Jakšić, Đura - PROZA
Lep je to mesec, taj maj!... I groblje je u njemu lepše: na svakom grobu cveta po jedna ruža, a bosiljak svojim tužnim mirisom miriše.
gazili su sve što beše lepo, uzvišeno, idealno... Ta zar je jedna ruža uginula pod hrapavim đonom njihovih čizama? Kopriva i boca slobodno su rasle; pa sad se „Težak“ zaman trudi da ih
— E, sad bi i ruže!... A šta će ti ruža? — pitaše razmaženim glasom nevino devojče. — Otkako sam tebe video, Jelčice, ne volim nijedno cveće, do samo ružu
Obradović, Dositej - BASNE
Onda se ona počne ponositi i hvaliti s medom u sebi. „Nerazumna i luda gordosti!” — reče joj ruža —„Što se s tuđom sladostiju ponosiš?
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
10. BLAGOSLOV BOŽJI Stanko je spavao i sanjao lep san. Kao za ruku drži Jelicu, a ona oplela venac od ruža, metnula sebi na glavu, pa se smeška na nj... Nikad mu lepša nije bila.
Dučić, Jovan - PESME
Pred vrtovima okean se pruža, Razleće se modro jato galebova; Kroz bokore mrtvih docvetalih ruža Šumori vetar tužnu pesmu snova.
Poljubac njezin beše tih i ledan, Mramorni poljub; a kosa joj plava Odisala je setan miris jedan Bokora ruža koji docvetava.
APRIL Dažd minu kao posle gatke; Svod sliči polju punom ruža; Odasvud glasi divlje patke, Zeleno brdo puno spuža.
Hoću moja ljubav, kad sve jednom padne, Da u tebi umre, kao u dan sivi Što mre grmen ruža: miris koji dadne, To je bolna duša koja ga nadživi.
Kamin osvetljava goblene i ino; Oseća se miris ruža i slatkiša. Sluša sedu gospu samac u te sate Stari knez Getaldić, njen ljubavnik prvi.
Mala princeza, čije su kose imale boju mesečeve svetlosti, čiji je pogled bio modar, i čiji je glas imao miris žutih ruža, — mala princeza je umorna od života, i ona je tužna.
DUBROVAČKA JESEN In questa tomba oscura... Veethoven. Sam, na kaminu, u mletačkoj vazi, umire jedan buket žutih ruža. Njegova je smrt puna toplote i njegova duša što odlazi, puna je mirisa; zato je soba mirisna i topla.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— Ju, slat — ...pardon... gospodin’ Pero, ovako vas molimo, — reče i sklopi ruke — i ja i Jula. — Pa, eto... vi ste ruža, duplovana ruža; a gospojica Jula je smerna ljubičica. — Uh, — huknu gđa Sida, — ove muve. »Dobro kad ne reče: cvekla!
pardon... gospodin’ Pero, ovako vas molimo, — reče i sklopi ruke — i ja i Jula. — Pa, eto... vi ste ruža, duplovana ruža; a gospojica Jula je smerna ljubičica. — Uh, — huknu gđa Sida, — ove muve. »Dobro kad ne reče: cvekla!
O, vrat’ se, snaice! Gle druge dar ti nose; Od ruža gnezdo, krasno, u gnezdu guču jasno Dve sive grlice! Ne sluša lepa Jula, Već belom rukom maše, Za njome ves’o jaše Taj
Beše lepša nego ikada! Onako sveža kako se nadnela nad kola, izgledaše mu kao bujno rascvetana ruža među pupoljcima posle majske kiše kad se pruži strukom svojim preko staze baštenske.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Nos koji mu je nekad bio tanak, orlovski, kao i u Pavla, sa nozdrama kao listići ruža, bio je sad podnaduo. Ta usta koja je nekad ljubila tako dugo, visila su sad na čibuku, opušteno i iskrivljeno.
Gospoža Šmerc, jedna mala starica, odevena u crnu taftu – koja je, kad bi izlazila u varoš, metala šešir, pun ruža, na glavu – mirisala je sva na zovu.
A peć, od plave majolike, sa girlandama ruža, od porcelana, Isakovič, takvu, uopšte nije video. On je znao da se, za hleb, pali slama.
Gospoža Huml učini se Pavlu vrlo čudna. Bila je to ženica, valjda pedesetih godina, uvela ruža, polugola. Imala je lice anđela, bila je riđokosa, nasmejana, nafrakana, sa očima plavim. U kosi je imala nojevo pero.
Njegovo, inače tako lepo, kao u devojke, lice, sa bojom majskih ruža, bilo je potamnelo, a u njegovim, inače tako blagim, plavim, devojačkim, očima, pojavio se neki pogled, zao.
Ispred nje, bio je vrt, pun jesenjih ruža, i staza, pokrivenih vinovom lozom, sa koje su visili grozdovi. Isakovič je dugo sedeo, na pragu. Bila je mesečina.
A kad bi ipak primetio, u bašti, pri šetnji, kako Višnjevski, pred Varvarom, kao i pred Anom, hvali rondele ruža, travu, žbunje, svice koji u noći trepere, i plavetnilo neba, Petar bi se kikotao, nekim tihim, bezbrižnim kikotom,
Iza Varvare, desni zid kuće bio je u tamnoj senci, u kojoj je još cvetalo žbunje jesenjih ruža, a u koju je visilo i granje sa drveća, čije je lišće bilo počelo da žuti.
Ona je uživala, očigledno, i u njegovoj lepoti, majskih ruža. Očigledno je bilo i to da u Petru ima mladog ljubavnika, supruga, ali i to, da je željna nečeg drugoga, nekog drugoga.
međutim, tekao dalje, a taj mladi oficir bio je i sad visok, lep kao efeb, prav kao jela, sa lepim licem boje majskih ruža. Ali mu nozdre nisu više drhtale od ljutine, od podsmeha, nego je često disao teško, kao da ga guši neki strah.
žene imaju tako lepe ljude, dok ćelavi Grci i Cincari, u Temišvaru i Neoplatensi, vode, privezane, uz sebe, lancem ruža, to jest braka, vanredne, tamne, Grkinje, vitke kao ljubičicom uvenčani, mramorni, stub.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
se kosa, da bi dete dobro napredovalo, ostavlja na mladu šljivu, zatim u račve kalema koji bujno raste ili u bokor od ruža.
— Najveća je sreća u kolijevci. (M. M., 1973) B. RAZVOJ LIČNOSTI Ideja razvoja — Iz drače ruža se rađa. (Vuk, br. 1605) — Od đece ljudi bivaju. (Vuk, br. 3954) — Od plašljiva ždrebeta mnogo puta dobar konj iziđe.
gomilanja kvantitativnih promena jer podrazumeva kvalitativne promene, a označava i mogućnost stvaranja novog („Iz drače ruža se rađa“; „Od plašljiva ždrebeta mnogo puta dobar konj iziđe“).
otkrivaju i jednu tananu, složenu ideju razvoja deteta i važnosti ranog razvoja koja posToji u narodu (Iz drače se ruža rađa; Mlado se drvo savija; Od đece ljudi bivaju).
predstavlenie o neobhodimosti delikatnogo i berežnogo podhoda k rebenku i važnosti rannego razvitiя: Iz drača se ruža rađa (Na kolюčem kuste vыrastaet roza); Mlado se drvo savija (Molodoe derevce legko gnetsя); Od đece ljudi bivaju (Iz
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Pravila je i dalje redovno zimnicu, mada više nije bilo nikoga ko bi hvalio njeno slatko od ruža. Zataknuti za staklo kredenca, stajali su najnoviji katalozi sa izložbi njenog uspelog sina.
kola na zadnjem sedištu, koja se čak i položajem svoga tela izvinjavala što zauzima dragocen prostor, rađa se neka nova Ruža Lazić — šerpas, smeli vodič kroz divljinu!
