Jovan je shvatio da dolazi vreme ispaštanja. Odavno je slutio da će doći.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

264 CXXXVIII PO ZIMI 265 CXXXIX TRIJUMF VENERE 266 CXL PRED KRAJ LETA 268 CXLI PROLEĆE 269 CXLII MENADA 271 CXLIII SAN VUKA MANDUŠIĆA 272 CXLIV MUZIČKE VIZIJE 277 CXLV

setna, bajna; Pa se smeše bajna lica Iz okvira mutna dima, Drkće, strepi star Lem-Edim, Mutno mu je pred očima. „Oh, Šerifo, - džanum Ato, Oh, Zulejko, tanka pasa, Aj, Zaremo, suho zlato Sećaš li se onih časa!

Prevrnem list, prevrnem i drugi: Pred očima mi glave prolaze, K'o lubanje koštane mrtvačke. Sad evo već „otkroveniju“ red.

Teška je, beskrajna večna tuga njena Na domaku noći, tišine, i tame. Pred vrtovima okean se pruža; Razleće se modro jato golubova; U bokoru mrtvih, docvetalih ruža Šumori vetar tužnu pesmu

toploj sobi, krevetu od kedra, I pod jorganima, kud su krizanteme Rascvale bujno - mlada, golih nedra, Tu leži žena. Pred njom, u ormaru Od ebanosa, ukoženi krasno, Taso i Platon... U kaminu staru Još živa vatra i crveni jasno... Budna je.

J. Dučić LIX TIBULO Pred hladni Venerin kip, pod senkom pitome noći, Tibulo, kvirit mlad, začuđen zastade nemo, I čudni gledaše lik.

I bježah s tobom, u oblaku praha, Od strašne čete divljih beduina... A kad nam hati klonuše u letu, Pred tobom vidjeh ja šeika njina.

Ćuti, i pusti da sad žile moje 3abrekću novim zanosnim životom, Da zaboravim da smo tu nas dvoje, Pred veličanstvom prirode!

Jedan, samo jedan!... Vaj, dok se sve brže, Kroz kobnu noć čuje kako besno rže Par zlih crnih konja, već spremnih, pred pragom. J. Dučić LXIX POZNANSTVO Kad sam je pozn'o, nebo beše mutno, Zadnje su ruže umirale ti'o.

Digla si sto mržnja, da stražare kao Sto crnih jedrila, sva pred tvojom lukom; I tako mom duhu prinela si rukom Cvet tvog bića krupan, otrovan i zao.

Smrt je tako laka. Al' pratila njena, Sva taština što se pred smrt snova budi, I zanatske suze zabrađenih žena, I bol izveštačen ravnodušnih ljudi, I mantije crne, čiraci i

ravnodušnih ljudi, I mantije crne, čiraci i čoja Sve to tako grubo i surovo dira, I gnusobom vređa osećanja moja, Pred skromnom lepotom večitoga mira! o, umreti tako!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

vlase cvijetne pletući, bisernom ih rosom nasipljući pri igranju svjetlokosih zv'jezdah, - da dičnija na jutro izide pred očima svoga vladaoca - na sva moja žarka ljubopitstva smijehom mi odgovara njenim.

S vnimanjem sam zemaljske mudrace voprošava o sudbi čovjeka, o zvaniju njegovom pred Bogom; no njihove različne dokaze nepostojnost koleba užasna: sve njih misli najedno sabrane drugo ništa ne

Vi ste ljudsko ime unizili i zvanije pred Bogom čovjeka jednačeć ga sa beslovesnošću, nebu grabeć iskru božestvenu, s kojega je skočila ognjišta, u skotsko

Ja od tebe jošte mnogo ištem: da postaviš u plamteće vrste, pred očima Srpstva i Slavjanstva, Obilića, Đorđa i Dušana, i jošt koga srpskoga heroja; da progrmiš hulom strahovitom

U noć, strašnom burom razječanu, sinu meni zraka pred očima i glas začuh kano glas angela: „Ja sam duše tvoje pomračene zraka sjajna ognja besmrtnoga: mnom se sjećaš šta

me prijatnijem glasom: „Dig se, tvari opšteg stvoritelja, te ti hitre naslađuj poglede u predivna stvorenija Božja; pred velikim pretprijatijama nek se krije ime opasnosti; svi svjetovi bez očih su mračni.

Plan nebesah pred sobom gledaše i prelesti pravilnoga vkusa. Hiljade ti Božijeh duhovah zanešeni njojzi revnovahu; opiveni njenom

Obrati se, dušo izgubljena! Prolij tople suze pokajanja pred opštijem tvorcem milosnijem; poznaj ime svemoguće što je i značenje tvoje prama njega; ižen' tamu iz slijepa uma i

Na ognjenoj leteć kolesnici, pred svanuće san me laki stiže; u njem viđeh strašno vidjenije na nakazu tvorca razgnjevljena.

Treći danak sa stravičnom hukom već prebježa ravnine nebesne; večerom se dva vojvode vjerni predstaviše tvorcu pred prestolom, premilosna oca umoljaju da oružja od obije vojske smrtonosnim naostri udarom: "Već hulenja - kažu -

Otpadnici neba, ustrašeni, pred blaženom pobjegoše vojskom s krikovima strave i hulenja. Prenesretnja vojska mrake cara mrzak li je oblik polučila

Adam pređe nebesnu granicu sa svojijem žalosnijem likom; staviše ih pred vrata vječnosti. Evo Adam u plot obučeni sa podrugom u polja edemska.

Popa, Vasko - KORA

s polja Tako radosno jurila Jurila kapiji žutoj KOKOŠKA Veruje Samo veselom pijuku Svojih žutih sećanja Nestane Pred snežnim granama Što se za njom pružaju Presahne Ispod gladnih jezera Što nad njom kruže Odskoči Od svoje krvave

korena I od divnih uspomena Na iznenadne noći Kad nestane iz ulice Ko zna kuda ide U šumi bi se izgubio Ali se uvek pred zoru U drvored na svoje mesto vrati PU3AVICA Najnežnija kći Zelenog podzemnog sunca Pobegla bi Iz bele brade

jedan kesten izraste I ostaje tajanstven za nama Iz svake nade Koju gajimo Po jedna zvezda nikne I odmiče nedostižna pred nama Čuješ li metak Koji nam oko glave obleće Čuješ li metak Koji nam poljubac vreba 2 Evo to je to nepozvano Strano

ovom nepočin-polju Da ti podignem šator od svojih dlanova 3 Uznemirena šetaš Podočnjacima mojim Na nevidljivoj rešeci Pred usnama tvojim Nage reči mi zebu Otimamo trenutke Od bezobzirnih testera Ruke se tvoje tužno U moje ulivaju Vazduh je

zelene rukavice Na granama drvoreda Veče nas pod pazuhom nosi Putem koji ne ostavlja trag Kiša pada na kolena Pred prozorima odbeglim Dvorišta izlaze iz kapija I dugo gledaju za nama 5 Noćima nestaje tama Čelične grane

sam ulicu Kojom si se vratila Glas ti je po krovovima Zaboravio belinu Časovi sa kojima sam samovao Dižu se pred tobom Sa snežnih stolica 28 Pod očnim kapcima Spavaju ti ljubičice Pretvaram se sav u sunce Nad tvojim ružnim

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Tu se zaustavih pred ruševinama jedne omanje stare zgrade. U njoj je bila smeštena štamparija kojoj je bilo povereno štampanje moga dela o

A sada, deset dana docnije, videh pred sobom ruševinu zgrade pod kojom je ležalo moje dovršeno delo, sahranjeno u grobu.

Kad stigoh pred svoju kuću, razvedrih se. Ona je, istina, stradala, krov joj bio rastrešen, a prozorska okna porazbijana.

Ali sam stajao pred novim pitanjem: u kome pravcu da uputim svoj dalji rad, jer ne bih umeo živeti besposlen. Bilo mi je, pre svega, jasno

Sagledati taj početak, videti Pitagoru pred sobom, čuti iz njegovih usta izveštaj o njegovoj mladosti, boravku u Egiptu i o njegovoj nauci, to je bio program tog mog

Zato mi nije bilo teško da se uživim u onaj trenutak kada se mladi Aristoteles našao pred Partenonom i Erehtejom; imao sam samo da opišem svoje utiske pred ona dva hrama, pa da vidim Aristotela živa pred

u onaj trenutak kada se mladi Aristoteles našao pred Partenonom i Erehtejom; imao sam samo da opišem svoje utiske pred ona dva hrama, pa da vidim Aristotela živa pred sobom.

pred Partenonom i Erehtejom; imao sam samo da opišem svoje utiske pred ona dva hrama, pa da vidim Aristotela živa pred sobom.

Kad bih se o tome osvedočio uputio bih se pred njega samog. Da bih onamo dospeo, valjalo je, kao u slučaju Pitagore, uživeti se u njegovo doba i njegovu okolinu.

I za to su bile potrebne razne studije. Kada sam ih dovršio, moradoh razmišljati kako da ga stvorim živa pred sobom. da bih u tome uspeo, morao sam izmisliti kakav događaj ili lični doživljaj u kojem bi on, kao glavna ličnost,

Nisam se osećao osamljen jer sam ih video žive pred sobom i imao iluziju da se nalazim u odabranom društvu. U takvom raspoloženju, moj posao napredovao je vrlo dobro.

Upoznao sam sredinu i prilike u kojima su živeli. Da bih svakog od njih stvorio živa pred sobom, izmislio sam kakav događaj u kojem bi on odigrao glavnu ulogu i njime upoznao čitaoca sa svojom naukom.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Sećam se lepo kad sam stigao u palanku gde je on živeo sa svojim starim roditeljima. Dočekao me je pred veče na stanici, sa svojom malom sestrom, pa smo otišli njegovoj kući, gde je vladala ona predsvadbena svečana tišina.

nazora, i majkom, smernom i smežuranom staricom, pređosmo u njegovu sobu u kojoj je, pamtim odlično, žmirkalo kandilce pred ikonom arhanđela Mihaila.

A ti znaš, takav sam, da kažem, bio i pre pet godina kad sam sa drugoga sprata stare Velike škole, opet jednog jutra pred čas krivičnog prava, to isto hteo da učinim da je samo onda to poželela... ti znaš ko. „I takav ćeš umreti.

Međutim malo docnije voz stade i ja siđoh pred stanicu da bacim pogled unaokolo, bar koliko dopušta slaba svetlost pred njom i oko nje.

Međutim malo docnije voz stade i ja siđoh pred stanicu da bacim pogled unaokolo, bar koliko dopušta slaba svetlost pred njom i oko nje. Ali mi se sad sve učini drukče nego nekad.

Činilo nam se, pored svega, neverovatno da će se ona pojaviti i hiljade smetnji izlazile su nam pred oči. A da nas je neko tada pažljivije zagledao morao bi s čuđenjem zastati da posmatra: kako zamišljeno i brzo koračamo,

Od venčanja njegovog mi smo se retko dopisivali. Javljao mi je da su srećni, a pred prvi rat izvestio me da su dobili ćerku. Posle smo u ratu, kao rezervni oficiri, bačeni u dve razne divizije.

Posle smo u ratu, kao rezervni oficiri, bačeni u dve razne divizije. Videli smo se samo jedanput pred veliko odstupanje. Teško ranjen u grudi on je ležao u kruševačkoj rezervnoj bolnici, gde sam otišao da ga posetim.

Tek je svitalo kad sam stigao pred njegovu zemunicu. I vojnik mi saopšti da je sinoć bio mali napad jurišnog odeljenja, da je komandir skoro i legao i

Kad znam šta u duši misliš zašto govoriš drukčije? I ja sam jedno veče rekao pred svima ono što nosim u duši, ne baš sve i to je ono što me muči. „Vi se sve nešto bunite, sve vama nešto nije pravo, vi.

Najveći broj izginuo je ili pomro. Pred mojim očima prolaze jedan po jedan... Zaglédam svakoga. Svaki posebice imao je pre rata svoj cilj.

Jest, seckaće me, mrcvariće me, tucaće me. A ja bih više voleo da stanem pred preki sud pa da iz sveg glasa kažem: kriv sam, gospodo! Sudite me, streljajte me, secite me, ali ne mrcvarite.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

A pred njom mala čistina sa četiri kržljava bagrema, koja su se s proljeća razlistavala štedljivo i suzdržano. Stan je bio uzdužno

se u jarkim duginim bojama; ona na lijevoj strani bila su nijema, zastrta neprozirnom opalskom zamagljenošću, i, pred veče, lagano podlivena plavkastim odsjevima. Na svim su vratima mjesto kvaka bile kugle od brušenog stakla.

Ako malo razmislim, postaje mi jasno da sam se uvijek, u svakom rješavanju i odabiranju u životu, u svakoj sumnji i pred svakim izborom, u stvari svagda riješio za onu alternativu koja se pojavljivala u svjetlosti.

Nebrojeno sati proveo sam ispet na prste pred tim kartama. Moj djed bio je snažna, zdrava priroda, energičan poslovan čovjek.

A koja su u nejakoj duši pravila tim teži lom i haranje što sam morao brižno kriti pred starijima da ma šta o tome znam, pretvarajući se da ne shvatam aluzije i polovične fraze u njihovim razgovorima.

nikad nije spominjala i obarala je oči kad bi ga drugi spomenuli, ali se sjećam iz najranijeg djetinjstva kako je naveče pred lijeganje, kad je mislila da ja već spavam (dok sam naprotiv pritajena daha žmirio kroz trepavice), dugo stajala

odrastao čovjek mogao lako zaboraviti fizionomiju sudije koji mu izriče smrtnu kaznu, ali slika djeda u spavaćici što pred licem bizantinske ikonice palcem desne noge češe list lijeve, ne zaboravlja se nikada.

Stric je godinama bilježio najvišu i najnižu dnevnu temperaturu. Pred Božić i Uskrs ispravljao je i upotpunjavao spiskove osoba, rodbine, bližih i daljih znanaca, kojima je trebalo čestitati.

bez obrane, prepušteno na milost i nemilost okrutnosti tuđeg oka i tuđe radoznalosti, obezoružano kao bogalj koji je pred spavanje iskopčao protezu, kad se s naših lica sapere njihov zaštitni izraz — kako li tek tada bijedna izgleda ljudska

Ne, ne mogu više da gledam lica spavajućih. U polusnu mi katkad izlaze pred oči nizovi i nizovi usnulih lica, viđenih ko zna gdje i ko zna kada, lica blijedih ranjenika , lica umirućih, lica koja

drugarstva s nepoznatim ljudima, u kakvom trećerazrednom hotelu, na kakvom skupnom noćištu, kako brižljivo kriju jedan pred drugim lice. Brižljivije nego što skidaju umjetno zubalo, brižljivije nego što skrivaju lisnicu pod madrac.

Je li da mi nisi vidio lica?” XI Sinoć sam se, ležeći u mraku, dugo zabavljao nastojeći da tačno izazovem pred oči plafonske slikarije blagovaonice iz djetinjstva.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Marko se samo čudio i vrteo glavom. — Da mi je samo znati na koga se umetnu — rekao bi ženi, pa bi i dalje ostao nem pred ovom zagonetkom.

Za ovo mu nije trebala postepena navika: u tome je odrastao... Drugova ne imađaše. Jedini čovek, pred kojim je slobodno smeo otvoriti dušu, koji ga je zanosio pričama o hajdukovanju, bio je ča-Vujo iz Brezovca.

Rasta je bio povisoka, a iđaše uvek pravo, zaturene glave, posmatrajući sve pred sobom kao sa neke orlovske visine. Oči mu behu crne kao ugalj, sjajne kao žeravica.

Njihov pogled prodiraše oštro u samu dušu čovekovu, i nema toga, koji bi pred tim pogledom mogao slagati, a ne pocrveneti.

je provodio u gradu; tu je sedeo i sa seljacima i sa gospodom i sa građanima: slušao razne razgovore, kartao se, pio i pred veče se svakad vraćao kući.

III Četvrtoga dana posle ovoga Đuričina puta, rano u zoru, dojaha pred Đuričinu kućicu sreski pisar sa pandurima, kmetom, birovom i dva odbornika.

Đurica se tek obuo i umio, pa počeo da oblači jelek. Konji frknuše pred kućom, a Đurica, kako beše počeo da navlači odeću, tako i ostade sa podignutom rukom, ukočen, bled, nem...

