Jakšić, Đura - PROZA
Kad su ušli u portu, zastadoše malo; jedan čovek star, u masnome fesu i poderanoj košulji, iziđe pred njih, nešto im prošaputa, izvadi iza pojasa ključ, kojim je otključao hodnik od kaluđerskih ćelija, i pusti ih unutra...
Zatim izvuče iz nedara jedno parče konopca, rastezaše ga, probaše da l’ je dosta jak... Pa onda zadovoljno prošaputa: — Ovo malo trudi milion oka baruta da zapali, a ovo parče konopca čitav grad da drži zatvoren!...
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— Hej, moj veseli Radane! — prošaputa Mato i okrete naviše stazom kući svojoj... Ako si koji put nešto turoban i zle volje, a ti samo svrati — osobito
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— E, brate! — reče on tiho, kao da je samom sebi govorio. Jelica prošaputa: — I baš htede da te ubije? On sleže ramenima. — I to zbog mene!
Ona stade. — Je li, Jelice? Pravo mi kaži: ili voliš mene ili njega? Ona se zarumene i obori glavu. — Ti znaš — prošaputa. — A za njega ne mariš? — Ne marim. — Nimalo? — Nimalo. — I... svejedno ti je? — Svejedno!... — Dobro, idi sad!
I pogleda na nebo. Jedna zvezda prelete preko plavog neba, pa se čak tamo negde ugasi... Ona prošaputa: — Za grm, druže!... Bila je uverena da je to Stankova zvezda...
Zar si ti?!” — reče on. — A ona klimnu glavom. Ruku metnu na njegove oči, kao da bi rada bila trepavice mu sklopiti. I prošaputa (to je baš lepo čuo): „Spavaj!...” Neko ga udari u slabinu. On se trže i pogleda. — Ustaj!
Znaš li šta ti kod kuće rade?... Pa i ne pitaš?... Stanko obori glavu. — Ne smem! — prošaputa on. — Jesi li gledao košnicu kad zamre?... E, tako je tvoja kuća zamrla!...
Jedna prilika zamače. i izgubi se međ debelim hrastovima... — Šta je? ... Ko to bi? — upitaše svi. Starac samo prošaputa: — Marinko! 12. LOM Mladen ode Ivanovoj kući da odnese poruku Miloševu. Dočekaše ga tamo ne može bolje biti.
Vide Jelicu kako stoji kao svetiteljka kad je na muke meću. Dve mu kapi kanuše iz očiju i prošaputa: — Oprostite!... Sad mi nije do mojih rana!... Gore je ovo!... A kad zabele zora, on viknu: — Surepe! — Šta je?
— Dokle li će ovo trajati? — pomisli Čupić kad u šator uđe. Pa, bacivši se na postelju, prošaputa: — Da samo hoće bog dati da ova kiša stane!... Nije mi zbog nas, ali će nam džebana ovlažiti ako ovako potraje!...
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Malo posle priđe našem krevetu. Gleda nas sve, gleda moju sestru. dođe opet nasred sobe, opet pogleda uokrug, pa prošaputa: — Spavaju! — Ali se trže od svog šapata i kao da se okameni nasred sobe.
Kao kaki dusi! Mati brzo ali pažljivo usta i pođe vratima za njom prista i seša. — Ostani kod dece! — prošaputa majka, pa iziđe napolje. Ja skočih pa i sam pođoh na vrata.
Ja se bejah nagnuo nad knjigu i gledah ilustracije. — Međed — prošaputa ona kao odgovor na Karlosovo kašljanje. Bi mi neobično prijatno.
Bila je bleda kao sneg koji malopre gazismo. Iz očiju joj grunuše suze. — Bože! — prošaputa ona nekakim glasom kojim, valjda udavljenici govore. U taj par čuše se nečiji koraci niz stepene.
