Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Noseći je na rukama po sobi, grleći je, govorio bi: — Sofkice!... Tatina Sofkice! I sve bi je jače grlio, tako da se Sofka i sada seća njegove skoro izbrijane brade, koja bi je
Noseći je na rukama po sobi, grleći je, govorio bi: — Sofkice!... Tatina Sofkice! I sve bi je jače grlio, tako da se Sofka i sada seća njegove skoro izbrijane brade, koja bi je tada počela po licu da
— Dosta, dosta, Sofkice! — prekidala je i zaustavljala Sofku, a ipak videlo se kako joj milo što joj odelo tako lepo stoji.
| Zato ona brzo uđe u sobu, i pošto tamo još brže razmesti i počisti, pozva Sofku, kao tešeći je: — Odu, odi Sofkice. Sedi, odmori se. Ništa nije, i ne boj mi se! I ne mogući da izdrži, zajedno sa Magdom otrča Sofkinoj kući.
Ali se brzo trže. Iziđe u kujnu. Kada je na svetlosti od ognjišta i sveće ugledaše, tetka joj samo promuca: — Kuda, Sofkice? — Daj mi šal! Idem do kuće, nešto sam zaboravila.
se oko sebe, da ovo, što će sad biti, možda i sama noć ne čuje, tiho, grobno poče: — Ili, zar, sinko, čedo, Sofke, Sofkice moja, ne veruješ tati? Misliš da tata laže, da ima para, nego tako hoće, ćef mu da te uda.
Hvala, Sofkice! A to Sofku najviše potrese, do srca je rasplaka, jer u tom njegovom unezverenom drhtavom grlenju njene glave, ljubljenju
— Pa zar, Sofkice, ti ne spavaš i ne odmaraš se? A ja mislila... — Ne... — Ao! Pa ti nisi ni jela, mori, ništa — pljesnu se Magda,
Mati joj poslednja dotrča, poče da je ljubi i jeca: — Sofke, Sofkice! Ali Sofki su čelo i usta već bili hladni, te se ona brzo i nemo sa materom poljubi i pođe, iziđe iz sobe.