Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— reče Marinko. — A što se oni moraju uzeti? — Moraju! Ivan je već tvoj, a tada će i Sević biti tvoj. To su već dva jaka čoveka u Crnoj Bari. Više će vrediti dvojica nego jedan. A posle, Lazar ti je na sindžiru.
A Marinko nastavlja: — Eto, to je plan... Ivan će povući za sobom Popoviće, Sević Beliće, Belići Šokčaniće... Pogledaš: preko polovinu Crne Bare biće tvoje... Onda sudi kako znaš!
— Dobro. Idem iz ovih stopa — reče Ivan. Pa se diže i ode Sevića kući... Tamo ga dočekaše lepo. Miloš Sević bio je čovek dobar, blag, miran.
To se sve održa. Popa i Jova održaše megdan. Niko se više ne dade ocepiti od svoje braće. Čak je i Miloš Sević postao drukčiji... To zagorča život Kruški. Beše već oslavilo proleće. Prijatno beše sedeti uveče pred hanom.
Tamo zaista behu svi. I popa Miloje, i Sima Katić, i kmet Jova Jurišić, Sević, Šokčanić, i mnogi drugi. Stanko nazva boga i priđe im ruci. Oni se izljubiše svi s njim. — Šta radite? — upita on.