Pisar sede na klupicu pred kućom, jedan pandur ostade kod Đurice i Marije, koji stajahu pred vratima. Kmet uđe s dvojicom pandura u sobu da

Pisar sede na klupicu pred kućom, jedan pandur ostade kod Đurice i Marije, koji stajahu pred vratima. Kmet uđe s dvojicom pandura u sobu da pregleda haljine i skrinje, a odbornici sa birovom tražahu po kući.

S takvim izrazom pojavi se pred kućom i pogleda Đuricu, koji ne beše vičan takvoj prepredenosti, pa se izdade. Na licu mu se jasno mogla čitati misao:

Baba Mara zatvori se u kuću i stade kukati iz svega glasa, a Đurica, pognute glave, modra, skoro pocrnela lica, iđaše pred pandurima vezan, noseći na leđima svoje beščašće.

Ali ako svrate u sudnicu?...« I baš toga trenutka opazi da su udarili onim putem koji vodi pravo k sudnici. Pred opštinskom kućom ne beše nikoga.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kapu kad metneš na glavu, onda te niko ne može videti; kad štakom prekrstiš, svašta se mora pred tobom okameniti, ili, ako hoćeš, oživeti; papuču kad obuješ, možeš preći preko svake vode.

Sad izvadi papuču pa je obuje i pređe na drugu stranu. Kad je već prešao, osete ga džinovi i potrče pred njega, a Petar, kako ih opazi, metne kapu na glavu, te se džinovi povrate natrag, ne videći pred sobom nikoga.

ga džinovi i potrče pred njega, a Petar, kako ih opazi, metne kapu na glavu, te se džinovi povrate natrag, ne videći pred sobom nikoga.

Petar je neprestano išao napred, pa, idući tako, opazi pred sobom jedan veliki dvor, te se uputi pravo k njemu. Kad je došao do dvora, nije smeo odmah da uđe unutra, nego ode u

Kad je Petar već došao bio blizu one zemlje, opazi ga ona devojka i iziđe pred njega, da ga odbrani od smrti i prebaci preko vode u svoju zemlju.

SOLDAT I SMRT Bio tako jedan soldat, pa je toliko zgriješio da kad je umro i došao pred boga, niti ga je bog htio u raj ni u pakao metnuti, nego ga postavi da čuva stražu među rajem i paklom, kuda najviše

ne moreš tamo, nego ostani ovdje, a ja idem pitati, jer je bog mene za to ovdje i postavio da ti ne traljaš svaki čas pred njega. Kad to smrt čuje, ostane stojeći, a on otide.

Sveti Petar ga pusti, pa stane pred njega i raj otškrine, a starac upazi svoje stare laće što je još negda dao prosjaku, pa na lakat đik u raj, pa sjede na

Utom dođu kući. Odsednuvši s konja, čovek odmah naruči mrtvački sanduk, i kad bude gotov, metne ga pred kuću, pa kaže ženi: — Evo, sad ću leći u sanduk, pa da ti kažem zašto sam se nasmejao; ali kako ti kažem, odmah ću

Čovek, opazivši to, reče ženi: — Donesi jedan komad hleba te podaj tome psu. Žena donese komad hleba i baci pred psa; ali pas neće ni da gledi, a petao dođe i stane kljuvati u komad.

Nego nemoj se prevariti; što ti god uzdaje nemoj uzeti, nego mu išti prsten. Pa pođe pred njim. Mališa će te za njom, a ona ti ga uvede, pobratime si dragoviću, u nekakvu pećinu.

Ujutru mu mati poranila, jer se, bogme, ni njoj nije dalo spavati — nije šala, ode konj, ode življenje! — pa iziđe pred kuću, kad ima šta vidjeti: puna avlija drva.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Pod dahom života ona nekad beše: Sad je mirna, nema k'o pučina plava, Kao usta drage koja se ne smeše. Pred tobom u tami budućnost se vila, Nejasna i mutna kao nada ljudi, Ali smrt u sebi i ona je krila, Smrt koja se javlja, tek

Ničega nema; samo iluzije Pred pustom kućom mirnog, mrtvog mora. Grob, i grob samo. Sve izgleda kao Otvoren sanduk života i tame: Tu spava nebo,

Kao kule stare stoje misli crne, Omiljena mesta sa dubokim plačem. U kući naroda žižak nade trne Pred ikonom Boga, opasana mačem.

Ogromna ravnica pred njime se pruža, Nesrećna i lepa, kao srpska tuga, U toj zemlji ima i polja i ruža, Al' sloboda samo toj se zemlji ruga.

ŠTAPOVI I ŠTAKE Da se poklonim pred vama, junaci, Što sad nosite štapove i štake: Novome dobu vi ste svetli zraci, K'o mnogi živi, kao mnoge rake.

Da se poklonimo odano i smerno Pred vama, što ste rane bez leka Primili na se k'o znamenje verno Istinske službe, probuđenog veka.

Da se poklonim pred vama, što sada Na svaki korak brižljivo pazite: Tu skoro carstvo zgazili ste, mada Sad mali potok sa mukom gazite.

Na uličnom uglu zastali ste malo I meni se naglo okrenuli lako... Pred okom što na me kroz pogled je palo K'o ukopan stadoh sav poražen tako.

Unapred vam kažem, s etiketom mnogom — A već ruci ne dam da vas išta vređa — Vezaću podvezu čim pred vašom nogom Presavio budem kolena i leđa.

Mladost i sve cveće stvori se pred okom. Ja osećam iz njih kako bol se vije: Zamirisa uzdah iz onog što nije, Što ostaje, trune, u snu u dubokom.

u suton pada, U neki sumrak, u predgrađe groba, Gde ničeg nema, pa ni želja mojih, Bolova, snova; nit' tu vidim sebe; Pred tom zastirkom ispred dana svojih Osećam groblje i sećam se tebe.

1912. NOVI DANI Jedna stara radost! Skupili se mali, Svi sitni i niski, podignuti zlobom, Pred strahom što ide, naglo, kao vali Jedne moćne snage koju zvahu robom.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Potom, odjednom neočekivano u tišini noći, živa slika tog događaja bi mi se nametnula i ostala uporno pred mojim očima, uprkos svim mojim naporima da je odagnam.

Dugo sam čuvao svoju tajnu i uživao u monopolu, dok konačno nisam pred božićnim raspoloženjem popustio. Posle toga svaki dečak je mogao učiniti to isto, pa je sledeće leto bilo katastrofalno

dizale pod oblake, a sa zalaskom sunca vraćale sa svojih hranilišta u tako besprekornoj bojnoj formaciji da bi se pred njima mogla postideti i eskadrila najboljih modernih avijatičara.

Bio sam toliko povučen da bih radije licem u lice stao pred razjarenog lava, no da se sretnem sa bilo kojim od onih gradskih kicoša koji su tumarali naokolo.

Već za vreme svojih demonstracija pred članovima Američkog instituta za elektroinženjere primetio sam da se nekoliko puta gubilo prilagođenje, pa je trebalo

Gledao sam omađijan, i nisam mogao da shvatim šta se dogodilo. Nedeljama posle toga slika lavine mi je bila pred očima i pitao sam se kako je moguće da nešto tako malo tako silno naraste.

jedne slične obaveze odmah produžim u Pariz, međutim ser Džejms Divar (James Dewar) zahtevao je od mene da se pojavim i pred članovima Kraljevskog instituta.

Bio sam odlučan čovek, ali sam lako popustio pred jakim argumentima ovog velikog Škotlanđanina. Gurnuo me je u stolicu i nalio mi pola čaše divne braon tečnosti koja se

“ I na jednoj i na drugoj stvari moglo mi se zavideti. Sledeće večeri izvodio sam svoj eksperiment pred članovima Kraljevskog instituta, posle čega se lord Rejli (Lord Rayleigh) obratio prisutnima i njegove ljubazne reči su

Konačno, kada sam bio pred nervnim slomom, priroda me je zaštitila dubokim snom. Došavši sebi, shvatio sam užasnut da više nisam u stanju da

Začudo, oni su se pojavljivali pred mojim očima i bili zaprepašćujuće jasni, pružajući mi dobrodošlo olakšanje. Iz noći u noć dok sam se odmarao, razmišljao

Tokom demonstracije ovog pronalaska pred publikom zahtevao sam od posetilaca da postavljaju pitanja, makar i najkomplikovanija, i automat bi znakovima odgovarao

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Kraj nogu starijih sedeli su na klupicama mladi ljudi, a pred svakim od njih je stajala kotarica u koju su krunili žuta zrna sa velikih kukuruznih klipova. To bi radili celo veče.

Ove priče o Karađorđu su na poselima kod suseda primane sa više oduševljenja nego sve njegove druge zanosne priče. Pred kraj sedeljki Baba Batikin bi izdeklamovao neku od starih srpskih junačkih pesama od kojih je mnoge znao napamet.

I još danas mi je pred očima slika njegove glave bez kose i divnog čela nad gustim obrvama kroz koje su svetlucale njegove duboke utonule oči,

Kada sam posetio svoj dom, iskoristio sam prvu priliku da mom ocu i njegovim prijateljima koji su se okupili pred našom kućom u nedelju popodne i razgovarali, ispričam šta sam novo naučio.

U toku razgovora pred nama se u daljini ukaza jedan veliki crkveni toranj. Oni mi rekoše da je to Karlovačka katedrala, a da se pored nje

- Kapu dole, nevaspitana seljačino! Zar ne znaš kako se stoji pred pretpostavljenim? - promrmljao je on obraćajući mi se.

igraju uz srpske gajde na seoskim poljima - Idvor, sa svim dobro poznatim prozorima koje sam tamo video, iskrsnuo je pred moje uplakane oči, da bi u centru svega video moju majku kako pažljivo sluša moje pismo iz Hamburga koje joj čita moja

Prizor koji se tada ukazao pred mojim očima bio je nov i zadivljujući. Prvi utisci iz Budimpešte i Praga bili su bleda slika prema ovoj veličanstvenoj

Posle nešto više od jednog sata svi smo stajali pred ovim vratima. Iseljenički brod ”Vestfalija” pristao je u Hobokenu, a onda nas je jedan manji brod prevezao u Kasl Garden.

sam se seljaka iz Idvora i njihovog govora na poselima, njihovih krilatica od kojih je svaka prodirala pravo u moju dušu. Pred oči mi je izašla i slika Baba Batikina, očiju punih žara i živih pokreta ruku kojima je propraćao svoje zanosne priče

sam – “Tražim ga gotovo nedelju dana, a duže ga ne mogu tražiti, jer vidim da i moje teške farmerske cipele popuštaju pred mojom svakodnevnom borbom sa usijanim asfaltom Filadelfije.” Dan kasnije našao sam se u Saut St.

Ovi zvuci su me podsećali na divan sklad crkvenih zvona u mom rodnom Idvoru, a u isto vreme iskrsla mi je pred očima slika moje majke. Ova vizija me je podsetila da moram što pre okrenuti leđa rimo-katoličkom Baltimoru.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

—Ma'ni se, đavole, krštena čeljadeta! — mirno izbaci Zagorac. —Ubij Zagorca pred vratima od crkve, — umeša se neki od mladića što je s drugima uza zid bio prislonjen. —A zašto? — primeti sažalno drugi.

Odjednom zastanu. Uočiše malo dalje pred sobom provalu svetlosti i dima što je sukljao iz jedne kuće tik do mora. Časom im se pred oči predstavi domaće ognjište

Uočiše malo dalje pred sobom provalu svetlosti i dima što je sukljao iz jedne kuće tik do mora. Časom im se pred oči predstavi domaće ognjište s veselom vatrom. Da im je da se ogriju, uz oganj posede i do njega se uspruže!

Dohvati pliticu krcatu suhih smokava i staklenicu rakije, stavi pred društvo i sede. Zalažu se. Plamen je nešto popustio, — tek se nadnio nad žeravicu. Ali ipak izgara se i zadušljivo je.

Domalo vazduh je prozirniji i hladniji. Polegoše da se odmore, ako će i za malo vreme. U sviknuće našli su se pred gospodarevim dvorištem. Župan prikupljao je težake da s njima pođe u polje. Cveta priđe k njemu: —Uzmi i nas dvoje!

Opet je pred zahod zahladnilo. Uokolo je tiho i spokojno. Samo se lepo čuje češanje i padanje maslina i šunjanje po zemlji.

Noge su skoro uvek mokre. Studena vlaga uvukla se u kosti i u mozak. Od nestašice smočnih jela čisto se pred očima blešti a kolena klecaju. Pa ipak, uza sve to, najgora je muka što se nešto mora jesti, ako se i ne dobiva.

Zagazi naglo. Dim se suče i kida vazduhom. Cveta zamre. Netremice gleda za njim. Pred očima časom joj sinu bolesni čovek, nejač, kuća i mirni komšiluk. Htela bi da zove, zapomaže, ali je glas izdade.

Ali nigde je ne zaustaviše, čak se neki na nju okosiše, vele joj: — Što će nam radnici pred Božić! A zimnji je dan kratak, treba da požuri. U brzini što će da uradi, švrljajući, povrati se moru.

A zimnji je dan kratak, treba da požuri. U brzini što će da uradi, švrljajući, povrati se moru. Na obali, pred podne, sunčajući se, šeta bolji varoški svet, toplo odeven.

„Ali da bar nešto ponesem deci”, pomisli Cveta i odjednom sinu joj misao: — Udijeli darak, gospodaru! — usrne pred trojicu mlade, nasmejane gospode. Oni je pogledaše kao u čudu i pođoše dalje. — Udijeli darak!

— Udijeli darak! — ponavlja Cveta i pruža ruku prema vremešnome čoveku. Gospodin stade pred nju i ozbiljno je posmatra. —Eto, i tebi se hoće da prosiš, a? kaza, otkopčavajući brižno svoj zimski kaput.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

eseji, članci i razgovori I KNjIŽEVNOST I KULTURA SAVREMENA POEZIJA I NACIONALNA KULTURA Kad se čovek nađe pred ovako ozbiljnom i, očigledno, odgovornom temom kao što je uloga književnosti i umetnosti uopšte u prožimanju nacionalnih

svojih sopstvenih, da ih vidimo i da im se začudimo, kako bi rekao Šklovski, pa ćemo samim tim početi i da ih tumačimo pred samim sobom.

uzor ili ideal ritmičke harmonije koji kao opšteprihvaćen – kao deo opšte vere jednoga doba – podjednako lebdi pred pesnikovim i čitaočevim duhovnim okom.

I oni je piju, na prvi pogled nam se čini da pred sobom imamo gotovo čistu pesnikovu metaforičkoslikovnu konstrukciju.

Nije, doduše, rečeno da je crveno cveće pričesno vino ili bar pričešće, nego sabor u crkvi. Ali sabor u crkvi, a ne pred crkvom, to je sabor pričesnika, koji očekuju naforu i crveno vino.

U pesmi koja je pred nama svakako valja obratiti pažnju na smenjivanje zameničkih oblika u poređenjima: što su granama listovi, veli narodni

Kad se duša otrže od tjela, Pred njim prha zlaćena pčelica Da joj kaže pute u nebesa, U naselje raja božijega. Samo poređenje trmke i crkve Laza Kostić

Samo što pri tome takođe valja imati u vidu da se pred nama nalazi književno stilizovani opis. Iznutra data slika kulture ovde je jednovremeno i književno isposredovana slika.

Onome pak ko bi poželeo da pesmu analizira još je važnija, razume se, Nedićeva tvrdnja da je pred nama pesma „mitološkog porekla o devojci koja čuva nebeske vratnice“.

U drugom slučaju pred nama su samo stilski ukrasi: sunce, mesec i zvezde figurativno se, u metonimijskoj zameni, imenuju umesto marame,

Jer mi nismo postepeno i dugo otkrivali samo Lazu Kostića. Otkrivali smo i Dučića. I svaki put s jednakim uzbuđenjem pred onim što smo otkrili.

Dučić se, naprotiv, menjao; evoluirao je, takoreći, kao što i sama književnost evoluira. I pri tome je menjao i stih. Pred nama je dobar primer kad se, zajedno s promenom stiha, u pesmi i sve ostalo, manje ili više, menja.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

S tim da odužim dugove, a posle... ŽIVKA: Daro, kćeri, meni mrkne pred očima. Kaži tvome mužu neka kaže: da ili ne, inače ću ga gađati stolicom! DARA: Pa kaži, zaboga! ŽIVKA: Da ili ne?