pa čovek iznenada primećuje da njihova Ruža ima duge noge i široka ramena, da je mlada i snažna i da joj se u uglovima očiju pojavljuju dve male iskre, kao kod
čopor dece sa pristojnog rastojanja nepoverljivo zuri u pridošlice kao u neke opasne zverke, zuri bez reči i pokreta... Ruža deli poklone: jevtine kekse, marame, vinjak, upaljače i olovke. Vidi se da je mislila na svakoga.
zemlje kad zaželi da podigne kuću i još da će mu pomoći da je sagradi i sami ne verujući u ozbiljnost njegove namere. Ruža im je, kažu, pisala da su oni dobri ljudi, da je on dobar čovek, i žena da mu je dobra i dete, i da je njoj, Ruži, dobro
Otkad nisu tako spavali, tako duboko i bez ikakvih snova! Sutradan, Ruža je svuda oko njih, na svakom mestu i u svako vreme — njihova Ruža, tumač običaja i zaštitnik, pokrovitelj i posrednik
Sutradan, Ruža je svuda oko njih, na svakom mestu i u svako vreme — njihova Ruža, tumač običaja i zaštitnik, pokrovitelj i posrednik između dva života; ovog divljeg, bogatog i raspusnog, i onog dole u
Ibarskom magistralom vraćajući se razbuđeni posle sna dugog četiri dana, čovek, žena i dete primećuju kako im se Ruža smanjuje i povlači u sebe i u svoj ugao kola, sve manja i sve sivlja; kako joj se na beonjaču navlači setna skrama, a kosa
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Za tvoj 22 cvet (?) pokloniću ti buket najlepših ruža sa plantaža naših uspeha nesumnjivo govore tuđim jezikom, i nikakvi viši interesi ne mogu ublažiti tužnu obespućenost
Sremac, Stevan - PROZA
Sravnio bih ih sa biserom, ili još bolje sa suzama; rekao bih da to ruža plače za svojim draganom slavujem, koji je, valjda, otišao da »fruštukuje« mravija jaja.
Radičević, Branko - PESME
O Hajkuna, ruža tek razvita, Pa u kitu sa ljiljanom svita, Tako ti je rumena i bela, Ko je vide, srce mu ponela. Ama slabo očiju
Muči sada, srce moje puno, Muči, muči, o gusala struno! U potaji ruža mlada cvala, U potaji pa je i opala; Za miris joj niko tu ne znao, Sve nestalo, a trn je ostao, Pa zabô se u
Ti živi samo, dok vrelo izvire, Bez imena pa tada utiče, Dokle glasak vrule ječi, pa umire, Ljubičica dokle, dokle ruža niče, Dokle ona niče, cveta, pa unjiva, Dok se jasno sunce u zapad sakriva!
micaše se sva, U jedno sve je vukla neka žudba, — Snežano polje dizati se sta, Umilna svuda viđaše se ludba, Ruža se diza iza svoga sna, U istoku se diza rujno more: To činilo je kras od mlade zore. 52.
52. I(z) snega je izišla vrâta slika, I(z) snega zore krasno deve lice, A ruža itro, umiljato slika Divne zatim njojzi usničice; Pa kako divno stajala je slika, Kad ruža dobi zatim zlaćenice!
zore krasno deve lice, A ruža itro, umiljato slika Divne zatim njojzi usničice; Pa kako divno stajala je slika, Kad ruža dobi zatim zlaćenice! Za rujnom zorom izađe oblače, Oblačiti je krasno zatim zače. 53.
Tu njima smesta otvori s' srdašce, Kô ruža jutrom kad spazi sunašce. Za njime mloga tu uzdanu bela, No je l' mu koja srdašce ponela?
Oh, vod' me sobom, a tako ti Boga! Ta što će ruža bez sunašca svoga?“ To mlada reče, lati ga za ruku, U oku sjajnom onu ljutu muku, A ruku njojzi stište Stojan mio,
Oh, lije suze, one suze tije, Kô ruža bela kad se sunce skrije, Ma ruža sunce videće zanago, Al' oće l' ona svoje sunce drago?
Oh, lije suze, one suze tije, Kô ruža bela kad se sunce skrije, Ma ruža sunce videće zanago, Al' oće l' ona svoje sunce drago?
Šljivika grane mene kriju, Kroz njega s' vetri noćni liju, A oko mene ruža gušte, Sa drva listi tijo šušte, Ko da se tuže da ću uteći, Da njima zbogom neću reći. Itd.
“ Pa u Turke odmetnu se klete, Sveza čalmu, dovati se Cvete. Ali Cveta, ta pitoma ruža, Njemu samo trn i bodlje pruža.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
KNjIŽEVNOSTI Borisav Stanković IZ STAROG JEVANĐELjA I STARI DANI Sadržaj IZ STAROG JEVANĐELjA 2 PRVA SUZA 3 UVELA RUŽA 11 STARI DANI 34 ĐURĐEV-DAN 35 U NOĆI 40 STANOJA 48 U VINOGRADIMA 54 NUŠKA 61 NAŠ BOŽIĆ 65 STARI
Samo na njegovom crvenom, mesnatom licu, spram sunca, ispod oka, ko zrno graška, sijala je — prva suza. (1898) UVELA RUŽA (IZ DNEVNIKA) „— — — Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode te i ti s njime!
U ranu zoru budi me mati. Onako sanan i razdragan jutarnjom svežinom idem u baštu. Tu, među cvećem, ispod ruža, stoji voda, a po njoj pliva crveno jaje, zdravac, dren i druge lekovite trave. Svlačim se i kupam.
iz doline i počeh se peti našem vinogradu, koji se odmah poznavao po gomili kamenja, bresta i onog reda od divljih ruža i trnja, što je bilo na međi i sprečavalo da se vinograd ne roni u dolinu. Stigoh i, dahnuvši, izvalih se među čokote.
Kostić, Laza - PESME
A oko te divne krune, neokrunke, svetle, pune, prozorna se rumen pruža; — To je, to je svecka ruža. Svecka ružo, vaseljenko, sirotanko, nezelenko, samoranko, svetla senko, a kamo ti tvog slavuja?
Al' umesto lišća vela jedna se je ruža svela, pa je pala, pa se rascvetala posred srca moga vrela; al' od te će ruže mene vrelo srce da uvene.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
sopstvenim ušima slušati kako je gdikoja lepa gospodična svoj udivlenija dostojni jezik protiv mene pružila, ali — ruža ostaje ruža, ako će nas dvadeset redi na dan ubosti.
ušima slušati kako je gdikoja lepa gospodična svoj udivlenija dostojni jezik protiv mene pružila, ali — ruža ostaje ruža, ako će nas dvadeset redi na dan ubosti.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
RAČANIN: SLOVO U ZORI BEOČINSKOJ 116 STEFAN RAČANIN: U SLOVNU SLAVU 117 BRUJEVI 118 ROЅA CANІNA 119 LjUBOVIĐA 124 RUŽA BUDIMA 128 SEDMICA 132 PONEDELjAK 134 UTORAK 137 SREDA 140 ČETVRTAK 145 PETAK 148 SUBOTA 152 NEDELjA 156 BLAGO
Zlatnu mi škrinju čvorak raskuje: osviću ceste, svetle bogazi, od moje ruže flora strahuje, kroz mene ruža s nožem prolazi. Spušta se pauk s prazne čahure i žedan prede, u lov polazi.
Ja trošim strasti prosca što skita: s međe mi grane rujna gorčica; kruni se oblak, krune se žita, kruni se u me ruža božica. U čednom času čulnoga čina cvati mi, cvati Roѕa canіna.
Šta iz šale proiziđe, Ljuboviđo Ljuboviđe! RUŽA BUDIMA Plane mi svećom s huma divizma: po kućnoj kocki planine, ravni, napuklost stvari, vidik astralni.