— Nadam se da mi nećete za zlo primiti — reče gđica Vedel — što sam tako slaba u geografiji. — U geografiji! — prošaputa Ana podrugljivo. — O, molim vas — rekoh ja klanjajući se. Ani bi očevidno dosadno i neprijatno. Ona se sama stidela.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— I-ju, ala je bezobrazan! — prošaputa Jula kad onaj poče pesmu, ali je zato opet pažljivo do kraja poslušala! E, baš je bezobrazan!
— Nema ga,... otiš’o je — prošaputa Jula. — Huncut jedan!... Misli on, ja sam mu ona sa šora paoruša... Otiš’o je! — reče glasno. — He, he!
— Juco! — ču se glas gđa-Sidin. O, Juco! — Jao, ta máma je budna! — prošaputa Jula. — Juco!... Je si li ti to? — Ja sam, mamo! — odgovori plašljivo Jula. — Šta radiš tamo u to doba?
Bečlija, hirurg i dentist t. j. zubnih bolesti lečnik«. — Dakle, to je ona! Jula! Kako je lepa, — prošaputa putnik u sebi, pa skide šešir, mahnu njime mladoj ženi i pozdravi je. A ona se osmehnu i otpozdravi ga prijateljski.
— doći će, Ivo, gospodin popa opet. Je l’ te da ćete doći? — Jeste, doći ćemo! — prošaputa putnik. — A sad zbogom! — reče potresenim glasom, i pruži joj ruku, i rukova se s njom, i gledaše je.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Čačkao je nešto u svom čibuku, koji mu se često gasio, pa bi se osmehnuo, i on, ludo. „Sam!“ prošaputa. Sam! Kao da je to moguće. Ocu koji ima šestoro! A koji će imati, idućih deset godina, još toliko.
Nema nerotkinja kod Isakoviča – prošaputa Ana – Pavlu. Pri zalasku Sunca, u toj kući u Tokaju, dok je Ana šila, a Đurđe opravljao neko sedlo, Pavle je, sedeći na
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Gdje je treći? — Treći si ti koji ulaziš ovamo! — prošaputa sam za sebe debeli krčmar, a onda glasno dodade: — Trećeg sam poslao po rakiju. Sad će se vratiti.
Au-vau, tražim prijatelja! — Eno još jednoga koji je u nevolji — prošaputa Miš prorok. — Koliko čujem, to je neki pas. — Šta kažeš, zar da psu pomoć ukazujem?! — začudi se Tošo.
Gle kako krupno dišu, sigurno od straha! Za svaki slučaj, Brko oprezno ispruži ruku, napipa nečiju dlaku i veselo prošaputa: — Oni su, oni! Sad ću da ih raspalim toljagom!
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
sve šume u daljini... brda... i oblake... pa, unevši se biskupu u lice, prošaputa... „tamo az pojdu...“ I zaplaka. III DAN I NOĆ, PROTICALA JE ŠIROKA, USTAJALA REKA, I U NjOJ, NjENA SEN Kuća Aranđela
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Sada se iz kuće čulo glasno zapomaganje: – Eli, Eli, lama azavtani! Eli, Eli. – Oh, poludeću od ovog... — prošaputa stjuardesa mladom čoveku.
U ruci je nosila neku dečiju knjigu. – Hej — prošaputa — hoćeš li malo da mi čitaš? – Šta? – Pepeljugu. – Dobro! — reče — »Bio jednom jedan dobar čovek koji je imao lepu
Prođoše pokraj njihovog stola i ne pogledavši ga. —Hajde, mala, diži se! Vreme je... —Vreme za šta? — prošaputa Nina bledim usnama. —Videćeš! Krvnik i njegova žrtva.
Bradavice joj opet nabubreše, ali ovaj put je nije bilo stid zbog njih. — Dođi… — prošaputa. — Dođi! — Opustite se i spavajte... — kazao je. — Sve će biti u redu.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
suštini stran, a kad ga oponaša, pronalazi prilično jevtine efekte: Pade žuti list na rever od kaputa, zadrža se i prošaputa: -Ja sam Francuz Pjer. Stavih žuti list u rupicu na reveru i rekoh: -Ovo je mesto za francuskog Peru.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Kad je navijanje bilo gotovo i sat zacaktao jasno i ravnomjerno, on ga uze u ruke, prinese desnom uvu i sav ozaren prošaputa: — Aha, radi, radi, kuca!
