Jakšić, Đura - PROZA
Učitelj se diže sa svoga mesta, pa se rukova s Radovanom i Nikolom. — Mnogo koješta mislim, brat-Radovane... Znaš, kad čovek svoje dece nema, onda o tuđoj misli, tuđu brigu vodi!... Da, da, tako je to!
— He, he! — porugljivo smejući se, dodade Nikola Belić, — ti misliš, prijatelj-Radovane, da on u tim loncima jelo gotovi?... Zna to moja Stojna bolje nego ma ko... Mađije su ono!... He, glavo!
— Stvar se mora izvideti, mora se pronaći ko je u Planincu palikuća. — Ne sumnjam, prijatelj-Radovane, — reče Nikola, ne sumnjam, nego baš znam ko je!...
Učitelj je drhtao. — Ja ga nisam nikad ni kljucnuo, a, gle, sad da ga kapetani meću na strašne muke!... Kneže Radovane, Milisav nije kuću zapalio! On dosada nije ni mušicu uvredio... — Ti piši što ti ja zapovedam...
Rumen na licu Milisavljevom ustupi mesto samrtnom bledilu; posle zbunjeno dodade: — Pa šta sam ja učinio?... — Kneže Radovane, nemojte ga mučiti, — primeti učitelj, — gle kako ga znoj probija!... Siroto dete!... Eno pade!...
— Odavno te nisam video, Radovane... — Poslovi su, gospodine: te sudi ovome, pokaraj onoga, tamo, opet, miri, da te bog sačuva i sakloni kmetovati
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
E, crkao bi da se ne sudi!« — Šta je tebi, Radovane? — reče Stevan ozbiljno. — Kakav arnautluk, bog s tobom jutros? — Kako šta mi je!
— podviknu Raka još žešće. Dok ti i Stevan planu, pa skoči: — Ama, šta ti hoćeš, Radovane? Hoćeš da ti ja čuvam kukuruz, a? Da ti ja teram svinje, šta li?
To je sramota — komšije, pa se koljete oko nekoliko strukova kukuruza! — poče Stevan da ih miri. — Baš, gazda-Radovane, biće mnogo dvaest vreća — po duši reci! — prihvati Ilija. — Šta veliš?... Mnogo?
— Kakve četiri vreće, ljudi! Imate li vi pameti, imate li duše?... Ovolika grdna potra!... — Ama stoj ti, Radovane, znamo mi tebe! — dočeka ga Stevan. — Potru smo videli i naše je da osečemo...
Gazda Raka jednako viče, i ne čuje kolika se potra oseče. — Dobro, dobro, gazda-Radovane — Viknu Sima odvojivši se malo od potričara — evo ću ti dati dvije vreće.
Baš si mi ti neki đavo! — reče Raka i opet zaškilji očima i kao nasmehnu se. — More, gazda-Radovane, obiđide ti malo podalje, dok te nije odneo đavo! — što, čedo moje?
Nikud ti nisam pristao ovako grdan!... Molim te, brate, ako boga znaš, skini mi ovu bedu! — E, e... bogami, gazda-Radovane — poče Sima kao da se zateže — ono ja bih ti kao i skinuo... ama šta ja znam ko ti je to naturio.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Kad samvika neće, Ja ću pjeti što je milo, ljubve brati cv'jeća. Pavle Solarić MILOŠ I RADOVAN Hodi, sjedi, Radovane, da ti Miloš kaže Novi slučaj koga mnogi sve zaludu traže.