Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
I nešto hladno prožma mu svu snagu... A Lazar?... Nije se baš ni on tako lepo osećao. Nestanak Jeličin, Stankov dolazak (jer se njemu sve slutilo da će Stanko doći, i on je jedini verovao da je Stanko došao)...
Jer čim bi oči sklopio, ona se strašna slika obnavljala još strašnije. Onaj krvožedni pogled Stankov zaronio mu se u dušu, pripio se, pa mu siše snagu kao što pijavica krv siše... Nasta gluvo doba...
Lazaru se noge podsekle. Ove blage reči, onaj čudni pogled. Je li mogućno da je to otac Stankov?... Pa, onda, kako ga sve opomenu na onaj lepi život kojim te dve kuće živeše. Ta to je još juče bilo...
Pričaju da ima guja koje te svojim pogledom prikuju za mesto na kojem stojiš. Takav je bio pogled Stankov. Lazaru izide sve na oči, pa čak i ona strašna noć kad je bežao pošto je pucao na Stanka. On je drhtao kao prut.
A konj ga je nosio... Pred očima mu neprestano stojaše ponosit lik Stankov; u ušima su mu zujale još one gromovite reči: „Za noževe!...” Nije mogao da se osvesti...
Stanko mu priđe sasvim. Stade i pogleda mu u oči. — Pa... šta ćemo sad? — reče. Lazar onemio. Stankov ga pogled okamenio. Stanku dođe volja da se poigra sa njim kao mačka s mišem. — Pa, jarane, što mi ne odgovaraš?...
Ne može ni popa da se nagleda, jer on je slušao tako pažljivo razgovor Stankov kao da to govori kakav starac od sto godina!... — Muka sam se namučio, moj popo, muka!...
Sima Katić je od Badovinaca pa do ušća Drine u Savu; a samo ušće Drine čuvao je strašni junak Zeka Selaković, pobratim Stankov. Oko njega se okupila sva družina Stankova, ali ga više ne zvaše harambašom nego buljubašom (kapetanom).
Morao je biti strašan pogled Stankov kad je onako zbunio Mujagu... U prvi mah ne umede reči reći. — Šta se dereš tu kao magarac? — upita ga on oštro.
Srce bi joj silno zalupalo i krv udarila u obraze kad bi gde čula Stankov glas, ali se svakad za vremena uzdržala da ne oda bola duše svoje... Samo je jedno tištalo duše ranjenika.
Matavulj, Simo - USKOK
ali toga krvavog dana izniješe nogu pred drugima i mudrom upravom odvojiše: Savo Markov Petrović, guvernadur Vuko Stankov Radonjić i cetinjski serdar Điko Martinović! Što jest, jest. Je li ovako, braćo? Svi stariji potvrdiše.
— reče smijući se Janko. — A reci mi, molim te, kakav je čovjek ovaj sadašnji guvernadur, kako mu je ime? — Vuko Stankov! Kao najkrvaviji junak i najpametniji vođ u ratu, nâko što je gramziv, zadrt i što mrzi vladiku i kuću Petrovića.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Trebalo je samo baciti pogled kroz okno, pa da se čovek ne odvoji lako od retka prizora. Stankov je pogled čisto bludeo po glatkoj površini razlivene vode.