ŽIVKA: Ama, kako se spomognu? PERA: Pa tako eto... Izvinite me, nezgodno mi je da govorim takve stvari pred vama. ŽIVKA: Ama, govorite, de! PERA (snebivajući se): Pa tako...

Ako je podneo već, pocepaću mu ostavku, a njima, ministrima, reći ću neka svaki počisti pred svojom kućom, pa neka se onda brine o ugledu vlade. I reći ću im... znam već šta ću im reći... Ček' samo da se obučem..

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

književne tvorevine, pa se stoga i ne mogu razlagati i posmatrati sredstvima, recimo, analitičke psihologije kao da su pred nama izvorno date ličnosti.

u činjenici da opisi zbivanja u Nečistoj krvi vrlo često imaju ovakav početak: „Sofka je znala” ili „Sofka je (pred)osećala” ili „Sofka je slutila”, a onda ovakav završetak: „i ne prevari se” ili „tako i bi” ili „i to se ispuni”.

Oni bolesni Mita u prisustvu svoja dva bliska prijatelja, od kojih je jedan pripovedač Mile, čini simbolički gest pred svojom ženom Marikom zagrizavši u krušku što mu je kao ponude poslala ona ista Mara za kojom kopneći žudi.

I valjda iz te za nas nemerljive, ali za Stankovićevog pripovedača i merljive i znane razlike između onoga što likovi pred bliskim ljudima žele pokazati i što im se nehotično otima, zapravo i dolazi ona osobena, osetno napregnuta, nekim

Stanković tu i poseže za onim istim kompozicionim rezom sa naglim smenjivanjem vremenskih ravni: Sofki pred oči „sve iziđe”, u mislima se okreće prošlosti, u sećanju se vraća sve do trećeg preduskršnjeg dana kada je otac efendi

Bilo je na tri dana pred Uskrs. A ona tada [ . . . ]”18 Čini se da je još razgovetniji drugi slučaj. I možda zato što je Stankovića povukao da

20 Za razumevanje Nečiste krvi svakako je to važno, pogotovu zato što je pred nama prelazan slučaj koji iziskuje razjašnjavanje.

Ali u isti mah sve do IV, u nešto manjoj meri i do V glave - do one uz variranja ponavljane rečenice „Bilo je to pred Uskrs” - događaji su pri opisivanju stilizovani kao prošli, i kao da su kroz sećanje propušteni, a vidi se i kroz čije.

Jezičkih omaški ima od svake ruke, i lako bi se mogao sačiniti njihov poduži spisak. Pred nama je, kratko rečeno, pisac kod koga čitalac pre oseća mučno dolaženje do izraza nego što mu se daje da uživa u

I ma kako bilo s tim, tek jedno je izvesno: da se pred nama nalazi izvorni iskaz od kog je pisac intuitivno pošao poistovećujući se, očigledno, sa samom junakinjom.

gde nam je omogućeno da u nju zavirimo, svuda nailazimo na istu vrstu preokretanja, zapravo svuda Stankovića nalazimo pred odlukom: produžiti opis iznutra (iz doživljaja lika) ili ga zameniti opisom spolja (iz autorovog pogleda).

U drugom slučaju pred jer (kauzalnim) isti usek signalizuje povlaka. Obe rečenice, što osobito pokazuje prozodija, imaju na obeleženim

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

crkve baš kao onaj đakovički bektaš što je na samrti podelio svojih poslednjih trista groša tekiji, džamiji i Dečanima: „pred Bogom jedna je vera prava — valjda će koja od ove tri pomoći meni grešnom pijanicu!...

To Mu je valjda poslednji uzmah, jer je ostario. Pred polazak je ostavio zaveštanje, da njegova muka ne bi otišla u vetar. Dece nema, pa je sve ostavio narodu.

Sačekali ga njih dvojica i pravo s njim pred ćivot Svetoga Petra, zatvorivši za sobom vrata. Prota Tomović odmah natakao epitrahilj, zapalio tri sveće, svakomu po

— Turci?!.. A ti što si?!.. Poturnjak!.. Na mojem saboru, u mojoj slobodiji, u mojem Kolašinu, pred ćivotom Svetoga Petra, da ti kažem, izlazi mi na put da me razoruža kao ženetinu! I to ko?

Tad mu je to bilo teže od svega, ali je ove godine bio srećniji. Pred berbu mu beše došao sa svojim momcima Seno Durut i uvelike počeo da oko bačava likom priteže jasenove obruče.

Možda baš zbog ovake malo vidljive privlačnosti, Hamza Vukašinović se na nekoliko dana pred branje požalio Durutu kako teško nalazi rabotnike i kako će mu ove godine vinogradi ostati nepobrani.

Lepo, istinski, kako su inoverci nadugo n naširoko pričali, otišao kod kadije, dao pred svedocima izjavu da se odriče od svoje slabe i hoće jaku tursku veru, pa se u petak pre podne uz bubnjeve i zurle, uz

U ovakvim slučajevima oni se mnogo ni za svojima ne žaloste, ali su opet ozbiljni, jer im je pred očima mrtav stvor Božji, iako druge vere i krvi koja sad nema velike cene.

Ali Arslanu preko noći žena prokazala strašnu besu, te ovaj izišao pred strica odlučno i čestito: samo će se mrtav odvojiti od Jablana!..

— Ćuti, kučko! — planu prvak. — Vidi se da si šenula od pameti! — Ali ne i od obraza, gospodaru! Rekoh ti pred ljudima. Moja je besa tvrda a ne kao tvoja, viteže. Zbogom!.. Ona pođe put sela. Arnauti odmah vešto okružiše domaćina.

OKLOPNIK BEZ STRAHA I MANE Pred sami poslednji dolazak sultanov na Kosovo, 1911. godine, jednoga ranoga jutra prijavi nam mitropolijski kavaz nekoga

Ne li je ovo naša sveta mitropolija?... Iako sam star i umoran, opet će stojim. Zakon je najstariji. Ha, a pred Turcima svaki dan stojim i dvorim gi kako ni kumove nesam dvoreja kad sam bio mlad — ne diraj me!...

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

VIŠNjIĆA 106 U SPOMEN JEDNOM KALDRMDžIJI 109 OMLADINI 112 PREDZIMSKA PESMA 127 ZIMSKA 130 ZIMA 133 JELKA 135 PESNIK PRED BOŽIĆ 138 PREDBOŽIĆNA 141 PRETPROLEĆNA PESMA 143 BORA U CRNOJ GORI 145 UDOVICA, SIROTICA, NEZNALICA 148 UDELA

Kako onde tice poje Ne zna svako, ne zna to. Tu po vodu eto mome, Sela malo u taj hlad, Digla oči, a pred njome Stoji detić krasan, mlad. Detić reče: „Dobar veče!“ Pa odgovor čeka njen. „Dobar veče!

Jedno jutro evo ga pred kralja, Donô dela trudbe samosvojne: „Gospodaru, ja delo dovrših, Evo mene, evo slike dvojne.

(Po Hamerlingu) Na crnom konju zajezdô Kroz doba ponoćno Konjanik-divljak, strahotnik... Ko li je, Bože, to? Pred njime juri ordija, Geslo joj: užas, lom, Al’ prestiže je konjanik Na crnom hatu svom.

Ko li je, Bože, to? Pred njime juri ordija, Geslo joj: užas, lom, Al’ prestiže je konjanik Na crnom hatu svom. Pred njime leti gavran crn, Zloslutnik, brzolet, Al’ prestiže ga konjanik Taj kivni razbisvet Pred njim se strela otisla,

Pred njime leti gavran crn, Zloslutnik, brzolet, Al’ prestiže ga konjanik Taj kivni razbisvet Pred njim se strela otisla, Sva crna u svom zlu, Al’ jahač jezdi strelnije, Pak prestiže i nju.

Čuo sam da si krenô najlepših želja list I da je zdrav i snažan i svetao i čist, — Dobacit’ ga ne moga ti pred ona moga vid, Jer visok li je, brale, hineski ovaj zid.

Sad ga nose... a ja klečim pred tom slikom dragom. Duni, vetre, sada duni celom svojom snagom! Ne daj svetlost da se spusti u mračno mestance,

Šešir skidam — ne pred kipom (Na kipu je dosta mana), Šešir skidam pred spomenom Uzorita velikana. „Oj, Petefi, retki stvore, Ti

Šešir skidam — ne pred kipom (Na kipu je dosta mana), Šešir skidam pred spomenom Uzorita velikana. „Oj, Petefi, retki stvore, Ti slobodan meteore, Ti s’ živeo za slobodu — Ne za ovu,

Uvek pognut, ja ne viđah Kako gore sunce sija. Grbio sam, klečao sam — Kaldrmdžija. To klečanje nije bilo Pred ćudima zle gospode; Al’ što skuckah, evo tebi, Srpski rode!

III Na oltaru svetinje nam Zračak se razliva — (A svetinja što je dedu, I unuku biva). Pred ćivotom, pred raspećem Srpskoga oltara, Tu još gori kandioce Rodoljubna žara.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

pribavila, Koju nose reči tvoje, — Jamačno bi ista važnost Čitatelja nju dostigla, Koju djela tvoji sjajnost Jest pred svetom sebi digla. Što mom slogu nedostaje, Nek popuni tvoje ime, Često krin i čičku daje Cenu kad se druži s njime.

čuješ, sad ti poslednji put kažem da mi više ne spominješ što je bilo. Tako bi me bezobraznik i pred kakvom stranom personom osramotio. JOVAN: Pa šta ste me zvali?

aljini saranila, a od kape joj i sad srebrna dugmeta na svečanoj ćurdiji nosim, ali naši mlađi sve oće da svetle, da su pred svetom obučeni, makar u kući proje ne imali. EVICA: Moj Vasilije nije takav.

SARA: Pravo, pravo zato se on zamislio. Vidite, madam de Mirič, šta mislite sada? FEMA (klekne pred njim): Ja moram ovako da ga počitujem. SARA: Oho, oho! Šta je to, madam de Mirič? Muški pred ženskima kleče.

FEMA (klekne pred njim): Ja moram ovako da ga počitujem. SARA: Oho, oho! Šta je to, madam de Mirič? Muški pred ženskima kleče. FEMA: Ovo nije čovek, ovo je vilozov; ovako slagati reči. SARA: Mon frer!

FEMA: Ovo nije čovek, ovo je vilozov; ovako slagati reči. SARA: Mon frer! RUŽIČIĆ: Tako je Leda pred Jovišem u strahopočitaniju klečala kad je njegovu silu iskusila. SARA: Gospoja ot Mirič, molim na jednu reč.

Sa svake, kukavac, strane stradati moram. EVICA: Čekaj malo, Vaso. VASILIJE: Idi, ti si otrov, ti si zmija pred mojim očima. EVICA: Ta čekaj, kad ti kažem. Kaži mi šta je to reškonta, jede li se? Kako izgleda, da vidim.

Miljković, Branko - PESME

O nek se vetar s biljkama izmotava Neka se kamenje pred nevidljivim raskršćem uspava Samo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati?

Odajem se mrtav suncu posle mene jer nesreća i posle smrti traje. Slepi jasno vide sudbinu pred kojom šene predeli nebesni satvoreni od izdaje. Odajem se mrtav suncu posle mene.

Grade Nema osuđenih noćas svi sanjaju U vrtovima gde raste nepovrat i paprat, i nade Nema, ali nema ni straha od zmije Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

VIII SEVANjE NA POKOJNIKA Pred vratima iza kojih prostor gnjije On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast Mutne reči sve dublje koja čeka na nas Da nam

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani. IX POČETAK ZABORAVA Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani Pred malim žbunom vatre ticom ubijenom u letu Tu je živo što živi a nema ga u svetu Što traje početak u kraju a prošli su

Lepi moj dane s dušom elegije Tražim početak sjaj i sate stale Kad su ti dve tužne ptice večnost dale Pred vratima iza kojih prostor gnjije. Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.

Sve što imam to su naše reči nad vodama što slute tajni splet tokova kad otkrije vrh bol u meni gde kleči pred mojom srži što sanja bezbolni cvet.

II U snu to stojim ispod zapaljenog drveća pred čudnim znacima i više nemam ruke u prostor prognan i u vreme. Veća sve biva senka moja daleko od huke gde ćuteći dok

kada ima lekovitu moć i kad se rađa smisao umire mi san u vazduhu kad se putevi produže za mirise i anđele da prođu! Pred kapijom sam koju crvi glođu za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže. IV Ne, više nije važno šta ću reći.

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim toj reči čiju posedujem moć da je kažem. Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim pod čelom mi poledica i dan poražen. Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.

vatru, slepo to obožavanje Elemenata, koje sagore sopstvenu Budućnost i sunce pretvori u senu Nebeskoga bilja pred mračno svitanje. Ti me zgušnjavaš na mestu gde padoh, Iza poslednje misli poslednja nado!

Još malo i zaćutaću pred tobom, Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom, Anđele pred neumoljivom lepotom kraja Gde je mir i zrelost pesmu

Krakov, Stanislav - KRILA

2 I ODLAZAK 4 II U LOGORU 11 III PREPAD 17 IV 24 V PRED SMRĆU 29 VI BELA BARAKA 43 VII 47 VIII U LUDIM ŠUMAMA 49 IX POBEDNICI 53 H NA JURIŠU 56 XI SPOKOJSTVO 66 XII

— Kupus? Meni nije to kupus... Ipak se Duško malo umirio videći da koza njegovu ocenu nije pojela. Sanduk je ležao pred njime nemoćan, i kroz njegove raspukle daske ispadale su hartije na sve strane.

Žene se smejale i zagledale ih. Stražari u košuljama, sa golim rumenim mišicama, ukočeni pred nazubljenom kulom, kratkim puškama odavali su pozdrav.

Ali čete pozadi, one koje su primale svu prašinu i zaparu promarširalih redova pred sobom, kvarile su pravilnost kolone, i nejednakim pokretima vukli otežale noge.

Radosno se naginjao napred. – Sergije, Sergije... Ni sebe nije čuo u huci. Ipak je morao da kliče. Pred njime su bila ispupčena pleća i suluda kaciga od kože.

Jedan potres zatresao je poplašen tice od platna i žica. Leđa pilotova se u luku. Vrtoglavi, sjajni krug se zab pred aparatom i motor je ponova zabrek zaljka na barometru je zadrhtala.

— Dve... – Samo da je hladno. – Sad, sad, – glas derana je piskav. Pod krivim naslonom od suvog granja, pred kafanom sumnjive beline, ne može se preći od posedelih oficira.

Opružen na konjskom ćebetu major Milorad je tonuo u dremež kao u ponor. Fenjer je pred njim sanjivo žmirkao. Dolazak dveju prilika odjednom ga trže.

Fenjer je pred njim sanjivo žmirkao. Dolazak dveju prilika odjednom ga trže. Vojnik se sagibao i spuštao nešto pred njega na zemlju, a ađutant je nabrajao izostale. — Samo treća četa nije podnela. — Uvek ona mora da zadocni...

Solun je spavao u mraku. Iz malog prljavog bara izbacili su na ulicu pijanog Engleza. Jedan oficir je spavao pred ulazom maloga hotela, u kome su sobarice bile skuplje nego sobe. Patrole su krstarile gradom, i kupile pospale pijance.

Žena je osetila dodire muškarca i pokrenula se kukovima. Po dvorištima se pevci raspevali. Stražar pred štabom bio je dremovan. Zagledao se u vrhove od svojih cokula. Sa jezera se lagano dizala magla.

Napolju su psi lajali. Straže se tada smenjivale. Svakog su jutra psi lajali. Pred malom kućom, na ovčjoj koži ležao je kmet potrbuške. Juče su ga Grci batinali. Govorili su da se sastaje sa Srbima.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Čitavi potopi vode slivaju se iz pumpi. Pred nama su neprestano mornari, koji rade ćutljivo i prilježno Bretonci, Korzikanci i Crnci.

Pošta džinovska. Na post–restant samo jedan telegram. Stotine i stotine crnaca čekaju pred gišejima. Ko ih je naučio da se dopisuju? Smatraju za prirodno da belac čim stigne bude uslužen pre njih.

