Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Borio se protiv umjetnosti u sebi isto onako, i isto onako bezuspješno, kao što se njegov otac Sergije borio protiv čulnosti.
Krakov, Stanislav - KRILA
Jedino je bio veliki magični, svetli krug elise. Radosno se naginjao napred. – Sergije, Sergije... Ni sebe nije čuo u huci. Ipak je morao da kliče.
Jedino je bio veliki magični, svetli krug elise. Radosno se naginjao napred. – Sergije, Sergije... Ni sebe nije čuo u huci. Ipak je morao da kliče. Pred njime su bila ispupčena pleća i suluda kaciga od kože.
Motor je urlao u penama, a vazduh jurio iz napetih svemirskih grudi. — Hej, Sergije, Sergije... Pilotova glava je bila gluva i trezn na poluga. Široka razapeta krila drhtala njima od sreće.
Motor je urlao u penama, a vazduh jurio iz napetih svemirskih grudi. — Hej, Sergije, Sergije... Pilotova glava je bila gluva i trezn na poluga. Široka razapeta krila drhtala njima od sreće.
ala miriše na ribu... Trbušasti pukovnik, oficir Počasne legije, stisnu za trenutak debele, dlakave nozdrve. — Sergije, Sergije... Mala Noelija doletela je pijana radošću.
Trbušasti pukovnik, oficir Počasne legije, stisnu za trenutak debele, dlakave nozdrve. — Sergije, Sergije... Mala Noelija doletela je pijana radošću.
pogledaj, to sam zaradila... I odnekuda izvuče čitavu gomilu zgužvanih banknota, na kojima su delfini plivali. Sergije se nasmeši. Odabra nekoliko novijih i stavi ih sebi u džep. Ostale joj pošteno vrati. Žena je smakla odelo sa njega.
Iz šatora su povirivali da vide šta ove žene rade. Sergije je već odvukao Noemiju u svoju kućicu. Telefon je zvrjao kao pomamljen. Nešto su hitno iz štaba javljali.
Neko razdrljenih, maljavih grudi smejao se sa vrata kolibe. — Ne boji se on, nosi svoj fetiš na srcu, dovikivao je Sergije, koji je tek uskakao u široki kombinezon. Ipak nije bio veseo i licem mu se razlilo žutilo.
U selu se junačili pevci i posilni iz eskadrile dirao rumeno, boso devojče. Sergije je radio na aparatu. Huka se motora udvojila, avioni se zatresli, i jedan za drugim poleteli preko smrznute zemlje.
Bora se okretao. Tice su imale crne krstove na krilima, n neprestano rasle. Što već Sergije ne leti brže? Odjednom nešto svetlo stade promicati. U zraku se splelo bezbroj pravih svetlosnih konaca.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
„Fikus“, kada ga ugleda, kao da pretrnu. Diže ruke i zastade ukočen, raširenih očiju i otvorenih usta. Onda viknu: — Sergije Nikolajevič! Onaj oficir pogleda na našu stranu iznenađen. „Fikus“ se slomata sa gomile kamenja i potrča u susret.
„Fikus“ se slomata sa gomile kamenja i potrča u susret. — Serjoža, Serjoža! Sergije zaustavi konja. Bataljon zastade, ali su vojnici i dalje gazili u mestu. Sigurno je i on poznao našeg kapetana.
On sjaha s konja i polete „Fikusu“ u zagrljaj. Onda su se pogledali, držeći jedan drugoga za ramena. Opet se poljubiše. Sergije Nikolajevič dade rukom znak i bataljon krete, a njih dvojica, držeći se za ruke, pođoše za bataljonom.
Iza jednoga ugla sačekao nas je kapetan „Fikus“. Srećan je i ozaren. Priča nam kako je ovaj ruski kapetan, Sergije Nikolajevič, njegov drug iz kadetskog korpusa. Bili su odlični prijatelji.
U oblacima prašine jurili su ostrovskim putem pet konjanika i začas se nađoše pod platanima. Bili su Rusi: Sergije, taj Fjodor i njihova tri ordonansa, podoficira.
Bili su Rusi: Sergije, taj Fjodor i njihova tri ordonansa, podoficira. Sergije dohvati konja za vrat, i kao kad deca igraju „anidžajes“, skoči mu preko glave i polete „Fikusu“ u zagrljaj.
„Fikus“ privodi najzad Sergija Nikolajeviča stolu. Ordonans Rus prihvati njegov šlem i korbač. Sergije izvi vratom i otkopča jaku na bluzi. Onda pogleda „Fikusa“.
— Avrio! — veli Milan „Kica“, držeći se za platan. „Fikus“ je govorio: — Sergije Nikolajevič... Znaješ, po našemu zakonu kapitan imejet pravo ubić pjat potporučnikov — — Zamečaćeljno!... Kolosaljno!
Kolosaljno! — zacenu se kapetan Sergije. — Gospodo! — poče „Fikus“ da drži govor. — Ostavili mi svoju rodnoju zemlju, a naši semji pod patiskom neprijatelja...
Harmonikaš zasvira. „Fikus“ povede kolo, a Pera kao zadnji zanosi i podvriskuje. Uhvatio se i Sergije Nikolajevič i kao da nabija zemlju. Narod povrveo sa svih strana. Neki se ispeli i na okolne ograde.
Onda se pokloni, bacajući masnim rukama poljupce. — Gospoda! — diže se Sergije Nikolajevič da govori: — Dožil do srećnjavo dnja, kagda uviđel svojevo druga mojej mladosti i poznakomilsa s druzjami
— Živeo! — Ura! — Je l’ ja? — upade „Đevrek“ i isplazi jezik. Sergije Nikolajevič se zasmeja i ispusti čašu. Nališe mu drugu. „Eks!“ — viknu neko.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Tadar Sergije, carogradski patrijarh, s narodom po gradu uze krstove i ikone nositi Bogu se moleći da bi ih oslobodio, pak rizu svete