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo, A kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo”. Vekovi su prohujali od čudesne one noći, — Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
I još dublje riju i kanal produžuju u pozadinu. Pešaci... Ipak, pozdraviše me, a jedan prošaputa: „tobdžija“ — i svi pogledaše, čini mi se mrsko, u moje sjajne čizme i svetle mamuze. — Gde je komandant bataljona?
Mrtve ostavite gde su, ranjenike sklonite, a ostali na svoja mesta. — Gospodine kapetane! — prošaputa Đorđe, kome se glava jedva videla od zavoja.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
!... — izgovori pošto se pribra od čuda, i raširi ruke, a uze me sa sviju strana posmatrati. Onaj što je došao prošaputa nešto s njim, valjda mu referisao šta se sve dogodilo. Šef se namršti i oporo me upita: — Odakle si, govori!
Ja mu ispričam kako sam zalutao, i da sam iz daleke zemlje Srbije. — Slušao sam ja o toj čuvenoj zemlji! — prošaputa onaj za sebe, i pogleda me s rešpektom, a zatim mi se obrati glasno: — Eto, tako je kod nas — produži on.
Pa ovaj što uđe u mehanu, to je viši pandur, a ovo je jedan od najuglednijih građana, naš veliki bogataš i patriota — prošaputa mehadžija. — Pa što dopušta da ga jaše? Mehandžija manu na mene glavom, te odosmo malo u stranu.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
— Tako li je to? Jedino to što sebi prošaputa i ostade da sedi poniknuta, držeći se rukom za podbradak i usta. I za čudo, opazi kako sada ništa ne oseća: Ni strah,
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Gospoda, dišući kao ciganski mjehovi, protiskoše se kroz vojnike. Konte Pjero, pošto prošaputa nešto sa svojima, otisnu se od njih, te se primače k ivici bedema.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Osinjača se prekrsti i prošaputa: — Oprosti, bože i majko kandelorice! — pa zapali svijeću i usadi je u čašu žita. Brne naslonio pleća na poviju od
Ćosić, Dobrica - KORENI
Sa jastuka ga gledaju njena dva mutna, zakrvavljena oka. — Rekla sam ti da iziđeš, Nikola. Posle opet dođi — prošaputa Simka, ne skidajući oči sa Đorđa. Nikola podiže bradu sa kreveta, nakašlja se prolazeći pored Đorđa i iziđe.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
— Kada bih postala nebeska reka! — prošaputa, a Velika rečna majka zadrhta od užasa. — Tog nije bilo, niti će biti, kćeri! Nijedna se reka još nije popela u nebo.
Ali tek kad leto zatabana dvorištem, devojčica otvori prozor, stade u stranu da bi ptica mogla da izleti, i prošaputa: — Leti, jadniče! Ali vrabac se i ne mače ni prvi ni drugi dan.
»Da nije on to govorio?« ne verujući samoj sebi, devojčica navuče prekrivač do brade, a vrabac prekorno prošaputa da nema vremena za igranje. — Ustani i posadi semenku raskovnika, a onda čekaj dok iz nje ne izraste plod.
— Koga si videla? — majka u čudu raširi oči. Devojčica preblede. — Ne mogu da kažem! — prošaputa. — Zar nisi malopre rekla da si videla Tataginu decu, a znaš da ona nikoga nema? Zar lažeš?
— Možda bi Zvezdan pomogao? Reč po reč, ispriča on mališanu sve o zvezdanome dečaku, pomilova ga po kosi, pa prošaputa: — Misli na njega, pomoći će ti! Samo što izgovori Zlatousti te reči, nešto blesnu. — I hoće! — trže ga nečiji glas.
Ali godine su prolazile i on poverova da je sve bio samo san. »San bio, san prošao!« —prošaputa jednoga jutra i zagleda se ka morskom dnu, iznenađen.