Bregovi banana; gri–gri na sve strane. Park sa stazama posutim školjkicama, sedefastim i rumenim. Pred glavnom kafanom jedan prijatelj sa broda obraća mi pažnju na crnca koji pokazuje ogromnog pitona.

17 „ Dakar. Jedno veče puno uzbuđenja. Pred njim dan vreo koji upija svu plavu boju neba i mora. Sve je u belim isparenjima.

I to je prva čežnja pred ovim oblama. Što više plovimo kraj njih, sklop rasporeda ovog ostrvlja sve je čarobniji. Sada je to jedna beskrajna

Posle pola sata, odjednom skreću u stranu i nestaju na širini. Nijedne ptice više nad nama. Pred podne počinju oni meki, uglačani, zavijeni talasi koji se uvijaju sami u sebe i koji, kad postanu veći, stvaraju

atletskih seljana, koji su možda poslednji ljudožderi na samoj obali Okeana; brodovi koji nastavljaju na jug zastaju pred Tabuom da uzmu nekoliko desetina njih za rad na utovar i istovar docnije robe, vraćajući ih pri ponovnom prolasku kraj

Kad sam završio pakovanje i ispeo se na krov, ja sam se već našao pred Basamom. Obala duga, jednoliko, ne odviše zelena. To su bregovi koji zaklanjaju stvarnu obalu, odvojenu lagunama.

Ribolovi. Pletena lovišta. Reka tamna kao opal, sklapa iza nas i rasklapa pred nama svoje ogromno visoke i guste šume koje je okivaju.

Do pred podne skoro nebo je teško, sumračno, od silnih isparenja; nad vodom vrela i zagušna para kao u kupatilima. Ova ubistvena

Reklo bi se ne svetlost sunca, već zračenje same zemlje pred kraj apokalipse. Pred podne sve je naglo svetlo i blistavo od sunca, strašnog sunca čiji su zraci, kao otrovna koplja,

Reklo bi se ne svetlost sunca, već zračenje same zemlje pred kraj apokalipse. Pred podne sve je naglo svetlo i blistavo od sunca, strašnog sunca čiji su zraci, kao otrovna koplja, smrtonosni.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Jošte pij!... Ta nagni bolje, de, Te skupi pamet što preostade, Jer, eno, ide Glavaš Stanoje, A pred njim, bogme, nemoj buncati.

Gazio me je!... Pa ubiću ga! To nikad nije ubiti druga; A ubit pašu, smrviti skota, To ni pred bogom nije grehota!... Ćut’... Neko dolazi!...

STANA: Sa zorom dalje. A taman suton druge večeri Dočekaće nas u Beogradu; Gledaće kako starost posrće Pred silnog paše moćnim očima... GLAVAŠ (za sebe): S ćerkom u gradu?... Među Turcima Šta li će onde?... Šta je smislila?

Tu nečeg ima!... (Glasno.) To mora da je strašna nesreća Što starost goni da metaniše Pred mrskim licem besnog Turčina?... SPASENIJA (pogledajući u Stanoja): Te crne oči ja sam videla I glas sam čula...

Na mojim grud’ma krv ti usahnu!“ To onda nije mogla činiti. A danas? Kô da na drumu krčmi Turcima — Pred kuću sjajan cimer ističe: Na časnom nedru majke rođene Negovan cvetak tvoje čednosti, Rumeno lice, zlatne vitice I

Na dnu Dunava! I pesak ga je već zaronio!... Ako si ikad bogu verovô, Veruj mi, Rade, da je utopljen. (Klekne pred njime.) RADAK: Ne benavi se, beno matora, Već čamac daj! JANjA: Al’ je utopljen!... Sasvim zaronjen!

Pa još kad čuješ uvom sopstvenim Mudraca naših tajne zborove Što krišom vode po manastiri, Metanišući pred ikonama Unakaženom rukom neveštom: „Jest, buntovnik je!...

“ To što je, možda, samo mislio, Il’ se izlanô pred špijunima: „Zaslužio je davno vešala!“ (Izdaleka se čuje puškaranje.) Ha, tako, momci!

O, deco, pa i vas molim! (Klanja se pred Turcima skoro do zemlje.) ’Vako vas molim, kô što priliči Ponosnoj deci vere jedine, Pomoz’te danas mojoj nevolji!

Ali stvoriti?... Divnu si glavu vešto srubio, Eno se bledi sa vrh bedema, Kao kolutak tanke svetlosti Što je pred ponoć stere Danica... ...Majka te moli, pašo svemoćan, Povrati rumen licu bleđanom, Po bledilu ga neću poznati.

S kakvim obrazom, Protuvo svetska, roda lažljiva? Zar se ne sećaš na obećanje Što si zakletvom lažnom tvrdila, Pred muselimom mojim klanjajuć?

(Lupa u dlanove.) Uverićeš se sad!... (Ćerim dolazi i, prekrstivši ruke, ćuti pred pašom.) Ćerime!... Tamo na kraju Stambol-kapije, Baš gde se vidi onaj odronak Grobnice davne nekog Rimljana, Danas

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

000 ljudi) Lešjanin, a na Gramadi pred Knjaževcem stajao je Hrvatović sa svojom vojskom od 6—7000 boraca. Spram Lešjanina stajalo je tada već na srpskom

bude prinuđen da se povlači sa Tresibabe, jer mu je vojska bila strašno izrešetana i iznurena mnogodnevnom borbom, a pred njim je stajala triput jača turska sila, koja je uz to još jednako dovlačila potkrepljenja od svojih rezervnih bataljona,

Naslon Hrvatovićevih položaja pred Banjom bio je Aleksinac, oko 30 kilometara udaljen od Banje i svezan s njom dosta dobrim putem.

I tako na timočkoj liniji stoji Hrvatović pred Banjom sa 6—7.000 vojske i Lešjanin kod Boljevca I Lukova sa najviše 12—15 hiljada ljudi, svega dakle najviše 22.

Ako bi Turci udarili desnom obalom Morave od Katuna, imali bi pred sobom tvrde aleksinačke i deligradske položaje, a ako bi udarili levom obalom Morave od Supovca pa na Tešicu i dalje

Tu čovek najedanput oseti da pred njim i pred svakim pojedincem stoji veliko delo koje ce samo složnim, ukupnim silama može povoljno rešiti; čovek ce

Tu čovek najedanput oseti da pred njim i pred svakim pojedincem stoji veliko delo koje ce samo složnim, ukupnim silama može povoljno rešiti; čovek ce najedanput

Ja ga prekidoh pitanjem: — Mislite li vi, oče proto, da pred onom turskom vojskom, što se tamo tuče, ima derviša, koji je oduševljavaju i fanatiziraju? — O, zacelo ih ima!

ću uzeti sablju, a vi krst u ruku, pa kad ona vojska, što maršira za nama, stigne u Aleksinac i pođe u boj, mi da idemo pred njom i da je oduševljavamo našim primepom i besedama! Pristajete li? — He, he, he, šta vama pada na um! Našto je to?

Opšti utisak sviju ovih izvešća bio je taj, da je Ejub sa svojom vojskom stigao pred aleksinačku liniju i sad se sprema da on na desnoj, a Ali-Sajib na levoj obali Morave osvoje još neke naše prednje

koje su vezane sve vaše detinjske uspomene; vi ne znate kakva opasnost preti vašem ocu, koji tamo stoji u bojnom redu pred Turcima; vi ne znate kakva opasnost preti vašoj domovini Srbiji, čija ste nada vi, njeni budući građani; vi ne znate da

Ti si samo jedan od stotine, od hiljade onih, koji danas ovako isto cvile gorko ucveljeni, kao i ti... Pred podne Turci obnoviše napad na Tešicu.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

došla u ovu samoću, Vidiš onu hladnu od mramora ploču, Tu ureži tvoje nepoznato ime, Pa dok žižak gori — nek gori pred njime; A ti bež’, il’ leti, ako imaš krila, Zaboravi da si ikad ovde bila.

Nit’ se srdiš Kad te karam, Niti kad te ljubim; Ćef mi dođe — Napijem se, Pa pred tobom dubim. Dobra volja, Dobra braća — Ti doneseš vina; Samo, samo, nepravo ti Kad probudim sina.

XVII Što me ljudi glede tako Što me tako prate svude? Ta pred njima nisam plakô, — Pa što mi se tako čude? Ja im nisam pripovedô, Moje bole, moje jade, — A lice je moje bledo,

Ja im nisam pripovedô, Moje bole, moje jade, — A lice je moje bledo, Bledo bilo od vajkade. Ja pred njima nisam klekô, Nisam prsa svoja bio; Ja im nisam ništa rekô, Ja sam hladna stena bio.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Pod nama se belasa jutarnja izmaglica, isteže se u jezičaste pramenove, koji postepeno iščezavaju. Pred našim očima, preko Čegaljskih planina, ukazuje se ravnica, i u njoj mirno, plavo Ostrovsko jezero. Kao oko...

Okrenuo sam se slučajno. Ostrovsko jezero... a još dalje ravnica, nad kojom lebdi prašina. Trgao sam se. Pred nama grunu razorna granata. Ah, kad ne bi bilo te proklete artiljerije, ratovali bismo pevajući.

Naravno. Utom izlete pred nas jedan ordonans, koji nam objasni gde je zaklon komandanta bataljona. Nije bilo daleko. Sjurismo se kod njega.

Svi su oni rešeni da umru. A verujte, gospodo, nema ničeg strašnijeg od čoveka koji prezire svoj život. Pred takvim ljudima padaju svi ratni izumi, sva tehnika oruđa.

Svi vojnici bili su u klečećem stavu i zurili kroz puškarnice. Osmatrao sam neprekidno i ja... Bila je vedra noć i pred nama se naziralo na daljini do dvadeset metara. Čovek bi se video i dalje, prema zvezdanom nebu... Čekali smo.

Izložio sam mu šta se dogodilo. On se diže i podboči se rukama. „Bre, pa ovde pred tobom leži ceo streljački stroj. — Nanovo je sišao.

— Nanovo je sišao. — Slušaj, dobro bi bilo da uhvatimo nekog živog, da bismo znali koje se trupe nalaze pred nama. Nekog lakše ranjenog. Vidi odmah, pa mi ga pošalji.“ — Pozdravi se sa mnom i ode u pravcu treće čete.

Uputili smo dalje ljude da donesu artiljerijsku municiju i još istoga dana, pred veče, grunuše naši rovovci. Petnaestog septembra uveče situacija je bila ovakva: šest četa našeg sedmog puka smenile

Dosad ste se uglavnom slagali. Pričaj sad ti Svetislave. Svetislav poče: — Osvanuo je šesnaesti steptembar. Pred nama se ukazaše bugarski rovovi. Zaista nisu bili dalje od pedeset, šezdeset metara.

Vukao sam se gotovo pobauljke kroz rov i preskakao preko vojničkih nogu. Svaki drugi bio je u klečećem stavu pred puškarnicom, a ostali su sedeli naslonjeni uza zid i spavali. — Ko ih određuje da se smenjuju?

Drugi bataljon je određen kao rezerva. Pred našim rovovima nalazile su se neke isprepletane žice, zaostale verovatno još od borbi iz prošlih dana.

To on, čovek, naređuje hladno kao da je pred nama neko igralište za tenis. Mislio sam šta da radim... Posmatrao sam kroz puškarnicu.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

hteo zaključivati šta se sve u našoj tadašnjoj književnosti pokušavalo i kojim sve pravcima nemirno kretalo, našao bi se pred dosta oskudnim a sasvim jednostranim materijalom: u tu svrhu valjalo bi sastavljati knjigu sasvim drukčiju.

Neposredno pred Brankovu pojavu, usred krupnih slovenskih maštanja, jasno je bilo da takvi pesnici, u procepu između svoga austrijskoga

“ Samo jedan jezik ti pisci nisu znali: svoj rođeni. Već pred Brankov dolazak, u osećanju kajanja, užurbano će se osvešćivati, pa će čak i sonet zvati svojom, tobože srpskom reči,

Otvorite li novine, nalazićete po njima čak i predizbornih korteških agitacionih pesmica kao što su one iz godine 1843, pred prolećne izbore za požunsku Dijetu. U Temišvaru se tada pevala pesma koja hvali Savu Vukovića, kandidata banatskog: ..

još je jedna okolnost u vezi sa građanskim pesništvom važna; ona se ne sme mimoići ni u ovako zbijenom upozoravanju pred čitanje ove Antologije. Ta okolnost je u spoju muzike sa poezijom u jedno bezmalo nedeljivo jedinstvo.

To je doba koje je verovalo u autoritete i klelo se u autoritete, i zato njemu pred očima kao ideal lebdi uzor. Veliki istraživački žar i nemir nevernika to doba neće zagrevati; eksperimentisanjem,

Još ne tako davno, neposredno do pred Brankov dolazak, pesme skupljene u ovoj knjizi bile su ono najlepše što su Srbi u ovoj oblasti stvorili.

Preko njih, oni su iskazivali najdublja i naosnovnija ljudska osećanja: ljubav prema ženi i zadivljenost pred lepotom, čežnju za nedostižnim i prazninu nad ostvarenjem, vernost prema zavičaju i svome narodu kao i zamišljenost pred

pred lepotom, čežnju za nedostižnim i prazninu nad ostvarenjem, vernost prema zavičaju i svome narodu kao i zamišljenost pred strašnim zakonima života i smrti, u tuzi koja uzdiže i u sreći koja guši.

Šarke puške i britke sablje položili pred nogami vragov si, imati mislili kakvog time pokoja iliti slobode, no nejmajuć svog vožda, ništa ne nahode.

Lastavice ran vostajut rani gosti budući, pred pendžeri glase dajut zoru svim skazujući. Orel gorje više letit, po vozduhu vesel sljedit. O zlatoje proleće!

Vostrepeščet pred njej umni i ostanet kak bezumni, usta umolknut, misli iščeznut, visokija, kak povedet tjeh, odlučiv ot vsjeh, v mračni

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Đurđe te ljubi... za ljubav će ti Lavova gorskih dati hiljadu Da kao bedem, ljutim čelikom, Pred venecijanske stanu zidove: Silu odbiju — silnog pobiju...“ Razumela sam sve, — Leonardo, sve!

DRUGA POJAVA U vrtu pred kneževim dvorom. Kapetani: Đuraško, Boško i Bogdan, a malo dalje Vujo perjanik prislonio se, zamišljen, uz dvorska vrata.

KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Pesma je uznosi? Ne znaš je, Boško, nis’ je video, A, takoreći, bi se stideo, Nisi pred njome klečô, strepio, Pred njenim sjajem nisi slepio — Nis’ je molio, kleo, preklinjô; Pred njome nisi boga pominjô

Ne znaš je, Boško, nis’ je video, A, takoreći, bi se stideo, Nisi pred njome klečô, strepio, Pred njenim sjajem nisi slepio — Nis’ je molio, kleo, preklinjô; Pred njome nisi boga pominjô Poljupcem usta da ti orosi; —

bi se stideo, Nisi pred njome klečô, strepio, Pred njenim sjajem nisi slepio — Nis’ je molio, kleo, preklinjô; Pred njome nisi boga pominjô Poljupcem usta da ti orosi; — A ne bi rekô: „Pesma uznosi!..“ VUJO: Lijepa?...

BOGDAN: A s njim je gospođa — Ta to svi znamo. — Ma voli li je? Je l’ vesô, hrabar. Je li pogodan? Je li pred njome muški slobodan? KAP.

BOGDAN: Mi, — a da ko će bit?... BOŠKO: Mi smo, Đuraško, mi! Na nas je palo časno žrebije Da pred oltarom one svetinje Kojoj se puci sveta klanjaju Pootvaramo vrele izvore, U kojim nikad još ne presuši Dedova

JELISAVETA: Je l’ bio ovde kapetan? VUJO: Sad maloprije, tu se sa Serdarovićima razgovaraše — et’ tu, gospođo, baš pred dvorom u vrtu — a šta ti se tu nije besjedilo?... Znaš, mladići su...

KAP. ĐURAŠKO: Jest on. — Pa na lukava njina pitanja, Iz ludosti li ili podlosti, Iskaza mnogo što bi trebalo Pred pakostima ljudskim bašiti. — Kaza im: da nam je dužde Iz Venecije poslô štamparu, Pozdrav, oružja, džebane i sveg!

Đuraško!... KAP. ĐURAŠKO: Zapovedaj mi, Svetlosti! JELISAVETA: Ti si jedini Kome u ovoj zemlji verujem, Pred tobom neću ništa tajiti... KAP.

