Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
živeo je gospodar Sofronije Kirić, trgovac. To je bilo pre šezdeset i pet godina. Tojest, on je već i pre toga a i posle živeo, ali godina 1812-13
Varoš U. lepa je varošica, kraj Dunava. Gospodar Sofronije Kirić, ili da reknemo gospodar Sofra, imao je kuću i trgovinu baš kod bajira, na najboljem mestu.
„Gospodar Sofra” — tako se zvao u poslen dan — svecem i nedeljom, u crkvi ili kakvoj crkvenoj sednici zvao se „gospodar Sofronije Kirić”, i tako se i potpisivao. U kući je imao krasnu trgovinu, pa i mehanu.
, s druge pismo K., znači „Sofronije Kirić“. Vragolan taj moler, namalao ga da desni prst pruža na gospođu Soku, koja je do njega, pa onda u celoj njegovoj
Gospodar Sofra ustane. Komesar meri ga, gleda mu noge, pa promumla: „To je taj!” — Vi se zovete Sofronije Kirić, trgovac iz U.? — Na službi. Zabeleži. Sad priđe Krečaru. — Vi se zovete Jovan Krečar? Trgovac iz U.?
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
“ riba govori, „Idi samo natrag svojoj baba-Anuški, Nek’ joj kuća bude srećna i berićetna.“ Kad se deda-Sofronije babi vratio, Morao se prekrstiti, — čudno i jeste: Gde je bila krovinjara stara njihova Tu sad nađe lepu kuću, lepšu
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Pričini se Starcu da to i nije Strašilo, već stari prijatelj Sofronije koji mu ide u susret. Najduži i najmršaviji je bio Sofronije u devet sela unaokolo. Kuda je otišao? Odakle stiže?
Najduži i najmršaviji je bio Sofronije u devet sela unaokolo. Kuda je otišao? Odakle stiže? Strese se Starac, podiže ruku: — Ipak si se vratio? — reče.
Pa posle: lubenica pojedena, šaran veselo pliva, a Sofronije se smeje. — To si mi ti ribarsku sreću urekao! — kaže. Baš da mu ovoga puta ne podvali!
Ali, šta se to tamo, nasred bostaništa zbiva? Je li moguće da je Sofronije k njemu krenuo? Protrlja Starac oči: sanja li on? Ah, pokvarenjak jedan!
Već iz bostana izlaze i hvataju se žitnog polja, a Sofronije stalno ispred njega. »Gle, on to k reci hita!« — pomisli Starac. »Mora da se prisetio starog duga!
« Kad, odjednom, Sofronije viknu: — Ne kradi, Stari, ne kradi! — Ko bi vrbovo lišće krao? — okrete se Starac i vide Strašilo kako stoji na
Ti kradeš! — topnu Starac ljutito nogom, ali se Sofronije i ne pomače s mesta. — Ukrao si mi najlepšu lubenicu! — Nije to tvoja lubenica! — odvrati Sofronije mirno. — Pogledaj!
— Ukrao si mi najlepšu lubenicu! — Nije to tvoja lubenica! — odvrati Sofronije mirno. — Pogledaj! — Pa, i pogledaću! — priđe Starac Strašilu i dodirnu lubenicu, začuđen bljeskom koji je iz nje
— Evo ti je! — spusti Sofronije zlatnu lubenicu kraj prijateljevih nogu I zviznu nekako tiho i umilno jedan, pa drugi put, a iz vode koja se tamnila u
— Sad znaš zašto nikada nisam doneo šarana u zamenu za lubenicu! — reče Sofronije i osmehnu se. — Danju su one ribe, bar ljudi misle da su ribe, ja jedini znam šta su...
— reče Sofronije i osmehnu se. — Danju su one ribe, bar ljudi misle da su ribe, ja jedini znam šta su... — pruži Sofronije ruku, a na to kao na neki tajni znak zaigraše ona malena stvorenja lelulajući kosama i haljinama.
« »Na koga li ga seća?« vrti se Starac u svojim sećanjima kao miš u klopki, nikako da se seti. Možda i zato što, se Sofronije lukavo, iz prikrajka, smeška.