A plamsaj bića - kao sudbina prati mi senkom ruža Budima. Groznicom okna drhti svetlija potka predela, koju protkaju nervi cvali mi po ruj-očaju rodnih bregova - a
A pesma gde je sjaj izgubila, devičnjak raspne ruža Budima. o snago zrenja, radosnu zvonkost alkoholizma pejzaž već sluti!
A boljku ovu što me sludila, pozlati pčelom ruža Budima. Progrej mi, zvezdo, ljušturu tela, sažet pakao, kud gluva buja ponor-travulja, što ne leluja no guši treper
A lampom krune struk je uždila crkvica žurna - ruža Budima. Prozrem li leta - to nije azur već prosjaj koji, sunčan interval, radosnog kog je pljusnuo sveval s loze
A među ruljom, među ljudima, čini mi naklon ruža Budima. Hvata se inje po rubu teksta, pa pršti, veje, dok ne obveje domove šumne, strofine streje, podriv-slikove
A ono što je čedno ubila, ogreje usnom ruža Budima. Ja mišljah smeh su letošnje bulke, drhtava plazma po burnom tkanju, a to je vreme, u očajanju, raspuklo bilo
A lirski udes, mogranj ludila, čaškama zaspe ruža Budima. SEDMICA I svrši Bog do sedmoga dana djela svoja, koja učini, i počinu u sedmi dan od svijeh djela svojih.
- Ljubavi, ne izdaj, podgaji čin mi, plamen umnih ruža, da radost tvorbe, kružnu i dubòku, razgranam, pljuskom, Suboti po boku.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
I kako brašno zemlje se tiče, iz njega bilje čarobno niče. Cvjetaju lale i ruža rujna, diže se hrašće il bukva neka, za Ćosom niče pšenica bujna ili se širi livada meka.
A trn, crn, zao, imenom Ćira, pun oštrih bodlja ko divlja ruža svakoga dira, sve ruku pruža, taj ne da, bogme, nikome mira.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
19 MOLITVA 21 MOLITVA 22 U NOĆI 23 U OSAMI 25 ZVEZDA 26 ANĐEO MIRA 27 IV 28 LASTAVICE 29 ZADOCNjENI PUTNIK 30 POSLEDNjA RUŽA 31 U BERBI 33 JESEN 35 U POZNU JESEN 36 SUMORNI DAN 38 POSLEDNjI GOST 39 T 40 V 42 PRVI SNEG 43 ZIMSKO JUTRO 44 ZIMSKA
Kad pomamni orkan duše I pomrači dan — U bokoru rujnih ruža On počiva san. A kad sunce s nova sijne, Zamiriše svet, On spokojno opet leti Sa cveta na cvet.
POSLEDNjA RUŽA Odbeglo je krasno leto, Ogoleo dô i breg Mila polja i vrtove Zavejao beli sneg. A poslednja rujna ruža, U pustome vrtu
POSLEDNjA RUŽA Odbeglo je krasno leto, Ogoleo dô i breg Mila polja i vrtove Zavejao beli sneg. A poslednja rujna ruža, U pustome vrtu mom, Povila se tako tužno Na promrzlom stablu svom.
A kad sijne premaleće I otopi hladni sneg, Kad ukrasi rosnim cvećem Ravno polje, travni breg, Moja ruža biće ljupka, Jer će doći život mlad, I veselo s povetarcem Ćeretaće srećno tad.
I novo leto, novi god, Sa tron a rujnih ruža, Ljubeći mirni ljudski rod, Prosvete mač mu pruža. Položen leži britki mač I štit i koplje sjajno — Ni lanca zvek, ni
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
večnosti, sagni se pod ponoćnim zvonjavama bistrim i teškim kao da ti zvezde padaju na šlem, u šumi velikih ruža posedi s majstorima neka ti nežnim dletom promene lik. Onda u planine!
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
To ne bila zlatna žica iz vedra neba, Već to bila lepa Ruža od dobra roda. Povila se zlatna žica iz vedra neba, Savila se milom svekru u svil’na nedra.
To ne bila zlatna žica iz vedra neba, Već to bila lepa Ruža od dobra roda. 81. Okolo dvora jasenje, U ovom dvoru veselje, Mladi se Petar ženjaše, Svu braću zove na svadbu,
“ 83. Pored rasla ruža i viojla, Poviša je ruža od viojle, Naša snaša ljepša od đevera, Pa se đever s’ snahom razgovara: “Snaho moja, od
“ 83. Pored rasla ruža i viojla, Poviša je ruža od viojle, Naša snaša ljepša od đevera, Pa se đever s’ snahom razgovara: “Snaho moja, od zlata jabuko!
“ 103. Prele su prelje s večera. Koja je više naprela? Majkina Ruža najviše; Stigla je vala do cara, Posla joj care povesmo: “Naj tebi, Ružo, povesmo, Opredi meni šatore, Što od tog
Na mojoj ruci spavala!“ Mudrija Ruža od cara; Poslala caru srdačku: “Naj tebi, care, srdačku, Načini meni stan od nje, Što od tog tebi preteče, Načini
gdi bi izvirala: Ukraj Save, ukraj vode ladne, Kud prolaze žitarice lađe; Da ja vidim moje milo drago, Cvati li mu ruža na kormanu, Vene li mu karanfil u ruci, Što sam tužna u subotu brala, U nedelju mome dragu dala. 116.
Star je vojno trula javorina, Vjetar duva, javorinu ljulja, Kiša ide, javorina trune; Mlad je vojno ruža napupila, Vjetar Duva, ruža se razvija, A od kiše biva veselija, Sunce sija ona rumenija“. 127.
trula javorina, Vjetar duva, javorinu ljulja, Kiša ide, javorina trune; Mlad je vojno ruža napupila, Vjetar Duva, ruža se razvija, A od kiše biva veselija, Sunce sija ona rumenija“. 127.
Nerođena, kao i rođena! Skin’ te s mene zelenu dolamu, Na dolami tri džepa svilena; U svakom je po ruža rumena: Jednu dajte mojoj miloj majki, Nek kupuje pšenicu bjelicu, Nek se rani i oda zla brani, Jer je sinak
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Jedne lepe jesenje zore rujne, da me na izdanku nađe, pod kikotom truba. Nežna kao bela ruža, čista kao rosa, da dotrči zadihana, vrela, bosa, suzna zbog zore jesenje, blage, nečujne.
Jednu čašu u slavu rumenih ruža, što su počele da cvetaju na usnama slavnih pešaka slavne vojske Habzburga. Pijem u slavu smeha Banaćana koji je lagan
Ona je prema meni bila dobra. Ja sam prema njoj bio pun poštovanja. U okolini Segedina ima mnogo ruža, koje piljarice donose na trg Segedina i prodaju, jevtino.
Veli, neka neko drugi čita. Branila me je samo jedna grupa devojaka. Predvodile su je Ruža Živkovićeva (docnije žena prof. Čajkanovića) i pesnik Desanka Maksimović.
Na Lovćen gorki da iznesemo presto, zasadimo ti vrte pune ruža? I poklonimo se u prašinu često, na rukoljub šaka da ti se pruža?
1922. DEVOJKA Rađanja su, zvezde u jezerima, nemoćan sjaj u životu. A suzan pogled mlade majke, slab, kao ruža u ćupu železnom.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
A u bašti je bilo mnogo svakojakog cveća, a najviše ruža sa krupnim, sjajnim, kao sneg belim cvetovima. Crvenih ruža onda nije bilo, već samo belih.
A u bašti je bilo mnogo svakojakog cveća, a najviše ruža sa krupnim, sjajnim, kao sneg belim cvetovima. Crvenih ruža onda nije bilo, već samo belih.
Crvenih ruža onda nije bilo, već samo belih. I tih belih ruža, koje su mirisale na pčelin vosak i med, na čistotu i nevinost, i nisu imale trnja, bilo je svuda po vrtu.