(Baca joj pred noge donesene darove.) Evo! I uzmi, naša nesrećo! Ej, brate, nikad nisam mislio Da ćeju nam se i sokolovi U

I opet, kneže, moram pitati: Gde su ti onih deset stotina Što si na način ’nako svečani Pred glavarima ovih planina Venecijancima kao pripomoć Za ljubav moju... duždu obećô?... KNEZ ĐURĐE: Obećanje ću ispunit.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

SLATKE DUŠE 17 MRAČAJSKI PROTO 23 ZULUM SIMEUNA BAKA 29 ISTINITI ZULUM SIMEUNA BAKA 34 MEJDAN SIMEUNA BAKA 40 JAZAVAC PRED SUDOM 50 JAJCE 70 REČNIK 72 IZABRANA DELA MOLITVA Nesrećan si, Narode moj, bijedna si, Otadžbino moja!

Samo mu viri pjegavo lice s krupnim, grahorastim očima i nekoliko pramičaka žućkaste kose, rasute po čelu. Pred njim na nekoliko koraka pase Jablan.

Jablan pase, šuti, ništa ne odgovara. On ustade, pomilova ga, izvuče iz stoga dva snopa zobi, metnu pred baka, pa leže kraj njeg'. Poslije dugog polusanljivog, drhtavog trzanja prevari ga san.

— E, kad si se tako, bate, naruc'o, eto ti pa malo 'nako zasladi! — veli veselo Lujo, pa baci pred baka nekoliko snopova zobi. Jablan pojede. Krenuše kneževoj kući.

Stisnuo se, pognuo se — pomagao bi Jablanu da može. Zasjeniše mu se oči. Samo nazire kako se nešto pred njim vrti, vijuga, ugiba. Rudonja nasrnu svom silom. — Podu'vati ga, Jabo! — viknu Lujo, kao izvan sebe.

strepilo i osjećalo da se nešto nevidovno uvlači i podmuklo širi po torovima i stajama, obarajući nemilosno sve živo pred sobom. — I Jablana jutros među silnim mrlinama nađoše mrtva u toru!

Mali je Đoko vas dugi dan prejadikovao nabrajajući Jablanove mejdane, i pred veče je zaspao na mrtvom tijelu bikovom, od koga ga nijesu mogli nikako rastaviti. Zaspao je, da se nikad ne probudi.

Njima se smrče pred očima. Snijeg ih je sve jače zasipao, mećava im je disanje zaustavljala, a oni su grabili naprijed, posrćući i zanoseći

strahom i zebnjom, kako bijesni noćni vihori urlaju i potresaju, rekao bi, i nebom i zemljom, lomeći i kršeći sve pred sobom. Katkad mećava utoli, vjetrovi se smire, stišaju.

Sjedimo ja i Dule pred kolibom. U hladu smo. Iznad nas se diglo nekoliko krošnjastih smrčika, pa sumorno bacaju preko nas debele, šiljaste

— Ja ti kažem, rišćanine, ne upleći se u moje stvari, jer ćemo, 'vanđelja mi i časne trapeze, izletiti pred vladiku, pa ćemo pitati kome je dodata sinđelija: meni ili tebi!...

Sud je sud!. Bole, nasul'te se 'vođe, u selu, pred svojim ljud'ma, jer kome današnji sud sudi... Tuj su one molbenice, oni protokuri, tuj one zakrpe, tuj troškovi...

Bojić, Milutin - PESME

— Verujem sebi, ne plašim se reči: Ja imam Boga, pred kim se ne kleči. Verujem sebi u časove tame. Kad ječi tartar i kad bakar bljuje; Verujem u čas i pogrde same, Kad

Ironija moći. Zar njoj da se divim?'' (1910) TI, CRVENA ŽENO, S OČIMA OD VATRE ZALjUBLjENI DAVID I pred veče usta David sa postelje svoje, i hodajući po krovu carskoga dvora ugleda s krova ženu gdje se mije, a žena bješe

I Gospod bi pijan kraj nogu joj mreo. Njen dah, me kô vetar iz pustinja prži.'' Zaćuta, jer pred njim crn se veo smače. Vide Porok kako rog dvogubi drži.

Plačemo kad ponoć pred oči nam navre, Stid nas da bez venca mremo u osami, I dižemo s mukom gorostasne lavre, Da bismo ih svesno sagoreli

Reči su tvoje od psalma gordije, Oči su tvoje od slave gordije. Kako si velik, ti neznani sine, Pred čijom rukom padaju ordije!

Te suze behu smolaste i vruće, Suze džinova koje Gospod ukle, Pred kojima su zvezde sreće stukle, A sumnjom prano iščezlo čeznuće.

Dočekujte nas, čelični junaci, Dočekujte nas, neveste skrhane, Starice, pred nas vence ruža baci, Da kade rane dece izabrane.

Bacajte pred nas vence suncokreta, Kličite porod što za slavom plovi, Kličite bajke, ponos mladih četa! Gospode, nove naraštaje

I podne i ponoć jednoliki, mukli. U toj jezi kao i bogovi sami Da su se pred bolom u ambis povukli. Samo beli bezdan pahuljice veje.

Danas pade idol i sav sjaj se otre, U kostur se truo pretvori sav blesak. Mesto usred vrta nađoh se pred grobom, Odakle s prezrenjem na me zmije motre.

O, razumem pada strahoviti tresak: Ja sam bio glumac i pred samim sobom. II O, zašto nisi ti ta žena prava, Utoka misli, saznanja i žudi, Žena što ludi i mrvi i sudi, Kojoj

Srce zvuk pesme što požudno bije, Reč čas zapovest, čas poniznost sluge, Cilj si kom vode svi puti, sve pruge, Pred kim se ništi gordost ljudskog uma. Stvarajmo sobom vidike i boje, Svetove nove, no svetove svoje!

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Malo je mesto pa bi odmah pao u oči. Sedi u sobi i javi mi ceduljicom da si stigao. Ja ću tad izaći pred oca i pred majku otvoreno.

Malo je mesto pa bi odmah pao u oči. Sedi u sobi i javi mi ceduljicom da si stigao. Ja ću tad izaći pred oca i pred majku otvoreno.

) Ovo čitaj... TASA (čita): „Strogo poverljivo”. JEROTIJE: Čuli ste, gospodo, „strogo poverljivo”. Taso, evo ti ovde pred svima kažem: da ću ti noge prebiti ako odavde zađeš po čaršiji i istrtljaš šta si pročitao. TASA: A!...

JEROTIJE: Gle, gle, ja nemam vizitkarte, a Aleksa ih ima. VIĆA: Pa znate kako je... bio žandar u Beogradu, pred ministarskim vratima. JEROTIJE: Daj ovamo da vidim! (Uzima kartu i čita.) „Aleksa Žunjić, sreski špijun”. (Govori.

ALEKSA (poverljivo): Tu je! JEROTIJE (zaprepašćen pred strašnim faktom): Lice? ALEKSA: Onaj što ga tražimo! SVI (sem g. Žike): A-a-a?!! JEROTIJE (zbunjen): Ama...

(Opet zvoni.) MILADIN: Pa taj Josif tako češće uvraćao do mene u dućan, pa... ŽIKA: Ona stoka Josa opet nije pred vratima! Slušaj prijatelju, iziđi napolje na bunar pa mi ukvasi ovu krpu, pa posle natenane da te saslušam.

MILADIN: Pa ja čekam već... ŽIKA: E, da čekaš još. Da umreš, bre, pa da dođeš pred rajska vrata pa bi ti onaj tamo morao kazati: „Čekaj...

(Daje mu pismo.) KAPETAN (zagleda potpis): „Marica”!... (Poražen, slomljen, hukće i šeta uzbuđeno. Najzad zastane pred Vićom i više poverljivo.) A ovaj... Šta bi ti rekao, gospodin-Vićo, na koga se kao odnosi ovo što ona piše?

MARICA: Ne, ja neću da se odvojim od njega. Ja ću ga ovde, pred celim svetom, zagrliti, pa ne možete da me odvojite. (Zagrli čvrsto Đoku.) VIĆA (drekne): Molim, ja protestujem!

Šta si zaurlao? VIĆA: Molim da se zapiše u protokol istrage da se ovde, u kancelariji, privatna lica ljube i grle pred očima vlasti. KAPETAN: Ama, pusti mene prvo da prečistim račune!

I da presečete ovu bruku što vam se ćerka grlila u kancelariji, i da sprovedete Boku u Beograd, i da se izvinite pred gospodinom ministrom; najbolje, idite vi tamo u sobu i blagoslovite proševinu, pa onda zajedno, sa ćerkom i zetom

MILADIN (izviri iza rafa, pa kad vidi da je gospodin Žika sam, prilazi obazrivo i staje pred njegov sto): Pa taj Josif iz Trbušnice, uvraćao je tako kod mene u dućan kao čovek...

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Van hrišćanskog sveta sličnu su ulogu igrali hebrejski, klasični arapski i sanskrit. Konstantin (koji je pred smrt, primajući monaški čin promenio ime u Ćirilo) i Metodije izmislili su i poseban alfabet kojim su ispisali svoje

Taj je proces išao prirodno, uglavnom neometan nekim političkim obzirima ili purizmom filologa. Pred kraj 19. veka javio se, prvo u esejističkoj prozi, tzv.

Pojavljujući se pred srpskom vojskom u ratnim pohodima, sveti Simeon štiti svoju državu, koju je i za života branio, ali i svoga

Ta je bitka izgubljena, ali knez Lazar je pao viteški, braneći pred najezdom varvara druge rase i s drugog kontinenata evropsku hrišćansku civilizaciju.

Dok se Camblak i delom kao i životom zalagao za slovensko i balkansko duhovno jedinstvo pred turskom opasnošću, njegov zemljak Konstantin Filozof traži hrabrog ratnika kadrog da se s mačem u ruci suprotstavi

"ženskih pesma" iz Hercegovine (1866), koje je sakupio Karadžićev saradnik i pomagač Vuk Vrčević, a Vuk Karadžić ih je pred smrt pripremio za štampu.

koliko u pohvali njegovoj hrabroj izdržljivosti toliko i njegovoj dubokoj ljudskoj muževnoj slabosti prema ženskoj lepoti. Pred njom ne može da odoli.

Dobro obavešteni pisac Konstantin Filozof početkom 15. veka prikazao ga je kao nevoljnog vazala koji je pred svoju pogibiju rekao: "Ja... molim Gospoda da hrišćanima bude pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu".

"Ženske pesme" iskazuju u poslovičnoj konciznosti zahteve koji se pred nju postavljaju. Ti su zahtevi, međutim, uvek isključivo etičke, nikada materijalne prirode.

Pesnik noći, potmulih tišina, strepnji pred nepoznatim, Jakšić je u svojim rodoljubivim pesmama grmeo gnevom protiv tuđinskih osvajača i domaćih tirana i stekao

Zajedno s D. Maksimović, on je najistaknutiji dečji pisac. Pred rat su mu izašle tri knjige pripovedaka, vezane za zavičajnu Bosansku krajinu.

U beogradskim časopisima uskoro počinju polemike, koje će pravog maha uzeti početkom 50-ih i trajaće do pred kraj decenije.

Jakšić, Đura - PESME

dođe sto hiljada, A u srpskim u grudima Jedan život neka ima, I taj jedan neka pada, Na bajonet nek’ se meće; Al’ pred četom nasilnika Srce srpskog Krajišnika Zadrhtati nikad neće!...“ Pet drugara, pet stražara, Takim glasom odgovara.

Samo one crne zveri, Što đavolji šapat čuju Samo crni kaluđeri Podmuklo se osmejkuju. Pred njima je borac stari, Uzor sveca i čoveka, Što idejom svoga veka I vekova gospodari.

Nastasijević, Momčilo - PESME

Večni Bog, Večni Bog Štiti nam Izrailj. IGRA PRED KOVČEGOM Jehova! Jehova! Jehova, dođi nam! Dođi nam, večni naš, Ti si nam jutra zrak, Ti nam podnevni sjaj.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Prvo njoj da se javi, prvo njoj da poljubi ruku, pa i kad je poljubi, da, opet, od nje ne ide, već da ostane tako stojeći pred njom kao iščekujući da ga baba, ako ima za šta, pošalje, a on je posluša, usluži.

Otac mu to kao da je i voleo. A Mladen se i dosećao zašto je to tako. Zašto se otac pred babom uvek čini da je još kao mali, nedozreo, i ne toliko ozbiljan da je, te, kao u dućanu, tako i kod kuće, on da je

I niko se nije pokazivao da zna za to njegovo piće. I zato je otac pred babom uvek radosno, od sveg srca činio se mali, ne on da je domaćin kuće, gazda, da donosi.

Što moraju sada da se tu kod njih »nađu«, pomognu štogod, poslušaju... I onda, ako Mladen, preko dana, ili pred veče, u nevreme, pre no što se čaršija zatvori, sasvim slučajno poslom kakvim kući dođe, ono materino usplahireno,

— veli, i kao nekad, tako isto i sad, uzima legen, ibrik vode, peškir i pred babu nosi i posipa je. Počinju da večeraju.

Baba polako, čisto, svojim skupljenim, opranim, starim prstima umače hleb u jelo, vadi meso, stavlja pred sebe, i polako, čisto, rastavljajući komad po komad od mesa, jede, meće ga u svoja smežurana, bez zuba, crnom šamijom

To je trebalo uvek tako da radi, da bi time i pred babom, kućom, komšilukom, čaršijom i celim svetom kao posvedočio, dao dokaza, i sve njih potpuno uverio o sebi: da će

I zaista, č̓a Mihailo tada bi se radosno, ponosno okretao, i kao da je pred svojim dućanom, počeo da zove koga svoga druga koji je, takođe star, nemajući šta da radi, izišao u čaršiju da do

Obično bi bilo da je još rano za čaršiju, da još sunce nije toliko palo, te da je pred dućanima nastalo hladovine, već Mladen, kao čekajući da sunce sasvim padne, ostaje tu na kapiji, do babe.

Da se sa Mladenom opet svakog dana viđa, sastaje. A da uvek, pred ručak, večeru, kada se zna da on dolazi iz čaršije, ona tada od njih izlazi i kao pre, uvek, gore, na kapiji, susreću

I jedino misao da to spreči, da se ne čuje, ne pomisli da je zbog njega to učinila, samo to mu je bilo pred očima. Uđe na kapiju njihovu. Ljutitim korakom pojavi se u dvorištu. Ona je sedela na kamenu u sredini.

I on bi neugodno dirnut ne zbog toga što nije htela da je on stariji, gospodar, već uopšte što nije hteo ni pred kim i ni za šta da crveni, kriv da je, obavezan. Teško mu je bilo.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

nije dobro drvo. Njega ne treba držati blizu kuće, ,jer će u kuću grom udariti (GZM, 19, 1907, 320). Kad svatovi dođu pred mladoženjinu kuću, meću barjake na kakvo drvo pred kućom, ali to nikad ne sme biti b. (SEZ, 19, 1913, 154).

Kad svatovi dođu pred mladoženjinu kuću, meću barjake na kakvo drvo pred kućom, ali to nikad ne sme biti b. (SEZ, 19, 1913, 154). BADEM Mandel (amygdaluѕ communіѕ).

nečastive sile« (ŽSS, 177); o Belim pokladama svi se mažu ‹njime› ili ga jedu, od veštica (ZNŽOJS, 7, 139; 23, 315); pred spavanje za preporuku (je› metnuti oko vrata venac b. l., takođe od veštica (ZNŽOJS, 6, 300); božićni b. l.

Njime se opasuje vedrica o Đurđevdanu (SEZ, 14, 63). Običaj da se, ako muž i žena nemaju dece a žele da ih dobiju, pred snošaj muž maže 6. l., ima svakako za cilj da se odagnaju zli demoni koji smetaju začeću (ZNŽOJS, 7, 179).