Ali, čim prvi zrak sunca pade na stenu — on zadrhta i pođe ka obali. Zatim se sklupča kraj njenih nogu i prošaputa: — Budi moja nevesta! — plaho se podiže i zagrli je, a stena se trže, obradovana. »Gle malenog!
— Takvog jajeta nije bilo, niti će biti! — uzviknu jedna lasta, a mesec skliznu u dubinu da ga vidi, i zadivljeno prošaputa: — Gle kakvo je! Jaje i samo poverova da čudesnijeg od njega nema, ali nešto u njemu nije mu davalo mira.
Šta sada? Najmlađi svirač onaj što se tek od zemlje odigao, zaplaka, a bor opusti grane do zemlje, i prošaputa: — Penjite se!
— zajauka. Vila odrečno odmahnu glavom. — Ne Mogu ti vratiti sina! — prošaputa. — A ne mogu ti ni oduzeti život. Mornari čiju si smrt skrivio ne primaju te! — njeno svetlucavo lice potamne.
Zatim poželeo svoje zlatne plodove, i dobio ih. Taj put do mora ja ću proći, zaista proći! — mali voz sneno prošaputa, a svet dečakovih igračaka se nasmeja i ne prestade da se smeje Do duboko u noć.
Koji je još sobni voz prešao put do mora? Koji je pokušao da ga pređe? — Ja ću pokušati! — tonući u san prošaputa mali voz. — Pokušati i preći! Moram! Moram! Na glave igračaka, kao slatka kiša, pade noć.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Pred manastirom, u hladu njegovih arkada, očekivo me Mardohaj. Obazirući se levo i desno, prišulja mi se i prošaputa: „Važnijih stvari imam da sa vama govorim“. „Stojim vam, dragi moj, rado na raspoloženju“.
Pemberton se zagleda u taj prizor. Dirnut njime, prošaputa: „Mučeniče nauke! Nasloni, mirne duše, tvoju umornu glavu na taj jastučić koji si nekad sačinio; on će te uzdići do
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Ko je to ? — dreknu jak muški glas i umuče, jer Mitar napipa rukama usta i steže ih, pa se naže na uho Jovu i prošaputa mu: — Da nisi pisnuo!... Ovde je kapetan sa celom vojskom: propao si ako mrdneš.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
sve šume u daljini ... brda ... i oblake ... pa, unevši se biskupu u lice, prošaputa .... 'tamo az pojdu' ... i zaplaka“. 266 Može se, naravno, ovaj odgovor i drugačije tumačiti.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Svačije se lice zažarilo tude, Svako prošaputa: „Nesrećni Mrgude!“ To je tamo strašno i da s’ u san sniva. Ali, jaoj, Mrgud ima oca živa — Pa kad stigli glasi do
Krakov, Stanislav - KRILA
Htede podići ruku, koja beše olovnom kuglicom probijena. On to nije čak ni osećao. — Daj... ruku... — prošaputa krkljajući. Mali oficir prihvati tu krvavu, već ohladnelu ruku, i njegove uplašene oči stadoše se vlažiti. — Zbogom...
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
da me sastrag zagrliše dve male, koštunjave, suhe i hladne ručice, a na samom uhu nekakav slabačak, potmuo detinji glas prošaputa mi: — Čičo! pusti i mene da se tu malo ogrejem! Mene prođe jeza... da li ja ovo sanjam?... naglo se okretoh...
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Uli-de mu Mićane, jednu čašu. — O, ljudi, ovo ukrstilo sa obadvije strane, pa ne da oka otvoriti! — prošaputa zlovoljno Mićan i poče točiti. — Jadan li sam i kukavan, kako ću šjutra starješini izići na oči!
Ilić, Vojislav J. - PESME
3a ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo, A kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo.“ (VEKOVI SU PROHUJALI...