Belih ruža nije više bilo na svetu. Greh je zarazio i ljude i zemlju. Prođoše mnoge hiljade godina a ruže su kroz celo to vreme
splela venac i njime obvila glavu mrtvoga Spasitelja kad su ga u grob polagali — i te su ruže bile crvene, jer belih ruža nije bilo. A onog jutra, kad je Isus ustao iz groba, dođe Magdalena ka grobu, i ne nađe Isusa tamo.
Ona vide samo beo pokrov, u koji beše umotano telo njegovo, i venac od crvenih ruža, što mu obvijaše glavu. Sa strahom, da je ko ne opazi, uze one ruže iz groba i, plačući, otrča da javi učenicima šta
Crvene ruže pobelele su od Magdaleninih pokajničkih suza. I od tog doba ima na svetu i belih ruža. ANĐEO SMRTI Šestoga dana stvarana, rano u zoru, sedeo je na prestolu Gospod Bog, okružen velikim mnoštvom anđela i
njima krila i sjaj oko glava — Lete i mašu na njih ručicama: Kom oko vrata tračica krvava Kom rana mala ko rumena ruža Na belim grudma.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
DANICA (nudeći ga da uđe u sobu iz koje je ona izašla): Izvolite, hoćete li unutra? Da probate slatko od ruža, maločas ga je majka skuvala. IVKOVIĆ: Zar niste vi? DANICA: Pa i ja sam pomagala.
JEVREM (više sebi): Tako, dabome, eto to je familijarni razgovor kad se govori o slatku od ruža, a ne krv! H SRETA, PREĐAŠNjI SRETA (iz džepa mu viri rolna crvenih plakata): Dobar dan, dobar dan želim!
) JEVREM: Dobar dan, Sreto... (Zbuni se i sam.) Ovaj. (Ivkoviću.) Idi da probaš slatko od ruža... IVKOVIĆ: Docnije... Ja bih još imao nešto posla u varoši. JEVREM (Danici poverljivo): Odvedi ga, odvedi ga!
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Mama Liza ga sačeka na pragu, tužna kao ruža U jesen, sa nežnim licem Đokonde, Skine mu blatnjave čizme, celog ga razoruža, I tiho zapita: „Dokle, o Džone
prokuka, Grunuše ispod očnih kapaka Suze, ko kišnica iz oluka, I sva se u licu zarumeni (Ko kad se stavi previše ruža): „Joj, kuku li si jadnoj meni, Ja gubim mogućnost da steknem muža!
Rakić, Milan - PESME
to će biti silna pesma, rada Da znaš šta nežna duša dragoj pruža,— Na usta moja pokuljaće tada Milosne reči i bokori ruža. Da, pesma moja biće moćna tada.
pred nama se pruža Pusto crno polje, i ubogo selo; Nepomično na njivama žito zrelo; Zrakom struji miris divljih belih ruža... Ćuti mrka šuma borova u tami, I priroda cela ćuti. Noć se hvata. Nečujno proleću zadocnela jata.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
runo u grm pokraj puta; da podstrižem što je predugačko, da odlijem đe je prepunano; da pregledam u mladeži zube da se ruža u trn ne izgubi, da ne gine biser u bunište; — i da raji uzdu popritegnem, e je raja kâ ostala marva.
MUSTAJ-KADIJA Ne plač', majko, dilber-Fatimu: udata je, ne ukopata; ruža s struka nije pala svog, no u bostan prenešena svoj. Fatimu će Suljo držati kako oči svoje u glavi.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
koja su gorela i treštala, kao neka dva crvena stašna oka, a između njih se lelujao venac od šimšira i velikih belih ruža, kojim je bila okićena kapija — njoj cela kuća, naročito zbog toga šimšira, kao da zamirisa na nešto | pokojno,
Pandurović, Sima - PESME
dav’o dubok neznan izraz jedan Čežnje naših snova i minule boljke; On je skriv’o blago uspomena čednih, Nežnost žutih ruža i krinova smernih. Nada mnom i sada sija tuga jednih Očiju bisernih.
“ Prošla si tiho s gospodinom onim. Jedno je dete danas došlo k meni. Ono je bilo željno poljubaca, Ljubavi, ruža, radosti i sreće. Ja joj udelih od svega po malo, I zadovoljan bio sam sa svojim Delom.
NjEN ODLAZAK Ostavila si duh prošlih vreména U odajama svojim onog dana, Kad su te nemo od tvojih dracena, Ruža i snova odneli iz stana. Žalila nisi, izgleda, što ména Života u smrt beše tako râna.
SVUDA JESEN Sto golih grana, k’o sto crnih ruku, U šibi kiše iz vrta se pruža Prozoru mome, gde poslednja ruža U bolnu jesen žalostivo vene, Dok monotono dopire do mene Zvuk kapi koje o prozore tuku.
Sto golih težnja, k’o sto crnih ruku, U kiši suza vapiju i traže Umrlih ruža mirise što blâže, Umrlih dana spomen koji trne Uz kucnje srca k’o doboše crne; Koji vreme, život večnom stanu vuku.
Život prošlih stvari, prošlih ruža vek, Davnih snova radost, starih jada dah Vetrovi mi dragi nose kao lek S mirisima tela što postaju prah.
na umor Slomljena srca, pala uverenja; Vi, snovi moji dugih noćnih bdenja, Vi ste sudbine nečitanih strofa, Zgaženih ruža, prećutanih râna, Martovskih bolnih i ćutljivih dana, I tužne duše nemih katastrofa. Vi ste sudbine nečitanih strofa.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Porastao kao konoplja. Pun besede kao šipak zrna. Pući će kao nenačet kesten (u vatri). Raste kao vrba. Rumen kao ruža. Sâm kao suvo drvo u planini. Suv kao vejka. Tanka kao konopljika. Utanjio se kao stari dub u lazini.
4 Cucu, rode pa rode, Ujak bere jagode. Jagode se rumene Kano ruža u mene; Jagode su slatke, Jele bi i patke; Gle, kako su zinule, Ne bi l’ koju skinule! 4.
na list dočekala, Bela vila u svilu povila, A pčelica medom zadojila, Lastavica krilom pokrivala: Nek je rumen k’o ruža rumena, Nek je beo, kao bela vila, Nek je radni k’o čela malena, Nek je hitar kao lastavica!
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
A tvojoj ženi postavljene su tri od zlata trpeze, na njima sama ruža i bosiljak. Pitaj je hoće li mi dati jednu da se smirim.
devojčicu, pa joj reče: „Kudgod hodila, sretna bila, kad plakala, biser ti išao iz očiju mesto suza, i kad govorila, ruža ti zlatna iz usta izlazila!” Posle toga žena pokaže deci kuda će izaći na put, i deca otidu a žena ostane kod izvora.
| A gde si mi tako bila?” devojčica kad stane pripovedati, a iz usta sve zlatna ruža. Onda se maćija još većma začudi, pa je zapita: „Gde si taku blagodet na sebe dobila?
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
našu dušu isliđuje, jer ona odi i brodi među nama grišnima, baš kâ mudrost među volovima, da nas provedri i prosvitli, ruža naša, kâ svića kroza dim od tamjana!
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Mala svojeglavica je ćutala. Sudbina reke je da teče u dolinu, u more, ali nju privlače snežni planinski vrhunci i ruža sunca u modrinama neba, očaravaju je oblaci i zvezde. — Kada bih postala nebeska reka!
— »Pa, ja to sanjam? — Đavolak protrlja oči. Umesto grbavice, pred njim je stajala lepotica. U ruci joj je bila ruža. Ona je prinese licu i začudi se njenom mirisu, pa je pruži susedu da pomiriše. — Gle vraga! — jeknu Đavolak.