Troj., Vatra, 83). U tom čaju decu mažu uvek pred spavanje b. l. (SEZ, 19, 20). Naročitu moć ima b. l. koji je pronikao iz glave prve zmije koju u proleće vidimo (ili:

i rekao: »Da budeš kao ovaj cvet crven i jak« (Sofrić, 16). »Komu svet mrca pred očima, da pije seme božurovo pređe sunčeva istoka i da ga nosi kod sebe i u vode i na svako mesto dobro je« (narodni

potopljen, ili kupanjem u takvoj vodi, ili prskanjem njome. Mesto u koje je udario grom vala okaditi b. (SEZ, 19, 391). Pred kraj svadbe, kad svatovi treba da se razilaze, bivaju oni nakađeni b. (іb.

i tri zrna crna pasulja (SEZ, 19, 265); lovcu, pred polazak u lov, trljaju ruke b. (іb., 348). Možda ovde treba računati i propis da u žitu kojim će početi setva treba da

, najzad pred dvorišnim vratima: »Moj suđeniče, ili si u gori ili u vodi, ili si u lugu ili si u ćumuru, dođi noćas da se vidimo«

(ŽSS, 326); ponekad se u njega zabada g. trn pred samo spuštanje u raku (SEZ, 13, 1909, 447). Dovoljno je da se ispred vampira stavi ili makar da mu se samo pokaže g.

Njega mora biti, u okolini Đevđelije, na badnjidanskoj večeri, i g. sa te večere posle je lek za rane (SEZ, 40, 81). Pred kraj berbe, od poslednjeg čokota g. pravi se »Bogu brada« (SEZ, 17, 17; 212). Praznik g. je Preobraženje.

»Petolista« d. spominje se i u brojanici koja se govori na poklade (ma koje) pred spavanje, kao utuk od veštica (Karadžić, 2, 1900, 100). Za sejanje i košenje d. važe ova pravila.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Gazda sjedi za pisaćim stlom, u ograđenoj pisarnici golemoga dućana. Pred njim je velika, otvorena, trgovačka knjiga, u njoj nešto traži, a sigurno nekog od dužnika nije mogao da nađe, jer

— reče, pogledavši ravno u oči vremešna, suva čovjeka, duge plave kose, zakrvavljenih upalih očiju, što sada pred njim skrušeno stoji, — ti uzimaš kao iz kraljeve kase, a kada je za platiti, tada te nema. Nemoj tako, brate!

Momak požuri za onim čovjekom i dovede ga pred gospodara. —Stidi se! — veli mu u naglosti. — Takav čovjek, pa .... — Što je?

I u tome spušta se suton i selo zakrili božićna noć. Radi tek sada izbijaju pred oči meke i jezive uspomene iz djetinje dobi; i život i navade ispoljuju se jače i skladnije sa tajanstvenošću ove velike

Time mišljaše da pred cijelim svijetom osramoti njega i Radu, ali promaši cilj, jer seljaci, kad iziđoše iz crkve, ljute se na nj; vele Iliji

cijelim svijetom osramoti njega i Radu, ali promaši cilj, jer seljaci, kad iziđoše iz crkve, ljute se na nj; vele Iliji pred crkvom: — Što si se, Ilija, sneveselio? Radi po svom ćeifu, ti si gospodar u kući ... Pusti popa neka goni svoj zakon!

Sjutra Ilija i Vojkan gone svaki svoga pauša pred sobom put varoši. Nisu uzjahali, jer je studeno, saganak bure na mahove brije sa snijegom ojajenih planina, i

Vojkan, nakresan, premišljajući, pred dućanom oklijeva neko vrijeme: neka Vaso progovori gospodaru — i najposlije uđe.

Neki od seljaka i uzeo bi kukuruz jevtinije, ali nema gotovih novaca, a Vojkan ne može čekati. Pred sami suton pade mu na pamet da bi mogao kukuruz prodati istome svome gospodaru, a zašto ne?

da mu ko pomože, ali niko sada na nj ne pazi, pa ne mogavši sam da natovari, ostavi sijeno, a paripa prazna prazna pred sobom. Izašavši iz varoši, prestade da grdi i, mjesto, toga, poče sam sa sobom da govori.

Sjutradan, pred ručak, uniđoše u kuću, kabanicama zaogrnuti, dva čovjeka iz okolnih kuća. Ždrale i Krilo nadimak im je u selu.

Ilija sjede uz vatru, zapali i — gleda u plamen, a Smiljana, žena mu, vrti se po kući. Pred sami suton dojaši pop Vrane, župnik, na svome bijesnom vrancu. Ilija, čuvši topot, iziđe i prihvati konja.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

i da su me našli kraj raskršća u gluvo doba noći (što je bilo preterano: našli su me kraj vrata manastira Sopoćani, pred zoru, uvijenog u komad težinovog platna).

Drugi put se Prohor zarekao da će tri dana i tri noći klečati golim kolenima na kamenom podu crkve, pred oltarom. Zavrnuo je mantiju i klekao.

je valjda da da oduška svome svrabu, pa bedni đavolov brabonjak nije našao ništa bolje nego da prdi tu kao kakva kljusina pred licem božijeg hrama. A u stvari znam ja to što on hoće. Nisam ni ja izlapeo.

Zar pravda ovoga sveta nije u tome što smo svi mi ljudski stvorovi, krhki i privremeni, smeteni, zbunjeni i unezvereni pred licem nepoznatog i sutrašnjeg dana kojem tajnu ne poznajemo?

Ima li nade za mene? Pitam te, jer ne znam kako da zavolim one koji me preziru, kako da se pretvaram pred tobom u nedužno jagnje, kad me ti prozireš do dna srži?

Obreo se on tako jednoga dana pred Laušem. Okolišio je najpre kao mačka oko vrele kaše, kurvinski se oko njega okretao nekoliko dana, dok mu nije izdaleka

Hteo je da se diči sa mnom pred svojim prijateljima. Pokazaću, govorio je, svoj srpskoj vlasteli ću pokazati ko sam ja.

Koliko je moje iznenađenje bilo kad sam ugledala mladoženju i mladu pred oltarom dok je arhiepiskop vršio obred venčanja.

Potom spletoše krunu od trnja, staviše mu je na glavu a u desnicu mu staviše trsku. Poklecali su pred njim i izrugivali mu se govoreći: 'Zdravo, kralju jevrejski.

Pio je neposredno pred naš ulazak. Tek mi sad postaje pojmljiva ona nesamerljiva provalija između ovo dvoje nesrećnih supružnika.

čak i kad im u smrtnom času izraz na licu pokaže nešto od one detinje molećivost, onu tužnu smušenu slabašnost kao pred plač. Zamrkne čovek u krevetu, ispunjen grozničavom nadom, a osvane kao bleda lešina iz koje je ishlapeo život.

On, moj konjanik stoji nepomično, samo mu bojni konj striže ušima i nemirno se stresa kao pred polazak. Nozdrve mu raširene, para iz njih bije, koža podrhtava. Ali on, moj konjanik, je nepomičan.

Ilić, Vojislav J. - PESME

TUGE 96 OPROŠTAJ SA ŠAJKAŠKOM 97 NA ČARDI 99 (PLAŠLjIVO I MILO LANE) 100 VEČITA HARMONIJA 101 NIMFA 102 PRED TROJOM 103 OVIDIJE 104 (O GORDI, RAZVRATNI RIME) 105 NA VARDARU 106 SA FORUMA 107 (PODIGNI ZAVESE TEŠKE) 108 NOĆNI

1882. JEDNA NOĆ Na trošnoj klupi, blizu starog zida, Gde burjan raste; i predeo pust Pred mutnim okom gubi se iz vida, Sanjivi bršljan nikao je gust. Bilo je veče.

1883. TIBULO Pred hladni Venusov kip, pod senkom pitome noći, Tibulo, kvirit mlad, začuđen, zastade nemo, I čudni gledaše lik.

Al' oseća granje, pa se tiho svija, Oseća ga lahor, pa slatko ćarlija. I anđeo mira, kroz duboku tamu, Spusti se pred oltar u pustome hramu. Pa prekrstiv ruke na blažene grudi, Rujnu zoru čeka, da nebom zarudi. 1884.

“ Ljeljo se pope, a Borej se diže, I tako s njime pred bogove stiže I nebo grmnu od smeha i jeke, Kad stupi umorni starac, ukrašen čitavom bašto Zelene kukureke... 1885.

1887. FANTAZIJA U NOĆI Dvorogi mesec nad nama se sija, Jezero plavo pred nama se nija. Visoka trska uznela se gore, I sitni vali među njom žubore.

A mesec dvorogi svetli... Na obalama cvetnim Tišina vlada samo. 1888. PRED TROJOM Dan je okončan burni. Pred kapijama Troje, Strašne ahajske čete na ravnoj poljani stoje, I Feb buktinju pali, i

A mesec dvorogi svetli... Na obalama cvetnim Tišina vlada samo. 1888. PRED TROJOM Dan je okončan burni. Pred kapijama Troje, Strašne ahajske čete na ravnoj poljani stoje, I Feb buktinju pali, i zrači sa visine Bakarne šlemove

Ne! U logoru svome, uz pesme i glasne trube, Kresidu Grci ljube. Dan je okončan burni. Pred kapijama Troje Strašne ahajske čete na ravnoj poljani stoje, I Feb buktinju pali, i zrači sa visine Bakarne šlemove njine.

1889. SA FORUMA Čuj, sa foruma, eno, vika se radosno hori, Pred silnom svetinom rimskom to Tiverije zbori. Šumno se pljeskanje širi podobno burnome moru, Hrabreći mladoga Graha...

Čuj, sa foruma, eno, vika se radosno hori, Pred silnom svetinom rimskom to podli Nasika zbori. Prokletstvo s foruma grmi.

Sa krikom uzleće gavran i krŷži nad mojom glavom, Mutno je nebo svo. Frkće okisô konjic I žurno u selo grabi, I već pred sobom vidim ubog i stari dom: Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi, I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

M. Milanković I VOŽNjA DUNAVOM SPORAZUM O GLAVNIM TEMAMA PREPISKE Na dunavskom parobrodu „Saturnus“ Baš pred sam polazak iz Beča, primio sam Vaše milo pismo.

Dnevna žega upućivala je imućnije stanovnike da tek pred veče ostave svoja skloništa i uživaju u hladovitoj noći. Oni su, prema tome, imali znatno više prilike da posmatraju

Uostalom, sunce će uskoro zaći, i svežina večeri nas razgaliti. Stojimo pred beskrajnim, visokim gradskim zidom sagrađenim od ćerpiča, sušenih cigalja.

Gradom džinova, kulom bogova, čudovištem koje se gubi u tami i visini. Pred glavnom njegovom kapijom puši se još veliki kameni žrtvenik, optočen bakrom.

A pred nama stoji jedna jedina. Dozvolite da je premerim; njena kvadratna osnova ima u opsegu 500 koraka. Sa jednoga njenoga ćo

i, pri kraju našega putovanja, na sedmoj kuli ja Vas nosim u naručju do gornje ivice poslednje rampe, gde se zaustavljamo pred neočekivanim prizorom.

IV PLOČICE SA KLINASTIM PISMOM, HALDEJSKA ASTRONOMIJA I ASTROLOGIJA Beograd Pločice od ilovače, ispisane pred našim očima na Vavilonskom tornju klinastim pismom, stavljene su idućeg dana u zasenak da se tu lagano suše; svakog dana

Ali, posmatrajući koje se zvezde rađaju na zapadu odmah po zalasku Sunca, a koje se gase na istoku baš pred njegov izlazak, uspelo je vavilonskim astronomima da dobiju prvu orijentaciju kretanju Sunca po zvezdanom nebu, iako ga

Zato ćemo se odmah dati fotografisati. Eto, čim sam prstom dao znak, stvorio se fotograf pred nama i upro u nas objektiv svog otrcanog aparata. Karijatide Erehtejona biće dekorativna pozadina naših portreta.

Zaista, u polutami hrama treperi džinovska statua egipatske boginje, prekrivena zlatom, biserom i dragim kamenjem. Pred njom stoji veliki mramorni žrtvenik, a ispred ovoga urezan je u kamenom patosu veliki krug sa dvanaest znakova zodijaka.

On nas vodi pred jedan okovan, za patos pričvršćen sanduk, i vadi iz njega jedan mali, basnoslovno skupocen kovčežić, a iz ovoga

Plutarh priča, na istom mestu, da su stihovi iz četvrtog pevanja Odiseje „U moru šumnom veoma imade ostrvo neko Baš pred Egiptom samim, a Faros zovu ga ljudi, Tako daleko od Nila, koliko za dan preplovi Prostrana lađa, kad za njom zuji i

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

naoko svakidašnju scenu igre deteta i ptice koja se grubo prekida višom silom/spletom okolnosti (mačka ugrabi pticu pred očima deteta) pesnik slika prvu spoznaju o tamnoj strani života koja, predstavljena kroz simboličko obličje

Lastavice ran' vostajut rani gosti budući, pred pendžeri glase dajut zoru svim skazujući. Orel gorje više letit, po vozduhu vesel sljedit. O zlatoje proleće!

DETE I TICA BRANKO RADIČEVIĆ Majka prede tanku žicu, A sinčić pred njome, Sedi mali, drži ticu Pa se igra njome. „Gledaj krilo, majko mila, Gle šareni rep! Kako ga je raširila!

Zbirke: Pesme (1874), Pred Vaskrs (1877), Svetli dani srpski (1878), Pesme (1884). Milorad Popović Šapčanin (1842–1895), rođen je u Šapcu, umro

Stanković, Borisav - TAŠANA

Sve to meću pred Tašanu i otkrivaju pokazujući joj što su ponele. PRVA SLUŠKINjA Eve, snaške, sve je poneseno. Nije ništa zaboravljeno.

I sada će, posle crkve, svi ovamo doći. Čak će dedu, Mirona, sa sobom povesti, da bi pred tobom izgledalo kako ih on nije grdio. Ulazi sluškinja. SLUŠKINjA (žureći da ove budu spremne): Hajde, snaške.

MIRON (u šali): Dobro, bar i ti sada da se smeješ. — Idemo, ja i hadži Rista, a ono odjednom iza jednog ćoška ispade pred nas Saroš... Sav usplahiren.

U veče, u mojoj ćeliji, sâm ja, preda mnom tvoje jelo, čaša tvoga najboljeg vina. Moj sluga, klisar, pred vratima, uzdisao bi željno i zavidno, što on nema toliko jelo i piće, dok ja ovamo od svega toga ne bih smeo ništa

Da, istina je. Ja sam kriv! (Spazi njenu golu ruku): Pokri to! Može ko ući i videti te takvu. TAŠANA (u prkos): Neću. Pred tobom neću da se krijem. Nisam se krila ni pre, kad si s pokojnikom dolazio, pa neću ni sada.

I zato, dok sam bila sama, pusta, zatvorena, tešila sam se da kad ti dođeš, da bar pred tobom mogu dušom dahnuti. Ne da se nasmejem, nego da se ne trzam, kao što pred drugima moram, bojeći se da ne učinim

Ne da se nasmejem, nego da se ne trzam, kao što pred drugima moram, bojeći se da ne učinim nešto što nije red i običaj da udovica učini. (Gorko): Oh, ali tebe nikako!

I zatoj ću te baksim pred nji da te tepam. Zatoj ti ovo kazujem, da posle nemaš zla volja na menme za tija šamari što si gi od mene izručaja.

Više prag te kuće ne smem da prekoračim, neće me ni primiti; a ako me i primi, jer toliko je dobra, neće izlaziti pred mene. Njene sluškinje će me dočekati. NAZA Tašana? SAROŠ (uplašeno): Ćut!

SAROŠ Pa tu, u berbernici. I naši i vaši trezni dolaze da se briju samo pred velike praznike, a u ostale dane većinom pijani su; ili se tu opiju, čekajući na red i poručujući piće iz kafane.

Ih, ih, koliko si pokvaren, Mirone, i to duša ti pokvarena! I sad kuda? U crkvu ne, pred raspeće ne, sa amvona pridike ne!

DIMITRIJE (iz dvorišta): Sad, gazda! Ulazi momak Dimitrije i uplašeno staje pred Mladena. MLADEN (mračno): Zatvorite kapidžike, kapiju, i nikoga ne puštajte iz kuće, niti u kuću, dok ja ne dođem.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Jesam li kakvu sreću video? Jesam kome šta skrivio? Smetam li kome? Ceo dan radim kao stoka, s jednim momkom; pred veče prosto pretrgnem, legnem na onaj moj krevetac i izjaučem se u sebi, ovako slab i grozničav.

