Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— poviču ostali. Otvaraju im vrata, one se nećkaju. Guraju jedna drugu koja će prva. Dok, a uvek ona, snaška Pasa, žena čiča-Masina, prva ne uđe, pa za njom ostale.
I sluge došle u sobu, stale iza peći, do vrata. Sve se otkravilo, oslobodilo i samo dahće od smeha, pesme. Snaška Pasa naslonila svoje lice na ruku, grlo joj treperi, glas iz otvorenih joj toplih usta ide pravo, meko, milo ...
— Srećna slava, domaćini! Skočiše k njemu, skinuše mu suri šinjel, postaviše ga za sofrom. Snaška Pasa poče kao uvek oko njega: da mu daje jela, toči vino, zapitkuje ga, pecka... On nešto jede, nešto ne.
To kao da i snaška Pasa oseti, i bi joj tako žao na njih, što oni Tomču tako cene. I, da bi Tomči to kao naknadila, brzo se diže, rukom
Svi ćute. Čuje se plač. Šamijom že ne brišu oči. — Tu li nađe? — odazva se muklo č’a Mase. Vrata se otvoriše, i snaška Pasa, za njom devojke burno uđoše, vitlajući se, igrajući, udarajući u dahire, obilazeći ih, pevajući im oko glava...
Ali snaška Pasa! U jeleku, šalvarama, razuzurena. Ćerćerlije i nize bisera trepte joj ispod belog nežnog grla... A cela snaga joj
A sve to zbog Tomče, jer je on taj zbog koga oni ne mogu da iskažu sve što osećaju. A snaška Pasa se baš najviše oko njega vije, igra mu: čas kao rob, pognute glave, blagodarno, do crne zemlje; čas milo, nežno,
nebo, mesec, i sluša iz sobe igru, pesmu, krike i vesele, koje tek sada, kada on iziđe, poče u svoj svojoj silini. Snaška Pasa tamo jednako peva, a ovamo Tomča čas ustaje, čas seda, hladi grudi, briše znoj...
U tom snaška Pasa zapeva silno. Tomči suze navreše, saže se, zagrcnu... Puh! — huknu i sav duvan izlete iz cigare, osta mu samo
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Neke prolazeći pored Magde zapitkuju je: — Hajde, Magdo! Ode li i snaška Todora? | — Nije, nije! Sad će — odgovara im Magda, tupkajući papučama.
kako Magda trči ispred matere, da tamo pre nje stigne i u kujni raspremi, upali sveću i osvetli sobu, da joj se ne bi snaška, onako u polumraku, ulazeći spotakla o što.
Ona je i onako brljiva, pa još sada. Milenija, sva srećna a i uplašena da „snaška“ njome neće biti zadovoljna, jer možda je ona neće znati dobro uslužiti, gotovo kleče do Sofkinih nogu i, pošto dva i
najstarijem u čelu sofre, starom i gotovo slepom deda-Mitru: — Deda-Mitre, i vi svi, bre, spremajte dar, jer evo snaška „vašega bate“ ide da vas dvori!
| Tako isto i sluge, a osobito Arsa. On, samo da bi njegova „snaška“ rekla dobru reč, ceo dan i celu noć u stanju bi bio da je sluša, trči.
pošto od njih iz kuće niko nije to ni gledao, uvek bi se čulo kako jedan drugog nutkaju: — Idi, bre, idi, neka dođe snaška i okusi. Neka vidi da li su već zrele. Tako i po komšiluku.
ili iz varoške sirotinje, koja se odozgo, gde je bila skupoća, doseljavala ovamo — za sve njih ona je bila njihova „snaška“. Svuda su je dočekivali i pozdravljali usrdno, radosno.
Stanković, Borisav - JOVČA
Eh, kad bih ja bio njen, na tvom mestu! Ali, šta i meni, kod mojih snaška, fali? Moje mesto još bolje, još lepše. Ja bar nisam željan, ne trpim, ne mučim se gledajući kao on.
Moje mesto još bolje, još lepše. Ja bar nisam željan, ne trpim, ne mučim se gledajući kao on. Ja ovamo kod snaška imam bar sve.
Stanković, Borisav - TAŠANA
More, Stano, videh ti snašku i Boga Mi, snaška ti je još onako lepa«. I onda svaki pruža duvan i časti. A gde pazarim, naplaćuje manje, te mi po neki put i gotova
(Donosi posluženje svima.) HADžI RISTA (prezrivo): Bit! Gde ti je snaška! STANA Snaška? Bolna. HADžI RISTA »Bolna«? Dovedi je ovamo. SVI A — a — a! HADžI RISTA Sad ćemo da je ozdravimo.
(Donosi posluženje svima.) HADžI RISTA (prezrivo): Bit! Gde ti je snaška! STANA Snaška? Bolna. HADžI RISTA »Bolna«? Dovedi je ovamo. SVI A — a — a! HADžI RISTA Sad ćemo da je ozdravimo. Ulazi Mladen.
I već tebe traži. Viče: »baba«, »baba«. TAŠANA (zamišljeno): Što ga nisi doneo? JOVAN Htedoh, ali snaška ne dade. »Nemoj«, veli, »još je hladno, bojim se nazepšće, pošto je nešto slab.