Pričao mu je o tome ded koji je to čuo od svoga pradeda. Postoji takva ruža, a onaj ko je nađe, otkriva reč od koje procveta kamen, nestanu bol i tuga, na divljoj reci stvori se most, u pustom
Ali do nje je teško doći. 3ato je onih koji znaju tajnu reči tako malo! — Ako uopšte i postoji Srebrna ruža? — obrati se dečak Večernjem oblaku sa svojom sumnjom, a ovaj se naglas nasmeja: — Naravno da postoji!
— Opomenuo sam te! — Oblak se nežno osmehnu, ali dečak nije bio u stanju da posluša njegov savet. Srebrna ruža bila mu je u mislima i danju i noću. Budio se od njena mirisa. Sav je treperio od njena sjaja.
— Pa, ja to sanjam? — dečak se zamisli. — Ne postoji plava trava, ni plavi jelen! — A Srebrna ruža? Postoji li? — Iznad same svoje glave dečak ču nečiji kikot i trže se. Osim jelena na livadi nikoga nije bilo.
«— pomisli mali čistač, a zvezda se, kao da mu čuje misao, nasmeja: — I nemoj, ali pazi! Srebrna ruža nije običan cvet. Od nje se postaje Zlatousti, car priča i iscelitelj, ali i kao patuljak svetom luta.
Jedva ju je još razlikovao od trava i svitaca, kad ču njen glas: — Ne brzaj! Srebrna ruža te čeka. — Gde da je tražim? — Kod Riblje Glave!
Ostade na voDi samo prsten sjaja, a iz njega se izdiže Srebrna ruža. Dečak, zadivljen, kriknu I zagleda se u nju. Sav nežan, sav srebrnast, cvet je širio takav sjaj da su i nebo i zemlja
— Nisam ti potrebna, Zlatousti! — Srebrna ruža nežno dotače dečakov obraz. — Vrati se među lude! Srebrne ruže nestade, a mali čistač se osmehnu.
Bela žaba se trže i van sebe od tuge obrati se Suncu koje se baš rađalo: — Pre nego što postaneš zlatna ruža, gospodaru neba, zadrži se malo kod nas i budi lokvin cvet!
Pred njim je bio vrt kakav se ni u snu ne viđa, pun svetlosti, pun mirisa, pun jedva čujnih glasova ptica. A u Vrtu ruža. Jedna jedina. Zlatna. Očaran, dečak se saže i poljubi ružu, a iz ne izlete Zlatna ptica, sva blistava. Dečak zadrhta.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
hodom prelazi Dositejevu ulicu i čudi se kako mu mladost, u sećanju, obeležavaju dva mirisa sa kojima je rastao: miris ruža i miris izmeta.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
171 LXXX JEDNA SUZA 172 LXXXI PRETPRAZNIČKO VEČE 174 LXXXII POSLIJE MNOGO GODINA 181 LXXXIII BILA JEDNOM RUŽA JEDNA...
Na glavi ti venac od pomenka, Mile grudi bela ruža čuva, Oko pasa plavičasta sasa, Oko srca stručak miloduva. Začudih se, na što tol'ko cveća; Al' mi cveće tihano
Negda, negda, ove oči Žeravke su žive bile Sad u snegu od obrva Žeravke su ugasile. Ovo j' lice ruža bila Al' davno je ono doba: Sad je lice žuto smilje Što iznikne blizu groba.
Pred vrtovima okean se pruža; Razleće se modro jato golubova; U bokoru mrtvih, docvetalih ruža Šumori vetar tužnu pesmu snova. Dva grdna Sfinksa prema nebu zlatnom Stražare nemo i bezglasno tako, Dok ona plače...
Samo, - u tmini, polumraku lednom Vidi se negde slabi zračak plama u tihoj vili. U prozoru jednom, Kroz vreže ruža, i za zavesama, To gori svetlost.
to će biti silna pesma, rada Da znaš šta nežna duša dragoj pruža; Na moja usta pokuljaće tada Milosne reči i bokori ruža.
Zato nemoj, draga, da te san obrva! Dođi, i u bašti budi ruža prva, I na mome srcu miriši do zore! A. Šantić LVII CIGANČE Bezbrižno i milo dete! podigni vitice svoje!
A niže, kraj carskih nogu, pod vencem pitomih ruža, Na stepenicama zlatnim Korintska Hetera sedi; Ona je podigla oči, i strasno Avgusta gleda; I plamen ljubavi blista sa
Poljubac njezin beše tih i ledan Mramorni poljub; a kosa joj plava Odisala je setan miris jedan Bokora ruža koji docvetava.
J. Dučić LXXXIII BILA JEDNOM RUŽA JEDNA... U majke je ćerka bila, K'o dan lepa, k'o cvet čedna, Pa zavole jedno momče. Bila jednom ruža jedna...
U majke je ćerka bila, K'o dan lepa, k'o cvet čedna, Pa zavole jedno momče. Bila jednom ruža jedna... Al' to momče leptir beše, I nju prezre, srca ledna: Drugoj momi ruku dade. Bila jednom ruža jedna...
Bila jednom ruža jedna... Al' to momče leptir beše, I nju prezre, srca ledna: Drugoj momi ruku dade. Bila jednom ruža jedna... U crkvu se svati kreću, Razleže se pesma medna, A sa crkve zvono jeca: „Bila jednom ruža jedna...“ M.
Popa, Vasko - KORA
PEPELjARI Majušno sunce Sa žutom kosom od duvana Gasi se u pepeljari Krv jevtinog ruža doji Mrtve trupce čikova Obezglavljena drvca čeznu Za krunama od sumpora Zelenci od pepela njište Zaustavljeni u
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Mi pojurismo kolima, zverajući na sve strane, kad se jedna vrata naglo otvoriše i na stepenicama ukaza, sa puno ruža na levoj strani grudi, ona, u putničkom šeširiću od slame, dugačkom mekintošu, lica ozarena srećom i u onoj miloj
— Mleka nema, gospodine majore. — Mleka! — A... a... a nema mleka; a... gospodine majore. — Šta kažeš? — Pojela „Ruža“... — Mleka, sunce ti božije! Četiri kutije konzerviranog mleka što sam ti dao na čuvanje?! — A... a... „Ruža“...
— Mleka, sunce ti božije! Četiri kutije konzerviranog mleka što sam ti dao na čuvanje?! — A... a... „Ruža“... — Gde se nauči da lažeš, milijardu ti Bogova.. — Ja... u... u vojsci, gospodine majore.
pribežište bilo: tu sam se radovao, tu sam plakao, tu se tešio, žarko ljubeći one sive velike oči usred buketa od ruža, što su kao žive gledale u mene, i pritiskujući srcem milu uspomenu na tome svetom zidu u kome kao da je, a ne u grobu
pogled lutao na sve strane: čas po uglovima sobe gde se niz ukusne police od cveća spuštale zelene vreže lozica i ruža puzavica, čas na toalet načičkan skupocenim bočicama od kristala, a čas na elegantni sto pisaći sa navlakom od kornjače
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Umrla je potkraj proljeća. Na grudi sam joj položio medaljon s majčinom slikom i kitu mokrih ruža. Ispratile su je i žene iz mjesta. Pokopali smo je u rano popodne.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
’Vala je Bogu!... — More, ti ne traži navodadžiju za ženidbu: vidiš kako umeš lepo da se hvališ. Ni baba Ruža ne bi umela bole nameštati. — Ja, vala, jok... što ?
Petković, Vladislav Dis - PESME
Z Moji dani umiru mi tako, A moj život utehu ne pruža. Moja sumnja jeste i moj pak'o, Moja zemlja nema za me ruža. Grozna sumnjo, okove poleta, Kao vatra gorela si snove, Svaku želju što dušu opleta, Svaki osmeh i radosti nove.