Srećko nije daleko doterao sa sviranjem, ali je jedne večeri zbilja kupio bakaruše. Bruka u kući, bruka pred palankom. Ristana oči ne suši, a majstor Kosta crn i suv kao mrav. Seti se onda jedan od svirača da oproba Srećku glas.

Ujutro se prvi digne, počisti pred kućom, oca pozdravlja s „ljubim ruke” i dodaje mu stolicu i vodu i lek, ulazi da vidi mater, i onda odlazi na ostali

Ali teško, s pitanjima i traženjem u očima do pred samo izdisanje. „Decu želiš, Ristana?” — „Tri majke umiru u meni.” Majstor Kosta je predao radnju, izdao jedan deo kuće

— Paula priđe tačno onom prozoru kojem ne treba. — Zaboga, dijete! Otuda ne izlazi sunce. S te strane zalazi, pred veče, zar ti to ne znaš, teško meni! — Paula pocrvenela. — O, Gospode, moram i da se prekrstim.

Ona nije ni desetak godina provela s mužem, i u običnim prilikama je retko nosila muževljevo ime. Ljudi nekako tek pred grobom njenim obnoviše sećanja na gos-Tošu Lazarića. — Pogledaj, molim te — reče neko — šta stoji na spomeniku.

Padaju imena, cifre, anegdote. Stigoše međutim do gospa Noline kuće i pred čuvenu stražnju zelenu kapiju za kolski prolaz. Tu otpoče i šala i smeh. — Šta radi, Bože, onaj žuti štajervagn?

U tasove spušta dobru paru. Prosjacima pred crkvom, koliko ih god ima, udeli. Naravno, skreše oštru reč kome treba, ali udeli.

Zar je proti svejedno što nosate po crkvi one motke! Ja ću platiti, koliko bude.” — Da, da, oštra, oštra i pred crkvom, i kad dođe iz crkve. Mi, njeni poslovođi i sluge, dolazili smo nedeljom, posle službe, na pravdanje i na molbe.

Tuže se između sebe, i tuži ih večito Jevrejin Štajn. Galama, dok se ona ne približi. Čim stane pred nas, sve ćuti, i svaka raspra je prosta. Omeri nas, i počne.

S druge strane, Nola je Lazariću rekla hoću, a pred ocem je objasnila postupak. — Moram ići, zato što ovde ne mogu ostati. Prilika mi je da se udam sad ili nikad.

vredna sam, htela bih da nešto veliko dočepam, da se borim, da đavolu komad iz usta iskinem, kako već rekoh jutros i pred Todorom... Nola poče slatko da se smeje. — Vide li, koliko se Todor prepao kad ču da hoću đavolu komad da otmem.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

i primečavam da je vrlo pametno kad spisatelji naši, mešajući latinske, nemačke, francuske i engleske reči, dokazuju pred svetom da su učeni).

Kakva je to slava, kako mačevi sevaju, kako štitovi ječe, brda se tresu, a on na konju i peške leti, kako neprijatelji pred njim kao muve padaju! Tko će njegovo položenije opisati?

Ako su moji čitatelji radi ljubopitnu ovu istoriju dočitati, ja im drugo sovetovati ne mogu nego da pred njega iziđemo. Nek pomisle samo sa mnom zajedno, a to je najlakše, da smo u Egiptu, evo i njega u Egiptu.

Mider kao gadnu i vredonosnu stvar preziraše, i smejaše se kad se koja frajlica pred njom sa svojim suptilnim strukom ponosila.

Kad žena pred mužem plače, i sa suzama svoju nevinost potvrđuje, šta je to nego trgovina nevinosti pod barjakom suza?

Vama je poznato kako se Kalan pred Aleksandrom Velikim života lišio; on je bio od našeg reda, i ceo uzrok njegova samoubistva bio je što se paštio što

Kad u mesec stignemo, moj principal otide mesečnom kralju na vizitu, a ja ostanem pred štalom, i eto ti sa svi strana navale sad mesečni magarci, preko i uzduž mereći me i čudeći se veličini moji ušiju.

On je tako veliki isledovatelj dobroga tona da pred gospojama na kolena pada, i svoje k njima visokopočitanije s većim komplimentiranjem nego makar kakva mladi naši

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

štapom u ruci Sa upaljenim srcem na štapu Stopala mi sriču slova Koja mi sveti put ispisuje Crtam ih štapom po pesku Pred spavanje Na svakom konačištu Da mi se iz sećanja ne izbrišu Daleko sam još od toga Da ih odgonetnem Za sada mi na

baca im listove Pune crvenih dugovratih slova I belih jaganjaca PUTOVANjE SVETOGA SAVE Putuje po mračnoj zemlji Štapom pred sobom Mrak na četvero seče Hitne debele rukavice Pretvorene u mačketine Na sivu vojsku miševa Odveže verige sred

visoko nad nama Zelenu pesmu kosa KOSOVO POSLANSTVO Kos krila orošena krvlju suši Na vatri crvenih božura Pred njim se širi polje Ispisano vrelim ljudskim gvožđem Pretopljenim u čestito zlato Trava caruje među slovima I njihove

raste Vratio sam se s puta Da sazrelo kamenje iz zavežljaja Ovde na trgu razdelim GORNjA TVRĐAVA Širiš ruke Visoki Pred svim kapijama beloga grada Dočekuješ izvore vidovnjake Suncomolje slepice reke narikače I planine udovice Hraniš ih sa

i kamen koji se može jesti I malo vazduha Od kojeg se ne umire Klanjaće ti se zvonici I ulice se prostrti pred tobom Veliki gospodine Dunave BEOGRAD Bela si kost među oblacima Ničeš iz svoje lomače Iz preorane humke Iz

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

mladost“, ja ipak to činim, po onome nagonu koji kod davljenika, za ono nekoliko trenutaka rastajanja od života, izaziva pred očima sliku prošlosti, pa čak i daleke mladosti. Ali ne osvrćem se ja za sobom zato da zaplačem za onim što je prošlo.

Sa dubokim brazdama ispisanim na čelu, ono se zadržavalo pred svakom pojavom i ulagalo sve svoje napore da je reši; ono se zarivalo u svaki problem, zastajalo pred svakom teškoćom,

se zadržavalo pred svakom pojavom i ulagalo sve svoje napore da je reši; ono se zarivalo u svaki problem, zastajalo pred svakom teškoćom, i tako hodilo kroz život pregibajući se pod teretom briga.

se rodim pod pretpostavkom da sam bogatoga oca sin i onda, kada sam već rođen, kada se već ne može natrag, staviti me pred fakat da sam puki siromah!

koji sa izvesnim pakosnim zadovoljstvom već nekoliko godina beleži fraze za posmrtni govor koji namerava da mi održi pred crkvom; i najzad, u mnogim i mnogim drugim zamršenim i nerazrešivim odnosima.

sprečilo da se rodim kao sin bogata oca, možda kakav neodoljiv fatum koji lebdi nada mnom; tako da predosećam da mi se pred kraj života može još i to desiti da na sedam dana posle moje smrti moj loz dobije glavni zgoditak.

Ali, pre no što će se pogača prelomiti, na nju se stavljaju razni predmeti i stavlja pred dete, te se pusti da se samo maši, i ono čega se maši, tako se tumači, biće mu poziv u životu.

Na pogači, koja je pred mene bila stavljena, bila je jedna knjiga, novac, pero i ključ, kao atributi: nauke, bogatstva, književnosti i domaćinstva.

čak nije bilo dovoljno ni to da čekam hoće li gosti naići ili neće te da im se pohvalim novim cipelama, već bih seo pred kućna vrata, na ulici, i ko god bi od prolaznika naišao, ja bih dizao nogu i očajno vriskao: „Ja imam nove pipe!

Ali sam ja nastojao svim silama da svoje novo saznanje i primenim. Već kada je pred podne došla tetka, ja sam joj rekao da znam zašto nema nadut trbuh, a kad je posle podne došla gospođica Savka,

I jednog dana učinio sam prvi muški korak u životu. Stao sam odlučno pred majku i izjavio da neću više da nosim suknju.

Ja sam ovim hteo samo sam pred sobom da opravdam onaj ponos koji sam osećao kada su mi prvi put navukli pantalone. Međutim, nisam imao mnogo razloga

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

— Alo, alo... alo... alo, četvrta! — okrete se nama: — Izgleda prekinuta žica. Telefonista Bonga, nađi brže prekid. Pred otvorom zaklona neko se kretao. Ugledasmo kako vojnici nose potporučnika Vojina.

Drhtavica obuzima telo. Lukine usnice su pomodrele. Gru-u! Eksplozije se sustižu, i pred nama, u visini pešačkih rovova, zemlja kao da gori. Iz pešačkih zaklona niko se ne pojavljuje. Gr-u! Gr-u! Gr-r-r-r-ru!

— Svršeno je — reče potpukovnik Petar. Bežali smo nizbrdo. Sretosmo naše seize sa konjima. Pred nama suknu plamen iz zemlje, zatutnja, mi se povismo po konjima. Skretosmo u jedan šljivik.

Teška artiljerija rila je zemlju vulkanskom snagom, i pred neshvatljivom navalom čelika prskali su naši razređeni redovi kao sapunski mehur.

A evo ga i selo. Dobih volju da se razgovaram sa komandirom. — Gospodine kapet... Pred nas iskoči neka prilika. Reč mi zastade u grlu. U mestu, okretoh konja, gotov da poletim kao bez glave u noć.

Preko ovog živog mosta od ljudskih telesa prevezeni su topovi. Ali provalija je pred nama bila tolika da je ni do polovine ne bismo ispunili telima svojim. Komandir reče da je za tako nešto dockan.

A šta ćeš ti da radiš ako konjanici ne pobegnu... Dobro, i da pobegnu. A ti zaboravljaš da su njihovi pešaci tu, pred selom. Čuju pucnjavu, i taman mi na put, a i oni. — I to jest — odobrava narednik.

Pojahasmo. Komandir se okrete vozaru. — Polazi! Obuze me opet nespokojstvo. Sad se nalazimo pred odsudnim časom. A još ako ih i sretnemo uz put. Stegoh dizgine i zavukoh noge u uzengije, kao da ću sada poleteti.

Nehotično zarih mamuze konju u trbuh i on poče da potrčava. Komandir se naže prema meni. — Pred portom nas dvojica zaustavićemo konje, da propustimo bateriju. — Razumem! — odgovorio sam tiho.

Silazili smo sa neke visine, po rečnome koritu, obavijeni tminom oblaka i zasipani jesenjom kišom. Ni prst se pred okom nije video. Gazili smo vodu, saplitali se o kamenje. Bili smo prokisli do kože. S nama je gamizala i pešadija.

Te noći naiđosmo i na jednu vodenicu. Po staroj navici svojoj da obilaze oko kuća, zastadoše pešaci pred vodenicom i počeše da proviruju kroz razređene daske. Unutra je tinjao žižak I oni zatražiše da im se otvori.

Jer poginuo je vodeničar, ali je vodenički točak ostao da se i dalje okreće. Pred zoru smo prešli neku reku. Oko podne zadržasmo se na bagrdanskim položajima.

Petrović, Rastko - PESME

Sedela je pred majkom, sedela nekoliko hiljada godina, Onda joj rekla: - Ako ti je promaja u mojoj sobi, Što ne ideš u svoju?

Bol zatvorio u teglu a šupalj leš izdao Porodici vrlo ucveljenoj što je čekala. Kola čekahu Pred bolnicom: jedna za doktora, druga za mrca. Noću sam, sam. Ja znam, Ja znam, Ja znam.

hrast što voda nosi, To nije mrtvi orao na talasima, To vezani junak za katarku motri umornim pogledom na sve strane. Pred njime, njegov ga soko razgovara: ”Ne budi tužan, gospodaru; nismo ni na nebu, ni na zemlji.

Kad smo došli pred raj, zakucasmo na vratnice: Ljupki nas je bog dočekao isto tužan kao i mi. Kako smo se dugo cenjkali da nas pusti, Setih

Mali Steva je vrlo pošten a kažnjavaju ga jednako. Neko plače u meni ko horovi u crkvi, Ko anđeli pred bogom neko plače u meni: ”Ima mnogo mostova do raja!“ BODINOVA BALADA Kroz ogledalo otiče orahova dvorana kao reka.

U mislima sad svuda pozdravljaju junake, A noge u žena jake; Pred njima radosno mre se: Mladačke i uskočke glave vrbovi venci rese. Kupalo, prekrasni nestaško proleće.

Kupalo, prekrasni deran proleće. Junoš na vodama Kada se u srce useli proleće, Mladići pred divke kape baciše i pokloniše se, Sve se device nasmešiše s oltara Na grohotne trbuhe žandara. O!

sestrić kad sisajući dojku mlaska, To sama soma kaplje iz oblaka, i jače Zastruji život: Izaslanik proleća tek pred podne smiluje se, I onda se smeši.

Jednom pre smrti poginuo je bio kao heroj na Ceru. To se dogodilo ovako: Pred veče napusti dom, A imao je tada godina šesnaest, I uputio se najbližim putem kojim se lovci veru.

iščupati celu noć tu iz sebe kao basnoslovni mač; nastalo bi krvoliptenje za slikom koju utisnu tada noć i lovac Mâč; pred nama leži mrtvi vepar, vetar i tolike zvezde.

stvari, kao da se spuštaju sa drugoga sveta: dok me ponova ne obuzme veliki vrtlog strasti, sve žuto, crveno, zeleno pred očima; tamo, gde je nekada bio dugački vidik planina, jedna noga, jedna glava, jedno smejanje bez trajanja, mnogo zlata,

Ko peva o hlebu i o gladi! Ulicama i kraj bioskopa, pred glumicom mladić bogoradi: Prisluškujući: Iz želudca Vam se diže opere neke arija! Ona: O ne! o, ne!

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

zari u zemlju, gluva za pesmu livade, slepa za sunčev sjaj, ne želeći čak da čuje ni povlađivanje livadskog puža koji je pred zlatnom najezdom sunca hitro bežao u kućicu. — Sunce je jedan okrutni ubica!

Kroz dečakovu kičmu prođe jeza: utopiće ga ljudska reka! Okrete se i potrča nazad ka kuli, ali pred lom starac Milija stoji, drži ključ, molio ne molio ne otvara! — Tvoj cvet te čeka! — kaže.

Zaneme dečak od divljenja. Nežan i srebrn Mesečev Cvet kao džinovski ljiljan pred njim pravo u nebo raste, a stabljika mu leska i treperi. Da pruži ruku otkinuo bi je, porastao i kao lepotan svetom išao.

lice, od svoje strašne želje kao trska u polju zatreperi, kad preko trga vetar zafijuka, lude i oblake uskomeša, donese pred Drvoseču čoveka u crnom odelu. Sav pometen, diže Drvoseča pogled k Neznancu.

« Prebaci on vreću preko leđa i krete ka planini, ali se pred sam ulazak u selo zaustavi, misleći: »Što da ne isprobam jedno od novih lica?

Od straha ona zatvori oči. A, kada ih je otvorila, vide da se nalazi na samom peščanom dnu, pred nogama premudrog Morskog Cara čija je biserna brada starcu do kolena rasla.

Brzo! Ne opraštaj se! Težak i dalek je put pred nama. Skoči mala brbljivica na repić Zračku i putovanje opet poče. Oblaci su zajedno s vetrom leteli na zapad.

Konačno ih sasvim nestade. Pred zapanjenim pogledom žene sada je bilo samo prazno nebo i zatalasano crveno polje maka.

Oklevajući, pođe dečak. Oklevajući, vrati prvi udarac. I, gle čuda! Drugi su sada pred njim uzmicali. Prestade izrugivanje i guranje, ali čitanje i pisanje i dalje su za dečaka bili prava muka.

— Nikada ja to neću naučiti, majko! — reče i gnevno odbaci knjigu, ali se žena samo saže i ponovo je stavi pred sina. — Hoćeš! I možeš! Ti sve možeš: ti si iz suze rođen!

I gle, poče da čita, poče da piše, poče da razumeva dečak učiteljeve reči. Rastvarala su se pred njim čuda zemlje kao velika, s ljubavlju napisana knjiga.

Ko zna koliko je išla! Ko zna kada u more zaronila! Šljunak na obali ne govori o tome. No, kada se pred zoru utiša more pričaju ribari kako vide da iz mora izlazi jedna žena, ali priče su im različite.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Dorčo, sine mrtvi, noćas ćemo ja i ti... aah! (Bat konjski.) U sobu rupi policaja. POLICAJA (zaduvan, baca štap pred Arsu): Evo, gazdo! Evo ti štap, i vlast, služba, i sve! Ne mogu više! Idem i ja! (Polazi.) ARSA Kuda?

