Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Požuri, pobratime!... Iako behu prokisli do kosti, iako im noge klizahu po raskaljenoj zemlji, oni su opet žurili... I stigoše na domak kući baš u onaj čas kad
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Smestivši se u širokim čamcima, koji su bili prokisli, na slami i žutom, suhom lišću, ljudi su bili opet polegali, pa su se dizali da čiste oružje, ili da dočekaju na nož,
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Naš komandant puka je izdao naređenje onom komandantu bataljona, da razmesti svoje vojnike kao zaštitu artiljeriji. Prokisli i premoreni, šljapkali su mrzovoljno pešaci pored topova i izgubiše se u noći. Ali nisu odmakli daleko.
Niko se nije micao sa svoga mesta. Paljenje cigareta je najstrože zabranjeno. I presamićeni preko topova, prokisli do gole kože, proveli smo tako celu dugu jesenju noć. U svanuće nastao je pokret pešaka i prikupljanje jedinice.
I da vide da se bar neko stara o njima u ovoj mračnoj i strašnoj noći. Prozebli i prokisli, pribili se uza zemlju i čekali... Bilo je nečeg velikog u ovim malim ljudima. Zora se teško rađala.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Oni su naslonjeni na zid, prokisli i mirni, gledali nekud, Sećate li se ribara, starih, izrađenih, pretrgnutih, kako stoje na obali, među konopljem, na
pretrgnutih, kako stoje na obali, među konopljem, na svakom dalmatinskom ostrvu, i gledaju isto ovako, mirni i prokisli, nekud? Njine su kape crne, ali oni puše iste lule, a lica staraca su na celom svetu, svud, jednaka.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Ali uzalud: vreme se pogoršalo. Trkimice, prokisli, izmakoše ispred većeg pljuska do u kućicu, da se pri vatri ogreju i osuše.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Ni prst se pred okom nije video. Gazili smo vodu, saplitali se o kamenje. Bili smo prokisli do kože. S nama je gamizala i pešadija.
A hladna kiša, terana vetrom, bije u lice. S teškom mukom penjemo se uz neki prevoj, prokisli do kože. Blato pljašti pod nogama, a dušu pritisla slutnja teška i siva kao olovo.
Bilo je teško naći drva. U susednome bivaku nalazili se pešaci. Oko podne krenuše nekud. Onako izgladneli, iscepani i prokisli, ličili su na kolonu skeleta. — Kuda, pobogu, čoveče?! — zapita potpukovnik Petar jednoga komandanta bataljona.
Deca su ćutala i pratila svaki moj pokret. Jedva se setih da ih sklonim od kiše, i oni se kao prokisli vrapci šćućuriše ispod jedne strehe. Uviđala su deca da nešto nije u redu, te su ćutala, bojeći se da me ne naljute.