Ogromna ravnica pred njime se pruža, Nesrećna i lepa, kao srpska tuga, U toj zemlji ima i polja i ruža, Al' sloboda samo toj se zemlji ruga.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
sam napustio podijum Akademije sa diplomom Kolumbije u rukama, moj stari prijatelj, doktor Šeperd predao mi je buket ruža sa najlepšim željama koje mi upućuje njegova porodica i Henri Vord Bičer.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
2) nek teku reke nek teku reke nek teku reke nek nose mulj ruža svesti na stolu nek mirno počiva za to vreme u kosi svakoj zvezda će kasno da se javi dok stope se dečje tope kroz
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
koja su gorela i treštala kao neka dva crvena strašna oka, a između njih se lelujao venac od šišmira i velikih belih ruža, kojim je bila okićena kapija, - njoj cela kuća, naročito zbog toga šimšira, kao da zamirisa na nešto pokojno,
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Čežnja i ljubav, koja Na golom platnu divne Slike razvija, I mrtvom kršu mramornom Života dâ. Neka se rujna ruža Nikada ne uplete U bračni venac tvoj! Na grud’ma tvojim nikad Neka ne počine Veran ti drug!
Iz lične osvete ubio ga je neki propali advokat. gòndže (tur.), ruža koja je tek napupila. gortan (crkv.-slov.), grlo. gorčilo (u Sremu), izvršitelj, poreznik.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
Ružica je cveća carica. Kad je boginja Venus, ili Afrodita, Adonisu jagnjence davala, raskrvavi se od trnja okolostojeći ruža, i ružicu, koja je bela donde bila, u crvenu pretvori. Od tuda moje ime koren svoj vodit.
Od tuda moje ime koren svoj vodit. Kao što je pjenorodna Venus carica olimpijski boginja, tako je ruža carica poljskih cvjetova, tako je i ime „Ružičić“ car na verhu Parnasa, a Svjetozar svjetlo ozarjava ime neuvjadajemog
Miljković, Branko - PESME
bez gorčine lepše ljubiti zemlju I šumu koja se ne usuđuje čelu Noći iza leđa cvet sasvim logičan: Budnima trn, usnulima ruža Nek svako bude nasamo sa svojom srećom Eno munje visoko iznad dosade i nade Između blata i vatre mi smo za
jednačine rugajući se Onaj koga je svladao svet I strane sveta oduzete od sunca Vidi čudo najdivnije: Oko sunca kruži ruža zemlja je prošlost Onaj ko zna da suncu nedostaje sunce reči reč Znaće da nadu zameni maštom Vidim ga kako poljupcima
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Evo, pogledaj! (Pokazuje na Stanoja Glavaša.) Ta bleda glava, te hladne grudi Što ih kô bokor ruža raščupan Sopstvene krvi krase cvetovi, Ti si prolila... Ti!... Stanoje! O, šećer-usta moje ljubavi!
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Na glavi ti venac od pomenka Mile grudi bela ruža čuva, Oko pasa plavičasta sasa, Povrh srca stručak miloduva. Začudih se, otkud tol’ko cveća, Ceo vrt se preselio
Da s’ videla kad mi strela Srce probila, Od krvi se, uprav ovde Ruža stvorila. Ruža mi je mirisala Kao sloboda, Il’ kâ suza, kâ molitva Tužnog naroda.
Da s’ videla kad mi strela Srce probila, Od krvi se, uprav ovde Ruža stvorila. Ruža mi je mirisala Kao sloboda, Il’ kâ suza, kâ molitva Tužnog naroda.
Kako u vis ševa leta; — Kako nevu grli sreća; — Kako krasno ruža cveta; Kako j’ život pun proleća. Take slike ja bih svetu Brže nego pesmu dao, Nikom nikad ne bih rekô, Čime sam
“ Slediše se rosne kapi Da se s njima ruža kiti. To poslednje suze behu, — Prestalo je srce biti. LXVIІI Promisli se, — nisu rane Samo tebi dane; Na svetu
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
daj pocelovać ćebja... Ti moj brat... vsja, ti i moja „Ruža“. A kad su Sergiju objasnili koja je to „Ruža“, on naredi da se dovede njegov konj.
daj pocelovać ćebja... Ti moj brat... vsja, ti i moja „Ruža“. A kad su Sergiju objasnili koja je to „Ruža“, on naredi da se dovede njegov konj. Vrana kobila, krupnih, zakrvavljenih očiju, podavila sapi i gazi oprezno.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
I đače će videti da je Pačić petrarkist (još uvek!). Evo imena njegovih dragana — on ih je neumorno zasipao stihovima: Ruža, Milica, Eliza, Raša, Lina, Terezija, Evica, Milka, Anče, Persida, Roza, Fani, Mimi, Julča, Lula, Anđa, Savka, Zlata,
Pak će opet, veruj, ovog leta biti Da će se i ona dati namoliti. Gospa Ruža šeta kano paunica, Često gospodaru ne da belog lica Poljubiti.
Vi koje ste bez Srbina k'o bez lista ruža, I tek Srblja ščastljiviti sve želite muža, Vi ćete se radovati, uživati slasti Imajući svog supruga, budući u vlasti, I
Ljubi, terpi, serce moje, To je jadno stanje tvoje; Drugom se ruža rumeni, Meni s' tavni pelen, ah, zeleni. 1817. Mihailo Vitković SIMA MILUTINOVIĆ SARAJLIJA MOTO na
Opet čovek sad sme gordo pogledati zemlju, Sme svoja prava večnosveta iskati! Opet ruža u gradini cveta! Opet karanfil Kiti devojke kipeća prsa ljubvom, Stidljivoželjno pogleda na mlada i lepa junaka, Da ga
— Evo ti — prva mi reče, — mog voća, dobro je, plati. — Ako si rad da kupiš, sve sama je ruža kod mene, — Druga mi reče učtivije.
kad t’ oseti, na tebe pogledi, Raspusti se, da ju krug tvoj mali ne uvredi, Jer je ona nežna, same od nežnosti ruža, Koju vređa i obara i najmanja stuža.
Rek’o b’ da glediš dva tek razvita pupoljka, Ružice bele jedan, rumene ruže drugi. Ima ljudi kojim’ u duši ruža je bela; Za rumenu ću ti ja svaki put dušu dati.
Zar tamo, kud si pošla, Zar sunce lepše sija? Il’ cveće lepše klija? O vrat se, snahice! Gle, druge dar ti nose: Od ruža gnezdo krasno, U gnezdu guču jasno Dve sive grlice!
1851, zove „nova pesma”): kroz čitav Atanackovićev roman naizmence je pevaju i otpevaju Ruža i Mladen: on u afričkoj pustinji, kroz vejavicu na Sv.
N. u Dragoljubu, Pešta 1846, 61—2, objavio sledeću pesmu, koja je ropska kopija Subotićeve: MLADA SRPKINjA Ja sam ruža proleća, Moj je život maj; u tom mi je sva sreća Kad ja stvaram raj; Nit’ na nebu čeka nas Od te sreće bolji čas,
Sjajno lice meseca Noći goni mrak, Nežna zemlji Danica Ljupki spušta zrak, Sunce više što sija, Ruža sve rumenija, — Veli mlada Srpkinja, Slavna Srpkinja. Našto suncu nebesnom Živi topli žar?
Bojić, Milutin - PESME
iz ložnice stupa, I slušaš kleptanje izgladnele čaplje, Gledaš kako mesec mlekom brda kupa I sanjiva rosa jutrom s ruža kaplje, I ne vidiš ništa i koračaš dalje Plačući što nebo samo sumor šalje.
Kad požar koji snagom doji Pepelom zaspe zvezda prah, Sreća će himnu da zapoji Prosuće vence ruža Bah, Grunuće snage vulkan plah. (1912) ZEMLjA OLUJE ''Ne dodiruj me!
Dani, ustavite svoj demonski trk! Mladost neće doći više s vencem ruža, Grobar brzo blatna zategnuće uža I kô predznak pašće list sveo i mrk.
Pokolenje se Krvi tada rodi. 2. POHOD Preko jezera, ravnica i stenja S kitama ruža, grančicama vrenja, U trku jure sinovi Rašana, Pobedu kliču deca razdragana.
