Pandurović, Sima - PESME
RONDO Ko nam stare rane još može da vida? Možda tiho, plavo, razneženo veče, I dah što ponoćnom tišinom poteče Preko gora, polja, urvina i hrida. Dosta nam je igre nepotrebnog stida.
Šta se najzad njime i na kraju steče? Ko nam stare rane još može da vida? Možda tiho, plavo, razneženo veče... Ima l' koga da još svoje snove zida, U sudbinske sate reč smelu da reče, Kad ga avet večnih istina zateče
Stanković, Borisav - TAŠANA
TAŠANA (razneženo): Bože, dedo, zar si me toliko voleo i zar sam ti toliko bola zadala? MIRON (gorko): A, ostavi to. Jednom je to
TAŠANA (razneženo, gotovo da zaplače): Pa zašto, dedo, zašto da nema koga, da neće biti koga? Zašto ti to ne kažeš? Evo ja te žalim!
(Uzrujano): Ah! TAŠANA (zaboravlja se, razneženo): Lud si ti, lud! I dokle ćeš tako da si lud? Kada ćeš se već jednom opametiti?
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
— Mirko se sada razneženo nasmeši, i reče mirno: — A, od našeg oraha? e, hvala, hvala, komšinice. — Pa se onda uze izvinjavati: — Znate, navikli
Stanković, Borisav - KOŠTANA
I njoj je sada Uskrs i svetao dan. (Grleći Magdu): Ovo je moja druga majka, njezino sam mleko sisao. MAGDA (razneženo): Slatko moje dete, kako mi ono sve zna. (Razdragano Koštani): Pevaj, kćeri! Pevaj, i baba ima bakšiša.