Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Bilo je nekako pred podne. Ujašem u dvorište, i tu, pred kućom, ugledam njenu majku. „Pomozi bog, snajo!“ — velim joj ja... Ona mi ništa ne odgovori, već me samo dušmanski pogleda. Vidim ja da nešto nije u redu...
Vidim ja da nešto nije u redu... Posilni mi pridrža konja i ja sjašem. — Je li, snajo, kako bolesnica?... — pitam. Tek ti se ona na mene razrogači: „A ti li si taj!“ — i skresa mi nešto po seljački.
! — Baš zato što nas je mnogo, nemoj da se plašiš... Nego mi te, snajo, prvo molimo, a ako ne htedneš, bogami ćeš ići kao ptica — objasni joj kapetan Jovan. — Ama ne velim ja ništa.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Žalbu jednu imam. — Ajd' ulazi unutra. I komandant uvede seljanku u štab. — Govori, snajo. — Ete, imam unuku, gospodine, devojku. — Nek' je živa. Pa? — Pa je nešto slaba. Recimo strunila se ja li šta.
— Pa kako, snajo, prođoste od Austrijanaca? — Ne pitaj. Kinjiše nas dušmani, prokleti da su; to ima da se priča, nije nam lako bilo.
“ Sluša ovo Mitar, a nikako mira nema i opet se prvi meša u razgovor: „Pa ti, veli, snajo, kako vidim, sve zdrave zube imaš, hvala Bogu. Nisi valjda zdrav zub izvadila da bi zlatan umetnula?
— Ama, be’ šale, gazda... — Reci, reci, snajo. — Ama, ostado’ li ja dužna vôde..., jesenas..., ovaj... tri groša? — Uđider, — kaže joj Iketa — da vidimo šta veli