Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
— Snaške, kako si snaške? — pozdravljala se ona, istina promuklo, ali nekako strasno pa od onoga što joj dadu i ona je odvajala i
— Snaške, kako si snaške? — pozdravljala se ona, istina promuklo, ali nekako strasno pa od onoga što joj dadu i ona je odvajala i davala Taji,
— Čisto, čisto brašno, snaške, iskam. XIV Č’A MIHAJLO Bio je iz planina. Meni je uvek bilo milo da ga vidim. Kao da se od njega širio onaj
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
im se mlada, tek nabubrena tela pokazuju, ma da su tu svi svoji, a nešto i od velike pažnje, kojom prate igru njihove „snaške“. Ostali, iznenađeni, podignuti, sa ispruženim rukama i otvorenim ustima, gledaju je željno, prate...
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
— Pa, snaške, kako ja više nisam kod vas... — A da beše sreće, ja do smrti nisam mislio da napuštam vašu kuću. — Eh, zar vašu kuću
— Snaške, zvala si me? — upita je Tone mećući brojanice u pojas i kleknuvši ponizno ispred nje, uza stub kuće. — Sedi, sedi poče
Znaš ti one naše bačve? — Kako da ne, snaške? Pamtim još kad su pravljene! Morali smo kapiju da porušujemo i razvaljujemo dok ih unesmo! Kako da ih ne znam!
— A već za to. I Sofka po glasu njegovu oseti kako Tone već unapred sve zna. — Pa snaške — poče se on nećkati — to bi dobro bilo! Dobro bi bilo da ja to... Imam ja nešto vina, pa kad bi mene htela pustiti...
— Baš dobro. Bolje ti nego tuđin — odahnu mati. — E dobro. Hvala ti! — nastavi brzo Tone. Samo, snaške, znaš, ja ako mogu jednu ili dve bačve da zahvatim.
— Pa koliko možeš, Tone. A za više daće Gospod! — Daj Bože, daj Bože, snaške! I svakome neka dâ što želi. A kako je bata Mita? Čujete li što za nj? — Jutros mi dolazio trgovac. Zdrav je.
— A dođe li? — trže se mati, kad je vide tamo u kujni. — Eto, snaške, jedva stigoh — poče da joj se pravda Magda. — Oni moji na selu uhvatili me tamo, pa de ovo, de ono.
— Magdo! — ponova je zovnu mati. — Čujem, snaške! — Istrča Magda, a već joj bile umrljane ruke i zasukani rukavi od sudova što ih počela da pere.
Znaju već oni kakvu će da pošlju, kad je za nas. Samo brzo, jer posle moramo da idemo. Sad znaš. — Znam, snaške! I Magda, stara, suha, koščata, obučena pola seoski pola varoški, brzo navuče na bose noge neke stare spečene papuče
zaklonio celu glavu, i valjda zagrejana od one vreve, graje iz čaršije, svaki čas naviruje ovamo i viče: — Hajde, snaške, već sav svet ode na groblje!
I Sofka ovamo zna kako joj sada ona tamo sigurno govori: — Kako si, snaške? Eto ja danas imala neko ročište u sudu, pa eto jedva stigla da i ja pođem na groblje. — I produžuje sa njome put.
Što toliko parče, gotovo pola tepsije da ti dâ? Nema ni ona da jede, a kamo li drugome... — Pa nisam mogla, snaške — poče da se brani | Magda. Kada odoh kod nje, ona me jedva dočeka: „Sedi, Magdo! Od kad se nismo videle!
Stanković, Borisav - JOVČA
Da se izludi. Ne smem. Borim se. Šta ja znam, i otkuda smem da pomislim na to?! Gazdarice su mi, snaške! A moram jednako sa njima da sam, da ih služim, dvorim.
) SOFIJA (povlači se, odlazi u kujnu). SVIRAČI (dole, kad je smotre, obradovani): Snaške, gazdarice, vina, rakije! SOFIJA (odmahne im samo rukom, zamakne u kujnu). Pauza.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
On se činio nevešt. Uneseno, mirno, zavijeno, odgovori joj: — Snaške, kome ja na put stajem? Ona, nadajući se toj njegovoj mirnoći, kao da se nije dala da zbuni, već nastavila, čisto
Stanković, Borisav - TAŠANA
Opet čivčije? STANA (prilazi joj nasmejano, užurbano): Ništa, ništa, snaške! Znaš ti njih, oni kad god dođu i donesu berićet, onda da im je samo što više da jedu i piju, i jednako traže: »daj
TAŠANA (ravnodušno): Neka ih. Je li dolazio ko? STANA Niko, snaške. TAŠANA Ni otac? STANA A, on? Bio je, ali sa hadži-Ristom.
TAŠANA A majka nije dolazila? STANA Nije. Nije ni ona. TAŠANA Nikoga... STANA Nego hajde, snaške, hajde da se obučeš. Nemoj da si takva, i da te takvu sad ko zatekne. TAŠANA (odbija rukom): A, neka to.
TAŠANA (odbija rukom): A, neka to. STANA (s navaljivanjem, čuđenjem): Kako, snaške? Red je. Znaš da može, uoči nedelje, ko naići, i onda zar da te takvu nađe? Eto, hadži Rista tek što nije došao.
STANA (oblačeći je, nameštajući je, diveći joj se): E, lepa si mi, snaške! TAŠANA (neugodno): Ćuti, Stano! STANA (ne slušajući produžava da je namešta, udešava uživajući): Lepa, lepa si
STANA (ne slušajući produžava da je namešta, udešava uživajući): Lepa, lepa si mi, snaške! Pravo je imao moj pokojni mladi gazda što, mesto tolikih hadžijskih i gazdinskih kćeri, tebe uzeo.
(Odmičući se od Tašane, gledajući je): I sada evo, zaista lepa, lepa si mi, snaške! TAŠANA Ostavi to, Stano! Nego hajde što pre sa tim oblačenjem.
Kako ti to da ne vidiš? Ti si bar odavno ovde. (Pokazujući na Tašanu.) Ako ti snaške ne zna, od skora je, ne pamti kako je ovde, a i možda nema kada, jer ima decu da gleda i njih da pazi; onda ti, ti bar
Sve to meću pred Tašanu i otkrivaju pokazujući joj što su ponele. PRVA SLUŠKINjA Eve, snaške, sve je poneseno. Nije ništa zaboravljeno. Evo i sveće, i tamjan, i kadionica. TAŠANA (pošto pregleda): Dobro, dobro.
STANA (dvosmisleno): Biće, biće i drugo, sve će biti. (Razdragano): Znaš li, snaške, otkad poče da živiš, krećeš se, da primaš goste, a pokatkad da izlaziš, da se viđaš, cela varoš, sve se opet u tebe
neka te čuje samo hadži Rista i drugi pa ćeš videti! STANA Eh, ne znam ja te hadžije. Pa oni su me, snaške, na sve ovo i naučili. Sam svekar ti, hadži Stevan, prvi me je on sve naučio.
STANA (nastavlja još oduševljenije): A što mi je milo, što je ove hadžije deda Miron toliko izgrdio. Znaš li, snaške, pričaju da ih je pozvao, oni svi došli i zatekli ga gde služi u crkvi. On nikoga od njih ne pogleda.