Dočekujte nas, čelični junaci, Dočekujte nas, neveste skrhane, Starice, pred nas vence ruža baci, Da kade rane dece izabrane.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
pesme, sabrana najvećim delom u dve tematski povezane pesničke knjige, Đulići i Đulići uveoci (od turcizma đul-ruža).
Nastasijević, Momčilo - PESME
Stani ne mini. Iz grla da ti golubica zaguče, zaplamti sa usana ruža, u nedrima ti dve trešnje zarude, hej, srca dva kad polude. Stani ne mini.
VI I kažu, za kap-dve mirisnog ulja po telu tovar je potrgano ruža. I što u plemenitoj larvi gine leptirak, tmolini ložnica je, puti njinoj. Pa ne užegne u ljubav ovu laž.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
I NOĆ 36 DAFINA 37 DETELINA 37 DIVIZMA 38 DIVLjAKA 38 DIVLjA LOZA 38 DIVLjA RUŽA 39 DIVLjI KESTEN 39 DRAGUMIĆ 39 DREN 39 DUD 41 ĐUMBIR 42 ĐURĐEVAK 42 ENDIVIJA 42 ŽALOSNA
EO 97 PŠENICA 97 RAŽ 100 RAZGON 101 RAKITA 101 RANILIST 101 RAŠTAN 101 REN 101 REPUV 102 ROGAČ 102 ROGOZ 103 ROTKVA 103 RUŽA 103 RUZMARIN 104 RUJ 105 RUTA 105 SELEN 106 SEME 107 SENO 108 SLATKA
s., 60). BOŽUR Pfіngѕtroѕe (paeonіa femіna). Božur, božurak, brozgva, devetak, duhovska ruža, kraljev cvet, kresnik, kurjak, mačur, pivonka (Šulek; Sofrić, 14). O postanku b. pričaju se razne skaske.
Divolozom omotava glavu, i omotava se sav, prpac među prporušama (ZNŽOJS, 7, 1902, 256). DIVLjA RUŽA Hundѕroѕe (roѕa canіna). Divlja ruža; šip; šipak; pasja drača; pasja rosa (roža); mačeha, babji zob (Šulek). D. r.
DIVLjA RUŽA Hundѕroѕe (roѕa canіna). Divlja ruža; šip; šipak; pasja drača; pasja rosa (roža); mačeha, babji zob (Šulek). D. r. je poznata kao siguran apotropajon.
(koji je inače jedan od prvih proletnjih cvetova), deca mu pevaju pesmu: »K. s brda zove: Oženite me! Lepa ruža ruku pruža: Povedite me« (ŽSS, 73). Inače njegova snaga može biti i kobna, i zato ga narod ne voli. Ako se k.
Strugana r. s medom privija se na opekotine i upotrebljuje se protiv opadanja kose (ib., 161). RUŽA Roѕe (roѕa gallіca). Ruža, rosa, rusa (Sofrić, 189). Poznata je i (turska) reč đul.
s medom privija se na opekotine i upotrebljuje se protiv opadanja kose (ib., 161). RUŽA Roѕe (roѕa gallіca). Ruža, rosa, rusa (Sofrić, 189). Poznata je i (turska) reč đul.
, 161). RUŽA Roѕe (roѕa gallіca). Ruža, rosa, rusa (Sofrić, 189). Poznata je i (turska) reč đul. Ruža igra veliku ulogu u vradžbinama kojima je cilj da se osigura zdravlje.
može biti senovita biljka, npr. iz grobova nesrećnih ljubavnika izniknu loza iz momkova i ruža iz devojčinog groba, pa se onda loza obavije oko r. (BV, 16, 247).
Za etimologiju raznih imena i alegorisanje upor. Klod Levі-Stroѕ, Dіvlja mіѕao, Beograd, 1966, 309 id. Divlja ruža. Zove se i šipurak (v. npr. Simonović; SEZ, 58, 1948, 358).
, 381). Ren. On je, po narodnom verovanju, i sredstvo koje zaštićuje od more (SEZ, 66, 1953, 232). Ruža. U Prizrenu se pravoslavne žene na Đurđevdan ujutru »češljaju ispod ruže«, i ostavljaju raspletenu kosu — da bi rasla
Ilić, Vojislav J. - PESME
Gle, majska ruža oko nas Čarobno, slatko miri; Nad njome tihi, sanjiv kras Proletnja nojca širi; Pod njome slavuj, mili drug, u suton peva
Ali po njima nije išô sam. Za njega svet je perivoj od ruža, Po cveću šeće kao paun mlad, Njegova duša jezero je mirno, Njegov se nikad ne koleba nad.
Kad pomamni orkan dŷše I pomrači dan U bokoru rujnih ruža On počiva san. A kad sunce snova sine, 3amiriše svet, On spokojno opet leti Sa cveta na cvet. Što ja tužim?
polja i vlažne crne se njive; Kraj sniskih ograda svuda visoka trava se pruža, Gde bršljan uzvijen ćuti i divlja vije se ruža.
Hajdemo gde palma raste i ruža i lotos cveta, Gde mirne gazele pasu i rajske tičice lete I Ganges večito šumi, Noseći sveštene vale sa daljnih
Oko nas mladost je bujna, Pod nama ruine stoje, odlomci vremena davni'; Nad njima bokori šušte i ruža miriše rujna Već mnogo vekova tavni'.
1889. POMENAK U tavno zelenom sadu ugodni hladak se širi, Sanljivo žubori potok i ruža prijatno miri I plavi pomenak cveta. Pred gordom caricom cveća Nežno te njegovo lisje na skromnost i tunu seća.
Pod skromnom senkom doma mog Spokojstvo lenost pruža, Gde mirno drema mali bog U žbunu majskih ruža. Tu burnih želja silna moć Ne mori ljudske grudi Spokojno ovde pada noć, Spokojno zora rudi.
1887. LjUBAVNA PRIČA O DONU NUNECU I DONA KLARI U Sevilji cveta ruža, Udovica dona Klara, A tu ružu žarko ljubi Don Nunec od Alkantara.
A kad svanu treća zora, On poljubi dona Klaru, I zabaci ruse kose, I udari u gitaru: „U Sevilji cveta ruža, Udovica dona Klara, A tu ružu žarko ljubi Don Nunec od Alkantara.
“ Tako peva mlado momče U ljubavnom svome žaru, Al' i ona sad se diže, I udari u gitaru: „U Sevilji cveta ruža, Udovica dona Klara, Al' tu ružu ne poznaje Don Nunec od Alkantara.
A niže, kraj carskih nogu, pod vencem pitomih ruža, Na stepenicama zlatnim korintska hetera sedi; Ona je podigla oči i strasno Avgusta gleda, I plamen ljubavi blista sa
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
„Pavle Čajnović rentijer... spaljen po želi... krst mu istrunuo... ovaj kamen mu podigli večno tužni Ruža Ciganka i njena deca... pravda i Bog... amin.
Malo se pobojala kad je čula da engleski bolničar obučava sad Ružu Ciganku koja je stala u službu kod gospodin Pavla. Ruža Ciganka je bila poznata u varošici nadničarka, dugogodišnja radnica kod frau Roze, sirota žena sa dosta dece i žena
Branko je dobio godišnje otsustvo i otputovao u Rim. Rim je bio lep kao ruža. Rimljanka je Branka dočekala kako samo Talijanka može kad je i Rimljanka, i lepa devojka, i izrađena duša.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Smej i šala, kaže Galen, nužna je za zdravlje, produžava život, umekšava nravi i čini da se čovek od čoveka kao ruža od čička razlikuje. I evo čitatelja posle ovi stranputica k namereniju moga pisanja.