,,Buktinja svetli se tamo, I kmet sa momkom ide.“ Kića se lagano diže, Povi se, da bolje vidi, i naže Zvezdani bliže, I prošaputa nešto. To reče od želje same, A zatim zaturi gunjče kicoški, na jedno rame, I podboči se gordo.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Na jednoj uzbrdici sasvim stade. Noge su mu drhtale. Samo što ne padne. — Ne vredi!... — prošaputa seiz. I ne pitajući me, otkači kolan i skide sedlo. — Zavedi ga sa strane puta, da ga ne zgaze — rekoh prigušeno.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
— Gle, kamo se ono sakrilo! — uzviknu i zagleda u svoje radosno lice u ogledalu, seti staričinog mučnog hoda, pa prošaputa: — Kad bih zauvek ostala ovako mlada, ovako lepa, kad bih živela večno!
Starela je i debljala reka ulazeći u more. — Sada si deo mora! — setno prošaputa reka Belutku, gubeći se u modroj, slanoj vodi, ali se mališan naglas nasmeja. — Sada si ti deo mora! — reče.
Sve! Svaki cvetak: od ruže do maslačka! — To je nemoguće, presvetla Carice! — prošaputa jedan od Caričinih doglavnika. — Čak i kada bismo za tri dana uspeli da uništimo cveće u našoj Nebeskoj carevini — ono
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Pst, miču se! — prošaputa jedna djevoj čica. — Miču se kad ih ja mičem! — zabobonji iz žbunja neki djevojčicama dobro poznat glas.
Galama odmah prestade. — Nešto se sprema — prošaputa Stric. — Dječaci! — poče Jovanče. — Mi se moramo zakleti da nećemo nikom kazati gdje se nalazi naš logor, da jedan
Jovanče zastade. — Da virnemo tamo, a? — Čekaj, da ti se prihvatim za opasač — prošaputa Mačak. Pažljivo osvjetljavajući ispred sebe, Jovanče učini korak-dva, pa stade. — Šta je?
— Jezero! — prošaputa Mačak obuzet svečanom jezom pred tim smirenim ogledalom podzemne vode. — Bogzna koliko je duboko. Sigurno sto metara.
— Bogami, ja se ne bih usudio — prošaputa Mačak. — Naročito ne bih bez rezervnog umetka za lampu. Zamisli: izgori ti baterija, a ti ostaneš u mraku, u vodi.
Glas mu je tako djetinjski, nimalo strašan. — Ej vi tamo, upalite! — molio je glasić. — Sad ću da se javim ! — prošaputa Jovanče. — Ono je patuljak. Znaš, onaj iz priče. Mačak mu čvrsto steže ruku i promuca: — Hajde pa šta nam bude.
Lazar Mačak zbunjeno pogleda u Jovančeta. — Otkud patuljak zna da je meni nadimak „Mačak“? — Svašta oni znaju — prošaputa Jovanče, pa se odjednom okuraži i uperi lampu pravo u dubinu hodnika. U krugu svjetlosti nađe se nešto živo, pomično.
— Pa ja više nijesam đak, gotovo je! — prošaputa on kao da se budi iza sna. Toga trenutka prestalo je ono pravo, bezbrižno djetinjstvo đačkog harambaše Jovančeta.
Kad su se vraćali kući, Jovanče se odjednom pribi sasvim blizu svog druga i prošaputa: — I naš će Nikoletina doći s puškom. — Otkud znaš?! — vrcnu se Stric kao da je nagazio na divlju mačku. — Znam.
— E, sad je red na mene! — uzbuđeno prošaputa Stric i natuče šešir na glavu. — Deder, noge junačke, pokažite se! Potrčao je ukoso preko šumarka i tek što je dospio
— Ih, dobri dječak! Kasno si se toga sjetila! — uvrijeđeno i ožalošćeno prošaputa Stric. — Pa dabome da je mrtav! Jasno je vidio sebe mrtvog na nekoj zelenoj poljani, a Lunja se nagnula nad njim pa samo
— Eto ti baš, nek vide da sam mrtav! Jovanče poviri iza žbuna, stuknu i prošaputa: — Pst, evo nekog, leži! ... Pazi, pa ovo je Stric.