(Odlučno): Da kunem, oh, da kunem! (Skida šamiju, ide pred ikonu, kleči i kune): Sinko, da Bog dâ... ti mene ostavio, osramotio i na ovaj Božji dan rasplakao, a tebe da Bog dâ,

TOMA »Magda moja, vodenica moja«... Pa kad je sve moje, šta će ovo ovde? (Marku): Pušku! MAGDA (pada pred njim): Gazdo, gazdo... TOMA Pušku, pa sve da ubijem! Sve da zapalim! Ni koga da ne vidim, nikoga da ne gledam! Sve da.

Majka joj došla u pohode. Ona se još ne budi. Svekrva stoji pred vratima, budi je i tužno poje: O jansana a’nn đeldi Ojan, ojan, maz.

(Zamahuje štapom.) SALČE, GRKLjAN i OSTALI (ponizno odlaze; za njima polazi i Koštana). TOMA (Arsi, stajući pred Koštanu): Svi! Samo ona ne! ARSA (ubezeknuto): Hadžijo! TOMA (pokazujući na Koštanu): Krv će za nju!

Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme. Mesečina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi još od bilački han povedešem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev.

Ništa! Zar što ja govorim, to pas laje i vetar nosi? A? GRKLjAN (izdvaja se, pada pred njim na kolena i pokazuje na Salče): Ja, gazdo — ne! Ona. Ona je nauči i da peva i da igra.

Svadba, novac, sve ću ja da dam. (Razjareno): Neću više za nju da čujem! Odmah! SALČE (đipi preneražena, pada pred Arsu): Ne to, gazdo... ARSA (razjaren): U Banju, za Asana!

(Kurti): Kurto, ti gore, na sokak i pazi! (Kurta odlazi.) A ti, Ahmete (pokazujući na Koštaninu kućicu), ovde, pred vratima da si, i čuvaj je! AHMET (odlazi iza Koštanine kućice). KMET (ostaje, i svaki čas viri.

Ne mogu! Kod tebe! Zar samo kod tebe? i samo hadžiju, oca tvoga i majku tvoju da dvorim i da služim? Da pred njima klečim i noge da im perem? Iz sobe da ne iziđem, već samo da sedim, ćutim, trpim? (Izvan sebe.) Oh!

Šantić, Aleksa - PESME

OTAC 9 LjUBAVNE PESME 10 GRIVNA 11 MOJA KOMŠINICA 13 NA POTOKU 16 ČEŽNjA 19 NE VJERUJ 21 PROLjEĆE 22 POD JORGOVANOM 23 PRED MODELOM 25 POD VRBAMA 26 PAHULjE 28 IZ BOLNIČKE ĆELIJE 29 LjUBAV 33 ELEGIJE 34 MOJA NOĆI 35 POŠLjE MNOGO LjETA...

75 KOVAČ 77 HLjEB 78 RIBARI 79 PRED KOLIBAMA 80 HAJDEMO, MUZO 81 VEČERNjA ZVONA 82 JA I MOJ PRIJATELj 85 UGLjARI 86 TEŽAK 87 RUČAK 89 OPISNE PESME 90 NA

U TRPNjU 104 NA PRIPECI 105 KOLEBANjE 106 MEDITATIVNE PESME 108 PLIJEN 109 ELEGIJA 111 VEČE NA ŠKOLjU 114 NOĆ 116 PRED RASPEĆEM 117 SVIJETLI PUT 118 OŽIVI MENE, NOĆI...

otka Pomrlom granju zima pokrov ledan, Ova je soba bila kô vrt jedan, Gdje je potok tekla sreća krotka: Kao i sada, pred ikonom sjaji Kandila svjetlost. Iz ikonostasa Suh bršljan viri. Lako se talasa Izmirne pramen i blagoslov taji.

ste davno! Pusta je soba... moje srce tavno... I bez vas više ja sreće ne steko'... Kandilo i sad pred ikonom tinja, I sad je pozno predbožićnje doba; Al' gluha jama sad je moja soba, A ja list sveo pod bjelinom inja.

Sve se svijetle!... Sve u blijesku stoje!... Jedna okolo kandila se vije, A neka bolno, kô da suze lije, Pred slikom dršće mrtve majke moje.

I dokle rano sviće doba, Mi ga ispraćamo, i mahalom starom Pred njim sluga Jovan krače s džeferdarom, I meni se čini, još ih gledam oba... 1912.

Kupiću ti zlatnu grivnu, Divnu Grivnu! A u grivni biće slova Od bisera, alemova: Ovaj darak onaj dade, Što pred tvojim sjajem pade, I što sniva bez pokoja Do dva mila oka tvoja! Kupiću ti zlatnu grivnu, Divnu Grivnu!

'' ''Ne karaj me, ne ljuti se na me, Puce, majko, popucale same...'' 1907. PRED MODELOM Hoću li tebe svojim skromnim kistom, O divna ženo, naslikati moći?

Al' zalud podvig, zalud svaka boja, Ne zna te ruka naslikati moja, — Ja dršćem, evo, pred ljepotam' tvojim... Dršćem i gorim kô žar sred ognjišta, I bacam kisto, jer ne vidim ništa — Ovako blizu kad pred

Dršćem i gorim kô žar sred ognjišta, I bacam kisto, jer ne vidim ništa — Ovako blizu kad pred suncem stojim. 1907.

Nikada se tebe nagledao ne bi'! No da mi je jedno: da postanem valom Sinjega ti mora, pa pred tvojim žalom Da vječito šumim i da pjevam tebi. I da s tobom gledam na tvoj Lovćen plavi!

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

OBLAK RADOSAV 436 42 BANOVIĆ SEKULA I JOVAN KOSOVAC 440 43 SEKULA SE U ZMIJU PRETVORIO 446 44 VOJVODA JANKO BJEŽI PRED TURCIMA 451 45 POPIJEVKA OL SVILOJEVIĆA 454 46 PORČA OD AVALE I ZMAJOGNjENI VUK 458 47 DIOBA JAKŠIĆA 465 48

naprotiv, vrlo često čini; ali to je samo formalna razlika: i u jednom i u drugom slučaju pred nama je individua koja je sva utonula u duhovnu sredinu svoga naroda.

Nepismeni, nezaštićeni, nemoćni, oni su osećali sujeverni strah kako pred pojavama u prirodi tako i pred pojavama u društvu.

Nepismeni, nezaštićeni, nemoćni, oni su osećali sujeverni strah kako pred pojavama u prirodi tako i pred pojavama u društvu.

I u pesmi on se hrabro bori pred svoju pogibiju: sam udara „vojsci po srijedi“ i sabljom „krči druma niz planinu“. I u pesmi vidimo ga prvo na konju, a

i prirodno , da je misao o Vukovoj izdaji, u vezi s pomenutim okolnostima, ponikla baš u glavama tih ljudi koji su do pred kraj XVI veka pokretali bezizgledne, očajničke bune.

Ne biti strašljivac, ne biti izdajnik, ne osramotiti se pred družinom — pred otadžbinom, to je bila jedina misao, jedino osećanje.

Ne biti strašljivac, ne biti izdajnik, ne osramotiti se pred družinom — pred otadžbinom, to je bila jedina misao, jedino osećanje. S tom mišlju i s tim osećanjem Jugovići su stigli na Kosovo.

i sad obojica žive: on, zabodavši svoju sablju pod gredu ili je udarivši u kamen, legao te zaspao, pa jednako spava, pred Šarcem stoji malo mahovine od koje pomalo jede, a sablja sve pomalo izlazi ispod grede ili kamena, pa kad Šarac

Prema Konstantinu Filozofu, Marko je pred svoju pogibiju rekao: „Ja kažem i molim gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom

u koga je „oštra sablja, ruka samovoljna“, koji je dorastao svakom podvigu, jer je mudriji i junačniji od svih dušmana. Pred tim neukrotivim džinom — a takav je hteo da bude sam narod — turska vlast, gospodstvo i nadmoćnost pretvarali su se u

U ono doba kad su ljudi stojali zbunjeni i užasnuti pred neispitanim i neukroćenim silama prirode, želja da se te sile savladaju i učine saveznikom izražavala se u naivnom

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Suze mu naviru na oči i čitav predio pred njim počinje da treperi i rastapa se. — Ne dam da me na pravdi biju. Kriću se u Gaju, tamo gdje je nekad bila koliba iz

— A ti na drvo! — dočeka Stric koji je pred svim potjerama i opasnostima uvijek bježao na prvo drvo poput uplašena mačka.

Jednom su mu čak, u nekoj crkvenoj procesiji, dali da nosi pred narodom krst, a on ga je pograbio i trkom pojurio oko crkve tako da su babe digle viku: — Držite ga, odnese krst!

Pa on ima ular na glavi! Zaularen vuk, ej! Kvrc, kvrc! — kresnu dva-tri puta nešto u Mačkovoj glavi i onda pred njim sinu jasna vesela svjetlost. — Pa ovo je Stričev magarac Sivac!

Morali su najzad da je vežu za kočić pred njenom kućom, jer je smetala u poslu. Dječaci su se bili toliko zagrijali za posao da umalo ne zaboraviše da pođu

Zatim je pokupio sve kore iz školskih torbica svojih drugova i sve to složio na gomilu pred psećom kućicom. — Evo, Žuja, večeraj, pa na spavanje. Eto mene sutra rano. Pazi, dobro čuvaj logor!

Dosad bih triput optrčao zemaljsku kuglu, toliko sam se nabježao pred psima. — Zato tebe voli tvoj Sivac — tješio ga je Nikolica. — Eh, čudne mi njegove ljubavi!

— Bojim se da zbog toga i od vas ne izvučem. Zaista, novi učitelj iznenadio je Boku baš kad je ovaj pred čitavim četvrtim razredom glasno recitovao svoju najnoviju „pjesmicu“: „Naš učitelj baš je slika, nos mu crven ko

Nepoznati Neko nije mu više u tmini bio za petama. Đoko je sad imao svoju četu i pred sobom i za leđima. — Ehe, doći sad, strašni starče! Gdje si, babo s torbetinom ?!

Aha-ha-ha! Lunja je čekala da on prestane sa smijanjem, ali kako učitelj nije prekidao, ona uze kredu i sunđer s police pred tablom i baci na zemlju. — Oho-ho-ho, baš neću da te tučem! — grohotao je Paprika.

— Šta bi sad, kuda bi?! Istog trena sjeti se Jovančeta i onoga nezaboravnog dana kad je taj hrabri dječak pred samim učiteljevim nosom iskočio kroz prozor i pobjegao. Da, da, pobjegao!

— s jezom se upita Jovanče, pa diže lampu malo više i baci snop svjetlosti lijevo-desno od sebe. Pred njim se otkriše žućkasti zidovi neke dosta prostrane pećine, nešto malo manje od njihovog razreda u školi.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

I ko bi taj, toliko nesvestan bio putnik, videći pred sobom koga gde propade kroz led u jamu, da bi i on tamo natratao i za njim bi se uvalio?

Bojim se, ne imajući na sebi ni čestita ruha s kojim bih pred Gospoda izašao; bojim se, ako sam i raspitivao s bogatim mladićem Učitelju, što da činim da bih se spasao?

I podrugat će se Našem grohotnome se smejanju! POSLEDNjI DAN Da nam je pred našim očima, na umu, obnoseći nam onaj nezagašeni, uvek plantiti oganj u duboku, bezzornu, večitu noć, bezmesečnu i bez

sile krenuti se sa svoga im mesta i podići se hitnjom obilazeći im s velikom vikom po svoj zemlji, povlačeći ljude pred Hrista na sud. I mnogi tušteni, ujedno strahoviti koji će š njime doći hiljadom hiljada!

smola, smradljivi zadah, kreveti žeško ugljevlje, nezagašen požar, neoprošten sud, sudac bezprijateljan i ničim podmićen, pred njim nema svakom usta naišla, stidljiva lica silovitih ludi, a siromaš vrlo snažna.

I tužimo se na njih pred svetiteljem što se iz Tebe rodio: »Spasi me Bože, jer prodreše vode do duše moje!« I hoće da nas potope te vode.

god na vašu zemlju uzvojuju, vi ćete sami nadbiti i proterati s vašom slobodom i oni će begati i padati pred vami. NOVOGODIŠNjA 3DRAVICA 1732. Ja ću vam dobra vremena davati; kišna proleća i jesen, i suha leta.

BOG SEOBU SREĆNU OBRIČE Zaslanjaće te oblak od sunčane peče i pustinja će ti providna, mirna biti. More će se pred tobom razdvojiti i faraon-đavo u njemu će utonuti.

Nego jošte vi ćete sami proterivati vaše neprijatelje š njinih zemalja i begati će pred vama i pokoravati se vam ... I staro do staroga žito će vam biti i preticati i ono poodavnašnje ispred novoga

hvalom; elćeni se pružaju, oko njih obskače riba delfin, što na sebi topljenike prihvatajući na suho iznosi; napreduje pred korabi i more brka lepo, tiho, da lašnje prolaze bez muke.

Š njihove prilike i ja pojati pred Bogom učeći nudim se. OSVAJANjE UNUTRAŠNjIH ŽITNICA Duboka je voda slovo u muškome srdcu mnogobesedljivo...

GOSPODAR VODA Obladati će on od mora do mora i svim rekami od kraj do na kraj zemlje. Pred njega će pripasti s poklonom Jetiopljani, štono su crni Arapi, i njegovi mu zlotvori prah sa zemlje šmrkati će mu ispod

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

nije trebalo da zaboravi onaj šamar što ga je pre nedelju dana dobio i on sam od majstor-Mana kad je tu istu pesmu pred njim zapevao. Zato je više nije pevao pred majstorom.

Zato je više nije pevao pred majstorom. Pa i ono maločas, možda šegrt Pote i ne bi zapevao i, ni kriv ni dužan, dobio šamar da nije sam on, isti

Dugo se još pričalo kakva je sila bio čorbadži-Zamfir: takve sile i takvog gospodstva nema više! Pred pašu je u tursko vreme izlazio kad god je hteo — u po dana, u po noći, i bio viđen i mio gost u pašinom konaku.

Skoro svako doba godine imalo je svoje cveće, i kuća Zamfirova mirisala je preko cele godine. Pred kućom su još i dva stara granata i lisnata šamduda, nekoliko dunja i dva dafinova drveta, koja je jako pazio stari

U svakoj odaji po jedno skupoceno srebrno kandilo gori uoči nedelje i praznika pred ikonom iz Rusije, koja je sva srebrom optočena, a tri kandila gore pred onom najvećom ikonom iz Jerusalima što ju je

srebrno kandilo gori uoči nedelje i praznika pred ikonom iz Rusije, koja je sva srebrom optočena, a tri kandila gore pred onom najvećom ikonom iz Jerusalima što ju je doneo još nekad otac Zamfirov kad je bio na hadžiluku, kud je poveo i svog

Pio bi, a čočeci bi mu pevali i igrali i vili se pred njim do zore, a on ih, raspoložen pesmom, svirkom i igrom njihovom, bacao na krilo tako silno da bi im papuče poletele

Mala ali lepa bela kućica s povećom baštom, sa doksatom obraslim u ladoležu, hmelju i ninovoj lozi. Pred kućom puno šimšira, a među šimširovim drvećem jedan veliki stari šimšir, koji čak i hlada daje.

Rodbina tek samo povede reč pred njim o njemu: „More ’oće, ete, da ga ženimo!“ A on obori glavu, gleda u stranu, stidi se, ali ne poriče, niti se brani.

avliji, i ove ponovo, onako stojeći, još jedared izređaše imena devojaka koje treba Jevda da spomene i da ih pohvali pred sinom Mančom.

Sve ovo moralo se ispričati da vide čitaoci pred kakvim je ambisom vrlo lako mogao biti i naš junak Mane kujundžija. Po rešenju familijarnog veća, Jevda uze preda se

i za sve velike i srećne osvajače što priča istorija da za njih nema više nikakve draži ono što im je, tako reći, već pred nogama, nego da ih draži i budi u njima novu osvajačku glad samo ono što je još nepobeđeno i neosvojeno, što ohola čela