Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Nije lepa, ali nekako sva čista. Ristana se zvala. Gazda Spasa kožar, velika lažitorba u razgovoru, ali tačan kad što obeća, i milostiv sirotama, poveo je
I to naše domaće cveće je uvek nekako slatkih boja. Pita majstor Kosta gošću svoju ovo ono. Ristana priča život sirote: život pun rada i želja, mladost punu straha od starosti.
Pojmovi o onom tajanstvenom Sandžaku stadoše se brkati s trenutnim okolnostima. Ristana, to je naš svet, mučenik. Gazda Spasa, plav i debeo kao bundeva, učini se majstor Kosti mrki Turčin, i kriv za nešto.
U samom sebi oseti kao neki pokret za patriotsko delo. Jednom rečju, mali šnajder se zaleteo da se oženi. Ristana, naravno, bez ikakve libljivosti, pristade odmah na sve.
I tako Ristana neočekivano postade majstorica i svoja gazdarica. Šor je odmah podelio uloge. S jedne strane se rasklimatala daska na
Srećko nije daleko doterao sa sviranjem, ali je jedne večeri zbilja kupio bakaruše. Bruka u kući, bruka pred palankom. Ristana oči ne suši, a majstor Kosta crn i suv kao mrav. Seti se onda jedan od svirača da oproba Srećku glas.
— „Naslutila Ristana; sve da joj je nešto što se sija. E, sad joj se sija srebro tamo gde ne treba!” Sve je to bio prazan razgovor.
„Treba samo da počne vesti za crkvu, i onda se zna da će plesti sede.” Seti se jednoga dana majstorica Ristana — „Došlo mi kao u san” — nekog lekovitog blata kraj manastira u Sandžaku.
Ko bi to mislio!” — govore „drugovi i prijatelji”. Kad padne veče, i svi se raziđu, onda Ristana još ima da sluša neku politiku.
Piše, zove, ali sam ne dolazi. Jednog dana Ristana opremi muža na put. Trebao je ostati u Budimu, dva, tri dana, a ostao je nedelju dana. Ristani milo.
A i bez novina, kud ćeš većeg užasa: sin na robiji. Majstor Kosta je poavetio. Ristana leži, kažu da je udar kaplje. Srećko je sad sav oslonac i snaga.
Na kući majstor Kostinoj dve rode, ali bi prikladnije bilo da su dve vrane. Ristana leži u vodenoj bolesti i dići se neće.