Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
svom nesrećnom sinu Mitanči „Polani, reče, — otpoče bata Tasko Jevdi Petrakijevu priču — kad mu kupi’ jedne putine kod Vana kondurdžije, tag toprv zapazi’ što će imam muku s njeg poviše nego što tatko mi imaše, ete, sas mene!
Plati za putine osam dinara — em bele pare, bre brate, reče, malko li je!?... Ama znaješ kako be’u cvrste i jake putine, pa em sas
Plati za putine osam dinara — em bele pare, bre brate, reče, malko li je!?... Ama znaješ kako be’u cvrste i jake putine, pa em sas potkovice! Doneso’ gi dom i dado’ mu gi, i on gi uze!
Ama da čuješ moju bruku! Stiza nedelja, pa svetak, pa nedelja, pogledam ja — a on si jošte ide u pocepane putine! Čorbadži-Petrakija sin, pa si ide kako izmećar, belosvecki niki!
Čorbadži-Petrakija sin, pa si ide kako izmećar, belosvecki niki! A zašto, more, ti ne obukuješ nove putine, vikam mu ja, što me reziliš?! On si ćuti; ćuti si, žena, kako kamik!
Prođe si jošte jedna nedelja, a ja veće ne moga’ da si ćutim, veće viknu’: A, bre, ćopek-sene, što si ne obučeš nove putine? On si pâ ćuti.
On si pâ ćuti. A domakica mi Persida, kad vide što će iskoči jedno tepanje, reče: „Neće si, vika, dete turcke putine; iska štifletne a-la-franga da mu, ete, kupiš!“ — Što bre, ešeku?
“ — Što bre, ešeku? Zar tatko ti čorbadžija prvi u čaršiju i kod vlas’ i pri oficiri i indžiliri, pa može da nosi putine s potkovice, a ti ne možeš!? More će poneseš, pa kako selska nevesta će gi obučeš i odiš u nji.
— primorati prilegati — priličiti prokaj — pokraj prolet — proleće prodžumbusati — razonoditi se pule — ždrebe putine — cipele pcetište — psina pšeško — pseće rakli-sapun — mirisni sapun rahatluk — odmor rz — čast, poštenje rezilak