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
SA KOSOVA POLjA 32 KOSOVO POSLANSTVO 33 ĆELE-KULA 34 ĆELE-KULA 35 POSVEĆIVANjE CRNOGA BORBA 36 CRNI BORBE 37 RUŽA NAD ČEGROM 39 ZAPEVKA 40 SMRT CRNOGA BORBA 41 PESMA ĆELE-KULE 43 POVRATAK U BEOGRAD 45 POVRATAK U BEOGRAD 46 GORNjA
odavno sita Na nož kurjaci moji mezimci neprebola Glave vam se već sa koca keze Ionako vas nema i nema mene Hoćete li RUŽA NAD ČEGROM Je li ovo naš svet ili nije Kraguj nam plameni s lica pada Vepar divni srce napušta Noktima se hvatamo za
Petrović, Rastko - PESME
Ta on je umeo da bude i lopuža; Da l' znaš brate, one tamo sa Gruža? Neka im je od mene zaveštana prva majska ruža, Dok popovi poje - to je još jedino moje - upokoj.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
KNjIŽEVNOSTI Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Grozdana Olujić SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE „Antologija srpske književnosti“ je projekat digitalizacije klasičnih dela srpske
ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Grozdana Olujić SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE Sadržaj SEDEFNA RUŽA 2 MASLAČAK 5 MESEČEV CVET 9 ČOVEK KOJI JE TRAŽIO SVOJE LICE 14 O KAPLjICI I
ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Grozdana Olujić SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE Sadržaj SEDEFNA RUŽA 2 MASLAČAK 5 MESEČEV CVET 9 ČOVEK KOJI JE TRAŽIO SVOJE LICE 14 O KAPLjICI I CVETU 17 CRVENI
KLjUČ 77 STOLICA SA PLANINE 82 CARICA I ZEVALICA 86 ZVEZDA U ČIJIM JE GRUDIMA NEŠTO KUCALO 90 SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE Majci Milici, za mudrost njene ljubavi!
Autor SEDEFNA RUŽA Duboko na dnu mora, gde zraci sunca stižu tek u podne, živela je školjka lepotica, zvana Sedefna ruža, rasla i samoj
RUŽA Duboko na dnu mora, gde zraci sunca stižu tek u podne, živela je školjka lepotica, zvana Sedefna ruža, rasla i samoj sebi šaputala: — Da mi je izaći na svetlost dana, da mi je videti sunce i cveće, osetiti dah vetra!
Riba je propadala kroz njih i opet dospevala u staro, dosadno društvo riba i rakova. Sedefna ruža slušala ju je otvorenih usta. U njenoj glavi rojile su se slike Gornjega sveta.
U razmišljanju o bljesku Gornjega sveta sjaj njenog sveta potamne: zamrze Sedefna ruža kruženje riba u prozračnoj plavoj vodi. Dosadno joj postade lelujanje meduza; smešno saplitanje rakova po pesku.
Čitavu večnost šume talasi, pa šta? Sedefna ruža saže glavu i zagleda se u pesak preko kojeg su klizile senke ribljih jata, a na steni, ne većoj od pedlja, pevušila
Ali, tek što udahnu kaplju vazduha i povratak je neizbežan. Grana, sigurno, zna neki pametniji put! Sedefna ruža nakloni se koralnoj grani, rešena da je upita za savet i od nje zatraži pomoć.
— Vi ste mudri i dugo živite — reče Sedefna ruža — znate li kako se do Gornjeg sveta stiže? — Naravno, kad sam već u Gornjem svetu!
Neki drugi svet ,nije je zanimao. Odlasci? Putovanja? Koješta! Baš je neozbiljna Sedefna ruža u svojoj čežnji da se odvoji od dna i krene ka suncu i oblacima. Mora se znati svoje mesto i ne odlaziti s njega!
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Oko balkona i prozora puža se loza i divlja ruža. Iza njih nazire se bašta, ulični zid sa velikom dvokrilnom na svod kapijom i ceo kraj varoši sa razasutim krovovima
Šantić, Aleksa - PESME
Gdje li je rasla ta ruža što gori? Visoko, tamo gdje se jelen krije, Gdje vjetar tiho s jasikama zbori I bistra voda iz kamena bije.
U ove čase vi ste ruža bili, Ja leptir bio što na cvijet pada; Ah, vaše kose, oči, smijeh mili, I vaše tijelo i ljepota mlada Opiše mene..
Zato nemoj, draga, da te san obrva! Dođi, i u bašti budi ruža prva, I na mome srcu miriši do zore! 1906. POD JORGOVANOM ''Ko ti, šćeri, pokida đerdane?
Onamo ima ruža zavičajnih, Što nisu svele od studena inja, I vrela živih i putanja sjajnih, Gdje duša ljuta još rudi i tinja.
1911. TRUBADUR Moje je nebo, moje zore plave, Moj purpur ruža i glas iz gnijezda, Moj šum rijeke kad se časi jave S povratkom tihim večernjih zvijezda...
To njemu kradom došla bi vila U velu kô pena što je; I sva kô jedna ruža je bila, A s nje dragulji siplju boje, Po njedru joj se zlatna vlas vije, Oko joj slatkim pozdravom grije.
ne volim više, ja sad volim jednu, Volim onu mednu, onu slatku, čednu, Jer je ona sama milja izvor celi, I sunce i ruža i moj ljiljan beli.
Pod palmu tu ćemo pasti Na ćilim mirisan, I piti ljubavne slasti I blažen snevati san. 10 Lotova ruža strepi Pred sunčanijem sjajem, Pa glave klonule sanja i čeka noć s uzdisajem.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
“ Veli Mihat: „Pravo ću ti kazat. Što ja ljubih Turkinje đevojke: kad udari cvijet u planinu, kad poraste ruža na božuru, dizahu se prizrenske đevojke, berijahu cvijet po planini, vješahu ga za moje oruže; i sam bi se, pašo,
lepo je sahranio. 68 Kad udari cvijet u planinu, tj. kad se u planini razvije cveće. Uz stih kad poraste ruža na božuru Vuk kaže: „Ovdje ruža valjada znači božurov cvijet, kao što se i načinjen od čega mu drago na ružu nalik
kad se u planini razvije cveće. Uz stih kad poraste ruža na božuru Vuk kaže: „Ovdje ruža valjada znači božurov cvijet, kao što se i načinjen od čega mu drago na ružu nalik cvijet zove ruža“.
Vuk kaže: „Ovdje ruža valjada znači božurov cvijet, kao što se i načinjen od čega mu drago na ružu nalik cvijet zove ruža“. Ja pojavih u Moravu ovce, „tj.“ — kaže Vuk — „dolje u Srbiju.
đogat đogo — v. đogat đorda — sablja đugum — veliki bakarni sud za vodu đuzel — divan, lep đul — ruža đul (đule) — kugla Đurđevi Stubovi (Stupovi) — manastir sv. Đorđa kod Novog Pazara, zadužbina St.
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
Bilo jedno tužno more Voda dole nebo gore A u vodi ispod pene U samoći čami vene Jedna mala bela školjka Jedna ruža bez pupoljka Bio jedan tužni alas Mračan kao mračni talas Srce mu je htelo pući U malenoj praznoj kući Koju grle
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— završi dršćućim i zagušenim glasom mlada ženica i obrisa krišom suze, pa mu pruži kitu zimskih bledih ruža. — Eh, — uzdahnu Mane bolno i dodade jetko, primajući i mirišući ruže.
dovlet — bogatstvo dor — tek droban — sitan drt — mator duzdisati — urediti đene-đene — nekako đulijak — miris ruža eglen — razgovor ekimin — lekar eli — ili ešek — magarac žmiti — pospano gledati zajac — zec zambak — krin
teke — tek tel — zlato pendžera — metalni sud tepati — tući, biti teste — tuce toprv — tek, prvi put trandafil — ruža trebe — treba tuj — tu tufek — puška ćiler — sobičak, kućerak ćirija — kirija ćopek-sene — pseto jedno ćutek —